Ламент над неолиберализмом - Два различита погледа на књигу Томаса Пикетија и економску неједнакост

Шта је највећи проблем данашњице? Економска неједнакост, судећи бар по реакцијама на Пикетијеву књигу „Капитал у 21. веку”, управо објављену на српском, као и по текстовима и интервјуима оних којима економија није струка (филозофа, комуниколога, режисера... допунити низ). Дакле, не успорени привредни раст, не дужничка криза, не глобално загревање, не почетак новог хладног рата, не сиромаштво. Ништа од тога, него неједнакост, и то не неједнакост процеса, која подразумева дискриминацију људи, него неједнакост исхода. За пикетијанце је једино битна разлика у богатству и дохотку између богатих и сиромашних.

Зашто је неједнакост проблем? То баш нешто и не чујемо од њених жестоких критичара. Као да је довољно да се помене сама реч, па да сви треба да падну на колена и уверљиво признају да је неједнакост зло – „две ноге лоше”. Уколико се усуде да поставе питање о последицама неједнакости, мора да су агенти неолиберализма и овлашћени заступници лешинарског капитализма. Јер све што има везе са слободним тржиштем, то мора да раде плаћеници, што они којe ЦИА плаћа директно (ех, лепо је то формулисао Ђура Чворовић), што путем њених филијала. Јер слободно тржиште, капитализам, предузетништво и сличне архаизме неко може да подржава једино уколико је глуп или покварен, а једно не искључује друго. Па онда и нема потребе да се било шта аргументује.

А економска наука се одавно бави феноменом економске неједнакости и њених последица по друштвено благостање и, нарочито, по привредни раст. Први озбиљни радови на ту тему појавили су се још педесетих година прошлог века. И шта је закључак? Нема једнозначног одговора – постоје механизми којима неједнакост поспешује, али и механизми којима неједнакост успорава привредни раст. И њихова релативна снага зависи од дејства многобројних фактора, попут нивоа саме неједнакости. Основни механизам којим увећање неједнакости доводи до успоравања привредног раста, показало се, јесте политички притисак ка присилној прерасподели којим се уводи снажно, прогресивно опорезивање праћено трансферима, што умањује подстицаје богатима да стварају богатство, а сиромашнима да увећају своју економску ефикасност. Дакле, присилна прерасподела опорезивањем није лек, већ напротив, основни механизам којим неједнакост успорава привредни раст.

А управо је то рецепт за светлу будућност који нуде пикетијанци: жестоко опорезивање богатих. Како каже један од апологета пикетијанства, филозоф Срећко Хорват (културни додатак „Политике”, 13. децембра прошле године): „Прогресивним опорезивањем огромног богатства које постоји,…та средства[би се] могла прерасподелити тако да сви на свету живе нормално.” Дакле, дељење постојећег колача – вероватно ће га поделити неко беневолентан! На страну што богатство не пада с неба, већ га стварају пре свега они који су богати. И краве музаре престају да дају млеко уколико са њима лоше поступате. А богати су, за разлику од крава, бар рационална бића. А имају и нешто већу слободу избора.

Е, сада, заљубљеници теорије радне вредности, коју је, додуше, економска наука одавно напустила, будући да не може добро да објасни процес производње, кажу да богатство стварају само радници, који су сиромашни само због тога што их експлоатишу капиталисти и експропришу вишак вредности који ствара рад. Ако је то тако, онда заљубљеници у такве концепције треба да, доследности ради, траже укидање капитализма и повратак у рај на земљи без капиталистичке експлоатације. Бар имамо доста емпиријских увида у то како је изгледао.

И ту се крије фундаментална недоследност пикетијанаца. Тражи се опстанак капитализама и његово неспутано функционисање у домену производње и стварања дохотка и богатства, али и његово укидање или бар радикално обуздавање у погледу расподеле тако створеног дохотка и богатства. Не би пикетијанци ничега да се одрекну.

Tу полако долазимо до (само) неких проблема савремене левице: недоследност и неуверљивост. Уместо оне некадашње, која је обзнанила експропријацију експропријатора, ова нова, пикетијанска, експропријаторе би само да опорезује, па да живи од резултата њихове експропријације. Основни разлог за то је жеља за што већим материјалним богатством, које капитализам тако добро ствара. Насупрот томе, левичари старог кова јасно су ставили до знања да их материјално богатство не интересује – и да могу да изгубе само ланце. Зато их је и свет тада озбиљно схватио, за разлику од ових данашњих. А те данашње негде одозго гледа Стрељников. И вероватно се подругљиво смеје.

(Политика)