Ekonomska saradnja Srbije sa Ruskom Federacijom izaziva ovih dana ponovo interesovanje u našoj javnosti, ovog puta zbog inicijative da Rusija ukine izvozne carine na naftu koju isporučuje Srbiji.

Uzdrman je čak i „američki san”. Većina anketiranih sluti, naime, da potomcima neće biti bolje nego roditeljima. Ponegde je već tako.

Sa dugovima dobili smo i sličan način rezonovanja kakav smo videli na primeru ruskih izbora iz 1996. godine. Tako, nedavno sam u kontaktu sa prijateljem koji je donedavno bio proradikalski nastrojen saznao da neće izaći na izbore. Kaže: „Uzeo sam stambeni kredit, pa neću da reskiram da mi skoči rata.“

Dolazak SRS-a na vlast odmah će voditi ka preispitivanju ulaganja u Srbiju. Prva i normalna reakcija svakog investitora biće da čeka kakva se ekonomska politika sprema, da li se odnosi sa Evropom još više kvare.

Zbog toga svega možda i ne čudi da je i lično Boris Tadić prvo promptno otišao u Moskvu radi potpisivanja gasnog sporazuma između dva kruga predsedničkih izbora, a posle na ratifikaciju sporazuma „tehnički” zaboravio.

Jedna od ključnih prednosti državnog monopola i jeste u tome što se njegove zloupotrebe mogu suzbiti lakše nego zloupotrebe nedodirljivih, privatnih monopola.

Izgradnja autoputa Horgoš–Požega je neophodnost i potreba Srbije i da je koncesija dobar vid obezbeđenja sredstava, ali je ostao sporan način realizacije koncesionog postupka, izbor najpovoljnijeg ponuđača, način raspodele koncesione dobiti i uskraćivanje prihoda AP Vojvodini.

Danas su svi taoci finansijskog kapitala, a samo je on slobodan da čini što mu je volja. Ovakvu moć bankarski sistem crpi iz svoje veze sa centralnom bankom od koje uvek može pozajmiti sredstva kada dođe u problem sa likvidnošću.

Perspektive saradnje Srbije i Ruske Federacije su u povećanju izvoza na ovo veliko tržište, za šta postoje tradicionalne pretpostavke, razvijena saradnja od ranije, ruski potrošači su navikli na robu široke potrošnje iz Srbije.