Da li su visoka javna potrošnja i veliki javni sektor u Srbiji glavni uzročnici lošeg stanja javnih finansija?

Sporazumom Vlade Srbije i MMF februara 2015. dogovoreno je smanjenje rashoda za za­poslene u javnom sektoru sa 11,8% BDP u 2014. na 8,3% BDP u 2017.[1] Pored određenog smanjenja plata, on će ostati nominalno fiksirane u naredne tri godine (uz planira­nu inflaciju od oko 4% godišnje, što će dovesti do njihovog realnog pada od najmanje 12% 2015-17), a predviđeno je smanjenje broja zaposlenih u javnom sektoru za 15%. Rashodi na zaposlene u sektoru države u zemljama Centralne i Istočne Evrope (CEE) u proseku iznose 9,8% BDP (Arsić, 2015)[2]. U Srbiji se isti izdaci posle 11,8% procenjuju na oko 10,5% 2015, da bi se planom u Fiskalnoj strategiji (2015)[3] taj iznos trebalo da bude smanjen na 8,3% u 2017, što je znatno niže od proseka CEE.[4]

Broj zaposlenih u javnom sektoru u Srbiji sredinom 2015. iznosi 507-510 hiljada lica.[5] To je u stvari broj onih koji rade u školstvu, zdravstvu, policiji, vojsci, administraciji, ali ta cifra ne treba da se sabira sa zaposlenim u javnim preduzećima. Prostim deljenjem dolazimo do 7 zaposlenih na 100 stanovnika, po čemu je Srbija već sada ispod proseka CEE (gde taj pokazatelj iznosi 7,5%, odnosno 8%[6]). Ukoliko bi se broj zaposlenih u javnom sektoru smanjio za 15%, na oko 430 hiljada, tada bi broj zaposlenih na 100 stanovnika u Srbiji iznosio 6, što bilo najniže u CEE. 

Dakle, ako se veličina javnog sektora posmatra kroz broj zaposlenih u njemu u odnosu na ukupan broj stanovnika, onda je on skroman, među manjim u Evropi. Analiziranje veličine javnog sektora kroz broj zaposlenih prema ukupnom stanovništvu ima smisla jer on služi upravo da servisira usluge cele populacije. Stavljanje zaposlenih u javnom sektoru u odnos sa ukupno zaposlenim nema puno rezona, kao ni npr. poređenje potrošnje javnog sektora po državama zbog drastično različitih plata među njima. Nameće se zaključak da je domaće stanovništvo suočeno sa manjom dostupnošću javnih usluga, što se i može videti po velikim gužvama kod doktora, u katastru ili sudu. Naravno, mnogi će potegnuti tezu da mi ne možemo da finansiramo glomazniji javni sektor, i to je neosporno.

Produktivnost radnika u našem javnom sektoru ne može biti bitnije niža od produktivnosti u ostalim zemljama Evrope. Poznato je da u uslužnih delatnostima, koje mahom čine javni sektor, nema drastične razlike u produktivnosti između zemalja slične kulturološke matrice. Npr. lekar opšte prakse u Nemačkoj ne može da ima značajno veću produktivnost od onog u Srbiji, a sličan je slučaj sa većim delom poslova u administraciji ili školstvu.

Čak i da je razlika u produktivnosti značajna to bi samo impliciralo da je potrebno zaposliti više ljudi u javnom sektoru a manje ih plaćati. Na žalost ovo drugo je slučaj, jer su zaposleni u srpskom školstvu, zdravstvu, vojsci, administraciji plaćeni oko pet puta manje nego njihove kolege na zapadu kontinenta. Ni teza o tome da je jedino kod nas više plaćen rad u javnom sektoru nego u privatnom apsolutno ne stoji. Naime praktično sve zemlje Zapada imaju istu situaciju, javni sektor ima u proseku više zarade, ali se to naravno objašnjava višim prosečnim kvalifikacijama zaposlenih, što je i u Srbiji slučaj.

Činjenica je da od početka krize nijedna CEE nije uspela da smanji učešće rashoda za zaposlene u javnom sektoru za 3,5 procentnih poena, kao što se želi u Srbiji. Planirano smanjenje se značajno zasniva na prirodnom odlivu (oko 3% godišnje, tj. oko 12 hiljada lica, jer je pravilo je da se na pet zaposlenih koji napuste sektor zaposli jedan novi radnik). Primena tog pravila u delatnostima koje zapošljavaju ljude sa heterogenim obrazovanjem kao što su zdravstvo i obrazovanje dovelo bi do velikih problema u funkcionisanju tih delatnosti (time se dovodi u pitanje kvalitet i dostupnost usluga). Smanjenje realnih zarada dodatno bi podstaklo odliv sposobnih kadrova (lekara[7], nastavnika), i podstaklo korupciju.

Dakle, potrebna je inicijativa (koja će se predstaviti MMF-u) da se promene ciljevi iz Fiskalne strategije koji se odnose na troškove rada, smanjenje broja zaposlenih i indeksaciju plata u javnom sektoru. Arsić (2015) procenjuje da bi adekvatniji ciljevi bili: da se učešće plata u javnom sektoru u BDP smanji na oko 9% (oko 8% prema MMF definiciji), što bi se postiglo smanjenjem broja zaposlenih u javnom sektoru za 10%,  te odmrzavanjem plata u 2017.  Arsić predlaže da se to nadoknadi većim smanjenjem subvencija ili pobolj­šanom naplatom poreza (ili pak rastom PDV). Predloge za rast kapitalnih javnih investicija, odnosno efikasnije korišćenje ino-kredita za tu namenu, iznosi i Fiskalni savet (2015).[8]

Aranžmanom sa MMF predviđen je skroman rast javnih investicija, što je destimulativno za dugoročni rast. Naime, javne investicije bi se sa 2,6% 2014, povećale na 3%, što je malo za zemlju koja gradi saobraćajnu i drugu infrastrukturu. Javne investicije treba podići na oko 4% BDP, jer one imaju veći fiskalni multiplikator od tekuće potrošnje, što bi ulažilo recesiju. To bi se moglo finansirati dodatnim prihodima od suzbija­nja sive ekonomije, kao i prihodima od privatizacije

Kolika je zapravo srpska javna potrošnja?

Fiskalnom strategijom predviđeno je da javna potrošnja padne na 41,9% BDP u 2017, što bi bio jedan od najnižih nivoa u Evropi.[9] Već 2015. javna potrošnja sa 46,1% BDP je ispod proseka Evrope. Ovde treba dodati da je upitna realnost obračuna domaćeg BDP-a, koji je i pored korigovanja za 7% naviše izvesno potcenjen (npr. komparativno posmatrano visok udeo naplate PDV, pored ostalog, ukazuje na to), što ukazuje da je udeo javne potrošnje u Srbiji nešto niži.

Indikativna je studija Posner-a (2011), koji je regresionom analizom pokazao da ne postoji korelacija između prosperiteta jedne zemlje i broja zaposlenih u javnom sektoru. [10]