Završna reč odbrane pred Haškim tribunalom 14. marta 2012.

Sekretar: Dobar dan, dobar dan svima. Časni sude, ovo je predmet IT-03-67, Tužilac protiv Vojislava Šešelja.

Predsedavajući sudija Žan-Klod Antoneti: Zahvaljujem se sekretaru. Danas je sreda 14. mart, pozdravljam sve prisutne ovde, pre svega zastupnike tužilaštva i gospodina Šešelja. Prvo ću vam reći nešto o tome šta je uradila prevodilačka služba, vezano za prevod dokaznog predmeta P-58. To je dokazni predmet koji je prevodilačka služba ponovo pregledala, i izgleda da vojnici koji pevaju u tom video snimku kažu sledeće: “Biće mesa, biće mesa, klaćemo Hrvate.” To je sve što može da se čuje na tom video snimku. Ja sam ustanovio da je ta pesma znatno duža, ali u tom video snimku se čuje samo ovo što sam sada naveo. I posle te pesme ima komentator koji kaže sledeće: “Neredovne snage su slavile po ulicama u kojima su se borili i pevali antihrvatske pesme”. Dakle, to je sve što stoji u tom video snimku. Pošto se nismo sastali ovde prethodnih dana, onda ćemo zasedati danas i sutra ujutru i onda ponovo sledeće u utorak 20. marta u 2 i 15, i ukoliko bude potrebno, ukoliko tada ne završimo, nastavićemo i narednog dana. U sredu 21. u 9 ujutru. To je sve što sam ja imao da kažem, a sada vi imate reč, gospodine Šešelj, vaša završna reč, izvolite.

Dr Šešelj: Gospodo sudije, ovde smo tri dana slušali gomilu... Da počnem?

Predsedavajući sudija Žan-Klod Antoneti: Da, izvolite.

Dr Šešelj: Gospodo sudije puna tri dana ovde smo slušali gomilu nesuvislih reči i rečenica, i gluposti koje je iznelo tužilaštvo, pokušavajući da realizuje u završnici svoj prljavi zadatak. Zadatak koji nije proistekao iz normalnog viđenja interesa, pravde i služenja pravdi, nego zadatak koji je proistekao iz naloga zapadnih obaveštajnih službi koje komanduju ovim tribunalom. Ovaj sud nije legalan, nije ni regularan, ovaj sud je upostavio nenadležni organ Ujedinjenih nacija, Savet bezbednosti, ovaj sud nije ni formiran da bi postigao pravdu, da bi čuvao pravdu, ovaj sud je formiran da bi bio sredstvo u rukama Saveta bezbednosti kojim taj organ Ujedinjenih nacija uspostavlja i čuva mir, dakle, u startu već znamo da ovde o pravdi ne može biti govora. Ovo je politički instrument, čak i vojni instrument, ovaj sud zamenjuje američku konjicu, zamenjuje američku Šestu flotu. Umesto da pošalje Amerika Šestu flotu, da nas po Srbiji tamo pohvata, i odvede u Gvantanamo i sudi pred svojim vojnim komisijama, ona je prethodno pomogla da se u Beogradu postavi jedan kvislinški prozapadni režim nakon 5. oktobra 2000. godine, a onda da taj režim počne redom hapsiti srpske političke, vojne i policijske prvake zbog njihovog učešća u ratu i suprotstavljanja politici američke hegemonije i dominacije. Mene nije trebalo na taj način goniti, ja sam više puta izrazio želju da se ovde pojavim. Deset godina sam ja nastojao da se dočepam Haškog tribunala. To mi je bila životna želja, i ja sam veoma zadovoljan onim što sam ovde postigao, jer ono što će ostati ovde, to su transtkripti suđenja, to neće biti vaša lična viđenja samog procesa, niti vaša presuda. Vašoj presudi jednog dana će se ljudi verovatno smejati, još će se više smejati ovoj optužnici i završnoj reči tužioca, ali ostaje transkript procesa, ostaje to čudo neviđeno koje se dešavalo u sudnici. I zbog toga je vredelo živeti.

Naravno, iako sam ja želeo da se ovde pojavim, ipak nije moja želja prevagnula, nego je prevagnula volja političkih faktora. Karla del Ponte u svojoj knjizi otvoreno priznaje da joj je Zoran Đinđić rekao prilikom poslednjeg susreta: “Vodi Šešelja i više ga ne vraćaj”. Imao je Zoran Đinđić i ranijih susreta sa Karlom del Ponte, i drugi političari tog izdajničkog prozapadnog režima u Beogradu. Nije samo Đinđić tražio da me eliminišu iz srpskog političkog života, to su tražili mnogi drugi, ali Đinđićev zahtev je bio najupečatljiviji i zato ga je Karla del Ponte obradila na jedan veoma upečatljiv način. Florens Artman, bivši portparol Karle del Ponte, u svojoj knjizi objašnjava koliko su zapadne obaveštajne službe umešane u rad ovog tribunala i ona tu posebno potencira američku i britansku obaveštajnu službu, i zaista su umešani. To smo znali ranije i pre izlaska njene knjige, a kad se knjiga pojavila, onda je to pogotovu bilo očigledno. Podizanje optužnice protiv mene više od devet godina bilo je motivisano nastojanjima da budem eliminisan iz srpskog političkog života za sva vremena, da se u međuvremenu uništi Srpska radikalna stranka, ili preotme. Dakle, da se preotme na taj način, što to više neće biti ona ista stranka, nego će se preusmeriti na kolosek prozapadnih političkih partija, koje nasuprot interesima srpskog naroda služe Americi, Engleskoj, Francuskoj, Nemačkoj i celoj Evropskoj uniji, Vatikanu, i tako dalje. I pokazalo se da sve ide u tom pravcu, pune četiri godine ovde se vodila borba hoću li uopšte imati pravo da se branim ili ne, jer sve je bilo zamišljeno da mi nametnu nekog advokata, da li iz Engleske, da li iz Holandije, iz bilo koje zemlje, koji će glumiti da me brani, a uz čiju će pomoć tužilaštvo da nafiluje sudski spis ogromnom količinom takozvanih dokaznih materijala, i suđenje ne bi dugo ni trajalo, jer bi tužilac i branilac bili na istoj strani. Tako je tužilaštvo zamišljalo da uvede sve te svoje papire na isti onaj način na koji je uspelo 2010. godine da uvede. Jer i vi, gospodo sudije, kada ste videli da protiv mene nema nikakvih dokaza, onda ste masovno uvodili u sudski spis dokumente koje ste ranije odbijali kao dokaze, na primer, razne izjave Milana Babića, dokumenta uz njegovu izjavu, pa Miroslava Deronjića, pa ko zna koga sve još, ima tu još nekih zaštićenih imena pa da ne napravim grešku, da mi ne srknavite ovu završnu reč prelaskom na zatvorenu sednicu, ili naknadnim intervencijama u snimak. To je suština. Morao sam da rizikujem život da bih se izborio za elementarno pravo. Herman Gering nije imao takvih problema, Rudolf Hes nije imao takvih problema, nijedan Hitlerov doglavnik nije imao takvih problema, oni su mogli i sami da se brane i da angažuju bilo kog advokata pod kapom nebeskom. Niko nije postavljao uslove da to bude advokat sa liste tribunala, da zna engleski ili francuski jezik, da zna ovo, da zna ono.

Ovaj tribunal je još gori od Nirnberškog tribunala, jer Nirnberški tribunal, iako nije bio međunarodni sud u pravom smislu reči, nego zajednički preki vojni sud pobedničkih sila, kome ni Jugoslavija nije mogla da pristupi, iako je spadala u pobedničke sile antihitlerovske koalicije, sudio je poraženima. Da je to bio pravi međunarodni sud, on bi sudio obema stranama, on bi sudio hitlerovskim glavešinama za genocid nad Jevrejima, za izazivanje agresivnog rata, za zločine protiv čovečnosti, za kršenje ratnog prava, i tako dalje. Ali bi sudio i Amerikancima i Englezima za bombardovanje Drezdena, Kelna, čitavog niza dugih civilnih naselja po Nemačkoj, gde nije bilo nikakve vojne potrebe, civili su ubijani iz obesti. Sudio bi sličan međunarodni sud Amerikancima za bacanje atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki. E sad, ispravljajući tu grešku Nirnberškog tribunala, Haški tribunal optužuje 80 odsto Srba i procesuira, a dvadesetak odsto svih ostalih. I Hrvata, i muslimana, i Albanaca, i Makedonaca i tako dalje. Dakle, on bi sad da se pokaže kao nepristrasan pravosudni faktor, ali unapred određuje ko su glavni krivci u ovome ratu, i kad je reč o Srbima, sude se najviše ličnosti političke, vojne i policijske hijerarhije, a kad je reč o ovim ostalim, uglavnom drugorangirane ili trećerazredne ličnosti. A da ne govorim kada je reč o kaznama, Srbi začas dobiju doživotnu robiju, višedecenijske kazne, a oko muslimana, na primer, vi međusobno vodite vrlo oštre rasprave hoće li neki muslimanski general dobiti dve i po ili tri godine zatvora. A u prvom stepenu dobije tri, pa mu žalbeno veće smanji na dve i po. To je priroda ovoga suda.

Nakon što sam izborio pravo da se sam branim, počela je bitka da mi se ispune sve ostale procesne pretpostavke, jer tužilaštvo ništa nije radilo na predmetu, ono je očekivali da će glat da sve završi bez moje odbrane i kad je trebalo da mi dostavi sav materijal, i optužujući i oslobađajući, na srpskom jeziku i na papiru, to ništa nije urađeno do početka procesa, odnosno delimično je urađeno. Proces je počeo a da tužilaštvo nije ispunilo sve svoje obaveze, čak ni obaveze obelodanjivanja imena zaštićenih svedoka koja su morala biti obelodanjena mesec dana pre početka procesa, pa ste vi, gospodo sudije, doneli odluku da se početak procesa ne računa od 7. novembra, od dana podnošenja uvodne reči tužilaštva, nego od nekog datuma u decembru kada se pojavio prvi svedok. Iz suda, u zvaničnim aktima tribunala kaže se da je moj proces počeo 7. novembra, a za ljubav vrlo male proceduralne koristi vi ste doneli odluku da to ne počinje uvodnom rečju tužilaštva nego pojavom prvog svedoka, odnosno, kako su ga oni nazvali, eksperta Oberšala.

I videli smo u dokumentu koji je objavio Vikiliks, da zapadne obaveštajne službe i te kako vode računa o mom procesu, pa na sastanku iz decembra 2006. godine na kome su učestvovali američki podsekretar Ministarstva odbrane Erik Edelman, vrhunski obaveštajac u pratnji DKP-a, izaslanika odbrane, zamenika pomoćnika sekretara za odbranu Ministarstva odbrane Danijela Fatom, i političkim službenikom, našli su se 1. decembra u Jelisejskoj palati sa MGM, ekvivalentnim francuskim nacionalnim savetnikom bezbednosti. MGM je bio u pratnji Dominika Bočea, savetnika predsednika Širaka za bliski istok, admirala Edvarda Galijada, predsednikovog vojnog savetnika, i savetnika za strateške poslove Lorenca Vilija. Da li sam prezime baš dobro pročitao, nisam siguran. Ko je taj famozni MGM? To je Moris Gordo-Montanj, ključni čovek u francuskoj službi bezbednosti, savetnik ratnog zločinca Žaka Širaka. Vi znate da je Žak Širak zbog ratnih zločina u Beogradu osuđen na 20 godina zatvora. To je maksimalna kazna koju je srpski sud mogao da mu izrekne za njegove zločine. Moris Gordo-Montanj, prema zapisniku sa tog sastanka i izveštaju koji je dostavljen u Vašington, kaže da treba da učine sve što je u njihovoj moći da se spreči moja pobeda na srpskim izborima. To je 1. decembar 2006. godine, ja još štrajkujem glađu, moj štrajk je trajao do 8. decembra, i čak sam bio ubeđen da će me pustiti da umrem, a onda se pojavilo saopštenje ruskog ministarstva inostranih poslova, vrlo oštro saopštenje, i posle toga su se odmah stvari promenile. Svi moji zahtevi su ekspresno prihvaćeni, čak ja sam nisam ni pisao podnesak u vezi s tim, nego je došao upravnik zatvora da mi njegova služba na engleskom jeziku sastavi podnesak i svi zahtevi da se promeni kompletno sudsko veće, da se odbace nametnuti advokati, da nema ni stend-baj advokata, da mi se registruju pravni savetnici, da mi normalizuje posete moje supruge Jadranke, da mi se svi materijali dostave na srpskom jeziku na papiru, i šta sam još tražio, ne mogu se baš svega ni setiti. To je decembar 2006. godine.

Počinje proces i moj je utisak da se sudsko veće i tužilaštvo nadalo da će sa aspekta interesa glavnih inspiratora tog procesa sve teći uspešno. Međutim prvi veštak optužbe Oberšal doživljava nokaut u sudnici, drugi veštak optužbe Tunens, radnik tužilaštva, zaposlen u tužilaštvu, doživljava nokaut u sudnici, treći ekspert tužilaštva Iv Tomić doživljava nokaut u sudnici, nekoliko ključnih svedoka optužbe vrlo neslavno se provode u sudnici. I šta se onda dešava? Onda dolazi do organizovanog odugovlačenja procesa. Tužilaštvo je do kraja 2007. godine sigurno moglo da izvede sve svedoke. Međutim, sinhronizovanim naporima tužilaštva i sudskog veća to je unedogled prolongirano, čak čega se setilo tužilaštvo, da zahteva izuzeće sudije Harhofa, jer je tamo u Danskoj kao član neke nevladine organizacije saslušavao izvesnog svedoka optužbe, pa eto, kao on je sad tu, čiste se. Samo da se dobije na vremenu. Ja sam to odmah prozreo i otvoreno rekao, pa je onda gospodin Mandis tražio da se napravi pauza u suđenju kako bi tužilaštvo sa mnom obavilo razgovore, ja sam saznao šta su oni hteli. Nudili su da se nagodimo oko 10 godina zatvora i da ubrzo odmah budem pušten posle te nagodbe i da se tako proces prekrati. Ja sam ovde u sudnici rekao – sa tužilaštvom nemam o čemu da razgovaram. I ne moram da vas podsećam kako je to sve išlo kilavo do 2008. godine. Kada su videli da ne mogu da me tako lako pobede u sudnici, kada su videli da popularnost Srpske radikalne stranke u Srbiji naglo raste, onda su zapadne obaveštajne službe krenule da iznutra razbijaju stranku, i tu je opet jedan istaknuti francuski obaveštajac igrao ključnu ulogu. Bilo je tu i američkih i britanskih i nemačkih obaveštajaca pa smo videli iz depeša Vikiliksa šta oni misle intimno o Tomislavu Nikoliću. Kažu – avet prošlosti, kupio univerzitetsku diplomu, i tako dalje, a ovamo kada se sretnu sa njim, onda ga tapšu po ramenu – ti si dobar, ti si pametan, treba da se otarasiš Šešelja i da kreneš novim putem. Na Aleksandra Vučića oni možda još računaju za određene poslove, a Tomislava Nikolića su potpuno otpisali. Taj francuski obaveštajac zove se Arno Danžan, sada je član Evropskog parlamenta na listi stranke ratnog zločinca Nikole Sarkozija. Zašto ratnog zločinca? Zbog bombardovanja Libije. Arno Danžan je jedan od glavnih zaštitnika najvećeg mafijaškog bosa na Balkanu, Stanka Subotića zvanog Cane Žabac. On mu pruža zaštitu i računa da će uz njegovu pomoć da postigne neke političke efekte u Beogradu, jer sadašnji režim, bez obzira što je izrazito prozapadni, bez obzira što često prihvata zahteve zapadnih sila na uštrb interesa srpskog naroda, nije spreman baš do kraja da izda, i zato oni prave alternativu koja će prihvatiti sve. Nećete vi da prihvatiti nezavisnost Kosova, hoće Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, nećete vi to da uradite, hoće njih dvojica, nećete ovo, hoće njih dvojica.

To je ta igra koja se igra, i Arno Danžan je inače poznat po prljavim poslovima na Balkanu, delovao je kao špijun na području Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Kosova i Metohije i Crne Gore. Pa se onda 2002. godine pridružio francuskom ministarstvu spoljnih poslova, pa su ga poslali da bude jedno vreme savetnik Havijera Solane, pa je opet 2005. godine postao, kao obaveštajac, savetnik za jugoistočnu Evropu francuskog ministra spoljnih poslova, da bi 2011. godine bio izabran za poslanika u Evropskom parlamentu. Mnoge novine su o tome pisale, pa na primer list “Vreme” 6. avgusta 2009. godine, da je Arno Danžan omiljeni prijatelj Mila Đukanovića i Stanka Subotića, vi znate ko je Milo Đukanović, takođe veliki mafijaški bos koji je na vlasti u Crnoj Gori više od 20 godine, talijanski sudovi vode protiv njega niz istraga zbog šverca cigareta, i ne mogu još ništa jer ga štiti predsednička, odnosno premijerska funkcija. Arno Danžan je omogućio Subotiću da se, uprkos poternici Interpola, nesmetano kreće Francuskom, organizovao susret Đukanovića i predsednika Francuske Nikole Sarkozija i Arno Danžan je svesrdno pomogao da Tomislav Nikolić, kako piše “Vreme”, rasturi Srpsku radikalnu stranku, a sve vreme je održavao prisne kontakte i sa Čedomirom Jovanovićem i Bebom Popovićem, kao i sa Hašimom Tačijem. Arno Danžan je 1994. godine bio šef francuske obaveštajne agencije u Sarajevu i direktno je umešan u organizaciju zločina u Srebrenici, i glavni izvršioci zločina Dominik Petrušić, i Milorad Pele(...), komandant 10. diverzantskog odreda uopšte se ne procesuiraju, a procesuiraju se ljudi koji su ili delimično umešani ili nikakve veze sa tim nisu imali, a veliki zločin je pripremljen, kako to vidimo iz knjiga nekih muslimanskih aktera ratne drame, veliki zločin je pripreman u (?) organizaciji Amerikanaca, da dođe do ubijanja srebreničkih muslimana, bar 5.000, kako je Klinton rekao Izetbegoviću, pa da to bude povod za bombardovanje Srba.

Naravno, ja ne opravdavam nikoga ko je učestovovao u zločinu sa srpske strane, ali zločin je Srbima u celini podmetnut. Jedan od onih koji su podmetnuli taj zločin Srbima je Arno Danžan. On je bio i u pregovorima u Rambujeu, pa je onda bio jedan od glavnih savetnika Bernara Kušnera, sećamo se tog zločinca Bernara Kušnera još iz one špijunske organizacije Lekari bez granica. Pa je bio guverner Kosova i Metohije, pa je bio i francuski ministar inostranih poslova. Dakle, još jedan istaknuti francuski obaveštajac koji po svim raspoloživim podacima radi protiv mene i protiv Srpske radikalne stranke, a kao poslanik u Evropskom parlamentu oštro je napao Dika Martija povodom njegovog izveštaja o organizovanom kriminalu na Kosovu i Metohiji i presađivanju organa sa zatočenih Srba kupcima širom sveta. O tome je istragu započela Karla del Ponte, pa, kako se sama žali, bila onemogućena, pa je Dik Marti podneo jedan upečatljiv izveštaj, i Arno Danžan ga je najoštrije napao u Evropskom parlamentu. Taj Arno Danžan je jedan od glavnih kreatora pokušaja puča u Srpskoj radikalnoj stranci, ali bez obzira što sam ja tolike godine ovde u pritvoru, bio sam sposobniji od Arno Danžana i od Moris Gordo-Motanja pa sam uspeo da ta njihova nastojanja suzbijem, putem saveza telefonskih snaga. To što je proces po tužilaštvo krenuo traljavo i pošto su zapadne sile videle da ne mogu da očekuju od procesa neke povoljne rezultate, kreću ataci na moje zdravlje. Ja sam bio relativno zdrav čovek, imao sam astmu i krvni pritisak sam držao uspešno pod kontrolom, ne sa nekim teškim lekovima. Sa lekom Privazil plus koji spada u te blaže i vrlo je često u upotrebi u Srbiji.

Počinje prvo napad na jetru i čim sam to video, ja sam podigao veliku galamu. Ja sam znao, u sudaru sa mračnim silama samo velika galama u javnosti može da me spase, ništa više. I pošto sam podigao tu galamu, odustalo se od daljeg napada na jetru. Jetra se sama oporavila, a onda su krenuli na srce. I već tri godine atakuju na moje srce. Ono još izdržava, ko zna koliko će. Neće još dugo, ali izdržava. Izdržaće valjda dovoljno da ja završim ovu završnu reč. Kako se to postiže, ja to ne znam. Ali su krajnje smešna i bljutava nastojanja i nekih lekara i sudskog veća da se to prikaže kao efekat moje navodne gojaznosti. Ja imam izvanredne krve sudove, kao mladić. Dva puta su mi vršili, kako se to zove, arteriografiju ili koronografiju. Nikada nisam imao povišen šećer, nikad nisam imao povišen jedan holesterol, nikada nisam imao povišene trigliceride. Šta je razlog? Elektrika. Kako se proizvodi ta elektrika koja mi ugrožava srce? Elektronskim putem. Meni je to izgledalo fantastično, iako sam odmah na to pomislio, sve do noći između četvrtka 8. i petka 9. marta, prošle nedelje zapravo. Ugradili su mi još u januaru mesecu takozvani Aj-Si-Di, unutrašnji potkožni defribilator i on nije funkcionisao kako treba, to se videlo odmah. Međutim, u noći između 8. i 9. marta taj defribilator je prosto poludeo. Ja sam se prethodno osećao dobro, probudio sam se u toku noći, gledao sam i neki film, i u 4 sata i 15 minuta osetio prvi elektrošok, ustao sam odmah, svojim aparatom izmerio puls. Puls je bio skoro normalan, 75, debfribilator je programiran da izaziva elektrošokove tek ako puls pređe preko 200, dakle, kad dolazim u životnu opasnost, onda on treba tim elektrošokovima da spreči naprasnu smrt. Međutim, nije bilo razloga za njegovo dejstvo. U 5 i 30, novi elektrošok, jači od prethodnog, i svaki sledeći je bio sve jači i jači, ja sam tada pritisnuo dugme na alarmu koji su mi dali da stoji pored mog kreveta, pored uzglavlja, alarm nije radio, ustao sam pritisnuo alarm pored vrata koji ima svaki robijaš, taj alarm takođe nije radio. Sva sreća pa sam, zaslugom i gospodina Antonetija, izborio se za dvostruku ćeliju, dve ćelije su povezane. Otišao sam u tu drugu ćeliju pritisnuo alarm, i on je reagovao. Onaj ko mi je isključio prva dva alarma nije se setio ovog trećeg i došla je straža. U 15 minuta, između 5 i 30 i 5 i 45 imao sam četiri elektrošoka, koji su me bacali po ćeliji. Znate kako izgleda taj elektrošok? Kao kad prelazite ulicu na nepropisnom mestu pa vas udari tramvaj u punoj brzini, i vi se samo malo pridignete i udari vas drugi tramvaj, i tako šest puta. Tako izgledaju ti elektrošokovi. Poslednji je bio u 6 sati i 30 minuta. Straža je pozvala lekara koji je došao za 40 minuta. Lekar, kada je video o čemu se radi, zvao je odmah hitnu pomoć i odvezli su me u Lajden. Ja sam pomislio hoće li mi neko verovati da sam te šokove imao iz čista mira. Dolazim tamo, prvi kardiolog odmah to nalazi u memoriji mog Aj-Si-Di uređaja i izbroji tačno šest. Dolazi posle viša medicinska sestra koja ujutru u 8 sati pregleda izveštaje valjda svih nosilaca Aj-Si-Di-ja, i kaže – Ja sam to odmah videla i da vas nisu dovezli, ja bih odmah zvala da vas dovezu. Ali svi se čude kako je to moguće. Kako je moguće da je taj Aj-Si-Di bio neispravan, i morala je nova operacija toga dana i nisu u početku imali mesta, pa su planirali za ponedeljak i utorak, pa da se ne bi ponovili elektrošokovi, ipak su me nekako udenuli u raspored i to obavili u petak. Mnogo sam lekara pitao da li znaju za još neki slučaj da je Aj-Si-Di uređaj poludeo iz čista mira počeo da proizvodi elektrošokove. Svi su mi odgovorili da nikad nisu čuli za to. Ovo je neko proizveo spolja.

I ovo je bio pokušaj ubistva. Nikako drugačije to ne može da se objasni. To je toliko o političkoj pozadini ovog procesa i namerama glavnih kreatora. Glavni kreatori su zamislili da me ubiju zapravo negde između završne reči i saopštavanja presude. Kad će to biti i na koji način, videćemo. Ovaj pokušaj je bio neuspešan, ali ne odustaju oni tako lako, pogotovu sada u vreme predizborne kampanje kada svi pokazatelji stavljaju do znanja da rejting Srpske radikalne stranke naglo raste i da će Srpska radikalna stranka imati vrlo dobre rezultate na tim izborima 6. maja.

Da sad krenemo na ono što je tužilaštvo iznelo u svojoj završnoj reči. Ja sam imao nameru da vama ovde prezentujem neka dokumenta i neke knjige, čak i video snimke, međutim od svega sam odustao, jer nemam mogućnosti da radim, nemam nikakvog pomoćnika, tako da ću se u svojoj završnoj reči koncentrisati samo na onome što je reklo tužilaštvo. Ostalo možda i nije naročito interesantno. Tužilac Markuzen počinje tezom da sam se tačno pre 20 godina, 5. marta 1992. godine, zarekao da je Srpska radikalna stranka spremna da se svim sredstvima suprotstavi nezavisnosti Bosne i Hercegovine i da sam zapretio, u slučaju proglašenja nezavisnosti, da će poteći reke krvi. I ovo je sad za njega ključna teza, ključni argument, ključni dokaz da sam ja prosto želeo ratne zločine, da sam ih prizivao i kasnije potpomagao, podsticao, ili sam izvršio. Pa, kako je bilo moguće otcepljenje Bosne i Hercegovine proglašnjem nezavisnosti bez saglasnosti srpskog naroda? I Bosna i Hercegovina i Hrvatska, i sve federalne jedinice bivše Jugoslavije nisu konstituisane na demokratski način. Prvobitna Jugoslavija je bila unitarna država, jeste jednim protivustavnim aktom tadašnja vlast negde 1939. godine, valjda, dogovorila sa Hrvatima izdvajanje jednog dela teritorije u takozvanu hrvatsku autonomiju koja će se zvati Banovina Hrvatska. To su uradili princ regent Pavle Karađorđević i predsednik njegove vlade Dragiša Cvetković u sporazumu sa hrvatskim predvodnikom Vlatkom Mačekom. To je bilo potpuno protivustavno i nije nikad prošlo kroz parlament.

Dakle, ta unitarna Jugoslavija, voljom komunista u toku i nakon Drugog svetskog rata, pretvara se u Federaciju, i komunisti sasvim proizvoljno određuju federalne jedinice, šest, izmišljaju nove nacije, makedonsku, hajde, možemo reći Makedonci su veoma slični nama Srbima, veoma bliski, ali možda baš nisu potpuno isto što i Srbi, ali izmišljaju crnogorsku naciju, pa 20 godina posle rata, muslimansku naciju. Zamislite, vi sada u Francuskoj imate i popriličan broj i Francuza muslimana, kada bi oni u jednom trenutku rekli, e nismo mi više Francuzi, sada smo mi posebna muslimanska nacija, ili u Italiji to da se desi, ili u Danskoj. To bi vama bilo smešno, Jugoslaviji je bilo tragično. Hrvatska federalna jedinica je konstituisana voljom komunista, bez ikakve demokratske procedure, ali su i komunisti dali garancije da je ta federalna jedinica, kako su oni rekli, i država hrvatskog naroda i srpskog naroda koji živi u Hrvatskoj. Jer kada je takozvana vojna granica pod Austro-Ugarskom 1881. godine pripojena Hrvatskoj i Slavoniji, Srbi su dobili garanciju da su konstitutivni narod ravnopravan sa Hrvatima. Šta je to značilo? Da Hrvati svojom brojnošću nikada ne mogu, po ključnim statusnim pitanjima, da nadglasaju Srbe. Hrvatska nije mogla da proglasi nezavisnost bez saglasnosti političkih predstavnika srpskog naroda koji u njoj živi.

U Bosni i Hercegovini je to još bilo jasnije, u Bosni i Hercegovini nijedan od tih konstitutivnih faktora nije imao apsolutnu većinu, imali su Srbi pre Drugog svetskog rata dok nad njima nije izvršen genocid, posle Drugog svetskog rata više nisu imali. Bosna i Hercegovina je konstituisana kao federalna jedinica Srba, Hrvata i muslimana. I samo njihovom saglasnošću mogao je da se menja status Bosne i Hercegovine, što znači da nisu mogli Hrvati i muslimani da se dogovore da preglasaju Srbe, a to se desilo. I kakav bismo mi Srbi bili narod da se tome nismo suprotstavili? A bili smo dovoljno pošteni da unapred kažemo: “Nemate pravo da ukinete Srbima status konstitutivnog naroda. Ako to jednostrano ukinete, izazvaćete rat. Izazvaćete reke krvi”. I desile su se reke krvi i to nije zato što sam ja mnogo vidovit čovek, to je svako normalan svako ozbiljan mogao da predvidi. Mi Srbi nećemo, vi hoćete da se otcepite, mi nećemo. I šta sad? Sad ćete vi nas da preglasate. Pa, nemate pravo da nas preglasate. E, onda kada je konstituisana Bosna i Hercegovina kao federalna jedinica dobili smo garanciju da niko nikada ne može da nas preglasa. Kada je konstituisana Hrvatska kao federalna jedinica, dobili smo garanciju da nas Srbe ne može niko nikad da preglasa u pogledu državnog statusa Hrvatske. Sad to odjednom ne važi. Jer će evropska zajednica, kasnije Evropska unija reći drugačije, jer će Amerikanci reći drugačije. Jer će onaj međunarodni hohšapler Badinter reći drugačije, i njegova komisija. E, pa ne može. Srbi su morali tome da se suprotstave, i kada je bilo stani-pani, da se oružjem suprotstave. I suprotstavljanje je bilo uspešno.

Suprotstavljajući se, Srbi su stvorili Republiku Srpsku Krajinu i Republiku Srpsku. Jer su rekli – ako vi hoćete da se otcepljujete, idite slobodno, ali bez nas, bez naših teritorija. E sada, kada izbije rat, prirodna je pojava da svako želi da zauzme što veću površinu teritorija. To se u svakom ratu dešava. Tu se više ne pravi računica – e ovde nas ima 50 odsto, e ovde nas ima ispod 50 odsto, nego se stvar rešava oružjem pa ostavlja pregovorima posle rata hoće li se neka korekcija vršiti. A onda su Amerikanci odlučili da unište Republiku Srpsku Krajinu, da proteraju srpski narod iz njenih zapadnih delova, to su sve Amerikanci uradili. Hrvati su tu bili samo izvršioci američke volje. Američka poznata agencija Aj-Em-Ar-Aj, jel’ sam dobro rekao, koja okuplja penzionisane admirale, generale, više oficire i koja direktno sarađuje sa američkim ministarstvom odbrane. Oni su uništili prvo srpski sistem veza, onesposobili srpsku avijaciju, izazvali pometnju i nije bilo teško okupirati Republiku Srpsku Krajinu. A to ne može biti trajna dugovečna okupacija. Jednog dana Republika Srpska Krajina će ponovo biti slobodna, a moja je uloga da ostavim amanet da ona mora jednog dana opet biti slobodna.

U Bosni i Hercegovini muslimani su svakako bili glavne žrtve, i na vreme smo ih upozoravali: Zapad drži stranu Hrvatima, a vas će samo iskoristiti kao topovsko meso protiv Srba. Međutim, muslimani su krenuli u taj rat i taj rat je doveo do mnogih žrtava na sve tri strane, a verovatno najviše među muslimanima. To što je Bosna i Hercegovina, kako kaže gospodin Markuzen, proglasila nezavisnost, to je bilo potpuno nelegalno, i zato je moja pretnja bila zapravo upozorenje. Nažalost, upozorenje se obistinilo, i u hrvatskoj federalnoj jedinici se upozorenje obistinilo.

E sad, za koga je sve to bila jeziva stvarnost? Bila je za mnoge obične male ljude koji su se zatekli na teškim mestima i stradali. Ali, nisam ja kriv što su oni stradali zato što sam upozoravao – teći će reke krvi, nego onaj ko je znao da će da poteku reke krvi, a ipak je krenuo u proglašenje nezavisnosti. A kad je ugrožen jedan deo srpskog naroda, bilo koji, svi mi ostali Srbi smo dužni da mu pomognemo. Zamislite, gospodine Antoneti, da neko iznenada ugrozi Francuze u Kvebeku – cela bi se Francuska digla na noge i ne bi to dozvolila. Kako mi Srbi onda da dozvolimo da neko ugrozi našu braću na području Hrvatske ili bosansko-hercegovačke federalne jedinice. Skrštenih ruku nismo mogli da ostanemo, morali smo da se borimo i da im pomognemo. Koliko smo bili uspešni u toj borbi, to je drugo pitanje.

E sad, još jedan problem, koji je ovde veoma važan. Ko je u tom procesu raspada Jugoslavije prvi počeo da ubija i progoni? Čim je Tuđman došao na vlast, njegov režim je počeo da progoni Srbe, da ih otpušta sa posla, da ih prisiljava da potpisuju izjave lojalnosti, da vade takozvanu domovnicu (to je sasvim novi dokument, koji ranije nije postojao) i da ih na druge načine ponižava. Srbi su već 1990. godine počeli da beže sa područja hrvatske federalne jedinice, iz većih hrvatskih gradova poput Zagreba i Varaždina i ostalih, i iz Splita naravno. Prva ubistva koja su se desila bila su izvršena nad Srbima, i to nad gradskim Srbima koji nisu učestvovali ni u kakvom otporu, ni u kakvoj borbi.

Drugo, Tuđman je odmah počeo da vraća stare ustaške simbole. O Tuđmanu smo sve znali: da je bio Titov general, a da se posle povezao sa ustaškom emigracijom, čak je za ministra odbrane Hrvatske doveo vodećeg ustaškog emigranta Gojka Šuška. Čuli ste valjda za Gojka Šuška – godinama je bio vodeći lider ustaške emigracije. Tuđman se više puta eksponirao lično i direktno kao obožavalac i sledbenik Pavelićevog naslednika Maksa Luburića. Maks Luburić je bio glavni ustaški lider nakon ubistva Ante Pavelića, a Antu Pavelića je ubio jedan srpski četnik u Argentini, ranio ga, pa je posle nekoliko meseci umro na lečenju u Španiji. I sad taj Tuđman, koji se eksponirao svojim vezama sa ustaškom emigracijom, svojim vezama sa rimokatoličkom crkvom, posebno sa hercegovačkim fratrima franjevcima, čiji je centar Široki Brijeg u Bosni i Hercegovini, glavni centar ustaškog pokreta kroz stotinu godina. U Hrvatskom saboru se pojavio poslanik koji izlazi za govornicu, diže ruku u znak fašističkog pozdrava i uzvikuje “Pro patrija”. Da li je to onda povampirena ustaška zver? Jeste. Ja sam bio potpuno u pravu kada sam na to upozoravao, povampirila se ustaška zver.

Onda mi tužilaštvo zamera što sam većinu Hrvata poistovetio sa ustašama, sa Tuđmanovim režimom i tako dalje. Istina je, na prvim izborima Tuđman nije dobio podršku većine Hrvata, mislim svega 48 posto, ali zahvaljujući izbornom sistemu osvojio je vlast. Međutim, kasnije je uživao ogromnu podršku i pomoć skoro celog naroda, dok nije obavio prljave poslove. Kad je obavio prljave poslove i kad su Amerikanci i Evropska unija garantovali Hrvatskoj da će ostati ta željena teritorijalna celokupnost, e onda se stvari okreću protiv Tuđmana. Tuđman više nije pogodan. Kompromitovan je, treba ga skinuti, treba ga najuriti. Njegova smrt je to sve pretekla. Dolazi do promena čak i u njegovoj partiji, na čelo dolazi Sanader koji počinje detuđmanizaciju, ali zaglavi posle u korupcionaškim aferama.

Ovaj proteže francuskog špijuna, Tomislav Nikolić, dao je intervju početkom 2008. godine sarajevskom listu “Dan”, muslimanskom listu, u kome je izjavio da hoće da bude srpski Sanader. Mislio je da ja nikada neću videti te novine. A ja ovde bio na istom spratu sa muslimanskim generalom Rasimom Delićem, bili smo u korektnim odnosima. On je voleo da čita knjige kao i ja, pa smo knjige razmenjivali, razmenjivali novine, i on mi je dao taj sarajevski muslimanski list u kome sam pročitao intervju Tomislava Nikolića i tako definitivno razjasnio kakva je njegova politička uloga i za čije on interese obavlja prljave poslove.

Tuđman se eksponirao na još nekoliko načina. Čuvena je njegova knjiga “Bespuća povjesne zbiljnosti”, koju je objavio pred kraj osamdesetih godina. U mojoj knjizi “Rimokatolički zločinački projekat veštačke hrvatske nacije”, koju sam vam na vreme dao, možete da vidite, opširno sam citirao neke delove iz Tuđmanove knjige. Tuđman se otvoreno i javno u toj knjizi zalaže za genocid i kao na ključno uporište poziva se na Bibliju, na Stari zavet, i pokazuje tamo kako je Bog uništavao čitave narode, i žene i decu, ako stanu na put njegovom voljenom Izrailju. Tuđman opravdava genocid kao sredstvo koje treba u jednom trenutku iskoristiti, a posle stvari normalizovati. Tuđman je na sličan način rešio problem Srba u Hrvatskoj. Ako ih je po popisu bilo 12 posto pre rata, on ih je sveo na ispod pet posto, smatrajući da na taj način oni više nemaju neka naročita kolektivna prava, da mogu biti na običnom statusu nacionalne manjine.

Dakle, u mojim rečima, u mojim govorima 1990. i 1991. godine uopšte nije bilo preterivanja. Ja sam iznosio istinu i upozoravao. Međutim, ovde ima nešto drugo što je smešno i moram da kažem da ste i vi, gospodo sudije, u vašoj odluci po pravilu 98bis, a i gospodin Antoneti u svom izdvojenom mišljenju, dali podlogu tužilaštvu za takvo ponašanje, pozivajući se na moje govore iz perioda koji nije obuhvaćen optužnicom, iz 1990. i 1991. godine, ili posle 1993. godine, ili ste se pozivali na moje govore koji nisu ni pomenuti u optužnici. Samo su tri moja govora pomenuta u optužnici. To je izmišljeni govor u Vukovaru, izmišljeni govor u Malom Zvorniku i govor u Hrtkovcima, koji nije izmišljen ali ste ga imali pred sobom u celini. Pa, onda se sada pozivate na još neke govore. Zaprepašćujete me! Vi ste, gospodine Antoneti, u Francuskoj poznati kao odličan pravnik. Žak Veržes vas je veoma hvalio. Kako vi možete i da pomislite da neka inkriminacija koja nije ni pomenuta u optužnici, može posle da se pojavi, ili ako je neka budala u nekoj ranijoj haškoj ili ruandskoj presudi zaključila da ne moraju da se navedu svi govori, a da se izrekne presuda povodom njih, da se za tim povedete.

Ne možete vi doneti presudu nizašta što nije navedeno u optužnici. Biće krivičnog dela mora biti jasno predstavljeno u optužnici. Radnja izvršenja krivičnog dela mora biti detaljno opisana, jer ja moram znati od čega se branim. Ja sam se branio od dva izmišljena i jednog stvarnog govora, a vi sada navodite i neke druge govore. Te druge govore možete zajedno, i tužilaštvo i sudsko veće, mačku o rep da obesite. Pišite novu optužnicu, zakazujte novi proces, ali to ne može. To što ste 2010. i 2011. kao simplon-ekspresom utrpali u sudski spis, to nikakvog značaja nema. Ja mnoge od tih dokumenata ni do danas nisam pročitao, i kad bih stigao da ih pročitam? Vi ste tamo naveli gomilu dokumenata koja nisu pomenuta u sudnici. Može da se dokument uvrsti u spis bez posredstva svedoka vica voce, a mora taj dokument biti pomenut u sudnici – to je taj i taj dokument kojim se kazuje to i to, pa onda ja odgovaram – tim dokumentom se ne dokazuje to i to, nego predstavlja ovo i ovo. Ovako se tumači pravo studentima prve godine Pravnog fakulteta, a vi ste navikli da u Haškom tribunalu sve može. Šta god kome padne na pamet, sve može da se provede.

Još jedna stvar koja je veoma važna da se kaže u uvodu završne reči: vaše pozivanje na predmet Nahimana. Nikada mi niste dostavili tu presudu, ja sam morao sam da finansiram njeno prevođenje na srpski jezik. U predmetu Nahimana suđeno je trojici ljudi, čini mi se da ih beše trojica, zbog javnog i direktnog pozivanja na genocid. Jedino kod krivičnog dela genocida, po Konvenciji o genocidu, kažnjivo je i samo javno i direktno pozivanje na genocid, mada genocid možda nije ni pokušan. Samo što kažete: pozivam vas da uništite tu etničku, rasnu, versku grupu, to je već kažnjivo po Konvenciji o genocidu, ali to se odnosi samo na krivično delo genocida kao zločina nad zločinima. To ne može da se odnosi ni na Ženevske konvencije, to ne može da se odnosi na kršenje pravila i običaja rata, to ne može da se odnosi ni na zločine protiv čovečnosti. Kod svih drugih oblika podsticanja, podsticanje mora pružiti bitan doprinos izvršenju krivičnog dela. Ne mora podsticanje biti nezamenjiv faktor krivičnog dela, možda bi se krivično delo izvršilo i bez podsticanja, ali ako je već došlo do podsticanja, onda to podsticanje mora biti bitan doprinos izvršenju. A ovde bi tužilaštvo da moj govor iz centra Beograda poveže sa nekim zločinom koji se desio u Kozluku ili nekom drugom selu u zvorničkoj opštini, jer su tu negde iz istog perioda. E, to ne može biti podsticanje.

Kakve su još gluposti napravile sudije u toj drugostepenoj presudi u predmetu Nahimana. Osudili su na visoke zatvorske kazne zbog direktnog i javnog pozivanja na genocid. A onda kažu, zbog istih radnji to nije samo pozivanje na genocid, nego i pozivanje na istrebljenje. Pa čekajte, koja je principijelna razlika između genocida i istrebljenja? U broju ljudi. Sve ostalo je zajedničko. Ako je već nešto proglašeno genocidom, ne može se ujedno proglašavati još nekim krivičnim delom, pa reći – to je ubistvo kao oblik progona, pa reći da je to progon sam po sebi i tako dalje. Ako se neko osudi za genocid, onda je to dovoljno, onda tu nema drugih krivičnih dela. Zamislite sada – neko ubije čoveka nožem. Zada mu tri udarca, pa jednim mu udarcem okrzne ruku, drugim udarcem ga pogodi u predelu stomaka, a trećim udarcem u srce. Koje je to krivično delo? To je krivično delo ubistva. Sad kakvog ubistva, to je drugo pitanje, je li ubistva namah, je li planiranog ubistva, je li ubistva iz koristoljublja i tako dalje. A zamislite sad sudsko veće koje bi reklo: to je krivično delo ubistva i krivično delo teške telesne povrede i krivično delo lakše telesne povrede! Takvom sudskom veću bi se celi svet smejao. I ako je Nahimana sa ovim svojim kompanjonima osuđen za genocid, za javno i direktno podstrekavanje na genocid, nema više za šta drugo da mu se sudi. Ali, nažalost, i u ovom tribunalu i u tribunalu za Ruandu, a žalbena veća su zajednička skoro, mnogo je neukih, neobrazovanih ljudi i među sudijama i među tužiocima i sve te stvari mogu da prolaze. Možda imam problem što sam pročitao skoro sve haške presude i što sam pročitao dve-tri presude Međunarodnog suda za Ruandu, i što nisam poput onih preplašenih advokata koji najviše vode računa da se ne zamere sekretarijatu, tužilaštvu ili sudskom veću, da ne izgube ugodnu apanažu, pa puštaju da im sve prođe. Kod mene ne može sve da prođe. Ja ću sve da kažem, ja ću da vas pogodim tamo gde vas najviše boli. Mene vaša presuda uopšte ne interesuje, i to sam vam stotinu puta rekao. Svaka vaša presuda za mene je doživotna, i šta onda mene briga vaša presuda.

Tužilaštvo navrat-nanos iznosi svoje teze, elaboriše određene lokacije zločina i na početku gospodin Markuzen odmah počinje sa Zvornikom. Ja neću ulaziti u sve te pojedinosti, o tome smo dosta raspravljali i kada su se pojedinačni svedoci pojavljivali u sudnici. Ono što je bitno moram samo da ponovim. Dobrovoljci Srpske radikalne stranke su učestvovali u oslobađanju Zvornika. Zašto oslobađanju? Zato što su prethodno Zvornik zauzele muslimanske paravojne snage, do zuba naoružane, koje su razdelile oružje teritorijalne odbrane i lokalne policijske stanice, i unutar muslimanskih snaga bio je veliki broj zvorničkih kriminalaca. Oni su prvo zauzeli Zvornik i Srbi su morali da beže iz grada glavom bez obzira. Nisu Srbi bežali tako što su nosili svoju imovinu sa sobom, nego jedostavno, ako je ko dete u naručju poneo. Bežali su na drugu stranu Drine da bi se spasili. A onda je došlo do srpskog protivudara. Ja sam veoma ponosan što su dobrovoljci Srpske radikalne stranke učestvovali u tom protivudaru. Protivudar je izvela JNA, komanda Operativne grupe Drina, koja je bila smeštena na Gučevu, u čijem sastavu je najozbiljnija bila tenkovska brigada koja je iz Jastrebarskog, kod Zagreba, stigla na područje Zvornika i čiji je komandant bio pukovnik Tačić. JNA nije imala dovoljno vojnika. Podignuta je teritorijalna odbrana na području Zvornika, podignuta je teritorijalna odbrana sa desne strane Drine, dakle u Srbiji, u Loznici, Malom Zvorniku i još nekim okolnim opštinama, i podignut je rezervni sastav policije. I tome se priključila jedinica od stotinak dobrovoljaca Srpske radikalne stranke, pod komandom lozničkog sudije Dragana Cvetinovića. Bilo je i drugih pripadnika Srpske radikalne stranke koji su učestvovali u borbama, ali ne u okviru ove jedinice dobrovoljaca, neki su otišli tamo samoinicijativno. Reč je o radikalima iz Malog Zvornika, videli ste neki su i svedočili o tome, a bilo je onih koji su mobilisani direktno u JNA, kao Zoran Subotić, koji je jedno vreme bio postavljen i za komandanta Teritorijalne odbrane u tek oslobođenom Zvorniku. Ta jedinica je učestvovala u borbama sve do pada Kula Grada, i vi tamo imate zvaničnog traga o šešeljevcima do 26. aprila, kada je pao Kula Grad. Dragan Cvetinović se tada vraća sa svojom jedinicom i on nastavlja da radi kao sudija u Loznici, i ja sam ga godinu dana kasnije proglasio za srpskog četničkog vojvodu zbog zasluga u oslobađanju Zvornika. Možda je bilo nekih pojedinaca iz te jedinice koji su samoinicijativno ostali, verovatno onaj Slavković kome je suđeno u Beogradu, da je bio u toj jedinici i da je ostao tamo.

Posle 26. aprila tamo se formiraju potpuno nove jedinice, na licu mesta, “Igor Marković”, kasnije “Žute ose”, jedinica Pivarskog, koja je bila veoma mala, manje od deset ljudi i bila je vezana za policiju, jedinica Niškog, koji je sam u izjavi rekao da je arkanovac, Gogićeva grupa, koji je takođe bio arkanovac, i tako dalje. Možda je Gogić bio u jedinici kod Cvetinovića do 26. aprila, ali Cvetinovića kasnije nema. U jednom trenutku sam i ja pomislio da je možda i Miroslav Vuković Čele tamo bio komandant, posle sam video njegovu izjavu. On se posvađao sa Ljubišom Petkovićem i nije otišao sa dobrovoljcima i otišao je tamo da radi u obezbeđenju neke fabrike. A onda je zajedno sa mnom bio u Podgorici, kada je izvršen atentat. Kad je nas 62 tamo ranjeno, on je bio jedan od onih koji su najviše izranjavani. I danas ima gomilu gelera po nogama, po donjem delu stomaka. On ne može posle 25. maja nigde da bude u Zvorniku, a vi tamo navodite nekog Čelu koga su valjda zvali vojvoda i kažete – on je Čele. Jedno je Čelo, a drugo Čele. Niko tog vašeg Čelu nije tamo identifikovao kao Miroslava Vukovića. Još vam svedoci kažu: nosio je na nogama patike koje nose stare žene. Te patike se zovu zepe. Celi srpski narod zna šta su zepe. To su platnene patike koje zaista nose starije žene jer su tople, nekad se nose po kući, nekad po dvorištu, a neka starija žena izađe i u grad u njima. I vi sad tog Čelu proglašavate četničkim vojvodom. Zamislite četničkog vojvodu u zepama! Četnički vojvoda u zepama! Na stranu tamo što olako mnoge proglašavate četničkim vojvodama, niko osim mene četnički vojvoda nije bio pre maja 1993. godine.

Kažete da ste dokazali van razumne sumnje zločine u optužnici. Ma, niste ih dokazali jer oni nisu ozbiljno ni osporavani. Ja nisam imao mogućnosti da se ozbiljno upuštam u to da li su se zaista neki zločini desili ili ne. Sudsko veće mi je uskratilo pravo na finansiranje odbrane. Pomoć koju sam imao bila je veoma ograničena, ja nisam mogao time da se bavim. Mogao sam u onoj meri u kojoj mi je tužilaštvo, nekad voljno, nekad nevoljno, nekad i greškom dalo izvesnu količinu dokumenata, pa da vidim da se negde nešto zaista desilo i da vidim na koji se način desilo.

U Zvorniku je bio Arkan, to smo potpuno razjasnili. Prvo, imali smo svedoka koji je rekao da je po nagovoru Biljane Plavšić Arkanu plaćeno da učestvuje u oslobađanju Zvornika i da je Arkan došao sa 20 ili 30 ljudi svega i da je sam krenuo u borbu iz pravca Karakaja, i da je imao nekoliko poginulih teritorijalica. Dobio je po nosu i morao je da ustukne. Tek popodne JNA kreće u borbu zajedno sa dobrovoljcima Srpske radikalne stranke. Zločini koji su se desili u Zvorniku pripisani su Arkanu, zločini do 26. aprila. Nema nigde nijedne indicije da je neki dobrovoljac Srpske radikalne stranke izvršio zločin. JNA šalje svoje patologe sa Vojno-medicinske akademije da obave prethodne istražne radnje povodom tih zločina. Ovde ste imali eksperta Zorana Stankovića koji je to opisivao. JNA je htela da procesuira te zločine. Međutim, pod ultimatumom 19. maja morala je da se povuče iz Bosne i Hercegovine. Zločini su ostali neprocesuirani.

Kome vi to možete pripisati? Vi biste to pripisali meni. Kažete, po trećoj kategoriji udruženog zločinačkog poduhvata. Pa, po toj kategoriji i vi možete biti, i tužilaštvo i sudsko veće, optuženi za krivično delo pokušaja mog ubistva, na primer. Vi ste svojom voljom pristali da učestvujete u udruženom zločinačkom poduhvatu čiji je cilj moja eliminacija iz srpskog političkog života. Međutim, vi ste smatrali da se to može obaviti sudskim procesom, bez prolivanja krvi i da ćete postići maksimalne rezultate. Međutim, neki od učesnika u tom vašem udruženom zločinačkom poduhvatu, a to su američka, britanska ili francuska obaveštajna služba, u noći između 8. i 9. marta ove godine, pokušavaju moje ubistvo. Moglo je i da uspe to ubistvo. Vi niste znali da oni spremaju to ubistvo, ali znali ste ko su oni i kakvi su i mogli ste da predvidite da je moje ubistvo s njihove strane logična i predvidiva pretpostavka o kojoj ste morali voditi računa i zato ste odgovorni po trećoj kategoriji udruženog zločinačkog poduhvata. Ja volim stvari da dovodim do apsurda. Kad se stvari ovako dovedu do apsurda one su kristalno jasne, kristalno čiste, nema više nedoumica. Ja sam kriv što je Arkan negde izvršio zločine?!

Eto, krenuo sam od Zvornika, mada je redosled mogao biti drugačiji, samo zato što je gospodin Markuzen krenuo od Zvornika. Međutim, radije bih krenuo od Vukovara. Sada ćemo još malo pa imati pauzu, jesam li u pravu? Hajde da još kažem nekoliko reči onda o Zvorniku, pa ću posle pauze krenuti od Vukovara.

U Zvorniku je bilo zločina krajem maja i u toku juna meseca, ali u Zvorniku je nastao haos, potpuno bezvlašće. U jednom trenutku “Žute ose” su uhapsile Branu Grujića, predsednika opštine, i vezanog ga vodile kroz grad. Kad je došlo do haosa? Kada su 15. maja muslimani u Tuzli napali kolonu pripadnika JNA, gde je pobijeno oko 150 vojnika, tako su novine izvestile. Kad su pobijeni ti vojnici, onda je došlo do erupcije mržnje i na srpskoj strani, a pogotovu kada je ogroman broj srpskih izbeglica pokuljao iz Tuzle i okolnih mesta. Oni su došli na područje Zvornika, nisu imali gde drugo. I ti Srbi samom svojom pojavom vrše pritisak na lokalne muslimane. Nije bilo potrebno ni da se neko mrko pogleda i da se opsuje, ni da se zapreti, ništa. Sama činjenica da su došli u tolikom broju, proterani iz svojih domova, bila je uznemirujuća za lokalne muslimane. Mnogi su napustili, otišli u pravcu Tuzle, oni koji nisu hteli da se bore otišli su preko Srbije za Mađarsku, predvođeni Fadilom Banjanovićem, koga smo takođe imali ovde u sudnici. Umro je neki dan, čuo sam. Nisu hteli da se bore, pa ko vele da se izvuku, odoše u inostranstvo. E sad, što je Zvornik ostao bez vlasti, što nije imao ko da kontroliše ukupnu situaciju, ko tu može biti kriv. Kada se negde iznenada stvori stanje anarhije, i tu dolazi do zločina, nekada i do monstruoznih, patoloških zločina. A vi često naknadno sugerišete svedocima da su i šešeljevci učestvovali u tim zločinima.

Imamo činjenicu da se u prethodnim izjavama koje su ti oštećeni muslimani davali muslimanskim vlastima, nigde ne pominje moje ime, nigde šešeljevci, nigde Srpska radikalna stranka. Naknadno vi ubacujete šešeljevce u izjave koje ste im sami pisali. Jer sve izjave koje su ovde podnesene posredstvom tužilaštva su izjave koje nisu pisali svedoci, nego je pisalo tužilaštvo i prilagođavalo svojim potrebama, a svedoci često nisu imali pojma šta potpisuju. Jer čovek koji nema nikakve škole, ima četiri razreda osnovne škole, pa čak ima i srednju školu, pa čak ima i fakultet, ne može baš da razume šta je funkcija svake od rečenica koje ste mu ubacili u izjavu, pa mu se nešto čini benigno, a posle, kad shvati šta je potpisao, onda je spreman da se odrekne svog potpisa.

Vi ste, dakle, nešto što se dešavalo u Zvorniku pokušali meni da pripišete, a nijedan dobrovoljac Srpske radikalne stranke do 26. aprila nizašta nigde nije optužen ni osumnjičen. Ako je Slavković bio među dobrovoljcima pa ostao nakon njihovog povlačenja, pa nisam mu ja dadilja. Pa da sam mu otac ili majka, on je punoletan, pa nemam vlast nad njim. I sad, ako je Stojan Pivarski, na primer, ranije bio negde dobrovoljac Srpske radikalne stranke, pa onda u Zvornik otišao samoinicijativno s malom grupom ljudi iz Rume, pa ne mogu ja razmišljati gde je on, i šta je on, i šta radi i tako dalje. Ja nisam ni čuo za njega da je bio u Zvorniku dok to nisam video u ovim dokumentima koje ste mi dali. I što je najvažnije, i time ću ovaj segment završiti, vi ste meni dostavili gomilu izvornih dokumenata o strukturi srpskih oružanih snaga u Zvorniku nakon 26. aprila do kraja juna ili početka jula, poimenične spiskove svih tih vojnika i policajaca, i nigde nema nikakve oznake da je reč o dobrovoljcima Srpske radikalne stranke, da je reč o šešeljevcima i tako dalje. Svaka jedinica ima neki naziv, a nijedna nema naziv šešeljevci. Poimenične spiskove ste mi dali, ušli su u spis. I šta ću ja, da za svakog od tih ljudi razmišljam je li nešto uradio ili nije. Pa, ne mogu. A ismejavate čak i činjenicu, kad je Žućina grupa uhapšena, što sam to podržao na konferenciji za štampu u Beogradu, pa kažete – hteo sam da se ogradim od njih. Još kažete, što lažete, krajnje perfidno lažete, da sam Žuću iz Zvornika preselio u Skelane. Žuća nikad nije bio u Skelanima, a u Skelanima smo dugo vremena imali jake jedinice dobrovoljaca Srpske radikalne stranke, jer od Skelana je vodio front prema Srebrenici.

Pozivate se i na moj miting od 28. maja u Beogradu, to je predizborni miting, završni, gde sam rekao: “Ostalo je još da se očisti leva strana Drine i da se probije koridor prema Banjaluci i ključne stvari su završene”. Pa, šta znači uopšte reč “očistiti” u vojnoj terminologiji, šta znači u tim našim govorima i tako dalje? Nikada ta reč nije značila očistiti civile. Muslimani su imali još tri jaka uporišta na levoj obali Drine: Srebrenicu, Žepu i Goražde, i moje je zalaganje bilo da se očiste ta tri uporišta, da više ne mogu da ugrožavaju Drinu, da ne mogu da ugrožavaju hidrocentrale na Drini ili branu crvenog mulja, čije bi rušenje izazvalo stravičnu ekološku katastrofu. I da su me poslušali, da su Srebrenica, Žepa i Goražde odmah bili oslobođeni, ne bismo posle imali toliko problema i peripetija sa zapadnim silama i ne bi stigao Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija da proglasi zaštićene zone. Gde god me neko nije poslušao, ispostavilo se da je pogrešio. A ja mogu samo do kraja života da žalim što nisam bio na takvoj funkciji ili na takvom položaju gde bi morali da me slušaju. E, to mi je nedostajalo. Jer, da su morali da me slušaju, mnoge bi se stvari drugačije završile i ne bi Srbi doživeli tako strašan poraz.

Hoćemo li sada pauzu?

Predsedavajući sudija Žan-Klod Antoneti: Dobro. Idemo sada na pauzu od 20 minuta. Nastavljamo sa radom za 20 minuta.

Sekretar: Molim ustanite.

 (Posle pauze)

 Sekretar: Molim ustanite. Izvolite sesti.

Predsedavajući sudija Žan-Klod Antoneti: Rasprava se nastavlja. Pauza je bila malo duža zato jer nam je doktor rekao da bi pauze trebale trajati 30 minuta, svakih sat i petnaest minuta. Zato smo ispoštovali to uputstvo, pauza je trajala 30 minuta. A sada vi, gospodine Šešelj, možete nastaviti.

Dr Šešelj: Najavio sam da ću se sada osvrnuti na pitanje Vukovara. Tužilaštvo u ovom pravom galimatijasu teza i protivteza, kontradiktornih izjava, insistira da sam ja bio glavni komandant dobrovoljaca Srpskog četničkog pokreta i Srpske radikalne stranke, da sam se tako lično predstavljao i tako dalje.

Ovde smo dokazali da postoje najmanje dve faze u upućivanju dobrovoljaca Srpske radikalne stranke na ratište. Prva je faza pre ulaska JNA u oružani sukob. To je, dakle, faza u kojoj smo slali dobrovoljce Srpske radikalne stranke da štite srpska sela u Slavoniji. Ja sam zaista tada bio komandant. Više vlasti od mene tu nije bilo. To smo morali da radimo ilegalno u odnosu na režim u Beogradu, krijući se od režima, a jednom smo i razjasnili kako su naši dobrovoljci dobijali oružje uz pomoć penzionisanog generala Dušana Pekića, legendarnog ratnog partizanskog komandanta sa Korduna, koji je bio i visoki funkcioner Saveza boraca Jugoslavije i koji je imao veliki uticaj u Generalštabu JNA. Pored njega, na području Slavonije bio je angažovan i general Radojica Nenezić, i još nekoliko generala i visokih oficira. Svi su bili penzioneri, ali svi su bili u stanju da doprinesu organizacionim naporima i da pronađu oružje. Da bismo prikrili pravi izvor oružja, mi smo često pribegavali mistifikaciji: te oružje je odavde, te oružje je odande. Jednom sam izjavio za javnost da smo oružje dobili preko Mađarske, pa je u Mađarskoj vođena istraga, prava pometnja je tamo zavladala. Šta me briga, ja pustim tu propagandnu buvu i neka se Mađari onda oko nje bakću. To je bio način da se sakrije izvor iz koga smo dobijali oružje. I dobijali smo oružje koje je JNA otpisalo, koje je trebalo da bude uništeno, a to su američki automati “tompson” iz Drugog svetskog rata, to su puške M-48, to su ruski automati “špagin”, takođe iz Drugog svetskog rata, i to su automati M-56. To je uglavnom oružje koje smo uspevali da nabavimo dobrovoljcima. I gluposti su pominjati bilo kakve druge izvore. Na primer, pa meni je prava poslastica da napakostim MUP-u u tom vremenu, Službi državne bezbednosti i tako dalje. Ali, otkud to njima. Nisu oni to imali. To je imala JNA, koja je preuzela iz skladišta teritorijalnih odbrana republika i pokrajina i spremala se da to uništi. I umesto da se to uništi, general Dušan Pekić je uspeo da to nama isporuči, i tamo je čak u knjigama provedeno da je uništeno, koliko ja znam. Mi smo sa tim branili slavonska sela.

U vašoj optužnici nema nijedne inkriminacije, nigde niste naveli da se desio neki zločin. I šta sad hoćete? To je bilo i pre 1. avgusta, i posle 1. avgusta, a videli ste i ono cirkularno pismo kojim se povlače sve te samostalne grupe dobrovoljaca koje su upućivane u srpska sela, to je negde bilo u avgustu ili početkom septembra, jer u septembru smo se već dogovorili da naši dobrovoljci idu isključivo u jedinice JNA i da ih JNA raspoređuje tamo gde su najpotrebniji. To je suština.

Tužilaštvo kaže da su dobrovoljci Srpske radikalne stranke u Borovu selu, 2. maja, u zasedi dočekali hrvatske policajce i pobili popriličan broj, valjda 12. Kao, ubili smo ih. Pa, pobedili smo ih. Dobrovoljce sam ja lično poslao u Borovo selo na poziv Vukašina Šoškoćanina, komandanta Teritorijalne odbrane Borova sela, jer su smatrali da su suviše izloženi hrvatskim napadima i da im je potrebna pomoć u odbrani. Dobrovoljci su bili smešteni u Domu kulture u centru Borova sela. Bilo je incidentnih situacija oko sela, a onda su vođeni pregovori sa hrvatskim vlastima i dogovoren je prestanak neprijateljstava i dogovoreno je uklanjanje barikada sa puteva. Srbi su uklonili sve barikade, a dobrovoljci su 2. maja jednostavno bili bez oružja u rukama, opušteni, neki su još spavali kada su Hrvati autobusima punim redovnih i rezervnih policajaca upali u Borovo selo.

Iskočivši iz autobusa, odmah su otvorili vatru. Prva žrtva u tom okršaju je bio Srbin a ne Hrvat. Ubijen je Vojislav Milić na ulazu u Dom kulture dok je sedeo na stepeništu, i nije imao oružje uza se. I čudne li koincidencije, jedini on nije bio dobrovoljac Srpske radikalne stranke, on je bio dobrovoljac “Dušana Silnog”. To je jedinica koju je formirala Srpska narodna obnova, kasnije su se prozvali “Beli orlovi”. On je jedan jedini bio. Mirko Jović je posle davao izjave da ima 700 njegovih dobrovoljaca u Borovu selu i tako dalje. To su gluposti. Bilo je 16 dobrovoljaca Srpske radikalne stranke. Čim su čuli pucnjavu, dokopali su se oružja, uzvratili vatru i pobedili. Stanovnici Borova sela bili su na poljima. To je bila sezona poljskih radova, mislim okopavanja kukuruza i tako dalje, čak i setve, to je 2. maj, i kad su čuli pucnjavu i oni su potrčali da se dograbe oružja. Tako su Hrvati poraženi. Bili su opkoljeni, pa onda su kumili, molili da dođe JNA da ih izbavi iz okruženja. I došla je oklopna jedinica JNA, pružila im zaštitu i izvela ih iz Borova sela. Čim je došla jedinica JNA, Srbi su prestali da pucaju.

Po našim evidencijama, ubijeno je mnogo više od 12 hrvatskih policajaca, a posle smo zaključili da je reč o Kurdima plaćenicima i da njih Hrvati uopšte nisu prikazivali u svojim ratnim gubicima. Njih jednostavno zakopaju na nepoznato mesto i nikome ne prijavljuju. Imali smo na Ovčari sedam stranih plaćenika, verovatno Kurda, koji nikada nisu identifikovani. To ste videli kad je ovde bio onaj hrvatski ekspert, kako se zvaše, nije bitno, koji je potvrdio da sedam žrtava nikad nije identifikovano. Davor Strinović se zvao.

Dakle, u Borovu selu su imali veliku pobedu, i na tu pobedu smo i danas ponosni. Nisu naši dobrovoljci napadali hrvatsko selo i tamo ubijali Hrvate, nego su naši dobrovoljci branili srpsko selo, i u borbi, podvlačim, u borbi ubili 12 hrvatskih policajaca. Vidite, Srbi inače nisu napadali hrvatska sela u to vreme. Srbi su samo vodili računa da odbrane svoja sela, i nisu priznavali hrvatsko napuštanje Jugoslavije, nisu priznavali da im hrvatska vlast oduzme status konstitutivnog naroda i nisu pristajali da hrvatska šahovnica, koja je ih je podsećala na ustaški Pavelićev režim, postane oznaka na uniformi policajaca. Nisu pristajali. I šta sad? Sad su Srbi zločinci što su se branili.

Kad smo dogovorili sa JNA, kad je JNA ušla u borbu, tad, tu negde počinje i vremenski raspon optužnice koja je protiv mene podignuta. Dakle, od 1. avgusta, a sve ono što ste mi pripisali pre 1. avgusta, okačite mačku o rep. Svaka inkriminacija pre 1. avgusta ne može biti obuhvaćena optužnicom i ne može se na njoj zasnivati presuda. Možete iz toga izvlačiti zaključak koliko sam ja loš čovek. Kao da ja ne znam da vi smatrate da sam ja najgori čovek na svetu, ili jedan od najgorih. Šta me to briga. Ja sam na to ponosan. Ne daj Bože da me pohvalite, ne daj Bože da o meni imate dobro mišljenje, e onda bi to bio problem.

Ja sam još 1984. godine osuđen na osam godina zatvora zbog istih mojih ideja, jer sam tražio da se ukine veštačka muslimanska nacija, jer sam tražio da se ukine veštačka crnogorska nacija, jer sam tražio da se smanji broj federalnih jedinica u Jugoslaviji. I tražio sam da se obori kult ličnosti komunističkog diktatora Tita. To je suština mog teksta koji mi je zaplenjen u rukopisu i zbog koga sam dobio osam godina zatvora. Mislite da je kazna mogla da me pokoleba? Mnogo je teži bio zatvor u Zenici nego ovaj ovde u Ševeningenu, pa me nije pokolebao, nego me je učvrstio u mojim stavovima. I tu postoji kontinuitet. I vi kao sudsko veće i tužilaštvo sa svoje strane, kad tražite moje ranije govore kao uporište za vaše teze, što ne počnete od 1984? Što ne počnete od 1981. godine kada sam se otvoreno pobunio protiv komunističkog režima? Pa možete početi i pre 1981, jer sam bio neki lokalni poludisident i do tada. To je moj životni put. On je u kontinuitetu. Ni vaša ga presuda ne može zaustaviti. Ja sam na to ponosan. Jer i kad bih se ponovo rodio, ja bih opet krenuo tim putem.

Kad smo dogovorili sa JNA da upućujemo dobrovoljce u njihove jedinice, ili jedinice teritorijalne odbrane koje su u sastavu JNA (jer gde god je JNA učestvovala u borbama, ona je preuzimala komandu i nad kompletnom teritorijalnom odbranom, i tako je bilo po tadašnjim zakonima), mi smo postupali po svojoj građanskoj dužnosti. Nismo mi stvarali udruženi zločinački poduhvat da sprečimo Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu da se otcepe, nego je hrvatsko rukovodstvo i muslimansko-hrvatsko rukovodstvo Bosne i Hercegovine ušlo u udruženi zločinački poduhvat kako bi te dve federalne jedinice otcepili od Jugoslavije uprkos srpskom nastojanju; a znali su da će to dovesti do oružanih sukoba, znali su da će to dovesti do građanskog rata i da je građanski rat jedan od najkrvavijih ratova i da u građanskim ratovima uvek najviše civila strada. Sve su to znali. I da će se pojaviti opet i aveti prošlosti i sve ostalo. Pa i ja sam na i ukazivao, pretio, upozoravao, molio; možete širok dijapazon mojih nastojanja da prikažete u tom pogledu. Ali sam hteo da se izbegne taj rat.

Na velikom mitingu u Banjaluci, u novembru 1991. godine, ja sam u toku dvočasovnog govora neprekidno upozoravao muslimane da ne ulaze u obračun sa Srbima, da ne otcepljuju Bosnu i Hercegovinu, da ne pokušavaju sa svojim separatističkim planovima i plastično dočarao šta će se desiti u suprotnom. I desilo se. I šta sad? Ja sam kriv što sam to predvideo. Što sam upozoravao da će do toga doći? Ja sam kriv što sam pozivao Srbe da brane svoja prava? Pa ja sam na to ponosan. Ja jesam kriv, ali u vašim očima. Jer vi ste srpski neprijatelji. Vaše su zemlje bombardovale Srbiju i srpski narod, a mi nismo imali mogućnost da vam uzvratimo. Možda ćemo jednog dana imati mogućnost, pa ćemo se setiti šta ste vi nama radili 1995. i 1999, pa ćemo uzvratiti. Nije to nemoguće. Svašta je u istoriji moguće. A nikad to nećemo zaboraviti.

U Slavoniji smo i dalje imali veliki broj dobrovoljaca. I to ne samo u Operativnoj grupi Jug. Optužnicom je obuhvaćen samo prostor Operativne grupe Jug, čiju je okosnicu predstavljala Motorizovana gardijska brigada. Mi smo imali nekoliko grupa dobrovoljaca i u Operativnoj grupi Sever, čiju je okosnicu predstavljao Novosadski korpus. Imali smo grupu dobrovoljaca na Trpinjskoj cesti, imali smo u Tenji i na još nekim mestima.

Vi ste optužnicom obuhvatili samo sektor Jug. Ali stalno potencirate: te bili smo u Erdutu, te slali smo u Arkanov centar za obuku dobrovoljce i tako. U septembru, oktobru, novembru, Arkan u Erdutu nije imao nikakav centar za obuku. U Erdutu je bio centar za obuku teritorijalne odbrane Srpske autonomne oblasti Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema. Komandant teritorijalne odbrane je bio Radovan Stojčić Baya, koji je kasnije postao general policije u Srbiji. On je otišao kao dobrovoljac u Slavoniju i tamo je postavljen za komandanta teritorijalne odbrane. O postavljenju komandanata teritorijalne odbrane uveliko se pitala JNA.

Radovan Stojčić Baya je bio pod komandom Novosadskog korpusa JNA. Prvi komandant Novosadskog korpusa u toku rata bio je general Bratić. General Bratić je poginuo u borbama, pogodila ga je hrvatska granata i onda je na mesto komandanta došao general Andrija Biorčević. Andrija Biorčević je umro pre više godina, pa mogu otvoreno da pominjem imena. Moj princip je i dalje: kad god nekome možete da napakostite ili da ga prijavite sadašnjim vlastima u Srbiji, da ga progonite, ja onda ime ne pominjem, bilo da je reč o zaslužnim ljudima, bilo da je reč o ljudima koji su činili loša dela. I ja sam bio u Erdutu. I primio me tamo Radovan Stojčić Baya veoma lepo. Imali smo nekoliko grupa dobrovoljaca koji su prošli njegov centar za obuku, ali ne kroz Arkanov centar za obuku. Arkan preuzima Erdut tek kad se JNA povukla sa teritorije Republike Srpske Krajine. Onda on u Erdutu gradi svoju bazu, onda počinje da se bavi biznisom, izvozi hrastovu građu, pravi vinarije, otvara benzinske pumpe, šta je sve radio, to je sad druga stvar.

Niste uspeli da nađete nijedno krivično delo koje su dobrovoljci Srpske radikalne stranke počinili na području dejstva Novosadskog korpusa, odnosno na području Operativne grupe Sever. I sad pokušavate nešto na području Operativne grupe Jug. Prvog oktobra 1991. godine proglašeno je stanje neposredne ratne opasnosti. To stanje neposredne ratne opasnosti je određene obaveze konstituisalo za sve subjekte političkog sistema, i organizacije i pojedince. Po zakonima SFRJ koji su nasleđeni i koji su još imali pravno dejstvo, svaka društvena organizacija, svaka politička organizacija imala je svoje mesto i ulogu u odbrani zemlje. A ustavna obaveza je bila svih građana i organizacija da se bore svim sredstvima za očuvanje teritorijalne celokupnosti u Jugoslaviji. I mi smo učestvovali u borbi da se sačuva ta celokupnost. Ne zato što sam ja lično želeo da se Jugoslavija sačuva – ja sam odavno bio načisto da je stvaranje Jugoslavije bila ogromna greška srpskog naroda, da nam je Jugoslavija donela samo zlo i nesreću – ali sam znao u tom momentu da je veoma nepovoljna konstelacija međunarodnih snaga i da jedino borbom za očuvanje Jugoslavije možemo da zaštitimo srpske nacionalne interese. Jedino to može biti snažna pravno-politička poluga s kojom ćemo delovati.

I počinjemo da upućujemo dobrovoljce u sastav Gardijske brigade. Gardijska brigada je zatekla u Vukovaru tri jedinice teritorijalne odbrane. Jedna jedinica, to je jedinica kojom je komandovao Stanko Vujanović, je doživela ogromne gubitke u nekoj borbi i bila desetkovana. Opstala je jedinica kojom je komandovao Vujović, i bila je u začetku formiranja jedinica Leva Supoderica, za čijeg je komandanta postavljen rezervni kapetan Milan Lančužanin Kameni. Vi ga odmah tu proglašavate za vojvodu. On tad nije bio vojvoda. On je za vojvodu proglašen 1993. godine. A ja sam ga prvi put upoznao kad sam negde u oktobru 1991. prvi put došao u Vukovar, u Operativnu grupu Jug. Nikad ga ranije nisam video. I nije bio član Srpske radikalne stranke. U toku rata je bio jedan od osnivača Srpskog četničkog pokreta u Vukovaru zajedno sa Slobodanom Katićem, pa je posle rata postao i član Srpske radikalne stranke. Motorizovana gardijska brigada i njen štab su odlučili da se dobrovoljci Srpske radikalne stranke upute u odred Leva Supoderica. Taj odred je u jednom trenutku imao više od 400 boraca, možda i 500 u jednom momentu, ne bih se sad mogao zakleti. Glavninu dobrovoljaca su činili dobrovoljci Srpske radikalne stranke, ali nisu svi bili iz Srpske radikalne stranke, mada vi pokušavate to da tako dočarate. Ne može. Ne može neko kom je sve vreme rata nosio crvenu petokraku na svojoj vojničkoj kapi biti dobrovoljac Srpske radikalne stranke. To je apsolutno nemoguće. Ja, kao prvi javno deklarisani antikomunistički disident (ni Đilas se nikad nije do kraja života deklarisao kao antikomunista, a ja jesam); ja kao prvi javno deklarisani antikomunistički disident u bivšoj Jugoslaviji, kako bih mogao da dozvolim da se među dobrovoljcima Srpske radikalne stranke pojavi u svojstvu našeg dobrovoljca neko ko ima crvenu petokraku na svojoj kapi. To je apsolutno nemoguće. A tu crvenu petokraku je sve vreme nosio na primer Predrag Milojević Kinez. Ali se Kinez posle rata odrekao te petokrake i postao član Srpske radikalne stranke. Ali dok je nosio petokraku, nije mogao da bude.

Vi ste insistirali da je izvesni Topola bio član te jedinice, pripadnik te jedinice Leva Supoderica. I vaš prvi svedok optužbe Goran Stoparić je ovde u sudnici (a sećate se, njega je instruisala direktno Nataša Kandić, imao je ključ od njenog stana, kod nje živeo dok se pripremao da svedoči i u ovom i u nekim drugim predmetima, pa je onda u jednoj zapadnoj zemlji dobio smeštaj, otvorio privatni biznis. Lepo ste ga nagradili za njegova lažna svedočenja. Ali niste prema svima tako postupili, pa ste imali rasulo među svedocima optužbe. Neke ste lepo nagrađivali, a neke ste prevarili pa su ostali bez ičega, pa se okrenuli protiv vas). Goran Stoparić je ovde potvrdio da je Topola bio član jedinice, pripadnik jedinice, da je bio nedisciplinovan i da ga je Kameni odstranio iz jedinice i da je nakon toga lunjao po Vukovaru nekontrolisano.

Bio je ovde jedan lažni svedok pod šifrom 051. On je tvrdio da je Topola već tada u Vukovaru bio vojvoda. Taj lažni svedok je izmislio svoj navodni sukob sa Topolom, i kako se on njemu stalno obraćao sa “vojvoda”. I kako je Topola ubijao, a taj 051 hteo da spreči ubijanje. A onda kada smo pokazali Topolinu fotografiju tom lažnom svedoku 051, on je potvrdio da je reč o Topoli. A Topola u uniformi vojne policije s crvenom petokrakom. Četnički vojvoda u uniformi vojne policije sa petokrakom. Kakvog li apsurda!

Prvi put kad sam došao u Vukovar, primio me i general Mrkšić, tad je bio pukovnik. Prvo sam svratio kod njega u štab u Negoslavcima, a onda sam otišao na prve linije fronta i naveče se opet vratio u Negoslavce i tamo mi je Mrkšić priredio vojničku večeru. Tu je bio potpukovnik, kasnije general Panić, i još jedna grupa oficira Gardijske brigade. Vojnička večera se sastojala od vojničkog pasulja sa kobasicom, da ne mislite da su to bile neke jagnjeće brigade. I naravno, ostali smo dva-tri sata u razgovoru. Kasno u noć ja sam se vratio za Beograd.

Drugi put sam bio u Vukovaru verovatno 8. novembra, možda dan pre, dan kasnije, uopšte nije bitno. Verovatno je to bio 8. novembar. Tad uopšte nisam svraćao kod Mrkšića, išao sam samo po prvim linijama fronta, spavao sam preko noći na prvoj liniji fronta, a u toku noći spavao u kući Milana Lančužanina Kamenog. U toku noći avion poljoprivredne avijacije, hrvatski avion, bacio je na tu kuću pun bojler eksploziva. Kuću je promašio, eksploziv je negde pao u dvorište i eksplodirao. Sa mnom je bio Mile Albijanić, predsednik jedne srpske organizacije sa Kosova i Metohije iz Prištine. On je ustao iz kreveta, više celu noć nije mogao oka da sklopi a ja sam se samo okrenuo na drugu stranu i nastavio da spavam. Ujutru sam se prao u dvorištu, umivao go do pojasa, i slikao me čuveni srpski fotoreporter Tomislav Peternik. Fotografije je objavio u beogradskom NIN-u.

Dakle, sve vreme sam bio na prvim borbenim linijama. A vi ste prvo izmislili da sam držao sastanak sa oficirima u kući Stanka Vujanovića, pa ste doveli lažnog svedoka, valjda 027 beše, da to potvrdi. Pa je on po sećanjima, pre svega na osnovu svoje beležnice izneo da sam bio na tom sastanku i da sam između ostalog rekao da nijedan ustaša ne sme živ da izađe iz Vukovara i time dao nalog da se ustaše pobiju. Ali tog sastanka nije bilo. A videlo se da je drugačijom olovkom taj lažni svedok dopisivao taj deo sa navodnom mojom izjavom. Po nečijim instrukcijama. Čijim? Generala Aleksandra Vasiljevića, zna se po čijim. I taj lažni svedok je diskvalifikovan u predmetu Mrkšić i ostali. Ustanovili su da je nepouzdan. Međutim, tamo je nepouzdan, ovde je pouzdan. Presuda Mrkšiću, Šljivančaninu i Radiću ne zna za takav sastanak na kome sam ja davao naloge oficirima Gardijske brigade da se ubijaju zarobljenici, pod izgovorom da se ubijaju ustaše. Na stranu to što ja nikad ništa lepo nisam mogao da kažem o ustašama i što bih ja najradije da sve ustaše budu mrtve. Možda sam negde u Beogradu ili negde u Zaječaru, ili negde u Leskovcu, ili u Vranju izjavio tako nešto, ali nisam nikakav sastanak držao u Vukovaru. Kad vam je to palo po pitanju sastanka, onda ste izveli dva-tri svedoka koji su izmišljali mitinge na ulicama Vukovara, na kojima sam govorio “ne sme nijedan ustaša živ izaći”. Pa kako da se održe mitinzi u Vukovaru kad stalno tuče hrvatska minobacačka vatra sa Mitnice i hrvatska artiljerija iz Nuštra? Mitnica je predeo Vukovara, glavno uporište hrvatskih snaga, a Nuštar je selo van Vukovara u okolini Vinkovaca gde je bila stacionirana hrvatska artiljerija iz koje su tukli i topovima i haubicama. I sad ja držim mitinge pod artiljerijskom vatrom! Kako može tužilaštvo toliko glupo da bude? Šta to znači: mitinge pod artiljerijskom vatrom. Nije moglo više od pet da nas bude u jednoj grupi kad smo obilazili prvu liniju. A obišao sam sve prve linije. Čak sam na jednoj prvoj liniji pucao u pravcu hrvatskih položaja, iz automatske puške. Nisam video da li sam nekog pogodio a voleo bih da jesam. Ali to se obično u ratu ne vidi.

E sad, što se tiče tih zločina u “Veleprometu”, apsolutno nikakve veze ne mogu imati ni sa Srpskom radikalnom strankom ni sa odredom Leva Supoderica. “Velepromet” je držala vojna policija. Tamo je bio taj sabirni centar za zarobljenike. Tamo je bilo skladište opreme, municije i šta ja znam. Nikakve veze naši dobrovoljci s tim nisu mogli imati. A ne znam ni da li je tamo bilo zločina, jer su izjave raznih svedoka vrlo kontradiktorne po tom pitanju. Onaj zločin koji se sigurno desio, je zločin na Ovčari. A vi kao tužilaštvo, umesto da rasvetlite taj zločin, vi ste sve vreme nastojali da ga dodatno zataškate. To je taj problem. Vi ste lažno predstavljali organizatore i izvršioce tog zločina.

Prvo, kad se desio zločin? Vukovar je pao 18. novembra, a zločin se desio u noći između 20. i 21. novembra, dakle, tri dana nakon pada Vukovara. Masa dobrovoljaca se već vratila nazad. Imali ste ovde izjave vozača autobusa koji su vraćali dobrovoljce. Odred Leva Supoderica je sveden na manje od 40 pripadnika, uglavnom meštana, tu je još ostao valjda Goran Stoparić, ostao je Slobodan Katić – on se i oženio u Vukovaru, tamo postao četnički komandant mesta, tako su ga proglasili, ostao je Marko Ljuboja, ostali su još neki, ali Leva Supoderica je, u trenutku kada je Mrkšić izdao naredbu o njenom prekomandovanju, imala manje od 40 boraca. I to su vaši svedoci ovde izneli. Nije to moja teza, nego to je podatak koji sam ja prvi put od njih čuo.

Šta se dešava u oslobođenom Vukovaru? Prvo, vojna služba bezbednosti se dočepala velike količine novca iz Vukovarske banke, najviše je to bilo u devizama, i taj novac je predat generalu Aleksandru Vasiljeviću. Aleksandar Vasiljević je u Vukovaru bio naveče 20. novembra i ostao skoro celu noć. Bio je zajedno sa svojim zamenikom, tadašnjim pukovnikom Tumanov. Tumanov je valjda posle takođe postao general. Doveli su sa sobom pukovnika Bogdana Vujića, pukovnika Slavka Tomića i pukovnika Bogoljuba Kijanovića. Reč je o trojici uveliko penzionisanih pukovnika, koji su reaktivirani iz penzije bez ikakvih papira, samo su navukli uniforme, pripasali pištolje i krenuli za Vukovar, sa zadatkom da izvrše selekciju zarobljenika. A zašto bi oni tamo vršili selekciju zarobljenika, kad je do tad stalno selekcija zarobljenika vršena u Sremskoj Mitrovici, gde je u delu zatvora formiran zarobljenički logor. Oni su zapravo došli da organizuju streljanje zarobljenika po nalogu Aleksandra Vasiljevića. U Vukovarsku bolnicu 20. naveče još niko nije ušao iz JNA. Vukovarska bolnica je bila opkoljena. Tu je bilo nešto naoružanih Hrvata, bilo je nešto ranjenika, bilo je nešto foliranata koji su se obmotavali raznim zavojima da bi glumili ranjenike i tako. Onda je Vesna Bosanac došla u Negoslavce u komandu, i zajedno sa ovim oficirima bezbednosti napravila selekciju. Ona je tačno znala ko je u Vukovarskoj bolnici. I napravljena je selekcija da bi se izdvojilo 200 onih koji će biti streljani. Sa kime je sve postigao dogovor Aleksandar Vasiljević da se izvrši to streljanje? Sa nekim hrvatskim obaveštajnim službama, sigurno. Jer posle zločina u Gospiću, Hrvatima je bio neophodan neki veliki srpski zločin nad njihovim stanovništvom, kako bi to ubrzalo proces priznavanja Hrvatske. I izvršena je selekcija, na Ovčaru je dovedeno 207 zarobljenika. Kad su ti spiskovi ponovo provereni i sravnjeni, videlo se da ima višak sedam, i tih sedam je odabrano i oslobođeno. Među njima: Emil Čakalić, Dragutin Berghofer, Vilim Karlović i još neki. Tačno 200 je streljano, precizno. Sve vreme prisutni oficiri. A vi to pokušavate da pripišete Goranu Hayiću. Ja sam s Goranom Hayićem u sukobu bio više od 10 godina i iznosio o njemu loše mišljenje i tako dalje. Tek ovde kad se pojavio, mi smo naše odnose popravili i oni su korektni, dok nam ih uprava zatvora po nalogu tužilaštva nije prekinula.

Tužilaštvo se uplašilo da ja ne ispričam sve detalje Goranu Hayiću oko te vukovarske operacije i pitanja zločina na Ovčari, jer oni ostaju pri staroj verziji, da je JNA predala zarobljenike civilnoj vlasti. To je izmišljotina. Nikad civilna vlast nije preuzela zarobljenike. Jeste tražila na sednici vlade u “Veleprometu” ujutru 20. novembra da joj se predaju zarobljenici, da bi im bilo suđeno u Vukovaru. Na toj sednici vlade bili su im Bogdan Vujić, bio je tadašnji potpukovnik Panić, kasnije general, bio je i Arkan i šta ja znam. Ali predaja nikad nije izvršena. I sad sekretarijat izdaje nalog advokatu Gorana Hayića da upozori svog klijenta da su mu zabranjeni svi kontakti sa mnom. A meni niko ništa ne govori. Ja sam ranije imao zabranjene kontakte godinu dana sa Slobodanom Miloševićem, to je prva godina mog boravka ovde, pa ne samo što je ukinuta ta odluka, nego sam posle preseljen na sprat da budem godinu dana zajedno sa Miloševićem. Valjda su očekivali da ćemo se posvađati i da će iz toga izvući neku korist, a Milošević i ja smo tek ovde postali prijatelji. Nikad ranije nismo bili prijatelji. Meni uopšte nije saopšteno, a imao sam zabranu kontakata sa Radovanom Karayićem, koja je pismeno izdata, i kad sam nadigao dreku ovde u sudnici, onda je ta zabrana povučena. Nikad ja zvanično nisam obavešten da imam zabranu kontakata sa Goranom Hayićem dok nisu došli moji pravni savetnici, negde krajem februara. Smestili su nas u jednu prostoriju za posete. Goran Hayić je u velikoj sali imao porodičnu posetu. Ja sam hteo da se pozdravim sa njim, sa članovima njegove porodice, međutim, skočila je straža sa svih strana, sprečila me da uđem tamo i onda su mene i moje savetnike celi dan držali zaključane i morali smo da pritiskamo posebno dugme ako smo želeli da odemo u toalet ili do automata da kupimo nešto od osvežavajućih pića u dnevnom boravku. Ja tek tada saznajem da imam restrikciju u pogledu kontakata sa Goranom Hayićem. Jer vi hoćete da sudite Goranu Hayiću, pod tezom da je njegova vlada preuzela zarobljenike i da je njegova vlada streljala zarobljenike. A on nikakve veze s tim nije imao. Vi hoćete da zaštitite Aleksandra Vasiljevića.

Kažete – učestvovali šešeljevci u streljanju. Lažete. U Beogradu je bilo suđenje nekim stvarnim a nekim izmišljenim izvršiocima zločina na Ovčari. Optužen je bio Milan Lančužanin Kameni, Predrag Milojević Kinez, Ceca, sad mu se trenutno imena ne mogu setiti, i nisam bio u mogućnosti da to sve pripremam, jer od početka decembra meseca ja zapravo ništa ne mogu da radim. I gledanje televizije mi je nekada naporno, ali ne žalim se zbog toga, jer vi ste hteli da ja ostanem bez odbrane. Bio je suđen Marko Ljuboja i bio je suđen Slobodan Katić. Slobodan Katić i Marko Ljuboja kao dobrovoljci Srpske radikalne stranke odmah su oslobođeni. Kameni i Ceca su osuđeni bili, valjda na po 20 godina, ali na ponovljenom suđenju otpale su sve inkriminacije za ubistva, pa su osuđeni na po pet ili šest godina zatvora zbog fizičkog maltretiranja ratnih zarobljenika. A Predrag Milojević Kinez je opet osuđen na 20 godina. To je onaj što je nosio petokraku, a posle je postao i član Srpske radikalne stranke, pa da ne mislite da ga se odričem. Bio je izvanredan borac. Smetala mi je ta njegova petokraka u toku rata. On je osuđen na 20 godina, jer je jedan lažni svedok, učesnik zločina, koji je priznao svoje učešće u zločinu, koji se pojavio i u ovom predmetu, tvrdio da je Kinez na samoj jami, kako se to kaže onim gangsterskim žargonom, overavao zločine. Dakle, pucao iz pištolja magnum u glavu onima koji su se još micali, koji nisu bili potpuno mrtvi. A Davor Strinović nam je ovde pokazao da nijedna čaura nije pronađena i nijedno zrno pištolja magnum na licu mesta. Oni su tačno identifikovali po čaurama i po mecima koje je oružje upotrebljavano. I eno ga Predrag Milojević Kinez i danas robija zbog lažnog svedočenja zaštićenih svedoka koji su i u Srbiji ostali bez kazne, i čak jedan od njih prima platu iz buyeta. Eto kakva je vaša pravda i kakvi su vaši pritisci na sadašnji režim u Srbiji. A Aleksandra Vasiljevića glava nije zabolela.

Vidite sad, gospodo sudije. Sećate se verovatno koliko sam ja puta sve ovo objašnjavao u sudnici saslušavajući razne svedoke. Nije važno ako se ne sećate. Dvadesetog februara ove godine, to je dakle pre 20 dana, ja dobijam od tužilaštva potvrdu 670, obelodanjivanje dokumenata po pravilu 68(1), u kojoj mi dostavljaju iz hrvatskih izvora podatke koji su ljudi glavni krivci za zločine na Ovčari: piramidu odgovornosti za masakr na Ovčari. Pa Hrvati kažu, na prvom mestu: Aleksandar Vasiljević, šef KOS-a, dana 19. 11. 1991. posle podne dolazi u Negoslavce. Noć na 19. i 20. obavlja se razvrstavanje. U Hagu i Beogradu bio svedok tužioca za Ovčaru. Pa se onda kaže, pod 2: Bogdan Vujić, Vasiljevićev prijatelj iz mirovine, aktiviran u rujnu 1991. To rujan, to vam je avgust. Iskusni kontraobaveštajac, specijalista za razvrstavanje neprijatelja i pravljenje lista, dolazi s njim istog popodneva iz Beograda, pa onda navode još nekoliko oficira nižeg ranga. Dakle, i oni sve znaju. Znaju oni i za ulogu Vesne Bosanac, koja vam je ovde prodefilovala kroz sudnicu a niste mi dozvolili da je ispitam, jer ste je proveli kroz 92bis, a ja takve ne ispitujem. Ja sam ispitivao samo one koji su svedočili uživo. Jer to svedočenje na osnovu izjava koje je sačinilo tužilaštvo nigde u civilizovanom svetu ne može da prođe. To samo ovde prolazi, u Haškom tribunalu i dodatni je dokaz činjenice da ovo nije nikakav regularni sud. Svet priznaje samo svedočenje uživo, a ne svedočenje putem izjava koje tužilaštvo sprema.

Vidite dalje, tužilaštvo tvrdi da je na mom sastanku sa oficirima bezbednosti bio i tadašnji major Veselin Šljivančanin. Pa nije bio nijedan oficir. Nije bio nikakav sastanak u kući Stanka Vujanovića. Sa Šljivančaninom sam se ja sreo u Vukovaru, ali mi se ni ovde u zatvoru nismo podnosili, jer Šljivančanin je i danas zakleti titoista i izjašnjava se kao pripadnik ove izmišljene crnogorske nacije, a za mene je najveća izdaja u istoriji srpskog naroda formiranje veštačke crnogorske nacije. A te 1991. godine, još su mi bile sveže uspomene na 4. maj i miting Srpske radikalne stranke pred Titovim muzejom u Beogradu. Mi smo miting nazvali “Juriš na Kuću cveća”, a one budale iz Generalštaba mislile da ćemo mi stvarno da jurišamo. Lično je Veselin Šljivančanin raspoređivao mitraljeska gnezda oko Titovog groba, da bi nas pokosili ako slučajno krenemo na juriš. Ja sam to i tada znao. Pazite, mi uredno prijavili policiji taj miting i rekli da će miting biti miran, da će trajati toliko i toliko, očekujemo toliko i toliko ljudi; organizovali smo redarsku službu, organizovali smo prvu pomoć, organizovali smo cisternu sa vodom; završićemo do tada i tada, a oni mitraljeska gnezda, a na okolne solitere još postavili snajperiste. Kad sam se sreo sa Šljivančaninom, sve sam to imao u vidu. Doduše, s njim sam se rukovao, razmenili smo dve-tri konvencionalne reči i razišli se. Šljivančanin je tada nosio ručnu radio stanicu motorolu i dovikivao se sa hrvatskim komandantom Jastrebom. I to je moj jedini susret sa Šljivančaninom u Vukovaru. Na ulici dve-tri reči i gotovo. Ne mogu sad da ga napadam na sred vukovarskih ulica što je pravio mitraljeska gnezda oko Titovog groba, ali ne mogu to ni da mu zaboravim. A vi tvrdite da sam držao sastanak sa njim i grupom oficira, da sam ih instruisao da streljaju ratne zarobljenike. Kakva ludost!

Kad je oslobođen Vukovar, prvo je uspostavljena vojna vlast, jer vlada Srpske autonomne oblasti Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema nije bila u stanju da preuzme Vukovar pod svoju ingerenciju. Nismo imali ni kadrova, niti su bili organizaciono slobodni, i čitav niz drugih problema se pojavljivao.

Za komandanta Vukovara postavljen je pukovnik Vojinović. Pre nego što je bio komandant Vukovara, pukovnik Vojinović, kao komandant 80. motorizovane brigade, bio je komandant mesta koje je obuhvatalo tri sela, što je uključivalo i Ovčaru i taj prostor jame Grabova. Pre nego što je počelo streljanje, njegova vojna policija obezbeđivala je Ovčaru. On je povukao vojnu policiju, i onda je krenulo streljanje, nakon što su oficiri bezbednosti sredili spiskove, izdvojili ovih sedam koji su bili višak i krenulo streljanje. U toku dana je velika jama iskopana, vojnim rovokopačem, po Vasiljevićevom nalogu. Umesto da optužite potpukovnika, kasnije pukovnika Vojinovića kao komandanta mesta, za to streljanje, vi ga dovodite u sudnicu da svedoči protiv mene. Nije on mene ništa teretio. On se odbranaški tu postavljao, uglavnom kao – ništa on ne zna. Međutim, ni meni niste dozvolili da ga ispitam, jer ste i njega proveli kroz 92bis, namerno, iako vam je bio krucijalan svedok, da ga ne bih proveo kroz svoj metod unakrsnog ispitivanja da pršti sve okolo. I on dođe da svedoči protiv mene. A ja i dalje odgovaram za Ovčaru.

Nakon oslobođenja Vukovara došle su ekipe patologa sa VMA iz Beograda. One su vršile ekshumaciju leševa na više lokacija, jer u toku rata i srpska i hrvatska strana svoje mrtve je zakopavala tamo gde su postojali uslovi. Nisu se mogli mrtvi spaljivati, što je jedan vaš lažni svedok tvrdio da sam se ja zalagao da se sedam poginulih Hrvata spali. Jer vi znate kad se zapali ljudski ili životinjski leš, kako to smrdi i koliko daleko smrad dopire. To bi bilo onda vođenje hemijskog rata. Samo se ne zna koga bi to više ugrožavalo, da li srpsku ili hrvatsku stranu, zavisno od toga na koju stranu vetar duva. Leševi su privremeno zakopavani, najčešće obeležavani, nekad i nisu, ali nekad se znalo tu i tamo su leševi.

Ta ekipa patologa je uredno izvršila sve ekshumacije i sve poginule, i Srbe i Hrvate, sahranila na vukovarskom groblju, koga nije mogla identifikovati, označila je brojem i osnovne podatke deponovala. Jedino se niko nije približio Ovčari i sada ispade – ja sam organizovao streljanje na Ovčari a pukovnik Vojinović nije ni znao da se desila Ovčara. A pazite, sutradan su svi oficiri znali da je bilo to streljanje. Ko je nešto preduzeo da se istraži? Oficiri po spisku preuzeli zarobljenike iz bolnice i sada im nestalo 200 zarobljenika. Kako to može? Na revers su uzeli i nema, i nikom ništa, i ovde je žrtveni jarac ispao general Mrkšić. Svedočio je kao svedok odbrane u procesu generalu, hrvatskom generalu Anti Gotovini, doduše pod subpenom a nije hteo da svedoči u svom predmetu. Znate zašto? Pre nego što se predao Haškom tribunalu, proveo je skoro mesec dana u vojnom letnjikovcu Dobanovci kog Beograda. I tamo su ga oficiri bezbednosti svaki dan po dva tri sata instruisali kako treba ovde da se drži. A onda ga puštali da ide u lov, da se tamo provodi, lepo mu bilo kao u odmaralištu i ovde je Mrkšić ćutao kao zaliven i popio kaznu od 20 godina robije i sada čeka da mu se tribunal smiluje, da mu smanji za jednu trećinu pa da ide kući. Nije smeo da zucne, a znate zašto? Zato što je general Vasiljević zapretio da će mu pobiti celu porodicu ako progovori o svojim saznanjima po pitanju Ovčare i zato je Mrkšić ćutao, a vi ste Vasiljevića dovodili ovde u razne procese da lažno svedoči, pa čak u ovom procesu ste hteli da uvedete u spis jedan dokument, bez ikakve oznake, datuma, broja, koga je sačinio, bez ikakvog potpisa, bez ikakvog pečata. Kada sam se ja usprotivio, sudsko veće je odbilo, ja sam odmah prepoznao da je reč o papiru koji je napisao Aleksandar Vasiljević, pa ste onda vi priznali, da li je bio gospodin Mandis ili neko, nije ni bitno, ima u transkriptu, da je to zaista sačinio Vasiljević i lepo ste vi to izveli. Ali srpski narod kaže “Zaklela se zemlja raju, da se sve tajne odaju”, pa tako i ova tajna, ovo će jednom morati da se razjasni do kraja, kakva je uloga vojne službe bezbednosti kod zločina na Ovčari i kakva je tu saradnja ostvarena sa hrvatskim službama bezbednosti, kakva je uloga Vesne Bosanac i još nekih.

Jer šta će Vesna Bosanac u noći između 19 i 20. novembra u Negoslavcima u štabu Motorizovane gardijske brigade? Šta će ona tamo sa Vasiljevićem, sa Tumanovim, sa Šljivančaninom, itd? Na stranu što je morala da spava u krevetu tadašnjeg pukovnika Pavkovića, sadašnjeg generala. I opet moram da vam kažem, nije tad Pavković bio tamo, jer ste prošli put hteli da to redigujete, ona je spavala u praznom krevetu. Zašto je ona uopšte išla u Negoslavce? Zašto nije ostala sa svojim ranjenicima i bolesnicima u bolnici? Zašto sutradan nije sačekala da dođu vojne vlasti, zašto se uopšte čekalo tri dana da se vrši evakuacija ranjenika iz bolnice i zarobljenika koji se tamo zateknu? Vukovar je pao 18, zašto bi se tu čekalo? Čekalo bi se da bi se dobro pripremio i organizovao jedan masovni zločin koji bi se onda svalio na srpsku stranu. Srpski narod s tim zločinom nema nikakve veze. Nije teško bilo naći nekoliko neposrednih izvršilaca, uvek je to lagano, i u slučaju Ovčare i u slučaju Srebrenice. Uvek je neko kome je izginula porodica, kome su stradala deca, spreman da ubija i da se tako sveti, to nije problem nikakav a ko su organizatori, niste to nikad hteli da utvrdite. I današnji režim u Beogradu ne želi da se u to upušta. Nedavno je ministarka pravde Snežana Malović rekla jednom visokom funkcioneru Srpske radikalne stranke – Sve ste u pravo što se tiče Aleksandra Vasiljevića, ali nismo u stanju da to pokrenemo. Eto šta se dešava. Generalu Vasiljeviću, dve ćerke smeštene lepo u Kanadu, doduše i on je tražio da ide, ali mu kanadske vlasti nisu dale, jer nije završio sve svoje poslove u Beogradu, ali mi ćemo ti obezbediti ćerke a ti nastavi da slušaš i da izvršavaš, previše si se isprljao, nisi nam baš dobrodošao, ali još ćemo te koristiti na terenu. Jel prošlo sat i po.

Predsedavajući sudija Žan-Klod Antoneti: U redu, ostalo vam je bilo još 12 minuta, ali ako hoćete da...

Dr Šešelj: Bolje sada pauza, ako možete da napravite, pa ću onda više od sat govoriti.

Predsedavajući sudija Žan-Klod Antoneti: U redu, napravićemo pauzu od 30 minuta. Molim ustanite.

Predsedavajući sudija Žan-Klod Antoneti: Molim da svi ustanu. Izvolite sedite.

Predsedavajući sudija Žan-Klod Antoneti: Nastavljamo sa zasedanjem, gospodine Šešelj izvolite, imate reč.

Dr Šešelj: Kada su neke lokacije o odluci sudskog veća izbačene iz optužnice, tužilaštvo je dobilo dozvolu, da povodom tih lokacija izvodi dokaze, eventualno udruženom zločinačkom poduhvatu, ili obrascu ponašanja. Međutim, tužilaštvo je o tim lokacijama izvodilo samo dokaze o bazi zločina, a to mu odlukom sudskog veća nije bilo dozvoljeno. I na osnovu svojih dokaza o bazi zločina, ono naknadno pokušava izvesti određene zaključke. Međutim, te lokacije ne mogu da potvrde ni postojanje udruženog zločinačkog poduhvata, niti mogu da potvrde da je reč o jedinstvenom obrascu zločina koje su srpske snage vršile na više lokacija. Pogledajmo prvo zapadnu Slavoniju. U zapadnoj Slavoniji dolazi do spontanog ustanka srpskog naroda protiv Tuđmanove vlasti, zbog kršenja srpskih prava, zbog pretnji srpskom narodu, zbog nesigurnosti, zbog atmosfere straha, prinude, itd. I taj srpski ustanak je trajao već dva meseca, pa i više, pre nego što su prvi srpski dobrovoljci tamo pristigli.

JNA nije imala snaga na raspolaganju da pokrije celi taj prostor. I zato su dobrovoljci upućivani. Dobrovoljci su upućivani iz kasarne JNA u Bubanj Potoku, već snabdeveni uniformama i naoružanjem. Autobusi su išli u kolonama u pratnji vojne policije.

Dobrovoljci Srpske radikalne stranke su se tamo hrabro borili, a nema nijednog dokaza da je bilo ko od njih izvršio neki zločin. Tužilaštvo je ovde izvodilo lažne svedoke, čak svedoke koji su bili funkcioneri vlasti Zapadne Slavonije, Srpske Autonomne Oblasti Zapadna Slavonija, koji su prali sebe, koji su ostali da žive u Zagrebu ili u nekim drugim hrvatskim gradovima, a u stvari imali ste priliku da vidite kako sam uspešno diskvalifikovao te svedoke i kako sam ovde u sudnici izveo vezu između njih i pojedinih zločina. To što su bili zaštićeni svedoci, njihova imena ne mogu sada da pominjem, ali nadam se da se sećate o kome se radi. A ne pamtim, naravno, ni brojeve, jer obično glupi ljudi su u stanju da pamte mnogo brojeva. Do zločina je najviše došlo spontano nakon što su pale linije odbrane i nakon što je nastupilo rasulo u srpskim redovima u zapadnoj Slavoniji, nakon velike hrvatske ofanzive, a JNA je ostala skrštenih ruku. Zločin u Voćinu, videli ste, Hrvati su identifikovali njegove izvršioce. Sam tužilac je ovde u sudnici pustio film gde hrvatski oficir govori kako su zločin u Voćinu izvršili “Beli orlovi”. A onda tužilac kaže, to su šešeljevci, to su dobrovoljci Srpske radikalne stranke. Kako? Tužilac navodi podatak kako sam ja prilikom boravka u Benkovcu, navodi i video snimak, objašnjavao borcima, kako naši dobrovoljci u Vukovaru nose šlemove, a umesto petokrake zvezde lepe bele orlove. Postojale su nalepnice sa belim orlovima i tužilac onda, da li namerno, da li slučajno zbog sopstvenog neznanja, meša simbol belih orlova sa paravojnom organizacijom Beli orlovi. Dvoglavi beli orao je simbol srpske državnosti još iz Srednjeg veka. Preuzet je iz vizantijske tradicije i dvoglavi beli orao je bio oznaka na srpskim uniformama i u 19. veku i u vreme Balkanskih ratova, i Prvog svetskog rata, i u Drugom svetskom ratu, oznaka Kraljevske vojske u otaybini generala Draže Mihajlovića. I dvoglavi beli orao je danas zvanični grb Srbije. I dvoglavi beli orao se danas nalazi na zvaničnoj zastavi Srbije, a nije valjda to sve paravojna formacija “Belih orlova”.

A ja u Benkovcu objašnjavam, našim dobrovoljcima i drugim borcima, ono kada sam rekao, navikao sam uvek da me slušaju kada ja govorim, drugi ćute itd., što bi tužilac objasnio, pokazao sam autoritet vođe, ali šta ću kada mi je to urođene od najmanjih nogu. Ja posedujem izvestan autoritet vođe i u svakom društvu u kome sam se nalazio neku sam predvodničku ulogu igrao, od dečijih igara u vreme osnovne škole pa nadalje. Ali ja objašnjavam borcima da je neophodno da nose šlemove, jer pogotovu tamo u Benkovcu, u Dalmaciji, u Lici, u kamenitim krajevima, mnogo boraca je poginulo ili je teško povređeno, od eksplozija granate koja je razvaljivala kamenje okolo i to kamenje je pogađalo ljude u glavu. I zato je šlem bio neophodan, ali se raspojasao, neće niko šlem, neće zbog crvene petokrake, kažem – nalepite na šlem oznaku belog orla i nosite stalno šlem i ja sam počeo da nosim taj šlem od kada su me prvi oficiri upozorili kakve negativne posledice ima standardno nenošenje šlemova među vojnicima.

Sada tužilaštvo pokušava na osnovu toga, da dobrovoljce Srpske radikalne stranke izjednači sa Belim orlovima. Bilo je Belih orlova pod komandom JNA, zajedno s našim dobrovoljcima u oslobađanju Zvornika. A i oni su bili Beli orlovi, došli su iz Kraljeva, do pada Kule grada. Pa onda su se rasuli, neki se vratili kući, neki otišli po raznim jedinicama. I od 26. jula ne postoji jedinica u Zvorniku koja se zove “Beli orlovi”. U Voćinu je eksplodirala katolička crkva, ali je eksplodirala zato što je u njoj bilo skladište municije, bila je napuštena, neko je odlučio da se tamo skloni velika količina municije i u vreme hrvatske ofanzive, ili je naka granata zakačila, možda je neko namerno izazvao eksploziju te municije, ali u svakom slučaju, dignuto je u vazduh skladište municije. Da li je smela municija da se sklanja u sakralni objekat ili ne, to je sada drugo pitanje, ali je zbog toga eksplodirala crkva.

Dobrovoljci Srpske radikalne stranke uopšte tu nisu bili. Oni su dali odsudnu odbranu u selu Maršićka Šagovina koja ima značajan taktički značaj. Odbranom Maršićke Šagovine, dobrovoljci Srpske radikalne stranke su omogućili izvlačenje svih srpskih vojnika i civila. U Maršićkoj Šagovini u jednom danu je poginulo 11 dobrovoljaca Srpske radikalne stranke, a nekoliko je ranjeno i zarobljeno i ti koji su zarobljeni, iako su pretrpeli velike muke u hrvatskim zatvorima, posle su razmenjeni ni protiv jednog nije vođen krivični postupak. Dakle, nemate obrasca ponašanja iz koga bi ste zaključili da su dobrovoljci poslati da vrše zločine, da su vršili zločine, da sam ih ja podsticao na te zločine, da sam pomagao te zločine, da sam naređivao te zločine. Apsolutno nema dodira između dobrovoljaca i zločina. Pitanje Šamca – u Šamac je došla grupa vojnika iz Centra za obuku u Pajzošu helikopterima JNA. Među njima je bio Srećko Radovanović zvani Debeli, i bila su još dvojica-trojica naših dobrovoljaca koji su se ranije istakli u borbama u Slavoniji. A oni nisu došli kao jedinica JNA, oni nisu došli kao jedinica Srpske radikalne stranke, nego su došli kao jedinica JNA u sastavu 17. taktičke grupe, kao takvi su se borili u Šamcu. I Srećku Radovanoviću niko ne može pripisati nikakav zločin. Ono što se pripisuje Lugaru verovatno je tačno, a Lugar je odavno mrtav, ne možemo da ga ispitamo, ali Lugar u to vreme nije bio član Srpske radikalne stranke. Postao je tek kasnije, ali je ubrzo isključen, negde 1993. godine, jer je ošamario predsednika Opštinskog odbora Srpske radikalne stranke u Kragujevcu Jovu Savića, i celi Kragujevac zna da je Jovo Savić bio predsednik Opštinskog odbora Srpske radikalne stranke i da ga je Mirković ošamario i da je Mirković zbog toga isključen, i šta sad? Vi ćete nešto drugo napisati, a šta to mene briga, meni je važno šta misli Kragujevac i šta misli neki drugi grad u Srbiji, gde su ljudi verzirani u događaje.

Po pitanju Brčkog? Uopšte nismo slali u Brčko dobrovoljce iz Beograda. Bio je Mirko Blagojević sa dobrovoljcima Srpske radikalne stranke iz Bijeljine nakon što je oslobođena Bijeljina. I nijedan zločin ne možete pripisati Mirku Blagojeviću. Čak je došao u logor ratnih zarobljenika, tražio je određeni broj zarobljenika da bi ih zamenio za svoje borce, čak za poginule borce i na revers dobio, i tom prilikom doneo keks, napolitanke, zarobljenim muslimanima. Još lepo se sa njima ophodio, a onda je neko naveče došao, maltretirao te muslimane, vi izvlačite zaključak – E to je Mirko Blagojević, po danu im delio keks i čokolade i napolitanke, a naveče poslao nekoga ko će ih maltretirati i šikanirati. Gde je vama zdrava logika?

U oblasti Brčkog mi smo imali dobrovoljaca, ali u vreme probijanja koridora. Bio je tu Branislav Vakić, bilo je još nekih, ne mogu se svih ni setiti. Njihov je zadatak bio probijanje koridora, da bi se vezao zapadni deo Republike Srpske Krajine i zapadni deo Republike Srpske sa istočnim delom Republike Srpske i sa Srbijom. Taj koridor je bio žila kucavica za srpski narod, tu je bila angažovana i Vojska Republike Srpske, i Vojska Republike Srpske Krajine pod komandom Milana Martića, itd. Bijeljina: Najviše apsurdnih izjava smo mogli čuti po pitanju Bijeljine. Tužilac ovde iznosi završnu reč kao da se ništa nije desilo u ovom procesu, kao da mu nisu svi svedoci optužbe ovde razvaljeni, doživeli fijasko itd, opet tužilac govori da sam ja sedeo u kafiću sa Mirkom Blagojevićem i govorio kako treba počistiti muslimane iz Bijeljine neposredno pred rat, a neki musliman sedeo blizu nas i sve slušao. A zamislite sada da neko izmeri koeficijent inteligencije gospodina Markuzena i moj. I da prvo tu ustanovi razliku, razlika je ogromna, ja ne znam unapred u čiju korist. Možda je u korist gospodina Markuzena, najverovatnije u njegovu korist, i da onda izvuče zaključak. Koliko bi ja to morao da budem glup čovek da sedim sa Mirkom Blagojevićem u kafani i da na sav glas raspravljamo šta ćemo uraditi sa muslimanima. Neverovatne gluposti.

A ovde smo ustanovili na osnovu svedoka optužbe, meni niste dozvolili da izvedem nijednog svedoka. Uskratili ste mi statutarno pravo na finansiranje odbrane. Prekršili ste član 21 statuta tribunala i ja nisam mogao nikog da izvedem. Na osnovu svedoka optužbe ovde smo do tančina objasnili kako je izbio rat u Bijeljini. Jedan musliman na konju je krenuo da baci bombu na kafanu “Srbija”. Pred kafanom stajao Mirko Blagojević, potegao pištolj i kada je musliman bacio bombu, on je pucao i pogodio tog muslimana u nogu. Taj musliman vam je ovde sedeo. I ono što je mene najviše interesovalo tom prilikom kako je prošao konj. Hvala Bogu, konj je tada prošao živ, zdrav i nepovređen. A musliman se prešao, valjda u tom uzbuđenju nije stigao da izvuče osigurač bombe, pa je bombu bacio sa osiguračem i bomba nije eksplodirala. I tada je počela pucnjava, između srpskog kafića “Srbija” i muslimanskog kafića, zaboravio sam kako se zvao. To je u centru Bijeljine i u tom međusobnom obračunu Srbi su nadjačali. U samim borbama Arkanova uloga je bila minimalna, nikakva. Ali u onome što se dešavalo posle borbe, to je druga stvar. Ja sam u srpskoj javnosti napadao Arkana dok je bio živ, kada niko drugi nije smeo da mu pisne u oči, ja sam ga napadao što je iz Bijeljine odvezao vatrogasno vozilo vredno skoro milion maraka, što je opljačkao Janju, izvezao oko hiljadu TAM-ovih kamiona od 3,5 tone, traktora i ko zna kakve još poljoprivrende opreme. Kad niko u Srbiji Arkanu ništa nije smeo, ni vlast mu ništa nije mogla, jer je bio povezan sa nekim kriminalizovanim policijskim strukturama, imao zaštitu Radovana Stojšića Baye, niko mu ništa nije mogao.

U Bijeljini su Srbi nadjačali, a mogli su da nadjačaju muslimani. Ali u Bijeljini, osim to nekoliko muslimana što je Arkan pobio kada je ušao, nije bilo proterivanja muslimana. Muslimani su se uključivali u jedinicu Mirka Blagojevića, posle su formirana dva bataljona ili dve brigade muslimana i bile su raspoređene na liniji prema Orašju. Orašje naseljava hrvatsko stanovništvo. Do progona muslimana dolazi po inicijativi Mauzera i Arkanovog majora Vojkana, kako mu ono beše ime, i tada smo mi u sukob ušli sa njima. Vi ste ovde pokazali. Tužilaštvo je ovde donelo saopštenja koje je potpisao Mirko Blagojević u ime Srpskog četničkog pokreta u kome se osuđuje maltretiranje muslimana. Tužilaštvo je to dostavilo, ja to možda ne bih ni našao, ili bi našao s teškom mukom. I gde je tu onda obrazac, jedinstven obrazac ponašanja, gde je tu udruženi zločinački poduhvat? Sad tužilac kaže – ja pravim distancu prema određenim ljudima iz Srpske radikalne stranke, komandantima dobrovoljaca, vojvodama itd. Ne, nikakve distance nema. Ja sam i danas ponosan i na svoju i na njihovu ratnu ulogu. Ali, moram da razjasnim određene činjenice, a primarne su činjenice i gde smo iz Beograda slali dobrovoljce i gde nismo slali.

Vidite kako je pokvareno tužilaštvo u slučaju Zvornika. Mi smo ovde u sudnici imali jednu staricu muslimanku, kojoj su arkanovci ubili muža i dva sina. I ona je došla pod velikim emotivnim nabojem i s velikom mržnjom prema meni, to ste mogli da se uverite. Međutim, ona je verno opisala događaj

Arkanovci su upali u sklonište u naselju Hrid, izveli sve civile napolje, odvojili muškarce, žene i decu oterali a muškarce streljali. Tu su streljali oko dvadeset muslimana muškaraca. Ona lepo opisuje kako su odatle krenuli prema centru Zvornika i kako su ih tamo negde pred opštinom dočekali šešeljevci; kako su ih tamo uveli u prostorije, kako su ih smirivali, govorili im – ne bojte se, nismo mi kao arkanovci, mi smo šešeljevci, nemate čega da se bojite, a jedan šešeljevac razbija izlog, to je krivično delo razbijanje izloga, vadi čokolade i keks i deli muslimanskoj deci. Ta jadna žena kaže – jesu nas ubeđivali da nisu isti, ama znamo mi da je sve to isto. E sad, da li je ona to gledala kako treba ili nije, to je drugo pitanje. A ja sam ponosan na te detalje koji govore kakvi su zapravo bili dobrovoljci Srpske radikalne stranke.

Tužilaštvo pokušava i da me vređa tu, pa kaže da sam kvazi-vojnik, da sam ovakav, da sam onakav. Ovo je kvazi tužilaštvo. Ovo su kvazi-tužioci a ja nisam nikakav kvazi-vojnik. Ja sam vojnik pre svega po tome što sam odslužio redovnu vojnu obavezu, a od prvog dana ratnih zbivanja sam se stavio u službu otaybine. Ja sam i danas u haškoj sudnici vojnik otaybine Srbije i spreman sam da poginem za otaybinu Srbiju. A vi ne razumete šta to znači. Vi ništa ne razumete, jer vi imate neki drugi sistem vrednosti. Taj sistem vrednosti je dekadentan, taj sistem vrednosti je dehumanizovan, zasnovan na golom individualizmu a mi Srbi imamo individualnu i kolektivnu svest i ljubomorno čuvamo i jedno i drugo.

Ovde tužilaštvo govori o Velikoj Srbiji. Naravno, ja se borim za Veliku Srbiju. To je moj lični cilj i cilj Srpske radikalne stranke. Ali nikada to nije bio cilj ni Slobodana Miloševića, ni Veljka Kadijevića, ni Blagoja Ayića, ni Borislava Jovića, ni Radovana Karayića, ni Milana Babića, ni Milana Martića, ni Jovice Stanišića, ni Franka Simatovića. Mnogi od njih i danas kukaju za Jugoslavijom. Vi veštački to ne možete da nam pripišete kao zajedničku koncepciju. To je moja lična koncepcija i koncepcija stranke kojoj pripadam, čiji sam glavni osnivač i ja to ljubomorno čuvam.

Tužilaštvo neprekidno insistira da smo se mi borili za homogenu Veliku Srbiju. A nigde u spisima nema uporišta. Kad je neko od nas rekao da hoćemo homogenu Veliku Srbiju? Vi se pozivate na Stevana Moljevića. Stevan Moljević nije bio predvodnik Ravnogorskog pokreta. Bio je istaknuta ličnost a njegovo lično mišljenje nikoga nije obavezivalo. Draža Mihajlović se borio za obnovu Jugoslavije, i to potvrdio na Ravnogorskom kongresu u selu Ba 1944. godine. Draža Mihajlović je imao četničke vojvode i muslimanske i katoličke veroispovesti. Četničkog vojvodu katolika, Niku Bartulovića, streljali su partizani pred kraj rata negde u okolini Splita. Đuro Vilović, katolik iz Makarske osuđen je na procesu zajedno sa Dražom Mihajlovićem i robijao je u zatvoru u Sremskoj Mitrovici. Veliki književnik Mustafa Mulalić, musliman, Srbin, suđen zajedno sa Dražom Mihajlovićem. Ismet Pupovac, musliman, Srbin, četnički vojvoda. I čitav niz drugih.

Tužilaštvo se ponaša kao da nikad nije videlo u dokumentima koje je samo podnelo u spis u programu Srpskog slobodarskog pokreta, Srpskog četničkog pokreta, Srpske radikalne stranke, da se mi borimo za jedinstvenu srpsku državu koja će obuhvatati sve srpske zemlje, pa nabrajamo te srpske zemlje: današnju Srbiju, Makedoniju, Bosnu, Hercegovinu (kad kažem današnju Srbiju, onda tu spadaju i Kosovo i Metohija i Vojvodina), Bosnu i Hercegovinu i Crnu Goru, Dubrovnik, Dalmaciju, Baniju, Liku, Kordun, Slavoniju i Baranju.

Mi govorimo o bratskoj slozi i jedinstvu Srba pravoslavaca, Srba muslimana, Srba rimokatolika, Srba protestanata i Srba ateista. To neprekidno ponavljamo. I vi ta dokumenta unesete u spis i posle pričate gluposti. Kako homogenu Veliku Srbiju? Pored toga što insistiramo na svesrpskom jedinstvu bez obzira na veroispovest, mi garantujemo prava i nacionalnim manjinama. Sva im prava garantujemo ali od njih i očekujemo da budu lojalni državi Srbiji.

Ovde ste pominjali i moje izjave povodom Kosova, i gospodin Antoneti u svom izdvojenom mišljenju po pravilu 98bis. A što niste onda te moje izjave obuhvatili optužnicom? Šta one sad znače ako nisu obuhvaćene optužnicom i ako su iz vremena koje ne pokriva optužnica, i ako se odnose na lokaciju koja nije obuhvaćena optužnicom. Ko se tu prešao? Možda bi vam bilo lakše da donesete presudu da je to bilo obuhvaćeno optužnicom. Sad je kasno. Hoćete li sada da proširite optužnicu? Ja mislim da ne može, ali u Haškom tribunalu sve može.

Mi Srbi nikada nećemo odustati od oslobađanja Kosova i Metohije. To je za nas sveta srpska zemlja. Nikada.

A na Kosovu i Metohiji će moći da žive svi Albanci koji su lojalni Srbiji. I ne samo to, cela današnja severna Albanija prostire se na srpskoj zemlji. Prva srpska država je imala svoje sedište na području današnje severne Albanije. To je bila država srpskih kraljeva Časlava, Mihajla Bodina, Stefana Vojislava, Jovana Vladimira. Vi mislite da ćemo mi od toga odustati? Srbi su oslobodili Skadar u Prvom balkanskom ratu. Prvo su pokušali samo crnogorski Srbi, mnogo su izginuli ali nisu uspeli. Onda je iz Srbije stigla pomoć u artiljeriji i Skadar je pao. A onda su nas velike sile naterale da se povučemo i iz Skadra i Severne Albanije. Velike sile, zapadne sile formirale su albansku državu. I ta država će postojati sve dok postoje sile koje su je formirale, dok one imaju snagu i moć. Čim se ta snaga i moć ugase, opet će se sve vratiti na staro.

Vidite, turski komandant Skadra bio je Esad-paša, Albanac, ali turski general. U tim borbama je poginulo više od 30.000 Srba. Najviše crnogorskih Srba. Kad je stigla srpska artiljerija, kad je izvela prva dejstva, vođeni su pregovori o predaji Skadra. Dogovoreno je da turska vojska sa svim pešadijskim naoružanjem napusti Skadar. Ostavljena je samo teška artiljerija, koliko mene sećanje služi. I kad su počeli Turci, a među njima je bio veliki procenat Albanaca, da napuštaju Skadar, Srbi su organizovali špalir i vojna muzika je svirala. S vojnom muzikom su ispraćeni. To je srpska vojnička čast.

E sad to, što smo u ovom ratu imali i tog komunističkog taloga i Srba koji su izgubili osećaj za vojničku čast, nije nešto čime se možemo pohvaliti. Ali opet postoji činjenica da su drugi počeli prvi da krše zakone i običaje rata, da vrše zločine protiv čovečnosti, da su drugi bili mnogo više uključeni u to a da su prošli sasvim nekažnjeno.

Kome ste vi ovde sudili od muslimana? Kad svedete brojku – nikome. A gde su Srbi iz Sarajeva? Gde je 200.000 Srba iz Sarajeva? Ko je njih proterao? Oni su iz obesti napustili svoje kuće i stanove? Koliko je Srba ubijeno u Kazanima, u Pofalićima i u mnogim drugim mestima u Sarajevu.

Gde su Srbi iz Tuzle? Gde su Srbi iz Zagreba? Po zvaničnim popisima stanovništva, živelo je 600.000 Srba u bivšoj hrvatskoj federalnoj jedinici. Gde su oni? Koliko je ostalo Srba? Ko je odgovarao od muslimana i Hrvata za progon Srba? Niko.

Vi se jeste ovde obrušili na bosanske Hrvate u određenoj meri, da bi izgubili svaku volju za obnovom Herceg Bosne. To je bio politički cilj. A Hrvate iz Hrvatske sveli ste na dva čoveka: Gotovinu i Markača. Vama je, kao i tadašnjim hrvatskim vlastima, bilo najlakše da se oni žrtvuju. Kom je ministru suđeno? Nijednom. Kom je komandantu višeg ranga suđeno? Nijednom. A zašto nije suđeno Tuđmanu? Zašto Aliji Izetbegoviću nije suđeno?

U napadu na Krajinu, na zapadni deo Krajine, 1995. godine učestvovalo je 11 hrvatskih komandanata. Napali su iz 11 pravaca. A vi ste sve sveli na ovu dvojicu. Neću ja da branim ovu dvojicu, neću ja da branim nikoga, iako kod mene postoji faktor solidarnosti sa robijaškim sapatnicima bilo koje nacije da su. Bilo da su iz Konga, bilo da su iz Ruande, bilo da su iz Liberije i tako dalje, uvek sam ja na strani robijaša u odnosu na sud i tužilaštvo ako sam i ja robijaš. Ali gde je ta pravda koju vi ustanovljavate? Kakvu vi pravdu ustanovljavate?

Hoćete li da postignete pomirenje na Balkanu ovim procesima? Nema pomirenja. Vi ste uzburkali nove strasti, mnogo veće strasti nego što su bile ranije. Da li vi mislite da će se srpski narod bilo kad pomiriti sa tim da vi ovde sudite najvišim vojnim, političkim i policijskim funkcionerima, a da su drugi prošli nekažnjeno? Ne. Na ovaj način se pomirenje ne može postići. Na ovaj način se potpiruju novi animoziteti i novi sukobi u budućnosti.

Paks Amerikana koji je uspostavljen nakon ovog rata neće dugo opstati. Opstaće koliko i američka imperija, američka hegemonija i dominacija. A videli ste dobro da se sve to ljulja, da je sve to na trulim nogama. A ovaj Haški tribunal, umesto da bude podloga novog međunarodnog krivičnog prava i međunarodnog krivičnog pravosuđa, u stvari će biti ruglo međunarodnog krivičnog pravosuđa. Niko se neće rado pozivati na sudske precedente koji su se ovde desili, na sudske presude koje su ovde donesene, jer ovde se nije sudilo po pravu, ovde se sudilo po političkim interesima.

Predsedavajući sudija Žan-Klod Antoneti: Gospodine Šešelj, sada je 18.30, možete sada stati ako se hoćete odmoriti, ili možemo nastaviti sutra ujutro. Ukoliko želite, možemo nastaviti dalje do 19 časova.

Dr Šešelj: Vi ste sada verovatno malo osetili da imam malo praznog hoda a bilo mi je neprijatno da kažem da sam umoran i da bih želeo da se sada napravi prekid pa da ujutro nastavimo, ali dobro bi to bilo da uradite.

Predsedavajući sudija Žan-Klod Antoneti: U redu, nastavićemo sutra u 9 sati ujutro. Hvala svima, želim vam ugodni ostatak večeri. Molim ustanite.