Da li će evro preživeti krizu?

(Danas, 30.11.2008)

Evropska ekonomska i monetarna unija i evro uskoro će proslaviti deseti rođendan. Evro je uveden bez ozbiljnijih problema i od tada funkcioniše dobro s obzirom na to da Evropska centralna banka obezbeđuje nisku inflaciju što je njen jedini mandat. Međutim, trenutna ekonomska kriza mogla bi da stavi pred test sposobnost evra da preživi u mnogo težim vremenima. Dok bi kriza mogla da ojača institucije stvorene od strane EMU, takođe bi mogla da stvori i velike rizike, kojih zemlje članice treba da budu svesne ukoliko žele da ih izbegnu.

Primarni problem je u tome što bi se uslovi u svakoj od zemalja članica EMU mogli razvijati u toliko različitim pravcima da bi pojedini nacionalni politički lideri mogli da dođu u iskušenje da zaključe kako bi njihovim zemljama bilo bolje ukoliko bi usvojili miks mera različitih u odnosu na druge države članice. Aktuelne razlike u kamatnim stopama državnih obveznica zemalja evro zone ukazuju da finansijska tržišta smatraju da je razilaženje realna mogućnost. Recimo, državne obveznice Grčke i Irske sa rokom dospeća od 10 godina sada donose skoro ceo procenat više u odnosu na nemačke obveznice, a i obveznice Italije imaju skoro isto toliko visoku kamatu.

Naravno, bilo je puno primera u prošlosti kada su se monetarne unije ili države s jednom valutom raspadale. Iako postoje tehnički i pravni razlozi zašto bi takvo razilaženje bilo teže za zemlju u EMU, mala je sumnja da bi neka zemlja mogla da se povuče ako bi to zaista želela. Najočigledniji razlog koji bi neka država mogla da izabere za povlačenje jeste da pobegne od jedinstvene monetarne politike za sve članice koju je nametnulo postojanje jedne valute. Zemlja čija ekonomija bude zapala u depresiju u narednih nekoliko godina i koja se bude suočila sa hroničnim strahom, mogla bi da dođe u iskušenje da napusti EMU kako bi olabavila ekonomske uslove i devalvirala svoju valutu. Iako bi to bilo ili ne bi bilo ekonomski razumno, zemlja u teškom privrednom opadanju mogla bi da donese takvu odluku.

Pakt za stabilnosti i razvoj, koji ograničava budžetske deficite članica evro zone, predstavlja još jedan razlog zašto bi neka zemlja mogla da poželi da napusti EMU. U situaciji da dođe do opadanja, ta država mogla bi da poželi da primeni tradicionalnu Kejnsovu politiku budžetske stimulacije razvoja kroz obimno finansiranje deficitom. Iako bi Pakt za stabilnost i razvoj mogao da bude dovoljno elastičan da dozvoli određenu budžetsku stimulaciju, država bi mogla da se oseti ograničenom da reaguje agresivno koliko bi htela.

Aktuelna finansijska kriza ukazuje na još jedan problem: nedostatak jasnog „zajmodavca poslednjeg utočišta“. Ostaje da se vidi koliko će ECB biti voljna da nacionalnim centralnim bankama obezbedi količine evra koje bi im bile potrebne da bi odigrale tu ulogu u potpunosti. Ukoliko se neka zemlja suoči sa problemima banaka jer centralna banka ne može da im pozajmi dovoljno novca mogla bi da izabere da napusti EMU kako bi njena centralna banka mogla da pozajmi koliko god novca je potrebno u lokalnoj valuti. Štaviše, aktuelna ekonomska kriza ponovo je dovela do razgovora o potrebi Evropske unije da ima poresku vlast. Koja god da je logika tog predloga, to bi otvorilo vrata mnogo većoj redistribuciji prihoda. Za zemlje s visokim prihodima to bi mogao da bude dovoljan razlog da požele da izađu.

Čak i ako zvaničnici ne žele da napuste evro, mogli bi na kraju to da urade kao rezultat strategije pokušavanja da ubede ostale zemlje da pristanu na promenu politike. Zemlja koja veruje da je monetarna i fiskalna politika suviše restriktivna mogla bi da zapreti da će napustiti EMU ako ne dođe do promene politike. Jasno je da je to značajan rizik ako je ta zemlja Nemačka ili Francuska. Ali, čak i ako je to neka od manjih zemalja, to bi moglo da predstavlja ozbiljnu pretnju jer bi moglo da deluje kao početak kraja. Tako bi bilo koja zemlja mogla da zapreti u nadi da bi to bilo dovoljno da natera kolege u EMU da pristanu na željenu promenu politike. Rizik je, naravno, u tome da druge zemlje možda neće biti zastrašene. Zemlja koja preti tada bi morala da izabere da li da podnese ponižavajući poraz i ostane ili da bude „principijelna“ i ode.

Sve ovo pretpostavlja da će politički lideri izabrati samo promenu politike za koju smatraju da će biti u dugoročnom interesu njihove zemlje. Ali, takođe postoji rizik da pojedini političari deluju u sopstvenom interesu, koristeći ekonomsko usporavanje kao priliku da budu izabrani obećavajući povlačenje države iz EMU ili tvrdeći da će zapretiti da će to uraditi ako ostale zemlje članice ne pristanu na njihove predloge za promenu politike. Nijedan od tih rizika ne ukazuje da će monetarna unija neizbežno biti žrtva ovog ozbiljnog ekonomskog usporavanja. Međutim, to usporavanje biće mnogo ozbiljniji test za evro u odnosu na one s kojima se suočio u prethodnih 10 godina.

 Autor je profesor ekonomije na Harvardu, bivši predsednik Saveta ekonomskih savetnika Ronalda Regana i predsednik Nacionalnog biroa za ekonomska istraživanja