Економска сарадња Србије са Руском Федерацијом изазива ових дана поново интересовање у нашој јавности, овог пута због иницијативе да Русија укине извозне царине на нафту коју испоручује Србији.

Уздрман је чак и „амерички сан”. Већина анкетираних слути, наиме, да потомцима неће бити боље него родитељима. Понегде је већ тако.

Са дуговима добили смо и сличан начин резоновања какав смо видели на примеру руских избора из 1996. године. Тако, недавно сам у контакту са пријатељем који је донедавно био прорадикалски настројен сазнао да неће изаћи на изборе. Каже: „Узео сам стамбени кредит, па нећу да рескирам да ми скочи рата.“

Долазак СРС-а на власт одмах ће водити ка преиспитивању улагања у Србију. Прва и нормална реакција сваког инвеститора биће да чека каква се економска политика спрема, да ли се односи са Европом још више кваре.

Због тога свега можда и не чуди да је и лично Борис Тадић прво промптно отишао у Москву ради потписивања гасног споразума између два круга председничких избора, а после на ратификацију споразума „технички” заборавио.

Једна од кључних предности државног монопола и јесте у томе што се његове злоупотребе могу сузбити лакше него злоупотребе недодирљивих, приватних монопола.

Изградња аутопута Хоргош–Пожега је неопходност и потреба Србије и да је концесија добар вид обезбеђења средстава, али је остао споран начин реализације концесионог поступка, избор најповољнијег понуђача, начин расподеле концесионе добити и ускраћивање прихода АП Војводини.

Данас су сви таоци финансијског капитала, а само је он слободан да чини што му је воља. Овакву моћ банкарски систем црпи из своје везе са централном банком од које увек може позајмити средства када дође у проблем са ликвидношћу.

Перспективе сарадње Србије и Руске Федерације су у повећању извоза на ово велико тржиште, за шта постоје традиционалне претпоставке, развијена сарадња од раније, руски потрошачи су навикли на робу широке потрошње из Србије.