Da li završiti ili zaustaviti privatizaciju javnih preduzeća?

Da bi se bolje razumela dilema završiti ili zaustaviti proces privatizacije javnog sektora, neophodno je da se podsetimo osnovnih elemenata društveno istorijskog konteksta u kojem se ova dilema pojavljuje.

Pre svega podsetimo da pojačana državna intervencija u privredne tokove i uspostavljanje zamašnog javnog sektora privrede predstavljaju ili sredstvo ubrzane industrijalizacije (kao što je to bio slučaj u Nemačkoj, Japanu, brojnim bivšim kolonijama i zemljama realnog socijalizma) ili sredstvo spasavanja kapitalističkog načina proizvodnje kada zapadne u sistemsku krizu akumulacije kapitala (New Deal u SAD nakon izbijanja Velike krize Depresije 1929, neokejnzijanske mere nacionalizacije finansijskih i privrednih korporacija i upumpavanja stimulativnih budžetskih sredstava u posustale privrede širome sveta od oktobra 2008 godine).

Važno je da se takođe podsetimo da su tek masovna razaranja tokom Drugog svetskog rata završila eliminisanje kapitala i rada koji su bili „suvišni“ sa stanovišta profita još od 1929. godine, omogućavajući time ponovno zahuktavanje privrednog rasta u periodu obnove i izgradnje nakon Drugog svetskog rata.

Međutim, krajem hiljadu devetsto šezdesetih godina, u okviru celovitog sistema svetske kapitalističke privrede došlo je do iscrpljivanja učinaka ratnog razaranja i kejnzijanskih državnih mera regulisanja privrednih tokova na ekonomski rast. Tzv. države blagostanja u zemljama realnog kapitalizma su zapale u stagflaciju i finansijsku krizu budžeta usled dostizanja unutrašnjih sistemskih granica profitabilnosti. U isto vreme su zemlje SEV-a, Jugoslavija i druge po samoimenovanju socijalističke zemlje, zapale u stagnaciju pošto su i u njima iscrpljene mogućnosti ekstenzivnog industrijskog rasta i destimulativnog birokratizovanog centralnog planiranja, u stalno pretećem okruženju mogućeg prerastanja takozvanog hladnog rata (u stvarnosti svakodnevno veoma vrućeg rata u zemljama u kojima su se u datom trenutku sučeljavala preko domaćih posrednika dva vojna i ekonomska bloka zemalja) u nuklearni rat.

U uslovima globalne stagnacije od kraja šezdesetih godina dvadesetog veka, došlo je do teorijske i praktičke preorijentacije sa kejnzijanske državne regulacije privrednih tokova na neoliberalnu privatnu inicijativu, privatizaciju i tržišnu regulaciju. Najsnažniji impuls za sprovođenje deregulacije i privatizacije širom sveta, pružile su Federalne rezerve SAD pod privatnom kontrolom pregršt bankarskih porodica. Ova bankarska oligarhija je 1971. godine ukinula zlatni standard da bi štampanjem bez pokrića sve bezvrednijeg papirnatog dolara finansirala rat u Vijetnamu i potonje svoje ratove. Bankarska oligarhija je uspela da nametne ovakav američki dolar kao privilegovano sredstvo plaćanja u svetskoj trgovini i finansijskim transakcijama, posredstvom Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda u kojima poseduje kontrolni paket deonica. Širenju američkog dolara kao rezervne valute doprinele su i vladajuće klase u zemljama OPEC-a koje su narasle prihode od poskupljenja nafte, takozvane petro-dolare, uložile u banke pod kontrolom transnacionalne bankovne oligerahije. Već 1980. godine bankarska oligarhija je dovoljno ojačala da preko međunarodnih finansijskih i trgovinskih organizacija pod svojom kontrolom, nanese još razorniji udar javnom sektoru privrede širom sveta. Nametnula je smenjivanje dugoročnih javnih razvojnih kredita s niskim kamatnim stopama otplate, kratkoročnim privatnim i veoma skupim kreditima. Pri tome je bankarska oligarhija uslovila odobravanje novih kredita, sprovođenjem deregulacije, liberalizacije i privatizacije javnog sektora privrede. Novi krediti su zapravo morali (i još uvek moraju) da budu utrošeni na otplatu starih dugova. U začaranom krugu neokolonijalnog dužničkog ropstva, samo isplate kamata su uskoro premašile po nekoliko puta izvorno pozajmljenu sumu, bez da je došlo do smanjenja glavnice.

Kritika teorijsko-metodoloških i praktičko-političkih pretpostavki preporuke/zahteva bankovne oligarhije da se javni sektor privrede privatizuje

Za potrebe idejnog opravdavanja preporuke odnosno zahteva bankovne oligarhije da se kao uslov odobravanja novih kredita sprovede strukturalno reformisanje odnosno privatizacija javnog sektora privrede, njeni ideološki predstavnici su promovisali novu modu u oblasti ekonomske teorije poznatu pod nazivom Nova institucionalna ekonomija (NIE) i Nova politička ekonomija (NPE). Iskazivanjem ove nove teorijske mode terminologijom neo-liberalne austrijske ekonomske škole, nastala je sintetička teorija privatizacije (Vickers, Yarrow, 1988, Cook, Kirkpatrick, 1988).

Sintetičku teoriju privatizacije su u Izveštajima Svetske Banke primenili ideološki predstavnici bankovne oligarhije nastojeći da zaustave već od kraja osamdestih godina primećeno usporavanje i slabljenje sprovođenja neoliberalne strategije prestrukturisanja odnosno privatizacije javnog sektora privrede prvenstveno u bivšim kolonijama i polukolonijama (Fontaine, Geronimi, 1995). Autori izveštaja East Asian Miracle (1993) i Adjustment in Africa (1994), na pojednostavljujući način su dihotomno suprotstavili tržište i privatnu inicijativu državnoj regulaciji. Bili su spremni da priznaju pozitivne učinke državne industrijske politike (npr. obezbeđivanje infrastrukture), samo ukoliko su bili usklađeni sa nalozima navodno slobodnog delovanja tržišnih zakonitosti.

Sredinom devedesetih godina transnacionalni bankovni i korporativni kapital organizovan u Međunarodni monetarni fond, Svetsku banku i Svetsku trgovinsku organizaciju, ponovo je povećao pritisak na vlade zemalja na periferiji svetskog kapitalističkog sistema, naročito na vlade zemalja bivšeg “Drugog sveta” u Istočnoj Evropi, da nastave i čak ubrzaju proces privatizacije. U cilju teorijskog i empirijskog utemeljenja ovog pritiska, ideološki predstavnici bankarske oligarhije su proizveli 1995. još jedan izveštaj Svetske banke Birokrate u poslovima (Bureaucrats in Business, u daljem tekstu BB). Domaći zagovornici privatizacije i tržišne regulacije su ovim izveštajem dobili spreman paradigmatski neoliberalni obrazac za primenu u domaćem okruženju u cilju legitimizacije tržišnog regulisanja privrednih tokova i preobražavanja državnog i društvenog vlasništva u privatno vlasništvo.

U nastavku ovog rada će biti sistematizovani osnovni teorijsko-metodološki i praktičko-politički prigovori koje su inostrani kritičari uputili BB-u i drugim izveštajima Svetske Banke. Motiv sastavljanja ovog kritičkog rezimea jeste nada da će on da podstakne preispitivanje tipičnih domaćih idejnih derivata i varijacija na zadatu temu promovisanja neoliberalne strategije deregulacije, liberalizacije i privatizacije.

Osnovni teorijsko-metodološki prigovor autorima BB, drugih izveštaja Svetske banke i njihovih lokalnih ideoloških derivate se može rezimirati na sledeći način: konstruisali su jednostrani analitički okvir istraživanja uporedne uspešnosti preduzeća u državnom i privatnom režimu vlasništva, koji podstiče selektivno prikupljanje i obradu iskustvenih podataka, tako da oni potkrepljuju unapred odabrani praktičko-političkizaključak da javni sektor privrede treba tržišno reformisati i privatizovati (Harris et al, 1995, Vogel, 1996).

Autori BB su najdalje otišli u konstruisanju ideološke slike o privatizaciji kao ‘leku za sve’ ekonomske i političke probleme birokratizovanog javnog sektora privrede i u preporučivanju tržišnih reformi i privatizacije državnih preduzeća (Cook, 1997; Fine, 1998)

Ovoj apriornoj i apstraktnoj konstrukciji privatizacije kao panacea–e nedostaje analiza konkretnih društvenih činioca i okolnosti i njihovog uzajamnog delovanja u kojima se artikulišu i primenjuju međusobno suprotstavljene neokejnzijanske i neoliberalne strategije organizovanja društvenih odnosa i regulisanja privrednih tokova.

Autori BB izveštaja zasnivaju svoje zaključke na analizi ograničenog skupa varijabli, činioca i podataka o iskustvima reformi i privatizacije preduzeća u državnom vlasništvu (State Owned Enterprises, SOE), prvenstveno u infrastrukturi (telekomunikacije 60%, struja 27%, gas 10%, str.151) u Čileu, Kini, Češkoj, Egiptu, Gani, Indiji, (Južnoj) Koreji, Meksiku, Filipinima, Poljskoj, Senegalu i Turskoj. Izveštaj prati pokazatelje profitabilnosti, produktivnosti i odnosa štednje i investicija u državnim i privatnim preduzećima (pp. 57-64). Vidno je da su autori BB odabrali za pokazatelje efikasnosti privređivanja i kriterijum upoređivanja uspešnosti privatnog i javnog sektora privrede, one pokazatelje koji unapred favorizuju privatni sektor. Pri tome su propustili da naglase da privatni sektor naprosto prebacuje društvene troškove profitabilnog tržišnog poslovanja kao što je to zbrinjavanje nezaposlenih upravo na javni sektor. Pristrasnim odabirom pokazatelja se prikriva da se javni sektor ne rukovodi prvenstveno profitnim ciljevima poslovanja i da stvara infrastrukturne i društveno integrativne pretpostavke privređivanja koje privatni sektor nije u stanju odnosno nije materijalno zainteresovan da stvori zbog odsustva kratkoročne dobiti.

Početnu pristrasnost u odabiru opšteg kriterijuma efikasnosti poslovanja koji odgovara samoj logici delovanja privatnog sektora, autori BB i sličnih izveštaja produbljuju kroz isključivanje iz uzorka neuspešnih preduzeća privatnog sektora. S druge strane, uspešna seoska i komunalna preduzeća u Kini su predstavljena kao da ne spadaju u javni sektor, a zapostavljeno je iskustvo vrlo efikasnih državnih preduzeća u novo-industrijalizovanim zemljama. Prenaglašavanje problema birokratizacije javnog sektora, takođe zanemaruje činjenicu da i privatna preduzeća poseduju razvijene birokratije (Chang, Singh, 1997, 872)

Autori BB mere dostignuti stepen reformisanja državnog sektora privrede u ispitivanim zemljama prateći podatke o razmerama prodaje državnih preduzeća (divestiture), intenzitetu tržišne konkurencije, čvrstini budžetskih ograničenja, razmerama reformi finansijskog sektora i sadržaju institucionalnih aranžmana između vlade i preduzeća koja ostaju u državnom vlasništvu. Izveštaj razmatra tri tipa ugovornih aranžmana između vlada i javnih preduzeća: ugovore o isporukama (izvršenju, ispunjenju) usluga (performance contracts), ugovore o upravljanju (management contracts)i ugovore o regulisanju monopola (regulation), sa stanovišta njihovog uticaja na profitabilnost i produktivnost, posredstvom činioca za koje se smatra da utiču na njihovo uspešno sprovođenje (informisanost, podsticajnost nagrada i kazni, obaveznost (commitment) sprovođenja ugovora putem monitorisanja, str.109). Autori BB i ovde polaze od neutemeljene pretpostavke da unapređivanju obaveštenosti koja je neophodna za postizanje optimalnog ugovora države sa javnim preduzećem doprinosi jedino tržišna konkurencija, pa zaključuju da je najmanje uspešan prvi pomenuti tip aranžmana između države i javnih preduzeća pošto ne posreduje odnose javnih preduzeća i države tržištem i stoga ne dovodi do povećavanja profitabilnosti. Kao primer informacione asimetrije prilikom sklapanja ugovora o izvršenju, autori BB navode primer inferiornog znanja niskog državnog službenika u odnosu na predstavnika odgovarajućeg preduzeća višeg ranga (str. 121). Autori BB, međutim, zanemaruju da ovaj problem nejednakih predznanja još više opterećuje regulisanje monopola u privatnom sektoru. Uprkos detaljnoj kritici ugovora o isporuci (izvršenju, ispunjenju) usluga zbog informacione asimetrije i stoga njihove neadekvatne specifikacije, autori BB nisu pružili empirijske dokaze da ovakvi ugovori po sebi dovode do lošijih rezultata prema svim kriterijumima upoređivanja nego ugovori o upravljanju ili ugovori o regulisanju monopola.

Usredsređivanje autora BB na pristrasno merenje razlika u efikasnosti između preduzeća u različitim sistemima vlasništva (67-96), onemogućuje zagovornicima privatizacije i tržišne regulacije da istraže koji zajednički činioci i uslovi privređivanja privatnog i javnog sektora u okviru pojedinih zemalja utiču na pojavu velikih razlika u prosečnoj efikasnosti oba sektora privređivanja između pojedinih zemalja.

Autori BB objašnjavaju pojavu da su i privatni i javni sektor prema svim odabranim pokazateljima najuspešniji u Koreji, Čileu i Meksiku, odmaklim stadijumom uspešnog reformisanja i privatizacije javnog sektora. Ovakav njihov zaključak demantuje podatak iz tabele 2.2 na str. 69 da je u uspešnoj Koreji na primer privatizovano samo malo državnih preduzeća, dok je u neuspešnoj Turskoj državni sektor privatizovan u daleko višem procentu.

Koristeći podatke samog BB Jalilian i Weiss (1997) su pokazali da iskustvena provera ne potvrđuje osnovnu hipotezu da zemlje u kojima postoji zamašan državni sektor privrede imaju ispodprosečne ekonomske pokazatelje. Verovanje u superiornost privatnog u odnosu na javni sektor, kao i amorfnog tržišta u odnosu na državnu regulaciju, ostalo je empirijski neutemeljeno. Čak ima slučajeva da su i prema pristrasnim kriterijumima efikasnosti privatnih preduzeća, državna preduzeća ponekada efikasnija od privatnih (Rowthorn, Chang, 1992).

Zaključivanje u zatvorenom krugu početnih pristrasnih pretpostavki i pokazatelja, zamagljuje činjenicu koju obelodanjuju podaci samog BB da eventualno postizanje potpunog izjednačavanja efikasnosti privređivanja državnih i privatnih preduzeća u zemljama sa niskom prosečnom efikasnošću privređivanja, ne bi značajno smanjilo njihovo zaostajanje u odnosu na zemlje sa višom prosečnom efikasnošću privređivanja, bez obzira na dostignuti stepen reformisanja i privatizacije javnog sektora u njima.

Drugim rečima nema empirijskih dokaza da privatizacija javnog sektora već sama po sebi proizvodi kao posledicu povećanje prosečne efikasnosti poslovanja u jednoj zemlji. Apologeti privatizacije, međutim, ne prezaju od toga da citiraju neku studiju u prilog potvrđivanja korisnih posledica privatizacije državnih monopola, uprkos činjenici da sami autori tih studija izričito upozoravaju protiv ekstrapolacije nalaza o pozitivnim efektima privatizacije delova javnog sektora u industrijski razvijenim zemljama sa snažnim institucijama mešovite privrede, na siromašne zemlje i bivše socijalističke zemlje u kojima takvih institucija nema (Galal et al. , 1992, 563)

Podaci samog BB izveštaja, dakle, daju puno povoda za zaključak da tržišna reforma i privatizacija javnog sektora mogu da budu u jednom određenom periodu uspešni samo u onim zemljama u kojima javni sektor već uspešno obavlja svoje funkcije i u kojima su već razvijene finansijske i tržišne institucije mešovitih privreda (str. 89). Kada se ovo ima u vidu, onda pravilno postavljeno pitanje glasi od kuda dolaze i zašto pritisci da se pozitivni rezultati javnog sektora privatizuju i da se pri tome troše značajna javna sredstva iz budžeta za sprovođenje privatizacije društveno proizvedenog bogatstva?

Rezime osnovnog praktičko političkog prigovoraautorima BB, drugih izveštaja Svetske banke i njihovih lokalnih ideoloških derivata, sadržan je kao što smo već uočili u rezimeu glavnog teorijsko-metodološkog prigovora: svojepredloge mera u oblasti industrijske politike i oblika regulacije privrednih tokova, ne utemeljuju na svestranoj, temeljitoj i sistematskoj analizi svih relevantnih podataka, nego na početnom apstraktnom, apriornom, selektivnom i pristrasnom analitičkom okviru istraživanja. Teren diskusije o industrijskoj politici je sveden na zagovaranje privatizacije i zamene državne regulacije tržišnom, u cilju postizanja navodno veće efikasnosti i izbegavanja distorzije cena svugde i svagda. Zaključci i preporuke o prednostima i potrebi privatizacije se stoga neprimereno uopštavaju i primenjuju na veoma različite konkretne okolnosti pojedinih zemalja nejednakog nivoa društvenog razvoja, mesta u svetskoj privredi, osobenosti unutrašnje ekonomske i političke dinamike te stanja uzajamne povezanosti, kvalifikovanosti radne snage i potencijalnog tržišta pojedinih sektora privrede.

U petom poglavlju BB-a se tako nudi drvo odlučivanja (Figure 1, A decision tree for state-owned enterprises reform, str. 232) koje zanemaruje ove osobenosti i sadrži na svojim granama isključivo savete kako treba prevazići prepreke tržišnim reformama i privatizaciji (divestiture), preporučujući uvek minimum ulaganja u javna preduzeća predviđena za privatizaciju, potpuno napuštajući iskustvo industrijalizacije svih zemalja u kojima su državne investicije odigrale ključnu ulogu.

U završnom poglavlju Izveštaj otvoreno preporučuje davaocima finansijske pomoći (među donatorske agencije BB implicino uključuje i Svetsku banku) da prave razliku između zemalja koje su odane ili nisu odane (uncommitted) reformama javnog sektora na osnovu tri politička kriterijuma spremnosti za reforme (politička poželjnost (desirability), ostvarivost (feasibility) i verodostojnost (credibility) (p.177).

U izveštaju se implicitno sugeriše da se kriterijum političke poželjnosti ili vladine podrške reformama, može da ostvari putem promene političkog režima bilo kojim sredstvima ili putem izbijanja krize koja menja stav postojećih vlasti prema troškovima i koristima reformi. Time BB napušta raniji oprezniji stav Svetske Banke da u periodima krize reforme javnog sektora nisu održive (Cook, 1997, p.893).

BB takođe indirektno preporučuje da se kriterijum političke ostvarivosti postigne autoritarnim poražavanjem onih koji gube sprovođenjem reformi, pa na strani 191 izveštaja neposredno navodi autoritarnu formu vlasti kao važan pokazatelj ostvarivosti (Busumtwi-Sam, 1996). BB istina ne ostaje kod preporučivanja primene puke sile, dodajući da treba nastojati da se pridobiju protivnici reformi određenim nadoknadama ukoliko su dovoljno snažni da sprečavaju reforme.

Treći kriterijum, verodostojnost vladinog paketa nameravanih reformi u očima svih zainteresovanih strana izvan vlade da će vlada održati reč i doista sprovesti najavljene reforme, prema BB može da se postigne kroz postavljanje domaćih i međunarodnih prepreka promeni politike reformi. Time se zapravo nastoje vezati ruke budućim vladama da ne bi mogle da ponište privatizaciju. Setimo se samo kako patetično govore o potrebi očuvanja kredibiliteta vlade u očima Međunarodnog monetarnog fonda domaći ideološki predstavnici upravo interesa bankovne i korporativne oligarhije ekonomski organizovane u MMF-u i vojno organizovane u NATO, potpuno ravnodušni na pogubne posledice po životni standard i kvalitet života ogromne većine građana, ukoliko se u ime verodostojnosti sprovedu obećanja o ubrzanoj privatizaciji preostalih državnih preduzeća i javnih usluga.

Autori BB drugim rečima više od autora prethodnih izveštaja zagovaraju aktivno vršenje uticaja potencijalnih investitora na političke procese i ishode u zemljama primaocima kredita, posredstvom uslovljavanja odobravanja kredita ispunjavanjem kriterijuma političke poželjnosti, ostvarljivosti i verodostojnosti vladinih programa privatizacije. Pomoć donatora za projekte unapređivanja upravljanja javnim sektorom je ovim putem svedena na unapređivanje interesa onih koji najviše profitiraju od privatizacije (Kumssa, 1996, Hemming, Unnithan, 1996).

Posledice primene preporuke/zahteva bankovne i korporativne oligarhije da se javni sektor privrede privatizuje

Bezrezervno i pojednostavljeno zagovaranje privatizacije u BB-u je sasvim prenebreglo dugoročne negativne posledice privatizacije na ispunjavanje funkcija javnog sektora koje privatni sektor ne može i ne želi da ispuni (Haque, 1996, Kumssa, 1996, Baer, 1996). Čak i autori BB su morali da konstatuju negativne posledice privatizacije. U pokušaju da opravdaju i objasne ove neuspehe i loše posledice kao na primer u Turskoj, zagovornici privatizacije i tržišne regulacije su primorani da modifikuju polaznu pretpostavku o privatizaciji kao leku za sve. Ad hok nude obrazloženje da je u zemljama u kojima privatizacija javnog sektora nije uspela, ona bila preuranjena. Navodno se još uvek nisu stekli svi potrebni politički uslovi (poželjnost, ostvarljivost, verodostojnost).

Valja uočiti da ima elemenata samokritičnosti u BB, kada autori među potencijalne krivce za neuspešne reforme uključuju “dobronamerne” stručnjake Svetske Banke koji su pokušali da podstaknu zemlje u razvoju da reformišu javni sektor privrede mada nisu bile politički spremne za reforme (p. 231). Detalja o ovoj priznatoj krivici nema, niti se izvode logički zaključci o merama koje treba preduzeti, na primer o poništenju preuranjenih privatizacija niti o (re)nacionalizaciji neuspešnih privatnih preduzeća u strateškim sektorima privrede.

Elemenata samokritike ima i na onim mestima BB gde se priznaje činjenica da tržište ne deluje uvek na najbolji način pa se stoga predlaže odlaganje privatizacije dok se ne ispune potrebni ekonomski i politički preduslovi. Ovde samokritičnost prestaje pošto BB preporučuje da se u periodu odložene privatizacije sprovode mere stabilizacije i strukturalnog prilagođavanja koje doprinose porastu regulativne uloge tržišnih sila (p. 237), uprkos podacima o lošem ishodu primene ovih mera u brojnim zemljama sa niskim dohotkom po glavi stanovnika, za koje se u izveštaju tvrdi da bi navodno najviše dobile od sprovođenja reformi. Umesto prednosti, privatizacija je naročito u industrijski nerazvijenim zemljama dovela do dalje koncentracije ekonomske moći i korporativnog vlasništva čak i tamo gde je bio postavljen cilj da se rasprostrani vlasništvo deonica među zaposlene (Haque, 1996).

Iskustvo poslednje decenije XX veka i prve decenije XXI veka, pokazalo je da privatizacija državnih preduzeća i sistema javnih usluga imala “samo parcijalan i ograničen uspeh” (Gilbert, R. Kahn, E., 1996, 21) ili je dovela do negativnih posledica ne samo u siromašnim zemljama nego i u zemljama sa visokim dohotkom po glavi stanovnika. Ograničen uspeh i negativne posledice privatizacije javnih službi se najbolje mogu uočiti kroz uporednu analizu argumenata i obećanja koje su izricali zagovornici privatizacije državno regulisanih prirodnih monopola pre njenog sprovođenja i stvarnih posledica privatizacije prema preporukama neoliberalne teorije Hayeka i Friedmana i tačerističke i reganomske prakse deregulacije, liberalizacije i privatizacije. Ovu uporednu analizu ćemo izvesti na primeru privatizacije proizvodnje i distribucije električne energije, u nameri da nalazi ove analize, prikazani u Tabeli 1, doprinesu zaustavljanju i sprečavanju njenog sprovođenja u Srbiji.

Razloge za nepovoljne rezultate privatizacije proizvodnje i distribucije struje ne samo na periferiji nego i u centru svetske kapitalističke privrede valja tražiti u činjenici da kapitalistička privatna svojina kao takva ima unutrašnju tendenciju da izaziva krize hiperakumulacije kapitala. Ova kriza se manifestuje kao višak proizvodnje odnosno nedovoljne potrošnje usled stalnog smanjivanja nadnica u cilju maksimalizacije profita. Ove krize samo privremeno odlaže sve veće preusmeravanje ulaganja novčanog kapitala iz proizvodnje roba i usluga, u kreditiranje potrošnje i finansijske spekulacije. Vlasnici kontrolnih paketa deonica i menadžeri transnacionalnih kompanija oslobođeni svake kontrole u skladu sa neoliberalnom dogmom o samoregulativnim sposobnostima “nevidljive ruke” konkurencije privatnih interesa na slobodnom tržištu, izveli su na kraju multimilijardersku proneveru i pljačku preko lažiranih izveštaja o prihodu i rashodu kao na primer transnacionalna energetska kompanija Enron (Dharan, Bufkins, 2004).

Sistemski proizvedena pohlepa za profitom po svaku cenu bez ikakvih javnih racionalnih i moralnih zadrški, krajem 2008. je dovela do pucanja prenaduvanog balona tržišta nekretninama i hartija od vrednosti to jest derivata novca bez pokrića, izazivajući gubitak zaposlenja i životnih ušteđevina. Lančanom reakcijom širom sveta osiromašenju i gladi su izložene milijarde ljudi.
Iskustveni statistički podaci o ključnim pokazateljima stanja privrede u celini krajem prve decenije sprovođenja preporuka Svetske Banke o strukturalnim reformama i privatizaciji u Srbiji su poražavajući: oko milion nezaposlenih i zaposlenih koji ne primaju plate, gotovo tripliranje duga i prepolovljavanje pokrivenosti uvoza izvozom u odnosu na stanje pre deset godina, smanjenje zaposlenosti u industriji i građevinarstvu na samo 6% ukupno zaposlenih. Ovakav katastrofalan stepen deindustrijalizacije ne bi bio moguć bez sprege državne agencije za privatizaciju sa novopečenim privatnicima bez proizvodnog iskustva, koji su umesto ispunjavanja kupoprodajnih ugovornih obaveza otplaćivali kupljena preduzeća zaduživanjem nekretnina, rasprodajom zaliha i opreme samih preduzeća koje su “kupili”. Umesto efikasnije proizvodnje, novi privatni vlasnici su gasili proizvodnju, otpuštali radnike, menjali namenu privatizovana preduzeća i špekulisali zemljištem.

Preispitati dosadašnju privatizaciju i zabranitu dalju privatizaciju javnog sektora

Što se više produbljuje sistemska kriza akumulacije kapitala u svetskim razmerama, vlade u centru svetske kapitalističke privrede grozničavo nastoje da spasu kapitalizam od kapitalista. Treba imati u vidu da je intervencija države od kraja 2008. samo masovnija i očiglednija. Ni u vreme vrhunca sprovođenja neoliberalne politike deregulacije, liberalizacije i privatizacije osamdesetih i devedesetih, države centra nikada nisu prestajale da subvencioniraju krupne privatne korporacije, obezbeđuju im narudžbine i proširuju strana tržišta pretnjom upotrebe sile i stvarnim ratnim osvajanjima. Proces širenja tržišta i jačanja ekonomskog i političkog uticaja transnacionalnih kompanija pod nuklearnim kišobranom hegemonističke sile, kojem su ideološki predstavnici kapitala nadenuli pomodno ime globalizacije u poslednjoj četvrtini XX veka, predstavlja samo reprizu kolonijalnog i neokolonijalnog osvajanja sveta pred Prvi svetki rat.

Aktualna masovna državna intervencija u privredne tokove kao i sprovođenje mera zaštite nacionalne industrije i tržišta zbog nejednakog mesta pojedinih država u međunarodnoj podeli rada, takođe predstavlja već viđeno dešavanje. Nakon izbijanja Velike krize krajem 192. godine protekcionističke mere u obliku New Deala u SAD, nacizma u Nemačkoj i fašizma u Italiji, razotkrile su ispod privida slobodne i jednake tržišne razmene, asimetrične odnose moći u borbi za preraspodelu kolonija i udela u svetskom tržištu. Nakon izbijanja krize 2008, SAD su prve prekršile NAFTA ugovor o slobodnoj trgovini sa Meksikom, kao da taj ugovor već od početka nije favorizovao moćniju privredu SAD, zabranjujući meksičkim kamiondžijama da isporučuju robu na teritoriji SAD.

Usled različitog mesta zemalja članica Evropske unije u međunarodnoj podeli rada, tokom zaoštravanja aktualne krize sve vidniji postaju znači dezintegracije EU na “stare” članice izvoznice kapitalno i informatički intenzivne tehnologije, “mediteranske” članice izvoznice radno intenzivne turističke industrije i “nove” članice istočne Evrope svedene prevashodno na izvoznice sirovina, nasuprot najavljivanom prerastanju zajedničkog tržišta u političku uniju. Nejednak stepen dostignutog industrijskog razvoja i zaduženosti onemogućava donošenje jedinstvene politike stimulisanja platežno sposobne potražnje, a jedinstvena valuta smanjuje manevarski prostor za vođenje monetarne i fiskalne politike prilagođene lokalnim uslovima.

Uprkos ovim dezintegracionim tendencijama od izbijanja krize 2008, zajednička odlika reakcije vlasti na krizu u centru svetske kapitalističke privrede je ubacivanje stotine milijardi dolara i evra poreskih obveznika u privredne tokove ne bi li podstakli potražnju. U SAD sredstva su usmerena prvenstveno na spasavanje finansijskog sektora privrede koji je poslednje decenije spekulativnim plasmanom kredita najviše doprineo da se manifestuje repriza krize još većih razmera nego ona iz prve polovine dvadesetog veka. Ovakvo podruštvljavanje gubitaka krupnog privatnog kapitala nije sprečilo vrhunske menadžere i vlasnike kontrolnih paketa akcija da između sebe podele visoke bonuse. Prijavili su fiktivne profite nastale ubrizgavanjem sredstava iz budžeta, istovremeno otpuštajući hiljade zaposlenih. Najkrupnije banke poput LP Morgan, Chase, Bank of America, upotrebile su deo dobijenih sredstava za kupovinu manjih banaka i otvaranje filijala u inostranstvu. Istovremeno su prepustile bankrotu i plenidbi imovine milione kućevlasnika i sitnih preduzetnika koje su pretodno navele da se hipotekarno prezaduže. Zbog ogorčenja javnosti nekontrolisanom upotrebom javnih sredstava, došlo je do nacionalizacije nekih banaka i proizvodnih kompanija. Već sada ideološki predstavnici krupnog kapitala međutim nagoveštavaju da se radi o privremenoj meri dok se ne izađe iz krize. Oligopolska koncentracija ekonomske moći ima za posledicu koncentraciju i političke moći, što uslovljava da će reformističke mere državne regulacije privrede ostati u okvirima očuvanja kapitalističkih odnosa izrabljivanja koji su i doveli do krize akumulacije kapitala.

Nasuprot masovne restauraciji teorije i prakse kejnzijanizma u centru svetske kapitalističke privrede i ekonomskog nacionalizma, u Srbiji i drugim zemljama polukolonijalno zavisne periferije svetskog kapitalističkog sistema, domaće vlade pod većim ili manjim spoljašnjim pritiskom Svetske Banke i Međunarodnog Monetarnog Fonda odnosno više ili manje podmićene donacijama raznih fondova za razvoj demokratije i otvorenog društva, planiraju da nastave sprovođenje neoliberalne strategije deregulacije, liberalizacije i privatizacije. Užurbano nastoje da što pre završe sprovođenje privatizacije prema zakonu iz 2001. godine uprkos saznanjima o razornim posledicama dosadašnje privatizacije.

Vlade neokolonijalne i kolonijalne periferije su i do sada bile “veći katolici od pape”. Sprovodile su, naime, privatizaciju daleko većih razmera nego što su to radile vlade u zemljama centra. U bankarskom sektoru koji je ključan za vođenje iole samostalnije politike ekonomskog i ukupnog društvenog razvoja, na primer, udeo inostranih banaka u zemljama centra retko prelazi desetak procenata. Na periferiji su inostrane banke uspele da obezbede kontrolu često preko 90% lokalne štednje. Ovo im omogućava da pretvaraju lokalnu štednju u skupe kratkoročne kredite i izvoze iz zemalja periferije visoke ekstra profite koje ne mogu da ostvare u centru, tako da neto priliv kapitala u zemlje koje posuđuju novac, vrlo brzo se pretvara u nekoliko puta veći odliv kapitala (Small, Denis, 2004).

Transnacionalne korporacije sa sedištem u zemljama centra uz pomoć korumpiranih lokalnih vlada takođe nastoje da obezbe potpunu kontrolu nad domaćim rudnim, energetskim i vodenim izvorima, infrastrukturom, te trgovinskim i hotelijerskim lancima koje su izgradile uz velike žrtve čitave generacije ljudi u bivšim društvima realnog socijalizma.

Pod velom stručne objektivnosti ideološki predstavnici krupnog kapitala neumorno ponavljaju da potpuna liberalizacija i privatizacija nemaju alternative, slepi i gluvi za činjenicu da su čak i stručnjaci Svetske Banke i Međunarodnog moonetarnog fonda poslednjih godina priznali grešku svoje dotadašnje politike ultimativnog promovisanja privatizacije javnog sektora privrede (Estache, Antonio, 2006).

Da bi sprovela svoju nameru i nameru svojih finansijera o završavanju privatizacije, članovi vlade nudi sindikatima i građanima lilihip u vidu bezplatnih akcija javnih preduzeća pre nego što se privatizuju, kao i mogućnost brzog unovčivanja tih akcija. Time vlada nastoji da pokoloba snažno protivljenje javnosti privatizaciji elektrodistribucije i drugih javnih preduzeća i službi te navede osiromašene i u visokom procentu nezaposlene građane da što pre prodaju svoje akcije krupnim igračima i špekulantima na tržištu kapitala. Anketno istraživanje Instituta za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu sprovedeno 2003. godine je pokazalo da je apsolutna većina ispitanika u celini odbacivala privatizaciju struje (71%), institucija zdravstvene zaštite (68%), sistema vodovoda i kanalizacije (67%), a 17, 18, 19% ispitanika je predlagalo da privatizacija u ovim sektorima privrede ostane u granicama 49% vrednosti kapitala odgovarajućih sektora (Vratuša, 2004). Istraživanje istog instituta sprovedeno 2007. godine je pokazalo da je sama najava predloga Vlade da radnicima javnih preduzeća bude besplatno podeljeno između 10 i 15 odsto deonica na osnovu već postojećeg zakona (Dinkić, Mlađen, 2005) kao i donošenje novog zakona u decembru 2006. o podeli besplatnih deonica šest javnih preduzeća zaposlenima i svim punoletnim građanima bez obzira na godine radnog staža do 15% procenjene vrednosti kapitala, koje će moći da prodaju od decembra 2010, doprinelo je opadanju protivljenja privatizaciji javnih službi naročito među aktivnim članovima sindikata. Najveće opadanje protivljenja je zabeleženo među aktivnim članovima sindikata u slučaju struje (61%, Vratuša, 2008). Potpuno protivljenje privatizaciji javnih službi, međutim, zagovara i dalje apsolutna većina ispitanika.

Imajući u vidu u ovom radu izloženu teorijsko-metodološku i ideološko-praktičku kritiku dosadašnjeg procesa privatizacije u svetu i Srbiji, neophodno je da se izvede jedino logičan zaključak iz kritičke analize sadržaja i negativnih posledica praktičke primene sintetičke teorije privatizacije: preispitati dosadašnju privatizaciju i zabraniti privatizaciju još ne privatizovanih sistema javnih usluga. Donošenjem zakona o zabrani privatizacije prirodnih bogatstava i sistema javnih usluga poput voda i proizvodnje struje, sprečilo bi se pogoršavanje uslova života širokih slojeva stanovništva usled masovnih otpuštanja i ukidanja subvencionioranih cena infrastrukturnih usluga, i dalja kolonizacija zemlje. U cilju sprečavanja ovih negativnih posledica sindikalisti i aktivisti Holandije i Urugvaja su se izborili da bude donet zakon koji zabranjuje privatizaciju vodovoda (Hall, De la Motte, 2004).

Radnici Srbije čija su preduzeća uništena pljačkaškom, nelegitimnom i često nelegalnom privatizacijom su počeli da primoravaju Agenciju za privatizaciju da poništi najeklatantnije primere neispunjavanja ugovornih obaveza, smanjivanja ili eliminisanja prethodne proizvodnje, otpuštanja radnika i špekulativne preprodaje preduzeća kupljenih zatečenim sredstvima samih preduzeća. Borba za vlastita radna mesta i nastavljanje proizvodnje u cilju obezbeđivanja gole egzistencije sebe, svojih porodica i komšija, pokazala je radnicima i građanima da će biti utoliko uspešniji u toj borbi što više udruže i koordinišu svoje snage protiv profiterskih interesa parazitske bankovne i korporativne oligarhije.

  Svedoci smo da do istovetnog saznanja dolaze kroz učešće u masovnim štrajkovima protiv privatizacije javnih preduzeća i smanjivanja izdataka iz budžeta na javno obrazovanje, zdravstvenu i socijalnu zaštitu radnici i građani u Francuskoj, Italiji, Grčkoj, Turskoj… Samo masovni i solidarni otpor nastojanju kapitala da u celini prebaci na rad troškove izlaska iz krize koju je kapital izazvao, može da nametne ograničenja kapitalu u obliku uslovljavanja dodele pomoći iz budžetskih sredstava privatnim korporacijama očuvanjem proizvodnje i radnih mesta i progresivno oporezivanje. Ujedinjeni otpor je pogotovo preduslov (re)nacionalizacije i podruštvljavanja sredstava za proizvodnju odnosno ukidanja kapitalističkih odnosa proizvodnje koji ciklično proizvode krize.

 Ukoliko izostanu kreativni oblici samo-organizovanja i međunarodnog ujedinjavanja radnika i građana raznih etničko-kulturnih, rodnih i profesionalnih identiteta bez obzira na razlike u nadnicama i taktikama borbe, transnacionalni kapital će nastaviti da nas sve fragmentiše i diferencirano izrabljuje i tlači koristeći drevni imperijalni princip “zavadi da bi vladao”, odnosno da bi parazitirao na privatnom prisvajanju društveno proizvedenog bogatstva.

Literatura

Adams, Chris (2001) „Privatising Infrastructure in the South.“ Focus on Trade, May

B92 (2010) „Završiti privatizaciju u 2010“, 9. januar, izvor Tanjug, http://www.b92.net/biz/vesti/
srbija.php?yyyy=2010&mm=01&dd=09&nav_id=402981

Baer, W. (1996). „Changing paradigms and changing interpretations of the public sector in Latin American economies“, Public Choice, 88, 365-379.

Busumtwi-Sam, J. (1996). „Models of economic development in Africa: lessons from the experiences of Ghana, 1975-95“, Journal of Commonwealth and Comparative Politics, 34, 174-198.

Cook, P. (1997). „Privatization, public enterprise reform and the World Bank: has Bureaucrats in Business' got it right?“, Journal of International Development, 9, 887-897.

Chang, H. and Singh A. (1993). „Public Enterprises in Developing Countries and Economic Efficiency: A Critical Examination of Analytical, Empirical and Policy Issues“, UNCTAD Review, no 4, Geneva.

Chang, H., Singh A. (1997). „Can large firms be run efficiently without being bureaucratic?“, Journal of International Development, No.9, 865-875.

Cook, P. and Kirkpatrick, C. (eds) (1988). Privatization in Less Developed Countries. Brighton: Wheatsheaf

Dinkić, Mlađan, 2005: “Konferenciji za novinare”. Blic, 10.03.2005; Strana: 8, http://82.117.206.29/Develop/
vesti.nsf/feaee540dc011162c1256e7d0032cb98/
35b82fda05ed6b4fc1256fbf007b3229?OpenDocument

Dharan, Baalla, Bufkins, Williams (2004) Enron: Corporate Fiascos and Their Implications. Foundation Press. ISBN 1-58778-578-1. http://www.ruf.rice.edu/~bala/files/
dharan-bufkins_enron_red_flags.pdf.

Fontaine, J.-M. and Geronimi, V. (1995). „Private investment and privatization in sub-Saharan Africa“, in Cook, P. and Kirkpatrick, C. (eds) (1995).

Galal, A. et al. (1992). Welfare Consequences of Selling Public Enterprises: Case Studies from Chile, Malaysia, Mexico, and the UK. Washington: World Bank.

Gilbert, R. J, Kahn, E. P. (1996) International comparisons of electricity regulation, Cambridge University Press

Haque, M. (1996). „The public service under the challenge in the age of privatization“, Governance, 9, 186-216.

Hall, David (2003) Evaluating the impact of liberalisation on public services. March 2005. http://www.psiru.org/reports/2005-03-EU-U-horizeval.doc

Hall, David, Lobina, Emanuele, de la Motte, Robin, 2004: “Making water privatisation illegal: - new laws in Netherlands and Uruguay”, http://www.psiru.org/reports/2004-11-W-crim.doc

Harriss, J. et al. (eds) (1995). The New Institutional Economics and Third World Development. London: Routledge.

Hemming, E. i Unnithan, N. (1996). „Determinants of privatization levels in developing countries“, Social Science Quarterly, 77, 434-444.

Hoefle, John, 2001: "Bush's Energy Pirates Are in Global Power Grab", Executive Intelligence Review, no. 30, August)

Jalilian, H. i Weiss, J. (1997). „Bureaucrats, business and economic growth“, Journal of International Development, 9, 877-885

Kumssa, A. (1996). „The political economy of privatization in Sub-Saharan Africa“, International Review of Administrative Sciences, 62, 75-87.

Raghavan, Chakravarthi (1999), ‘FDI Is No Panacea for South's Economic Woes.' Third World Resurgence October/November

Rowthorn, B. and Chang, H. (1992). „The political economy of privatization“, The Economic and Labour Relations Review, 3, 1-17.

Sharon Beder (2003) Power Play: The Fight to Control the World's Electricity. Melbourne and New York: Scribe Publications and the New Press.

Small, Denis ( 2004) “Empire Strikes Back: Spanish Banks Recolonize Ibero-America”, Economic Intelligence Review, July 2

Vickers, J. and Yarrow, G. (1988). Privatization: An Economic Analysis. Cambridge, The MIT Press.

Vogel, S. (1996). Freer Markets; More Rules: Regulatory Reform in Advanced Industrial Countries. Ithaca: Cornell University Press.

Vratuša, Vera (2004) ‘Stavovi o privatizaciji u Srbiji krajem XX i početkom XXI veka, A. Milić, ur. Društvena transformacija i strategije društvenih grupa: svakodnevica Srbije na poèetku treæeg milenijuma, Beograd, ISIFF, ISSBN 86-80269-73-5, 71-110

Vratuša, Vera (2008) „Raskorak između želja i stvarnosti u procesu i projektu privatizacije i participacije u Srbiji početkom XX veka u uporednoj i longitudinalnoj perspektivi“, u S. Vujović, ur., Društvo rizika : promene, nejednakosti i socijalni problemi, ISI FF, Beograd, 135-180, 527-528

World Bank (1993). The East Asian Miracle: Economic Growth and Public Policy, A World Bank Policy Research Report. Oxford: Oxford University Press.

World Bank (1994). Adjustment in Africa: Reforms, Results and the Road Ahead, Policy Research Report. Washington, DC: World Bank.

World Bank (1995). Bureaucrats in Business: The Economics and Politics of Government Ownership. Oxford: Oxford University Press.