IZ ARHIVE - Dolarska alhemija i kazino ekonomija

„Niko se ne može nadati da će razumeti ekonomske pojave neke epohe, uključujući i sadašnju, ko adekvatno ne vlada istorijskim činjenicama i adekvatnom dozom istorijskog smisla ili onoga što možemo nazvati istorijskim iskustvom.“

J. A. Šumpeter, Istorija ekonomske analize

Da bi se našli adekvatni odgovori na izazove sa kojima se svet suočio na početku 21. stoleća, a koji su vezani sa aktuelnu globalnu ekonomsku krizu, neophodno je razumevanje suštine i osnovnih uzroka koji su do toga doveli kako bi se mogle preduzeti adekvatne mere za njeno eliminisanje. U suprotnom, kriza će se vratiti, verovatno sa još razornijim posledicama. Aktuelnu globalnu ekonomsku krizu mnogi porede sa krizom iz tridesetih godina prošlog veka, tvrdeći da je sadašnja kriza samo savremena verzija krize od pre skoro jednog stoleća.

Posledice krize iz tridesetih godina prošlog veka bile su katastrofalne. Došlo je do ogromnog pada BDP-a, nezaposlenost je dostigla neverovatne razmere, depresija je trajala sve do Drugog svetskog rata, berzanski indeksi su se veoma sporo oporavljali i maksimalni nivo iz 1929. godine bio je dostignut nakon više od četvrt stoleća – na samom kraju 1954. godine. Ona je raspršila iluziju liberalnog kapitalizma o funkcionisanju „nevidljive ruke“ tržišta.[1]

Dolarska alhemija

Nažalost, velika većina autora kako u Srbiji, tako i u svetu aktuelnu krizu tretira kao posledicu zakonitih kolebanja privrednih ciklusa (takozvani Kondratjevi ciklusi)[2] koji su svojstveni kapitalizmu „kao što su zemljotresi svojstveni geologiji Zemlje“, odnosno „kao prehlada ili grip u organizmu“, a da se osnovni uzroci menjaju od jedne do druge krize. Tako se i aktuelna svetska kriza tretira kao posledica sloma tržišta stambenih kredita u SAD koji je izazvan deregulacijom finansijskih tržišta i bankarskog sistema.

Smatram da se ovde ne radi o konjukturnoj nego sistemskoj krizi, odnosno ne prisustvujemo samo jednom u nizu zakonitih privrednih ciklusa koji će proći bez nekih većih posledica kao „prehlada ili grip u organizmu“, nego da je ovde reč o mnogo ozbiljnijoj sistemskoj krizi, koja označava početak završnice jednog istorijski značajnog hegemonističkog ciklusa SAD[3] koji je svoj uspon započeo u drugoj polovini 19. veka, a vrhunac dostigao sa završetkom dva svetska rata u 20. stoleću (koji nisu vođeni na teritoriji SAD i u kojima su njeni konkurenti  doživeli ogromna ratna razaranja). Iz Drugog svetskog rata SAD su izašle kao hegemonistička sila na vojnom, političkom i ekonomskom polju i bile u stanju da odlučujuće utiču na kreiranje svetskog ustrojstva prema sopstvenim interesima.

Takvu hegemonističku poziciju SAD su odmah upotrebile za izgradnju posleratne arhitekture novog ekonomskog poretka (koji će odgovarati njenim hegemonističkim interesima), a u čije temelje je ugrađena „konstrukciona“ greška čije posledice su danas očigledne. Drugi svetski rat je još trajao, a pod dominantnim uticajem SAD stvoreni su temelji posleratnog uređenja međunarodnih ekonomskih odnosa. Na konferenciji u američkom mestu Breton Vudsu (BrettonWoods) 1944. godine doneta je odluka o osnivanju Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) i Međunarodne banke za obnovu i razvoj (sadašnje Svetske banke). Američka nacionalna novčana jedinica – dolar postao je svetski novac. Kvote zemalja članica MMF-a iskazivane su u dolarima i uplaćivane u dolarima ili zlatu. U isto vreme pariteti nacionalnih valuta iskazivani su u zlatu ili dolarima.[4] Američka centralna banka, odnosno Sistem federalnih rezervi (FederalReserveSystem),[5] garantovala je konvertibilnost dolara u zlato (35 dolara za jednu uncu – oko 31 grama – zlata). 

 Problem se ne bi pojavio da su SAD emitovale dolar u obimu za koje su imali pokriće u zlatu. Ali oni nisu mogli da odole iskušenju da (zlo)upotrebe mogućnost koja im se pružila, te da uvoz realnih resursa (materijalnih dobara) iz drugih zemalja pokrivaju dolarima emitovanim bez adekvatnog pokrića. Kada francuski predsednik De Gol pokušava, krajem šezdesetih godina prošlog veka, da francuske državne rezerve iz dolara konvertuje u zlato, ispostavlja se da je samo oko 5 odsto emitovanih dolara pokriveno zlatnim rezervama. Ubrzo nakon toga SAD (1971. godine) jednostrano ukidaju konvertibilnost dolara za zlato. Papir je zamenio zlato, odnosno dolar odštampan na papiru (bez realnog pokrića) i dalje je opstao kao svetski novac, jer su to SAD, zbog svoje ekonomske, političke i vojne moći, mogle da nametnu ostalima.

Tako smo došli u situaciju u kojoj se činilo da su SAD napokon uspele da pronađu čarobnu formulu za viševekovne bezuspešne pokušaje alhemičara da stvore bogatstvo iz ničega. Amerikanci su sada mogli jednostavnim „štampanjem“ dolara da dolaze do ogromnih realnih materijalnih dobara iz celoga sveta.

Neposredno posle Drugog svetskog rata SAD su ovu mogućnost koristile u manjoj meri, ali kako „apetit dolazi u toku jela“, nije se moglo odoleti iskušenju da se ostvaruju ogromni profiti „iz ničega“. Da bi povećavani apetiti mogli biti zadovoljeni, SAD su (koristeći svoju političku, vojnu i ekonomsku silu) preduzimale aktivne mere kako bi širile zonu korišćenja američkog dolara, bilo (1) preko novih teritorije ili (2) preko novih aktiva trgovanja. Takvo širenje jeste i jedan od glavnih razloga procesa koji nazivamo globalizacija.

Širenje dolarske imperije na nove teritorije

Kroz proces globalizacije dolazi do uništavanja nacionalnih ekonomskih struktura (nacionalni proizvođači sa svim njihovim specifičnostima se ili uništavaju ili kupuju, a zatim unificiraju pod „međunarodne standarde“) i potčinjavanja svetske privrede interesima svetske oligarhije i transnacionalnog kapitala (po sferi delovanja, a po poreklu u osnovi američkog). Po pravilu, protivrečnosti između interesa transnacionalnog i nacionalnog kapitala rešavaju se uvlačenjem poslednjeg u službu međunarodnih korporacija i stvaranjem domaće kompradorske elite[6] koja biva uključena u periferni sloj svetske oligarhije.

U cilju realizacije sopstvenih interesa svetska oligarhija nastoji da oslabi nacionalne sisteme bezbednosti i institucije državne vlasti i nacionalnog suvereniteta (zamenjujući ih međunarodnim pravom i institucijama), te uništi nacionalne ekonomske strukture (potčinjavajući ih interesima transnacionalnog kapitala). To se ostvaruje na različite načine: uvlačenjem zemlje u veliku dužničku zavisnost, podsticanjem političke nestabilnosti i haotičnog stanja u društvu (stalni pritisci i ucenjivanja), podrivanjem autoriteta države i njenih temeljnih institucija (vlade, parlamenta, sudstva, armije...), brisanjem nacionalnog identiteta (potiskivanjem nacionalne svesti) destruktivnim delovanjem anacionalnih stranih ideologija, relativizacijom ustaljenog sistema vrednosti i osporavanjem ključnih nacionalnih institucija (crkve, akademije nauka, univerziteta…), kao i pozitivnog nasleđa nacionalne istorije, korumpiranjem i demoralisanjem domaće elite, formiranjem velikog broja nevladinih organizacija (od kojih se najveći broj, dobrim delom, obučava, finansira i podržava iz inostranstva i ima anacionalnu usmerenost), oblikovanjem javnog mnjenja kroz sredstva masovnog informisanja koja se stavljaju pod kontrolu faktora van zemlje (i koji predstavljaju svojevrsnu medijsku mašinu za promociju kompradora i satanizaciju istinske nacionalne elite) itd.

Na ekonomskom planu širom sveta se propoveda i na silu natura doktrina neoliberalnog tržišnog fundamentalizma,[7] koja se bazira na pogrešnoj pretpostavci da slobodno tržište, kao samoregulirajući sistem, snagom svoje „nevidljive ruke“ efikasno raspodeljuje resurse i osigurava narodima sveta stabilnost, mir i blagostanje. Drugim rečima ova doktrina se svodila na glorifikaciju tržišta i eliminisanje nacionalne države i njenog nadzora nad ekonomijom. Na ekonomskim fakultetima širom sveta se uniformišu udžbenici iz kojih studenti (uz pomoć teško matematiziranih i nerazumljivih teorija)[8] uče kako vlade nacionalnih država ekonomskom politikom ne mogu ništa dobro učiniti jer je tržište superiorno. U nerazvijenim državama sveta upravljačka i medijski eksponirana akademska ekonomska „elita“ horski propoveda doktrinu neoliberalnog tržišnog fundamentalizma. Neki akademski ekonomisti to čine jer se stvarno nalaze u zabludi, a većina (pre svih, medijski najeksponiraniji estradni ekonomisti) zbog toga što su za to dobro nagrađeni od strane svetske oligarhije.[9]

Ove teorijske postavke su uobličene u jedan univerzalni priručnik (Vašingtonski dogovor)[10] kojeg je trebalo da se pridržavaju vlade ekonomski nedovoljno razvijenih zemalja širom sveta. Reč je naime o neoliberalnom programu radikalnih ekonomskih reformi (razrađenom od strane MMF-a, Svetske banke i administracije SAD – Ministarstva finansija i USAID-a) čiji su osnovni elementi stabilizacija, liberalizacija i privatizacija. On nije imao karakter samo preporuka nego je naturan svim zemljama koje su ulazile u aranžman sa MMF-om.[11]

Međutim, najrazvijenije zemlje na čelu sa SAD jedno propovedaju, a rade suprotno.[12] Potpuna liberalizacija bila je namenjena samo za druge zemlje koje su bile potpuno otvorene za stranu robu i kapital[13], a tržišta najrazvijenijih teško su dostupna za robu iz nerazvijenog sveta kojima na putu stoje skoro nesavladive administrativne prepreke (desetine raznih papira – sertifikata, dozvola, potvrda, standardizacije i slično), a da ne govorimo o čestom sprečavanju da se kapitalom iz neke od zemalja BRIK (Brazil, Rusija, Indija i Kina – koje se poslednjih godina brzo razvijaju) kupi neka kompanija u SAD. Isto tako, svedoci smo kako smo pre nekoliko godina, po savetima propovednika nove ideologije, po kratkom postupku likvidirali svoj bankarski sektor, a danas vidimo da najrazvijenije zemlje (kako SAD, tako i zemlje EU) ogromna sredstva ulažu za spasavanje svojih propalih banaka.

Kada se (krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka) urušio i blok socijalističkih zemalja, dolar se proširio i na ove teritorije, te nakon toga novih teritorija za dalje širenje skoro da više i ne postoji, a kako je ukupna količina materijalnih aktiva ograničena, nastupa period intenzivnog stvaranja novih aktiva sa kojima se trguje na finansijskim tržištima.

Širenje dolarske imperije na nove aktive trgovanja

Obim finansijskih aktiva u odnosu na materijalne aktive stalno raste i dostiže zabrinjavajuće razmere.[14] U poslednjoj četvrti prošlog stoleća pojavljuju se nove finansijske aktive – takozvani finansijski derivati ili izvedene hartije od vrednosti (kao što su forvordi, fjučersi, opcije), čija se vrednost izvodi (derivira) ne samo iz vrednosti materijalnih (na primer, sirovina – nafta, metali, žitarice i slično) nego i finansijskih aktiva. Ako finansijske aktive na tržištu kapitala (akcije, obveznice) i imaju neku vezu sa realnim kapitalom, aktive sa tržišta finansijskih derivata predstavljaju čistu virtuelnu nadgradnju nad realnom bazom.

 Za tradicionalne hartije od vrednosti (akcije, obveznice)  često se kaže da predstavljaju papirni ili fiktivni kapital, a finansijski derivati fiktivni kapital drugog stepena[15] koji sa svoje strane ozbiljno deformiše formiranje cena materijalnih resursa. To odlično ilustruje ogromno kolebanje cena na tržištu sirovina. Njihove cene ne određuje ponuda i tražnja na promptnom tržištu sirovina, nego cene na tržištu derivata gde se trguje količinama koje nekoliko puta premašuju ukupnu količinu tih resursa u celom svetu. Stalno se povećava tražnja za resursima koji fizički i ne postoje u tom obimu, a niti za njima u tim količinama postoje potrebe u materijalnoj sferi. Sve više se gubi veza između realnih materijalnih aktiva i virtuelne trgovine na finansijskom tržištu koja spekulantima donosi ogromne profite (i to profite realno ni iz čega).[16] Finansijski derivati su postali idealan instrument uticaja na kretanje tržišnih cena kojima se povećavala profitabilnost spekulativnih operacija na finansijskom tržištu. Spekulanti svoj rastući kapital ponovo ulažu na finansijska tržišta (gde je profitabilnost znatno veća nego u realnom sektoru ekonomije). Na spekulativnim operacijama, praktično iz vazduha, stvorena je masa finansijskih aktiva, koja je po vrednosti nekoliko puta veća od ukupne vrednosti realnog sektora ekonomije. Ta razlika se stalno povećavala i sve više naduvavala „vazdušni balon“.

Visoka profitabilnost spekulacija na finansijskom tržištu dovela je do toga da je postalo nerentabilno investirati u realni sektor ekonomije, pogotovo u SAD gde su i najveće mogućnosti ulaganja na finansijskom tržištu, a investicije u realni sektor neatraktivne kako zbog skupe radne snage, tako i ogromnih ulaganja kako bi se ispoštovali visoki ekološki standardi. Ogromne količine novca odlivaju se iz proizvodnje i kapital se preusmerava iz realnog u finansijski sektora privrede ili se seli u druge zemlje sa jeftinom radnom snagom (malih ili bez bilo kakvih socijalnih prava) i gde se ne mora ulagati u zaštitu radne i životne sredine.

Zbog toga je u SAD poslednjih decenija veoma izražen proces deindustrijalizacije[17] i proizvodnja se prebacuje u druge države, pre svega, na Daleki istok (zemlje istočne i jugoistočne Azije) gde je cena radne snage i sada čak 35 puta manja nego u SAD. S vremenom su Amerikanci ovaj region pretvorili u svoju fabriku, a sebe u čudovišnog potrošača. Uvozeći ogromnu količinu robe, SAD stvara i veliki spoljnotrgovinski deficit[18] koji pokrivaju emisijom dolara i dolarskih hartija od vrednosti, koje sa svoje strane dobrim delom apsorbuju iste te zemlje koje zbog velikog izvoza robe u SAD ostvaruju suficit spoljnotrgovinskog bilansa, povećavajući sopstvene devizne rezerve koje opet drže, dobrim delom, u dolarima ili ih plasiraju u dolarske hartije od vrednosti.[19]

Međutim, postoji i druga strana deindustrijalizacije SAD. Sa ovim deindustrijalizacijom radna mesta su se takođe selila iz SAD i kod Amerikanaca više ne dolazi do značajnijeg rasta plata.[20] Prosečne plate u SAD već dugi niz godina stagniraju (tako su u periodu 2000–2007. godine plate rasle po godišnjoj stopi od samo 0,01 odsto), pa su ljudi prisiljeni da se zadužuju pogotovo što su mnogi izdaci osetno porasli (na primer troškovi zdravstvenih usluga u istom periodu porasli su za 68 odsto).

Ekonomija SAD je i postrojena na velikoj i brzo rastućoj potrošnji i bez velike potrošnje ona ne bi mogla da funkcioniše na način kako je to činila decenijama pre toga, te je bilo teško pretpostaviti da bi se Amerikanci jednostavno pomirili sa ograničavanjem svoje velike i stalno rastuće potrošnje.[21]

Podsticanje potrošnje i optimizma kao masovne šizofrenije

Zbog toga je bilo neophodno dodatno stimulisati potrošnju što je činjeno na razne načine, a pre svega preko jeftinih i lako dostupnih kredita koji su se nudili građanima SAD. Već tri decenije postoji tendencija stalnog sniženja kamatne stope od strane centralne banke SAD. Kamatna stopa centralne banke SAD pokazuje stalnu tendenciju smanjenja od početka osamdesetih godina prošlog veka (kada je iznosila skoro 20 odsto) da bi u junu 2003. godine postepeno došla do 1 odsto i na tom nivou se zadržala više od godinu dana). Osim jeftinim kreditima velika potrošnja stanovništva je u velikoj meri podsticana i veoma „liberalnim“ uslovima pod kojima su se krediti odobravali, a što se lepo može videti na primeru hipotekarnih kredita koji su i bili jedan od „okidača“ aktuelne krize. 

U SAD je 1977. godine donet CRA zakon (CommunityReinvestmentAct) koji je imao za cilj sveobuhvatnije obezbeđenje kreditnih potreba građana. Ovaj zakon je doživeo mnoge promene i amandmane (1989, 1992, 1994) kojima su banke bile ohrabrivane da odobravaju kredite građanima sa niskim i srednjim prihodima (low i middleincome) kako bi i ovi slojevi stanovništva obezbedili sebi „krov nad glavom“. Bila je to svojevrsna politika „svojinske demokratije“. Godine 1995. donet je možda i najznačajniji amandman na ovaj zakon kojim je omogućena takozvana sekjuritizacija stambenih kredita i prodaja hartija od vrednosti stvorenih po tom osnovu. Pored ovog zakona (pogotovo posle amandmana na njega donetim sredinom devedesetih godina prošlog stoleća) hipotekarnoj krizi u SAD doprinela je i odluka iz 1999. godina kojom je ukinut GSA zakon (Glass-Steagall Act) iz 1933. godine čime je izbrisana razlika između poslovnih i investicionih banaka i uvedena potpuna liberalizacija koja je poslovnim bankama dozvolila da se bave berzanskim operacijama čime su omogućene dodatne nekontrolisane spekulacije. Time je stvorena klima za nastanak sofisticiranih finansijskih instrumenata, koji nisu ništa drugo nego opklada, odnosno kockanje u kazinu.[22]

Izmenjenom finansijskom regulativom u SAD omogućeno je bankama da odobravaju i građanima (koji ne ispunjavaju standardne bankarske kriterijume kreditne sposobnosti) takozvane sabprajm (subprime)[23] kredite uz „promenljive“ kamatne stope. Ovi krediti su često odobravani i bez bilo kakvog učešća zajmoprimca (pri uzimanju kredita) i sa značajnim grejs periodima vraćanja (odloženi početak otplate kredita). Te mere, kao i konstantno smanjenje kamatnih stopa, doveli su do ogromnog rasta hipotekarnih kredita koji u periodu posle 2000. godine beleže prosečan godišnji rast od 10 odsto. Broj vlasnika nekretnina u SAD konstantno je rastao i 2005. godine dostigao skoro 70 odsto ukupne populacije. Sve do sredine devedesetih godina prošlog veka cene nekretnina su rasle samo u visini stope inflacije, da bi one u periodu 1998–2006. godine porasle za oko 150 odsto,[24] što je na ovo tržište privuklo veliki broj spekulanata. To je bilo podstaknuto i poreskom regulativom kojom je u ovoj oblasti ukinut porez na kapitalnu dobit.

U uslovima stagnacije plata u SAD, te značajnog porasta cena na hranu i naftu 2007. godine dolazi do ozbiljnih poteškoća pri otplati izuzetno velikog broja hipotekarnih kredita. Pogotovo što su znatno porasle i kamate na hipotekarne kredite, koje su sa 4 odsto u 2005. godini narasle na 20 odsto krajem 2007. godine.[25] Ukupan iznos hipotekarnih kredita u SAD (prema martovskom izdanju TheWallStreetJournal) premašio je iznos od 10.000 milijardi dolara. Zbog nemogućnosti otplate kredita hipotekarni dužnici se iseljavaju iz kuća i stanova koji se nude na prodaju, te na tržištu dolazi do pada cena nekretnina. U isto vreme, spekulanti masovno napuštaju ovo tržište što dodatno obara cenu nekretnina. Samo za nekoliko meseci krajem 2007. godine cene nekretnina u SAD su pale za 17,5 odsto, a u nekim saveznim državama (Florida) čak i za 50 odsto.

Ali ovo je samo jedan (može se reći, manji) deo problema. Mnogo veći problem leži u činjenici da je vršena takozvana sekjuritizacija tih stambenih kredita i prodaja hartija od vrednosti stvorenih po tom osnovu. Tako su problematični stambeni krediti (odobravani građanima koji nisu kreditno sposobni) konvertovani, odnosno „prepakovani“ u hartije od vrednosti koje su bile plasirane na finansijskom tržištu. Kroz veoma složen proces sekjuritizacije (u koji je uključen veliki broj banaka, investitora, konsalting kuća, marketinško-reklamnih agencija, brokersko-dilerskih firmi, rejting agencija, osiguravajućih kuća itd.) vrši se i takozvano poboljšanje kvaliteta („oplemenjavanje“) kredita u odnosu na kvalitet bazične aktive na kojoj se on zasniva.

Ključnu ulogu u ovom procesu imale su dve federalne (savezne) kvazidržavne korporacije Fani Mej (FannieMae – FederalNationalMortgageAssociation) i Fredi Mek (FredieMac – FederalHomeLoanMortgageCorporation)[26] koje su kupovale kredite od banaka i vršile njihovo „prepakivanje“ u hartije od vrednosti koje se plasirale na finansijska tržišta. U isto vreme, prodajući te kredite, banke (umesto da čekaju priliv sredstava po osnovu otplate hipotekarnih kredita u skladu sa dugoročnim rokovima dospeća) odmah dobijaju novac za odobrene kredite i na bazi tog priliva mogu odmah da odobravaju nove kredite. To je otvaralo spiralu sve novih i novih kredita i dovelo do velike kreditne multiplikacije,[27] a sa druge strane otkup i „prepakivanje“ tih novih kredita brzo su uvećavali masu hartija od vrednosti emitovanih na bazi hipotekarnih kredita.

Pored toga, prodajom hipotekarnih kredita banke se oslobađaju kreditnog rizika (rizika naplate kredita), te i ne moraju da vode računa kome odobravaju hipotekarne kredite pošto će rizik naplate preneti na kupca tih kredita,[28] a to su uglavnom bili Fani Mej i Fredi Mek koji su činili preko 70 odsto sekundarnog tržišta nekretnina u SAD. Fani Mej i Fredi Mek su taj rizik („prepakivajući“ kredite u hartije od vrednosti) sa sebe brzo prenosili i disperzovali na kupce hartija od vrednosti emitovanim na bazi hipotekarnih kredita, pogotovu što ove hartije kroz proces „oplemenjavanja“ od najvećih rejting agencija (najčešće su to bili Moody's i Standard & Poor's) bivaju visoko ocenjene (najčešće AAA) i još od najvećih osiguravajućih kuća (obično je to bila najveća među njima AIG – American International Group, Inc.) osigurane od rizika. Prodajom hartija od vrednosti Fani Mej i Fredi Mek kupuju od banaka nove kredite, „prepakivaju“ ih u hartije od vrednosti i „oplemenjene“ ih prodaju po celom svetu i tako se spirala nastavlja[29] i ogromni hipotekarni „balon“ stvara iz vazduha, a rizik loših („toksičnih“) kredita prenet je širom sveta (na sve vlasnike hartija od vrednosti emitovanih na bazi ovih kredita).

Pošto su cene nekretnina konstantno rasle u dužem vremenskom periodu, a sam proces „prepakivanja“ i „oplemenjavanja“ odobrenih bankarskih kredita je bio veoma komplikovan za razumevanje i pošto su (kako originalne, tako i prepakovane) hartije od vrednosti od rejting agencija visoko ocenjivane, a od osiguravajućih kuća i osiguravane od rizika, stvoreno je uverenje da je reč o kvalitetnim nerizičnim hartijama od vrednosti koje nose visoke prinose. Visoki prinosi uz konstantan rast tržišne vrednosti ovih hartija imali su za posledicu da su svi imaoci ovih hartija od vrednosti u svojim bilansima stanja evidentirali rast aktive, a u bilansima uspeha velike profite.[30]

Knjiženje visokih nerealizovanih profita (krah hipotekarnog tržišta pokazao je da je rast aktiva bio u velikoj meri „naduvan“, te da iskazivani – i podeljeni – profiti nisu ni postojali) sa svoje strane predstavljalo je godinama ranije (sve do kraha hipotekarnog tržišta) osnovu za dalji rast cena akcija investitora koji poseduju takve hartije od vrednosti, ali i isplatu velikih menadžerskih bonusa, te povećanih dividendi.[31] U isto vreme i velikoj većini građana (koji su tradicionalno ulagali u razne vrste finansijskih aktiva) takođe se nominalno uvećavalo bogatstvo i ono je bilo sve više sklono ka povećanoj potrošnji. Na kraju i država je imala veće prihode od oporezivanja zbog stalnog povećanja imovine, prihoda i potrošnje. Tako je sve zahvatio optimizam kao masovna šizofrenija, koji je u potpunosti zamaglio sliku uspešnosti poslovanja svih subjekata u ovom krugu, gde je ogromni „balon“ napumpan realno „iz ničega“ davao prividnu sliku privrednog rasta.[32]

U uslovima jeftinih kredita i velikog rasta vrednosti finansijskih aktiva došlo je do brzog pada štednje i povećanja zaduživanja stanovništva, odnosno stanovništvo je više trošilo nego što su bila njegova ukupna primanja. Stvoren je takozvani „efekat bogatstva“ zbog stalnog rasta vrednosti finansijske aktive sa kojom su raspolagala domaćinstva, što je kod njih stvaralo lažan osećaj blagostanja i „tupilo“ stimulanse ka štednji. Već početkom ovog veka više od 50 odsto porodica u SAD imalo je svoj finansijski portfelj. Ukoliko cene hartija od vrednosti brzo rastu na finansijskom tržištu, onda se vi osećate materijalno bolje obezbeđenim, lako trošite svoja lična primanja i ne osećate potrebu da štedite (ostavljate za „crne“ dane) i, sa druge strane, lakše se zadužujete (pogotovo kada su vam lako dostupni jeftini krediti). [33]

 Pored toga, u uslovima jeftinih kredita i brzo rastuće vrednosti finansijske aktive podsticana je masovna spekulacija na finansijskom tržištu, što je sve više „pregrejavalo“ ovo tržište i dodatno „naduvavalo“ balon. Uzimajući jeftine kredite i ulažući ta sredstva u hartije od vrednosti na finansijskom tržištu, bilo je moguće ostvariti značajnu zaradu. Često je prinos sa finansijskih tržišta bio 2 do 3 puta veći od cene uzetih kredita.

Brz rast vrednosti finansijske aktive i visoki prinosi na ulaganja na finansijskom tržištu doveli su do toga da tradicionalni instrumenti štednje (štedni ulozi u bankama, konzervativni penzioni fondovi i slično) brzo gube na popularnosti i na finansijskom tržištu dolazi do masovnog priliva sredstava malih investitora.

Istorija ranijih berzanskih kriza pokazuje da upravo masovna pojava na finansijskom tržištu malih i nekvalifikovanih investitora označava poslednju fazu u rastu tržišta, te da se veliki i kvalifikovani investitori sa tog tržišta tada povlače.[34] Kada pregrejanost finansijskog tržišta postane očigledna svi pokušavaju da prodaju svoje finansijske aktive, što dovodi do brzog i velikog pada njihove vrednosti. Do toga momenta, po pravilu, pravi profesionalci su uglavnom uspeli da rasprodaju svoje finansijske aktive i sredstva su prebacili u bezopasnije plasmane.

Gde je izlaz iz ekonomske krize?

U traženju izlaza iz velike ekonomske krize sa kojom smo se danas suočili treba da pođemo od osnovnih uzročnika koji su do krize i doveli i koje je potrebno eliminisati. To znači, pre svega, da je neophodno napustiti dolar kao svetsku rezervnu valutu i onemogućiti emitovanje svetskog novca bez realnog pokrića. U isto vreme neophodno je da dođe do „izduvavanja“ balona, te da se onemogući njegovo ponovno „naduvavanje“ kako bismo umesto virtuelne imali ekonomiju realnih vrednosti. Zbog dubine ove ekonomske krize, ali i zbog otpora moćnih (u prvom redu SAD), koji su do sada imali privilegovanu poziciju i koje se ne žele odreći, nerealno je očekivati da će to biti urađeno u kratkom vremenskom roku i bez većih otpora.

Već nekoliko godina prisutna je tendencija da mnoge zemlje koje imaju značajnije rezerve u dolarima pokušavaju da ga se „reše“. To čine dosta oprezno i postupno jer ukoliko bi pokušale da se u kratkom roku „otarase“ dolara njegov kurs bi vrtoglavo pao i rezerve tih zemalja bi se u tom odnosu realno obezvredile. Kina (koja ima ogromne devizne rezerve od blizu 2.000 milijardi dolara) se već godinama postepeno oslobađa dolara, kupujući za njega sve što se kupiti može. Poslednjih godina ona u mnogim zemljama po svetu (naročito u Africi) kupuje velika nalazišta nafte i drugih prirodnih bogatstava. Pored toga, od razvijenih zemalja sve više zakupljuje moderne tehnologije i nabavlja savremenu tehniku. Tako na primer nedavno je Kina kupila veliki broj aviona u Evropi, pri čemu je koristila veoma interesantnu shemu. Avione je kupila na kredit, a kao sredstvo obezbeđenja plaćanja u zalog je dala dolarske hartije od vrednosti koje je imala u svom portfelju. Na taj način Kina je uspela za nekoliko godina da svoje rezerve (koje su bile skoro 100 odsto u dolarima) diversifikuje tako da sada skoro polovinu svojih rezervi drži u zlatu ili drugoj valuti (na primer, evru).

Šta će doći na smenu dolaru, ostaje da se vidi. Neki predlažu povratak zlatnom standardu, neki stvaranje sasvim nove međunarodne nadnacionalne valute (kako je to predlagao Kejns još u Breton Vudsu 1944, ukazujući na opasnost prihvatanja nacionalne valute SAD za svetsku rezervnu valutu), a neki istovremeno postojanje nekoliko jakih regionalnih valuta (evro, rublja, juan i slično).

Buduća ekonomija mora da bude ekonomija realnih vrednosti. Do nje se mora doći „izduvavanjem“ ogromnog balona virtuelne ekonomije, pri čemu će dobar deo finansijskih aktiva da „ispari“. Potrebno je otpisati sve „loše“ aktive i izbaciti iz bilansa „vrednosti“ koje u suštini to i nisu.[35] Međutim, to u isto vreme znači da će mnogi ostati sa mnogo manjim vrednostima aktiva od onih sa kojima su računali da raspolažu. Kolika je vrednost njihovih kuća kojima su cene strmoglavo pale, kolika je vrednost njihovih finansijskih portfelja kada su se berzanski indeksi „obrušili“, koliki su njihovi penzioni računi čija su sredstva penzioni fondovi plasirali na finansijska tržišta – samo su neka od bolnih pitanja koja sebi mnogi postavljaju i pokušavaju da izračunaju svoje naglo osiromašenje. Uz to mnogi su ostali i bez posla, a ostalim zaposlenim se smanjuju plate. Posle decenija kada se iz godine u godinu sve više i više trošilo, sada je potrebno smanjivati potrošnju. Sve to će imati velike dugoročne implikacije (i to ne samo ekonomske).

Prve ekonomske antikrizne mere – gašenje požara benzinom

Izložili smo, po našem mišljenju, osnovne uzroke aktuelne ekonomske krize i dali naznake mogućih mera kojima bi se oni eliminisali. Budući da je reč o globalnoj krizi, i preduzete mere bi takođe trebalo da budu globalne, odnosno na globalnom nivou bi se morale preduzeti mere koje bi dovele do prevazilaženja krize. Međutim, na nedavno održanom Samitu G-8, te Samitu G-20 (posvećenim globalnoj krizi) nije bilo moguće usaglasiti jedinstveni stav o tome kako savladati krizu, te su mere borbe sa krizom prepuštene pojedinačnim nacionalnim državama. To nisu uspele da učine ni države koje su regionalno integrisane, kao što je to slučaj sa EU. O pojedinačnim antikriznim merama vodećih evropskih država (V. Britanija, Francuska i Nemačka) pisao sam ranije,[36] a sada bih se kratko osvrnuo na antikrizne mere u SAD koja je i generator globalne ekonomske krize.

Još u toku predizborne kampanje Barak Obama je isticao da je osnovni uzrok krize velika deregulacija finansijske sfere i potpuno oslanjanje na tržište, te je nagovestio veće angažovanje države kako bi se kriza prevazišla. Mere koje se preduzimaju svode se na ogromno (do sada više od 1.000 milijardi dolara) „upumpavanje“ svežeg novca kako bi se spasle velike američke kompanije[37] iz (većim delom) finansijskog i (manjim delom) realnog sektora, te smanjenje kamatnih stopa kako bi se dodatno podstakla potrošnja. Pošto je aktuelna kriza prouzrokovana upravo viškom novca i niskim kamatnim stopama, teško da rešenje može da bude ono što je bio izvor problema. Zbog toga ove mere, posmatrane sa globalnog nivoa, izgledaju nelogične jer će imati učinak sličan onome koji se postiže gašenjem požara benzinom.

Međutim, sa stanovišta interesa SAD (bar što se tiče kratkoročnih, a videćemo kako će to izgledati u dugoročnoj perspektivi) ove mere su logične i imaju za cilj da se (dodatnim „upumpavanjima“) ne dozvoli značajnije „izduvavanja“ balona, jer bi to imalo ogromne posledice, pre svega po SAD i njene građane, mada nas svetska oligarhija i njeni kompradori širom sveta ubeđuju da je to u interesu svih jer je privreda SAD „lokomotiva“ svetske ekonomije, koja se mora spasavati po svaku cenu, te da će ona potom (brzo oporavljena) ceo svet povući putem prosperiteta.[38] Kao što sam ranije već naglasio, „izduvavanjem“ ogromnog balona najveći deo virtuelne ekonomije će da ispari. Usluge (pre svih finansijske) prve će da stradaju u vreme „izduvavanja“ balona, a u SAD je oko 80 odsto zaposlenih upravo u ovom sektoru. [39] Smatra se da će oko 50 odsto sektora usluga da „ispari“ kako zbog smanjenja obima posla, tako i značajnog pada cena koje su bile, u velikoj meri, naduvane. U uslovima velike ekonomske krize kome bi u doskorašnjem obimu mogle da budu dostupne fantastično skupe medicinske, advokatske, marketinške, konsalting, sportske i mnoge druge usluge, a da ne govorimo o ogromnoj superstrukturi usluga izgrađenoj na finansijskim spekulacijama.

Ove antikrizne mere imaju zadatak da što pre „zakrpe balon“ i da se, uz neke kozmetičke korekcije, ponovo radi po starom, dok se ne pronađe neko novo – alternativno rešenje za ekonomsku hegemoniju SAD, pošto je dolarskoj alhemiji došao kraj.[40]   Ukoliko se u tome uspe (što nije isključeno, a na to upućuju i naznake da je kriza zaustavljena – balon je uspeo da bude „zakrpljen“ pre nego što je do kraja „izduvan“), onda će „zakrpljeni balon“ ponovo početi da se naduvava i na njemu će se u skoroj budućnosti pojaviti nova „rupa“ ili, što je verovatnije, doći će do takvog pucanja koje će imati nesagledive posledice po ceo svet.

Da li je ova globalna kriza prevashodno ekonomska?

Kao što se iz prethodnog izlaganja vidi u ovom radu sam se bavio ekonomskim uzrocima aktuelne krize, a koju i velika većina autora u literaturi i tretira kao ekonomsku. Međutim, mislim da su uzroci krize mnogo dublji i sežu u oblast morala (zbog erozije kapitalističkog morala „veberovskog“ tipa)[41] i duhovnosti (religioznom istinskom pogledu na svet ponuđen je surogat u vidu ideologije, a onda se umesto ideologije nudi još primitivniji surogat u obliku masovne kulture), pa nije dovoljno izlaz iz ove krize tražiti samo u ekonomiji.[42]

Staru asketsku buržoaziju postepeno je zamenjivala nova buržoazija finansijskih spekulanata. Asketska buržoazija, odričući se od mnogih sopstvenih životnih radosti kako bi što više štedela i ulagala u poslovanje, mogla je da očekuje štedljivost i od drugih, te je imala šansu da bude shvaćena i uvažavana od celoga društva. Pohlepna nova buržoazija finansijskih spekulanata ne ograničava svoje hedonističke prohteve, ne odlaže ispunjenje svojih želja i živi u svome samoizolirajućem virtuelnom prostranstvu gde ne deluju pravila normalnog života, ona je izgubila svaku legitimnost i nema nikakvu osnovu da računa kako će biti shvaćena i uvažavana od celoga društva. Zbog toga se nova buržoazija (ljudi od struke – bez duha i ljudi od uživanja bez srca, kako to kaže Veber) sve više odstranjuje od društva u kome živi i zatvara (umrežava) u posebnu međunarodnu grupu (svetska oligarhija) koja više i ne računa na široku građansku podršku, nego na podršku globalnih – nadnacionalnih sila. Istrgnuti iz zajednice u kojoj žive oni prihvataju koncept individualnih postignuća u kome odsustvuje vera u bilo kakav vrednosni sistem i gde postoji osećanje da iznad individue i njenih performansi nema ničeg smislenog.

Erozija moralne dimenzije kapitalističkog sistema dovela je do toga da su pohlepa (da se ima više – da se svaka prilika zgrabi kako je ne bi ugrabio neko drugi) i strah (da se sve može brzo da izgubi – da niko nije više bezbedan) glavni pokretači sistema. Umesto na moral, veru i savest novi kapitalizam se oslanja na zakone, interes i profit. Formalno poštovanje zakonskih normi (koje često nisu u skladu za moralom)[43] i logika (sebičnih, ličnih) interesa i profita prevladali su nad moralom, verom i savešću koji pokušavaju da se proteraju u svojevrsni crkveni rezervat.[44]

Pre nešto više od dva veka kao pokušaj potiskivanja religioznog pogleda na svet pojavljuje se ideologija koja je bila svojevrsni surogat religije i neka vrsta sekularne pseudoreligije. Međutim, za razliku od religije ideologija ne obuhvata sve strane čovekove prirode. Tako na primer ideologija ne može istovremeno da obezbedi slobodu i moral. Kao što pokazuje istorijsko iskustvo, ideologija ograničava ili ljudske slobode (totalitarizam) ili relativizuje i ignoriše moralna načela (liberalni sekularizam) 

Međutim, poslednjih decenija otišlo se još dalje i mi danas živimo u vremenu odsustva bilo kakve ideologije i jedinstvenog pogleda na svet. Ranije je postojala neka ideologija i ona je vodila konsolidaciji i objedinjavanju društva, a sada umesto ideologija imamo neke nove sile, kao na primer masovnu kulturu koja nameće određeni stil života, formira određene stereotipe i stvara iluziju nekog idealnog sveta u kome sve blista, sve je nadohvat ruke, gde nema patnji i gde se čak i smrt i sahrana pretvaraju u svojevrsnu zabavu – šou spektakl.[45] Ogromnu ulogu u tome što čovek lako potpada pod opijenost tim iluzornim svetom ima reklama, koja čoveka odvodi u virtuelnu pseudorealnost, u njemu podstiče potrošačka osećanja, koja sa svoje strane formiraju određeni odnos prema životu i neke standarde ponašanja. Oni po pravilu ne obogaćuje unutrašnji svet čoveka, nego najčešće u ljudima ostavljaju duhovnu pustoš.

Na kraju bih rekao da je aktuelna svetska kriza mnogo ozbiljnija nego što se na prvi pogled čini, te da ona nije samo velika ekonomska nego i duboka kriza duhovnosti, pa se i izlaz iz nje ne nalazi samo (možda čak i ne prevashodno) na strani ekonomije. O tome nešto više možda u nekom od sledećih tekstova, a ovaj rad bih završio rečima Aleksisa de Tokvila,[46] koji je sredinom 19. veka dao sledeći odgovor na pitanje: Kuda ide savremeni svet? „Govoreći iskreno ja ne znam i mislim da to prevazilazi umove svih nas. Jedno je poznato – da se stari svet završava! Kako će izgledati novi? Čak i najveći umovi današnjeg vremena nisu u stanju da to kažu, isto kao što umovi antičkih ljudi nisu mogli predvideti propast ropstva, dolazak hrišćanskog sveta, najezdu varvara – sve one velike događaje što su izmenili lice zemlje.“

Sažetak: Aktuelna globalna ekonomska kriza nije konjukturna nego ozbiljna sistemska kriza, čije korene treba tražiti u odluci iz Breton Vudsa (1944) da američka novčana jedinica – dolar postane svetska rezervna valuta, a da Američka centralna banka garantuje punu konvertibilnost dolara u zlato. SAD nisu mogle da odole iskušenju da (zlo)upotrebe mogućnost koja im se pružila, te da uvoz realnih resursa iz drugih zemalja pokrivaju dolarima emitovanim bez adekvatnog pokrića, da bi (1971) jednostrano odbacile preuzetu obavezu i ukinule konvertibilnost dolara za zlato. Tako smo došli u situaciju u kojoj se činilo da su SAD napokon uspele da pronađu čarobnu formulu za viševekovne bezuspešne pokušaje alhemičara da stvore bogatstvo „iz ničega“. Amerikanci su sada mogli (koristeći svoju političku, vojnu i ekonomsku silu) jednostavnim „štampanjem“ dolara da dolaze do ogromnih realnih materijalnih dobara iz celoga sveta. Da bi povećavani apetiti mogli biti zadovoljeni, SAD su preduzimale aktivne mere kako bi širile zonu korišćenja američkog dolara, bilo preko novih teritorija ili preko novih aktiva trgovanja. Kada se kroz proces globalizacije dolar proširio na ceo svet, a kako je ukupna količina materijalnih aktiva ograničena, nastupa period intenzivnog stvaranja novih „virtuelnih“ aktiva sa kojima se trguje na finansijskim tržištima. Na spekulativnim operacijama (praktično iz vazduha) s vremenom je naduvan veliki „balon“, odnosno stvorena je ogromna masa finansijskih aktiva koja višestruko premašuje tekuću vrednost realnog sektora ekonomije. Pucanjem tog „vazdušnog balona“ suočili smo se sa krizom iz koje se sada traži izlaz. Mere koje preduzimaju vodeće zemlje, pre svih, SAD (upumpavanje svežeg novca i sniženje kamatnih stopa), liče na gašenje požara benzinom. Teško da rešenje može da bude ono što je bio izvor problema.

(24. jul 2009. godine)

Ključne reči: kriza, američki dolar, spekulacije, virtuelna ekonomija, vazdušni balon.