Завршна реч одбране пред Хашким трибуналом 14. мартa 2012.

Секретар: Добар дан, добар дан свима. Часни суде, ово је предмет ИТ-03-67, Тужилац против Војислава Шешеља.

Председавајући судија Жан-Клод Антонети: Захваљујем се секретару. Данас је среда 14. март, поздрављам све присутне овде, пре свега заступнике тужилаштва и господина Шешеља. Прво ћу вам рећи нешто о томе шта је урадила преводилачка служба, везано за превод доказног предмета П-58. То је доказни предмет који је преводилачка служба поново прегледала, и изгледа да војници који певају у том видео снимку кажу следеће: “Биће меса, биће меса, клаћемо Хрвате.” То је све што може да се чује на том видео снимку. Ја сам установио да је та песма знатно дужа, али у том видео снимку се чује само ово што сам сада навео. И после те песме има коментатор који каже следеће: “Нередовне снаге су славиле по улицама у којима су се борили и певали антихрватске песме”. Дакле, то је све што стоји у том видео снимку. Пошто се нисмо састали овде претходних дана, онда ћемо заседати данас и сутра ујутру и онда поново следеће у уторак 20. марта у 2 и 15, и уколико буде потребно, уколико тада не завршимо, наставићемо и наредног дана. У среду 21. у 9 ујутру. То је све што сам ја имао да кажем, а сада ви имате реч, господине Шешељ, ваша завршна реч, изволите.

Др Шешељ: Господо судије, овде смо три дана слушали гомилу... Да почнем?

Председавајући судија Жан-Клод Антонети: Да, изволите.

Др Шешељ: Господо судије пуна три дана овде смо слушали гомилу несувислих речи и реченица, и глупости које је изнело тужилаштво, покушавајући да реализује у завршници свој прљави задатак. Задатак који није проистекао из нормалног виђења интереса, правде и служења правди, него задатак који је проистекао из налога западних обавештајних служби које командују овим трибуналом. Овај суд није легалан, није ни регуларан, овај суд је упоставио ненадлежни орган Уједињених нација, Савет безбедности, овај суд није ни формиран да би постигао правду, да би чувао правду, овај суд је формиран да би био средство у рукама Савета безбедности којим тај орган Уједињених нација успоставља и чува мир, дакле, у старту већ знамо да овде о правди не може бити говора. Ово је политички инструмент, чак и војни инструмент, овај суд замењује америчку коњицу, замењује америчку Шесту флоту. Уместо да пошаље Америка Шесту флоту, да нас по Србији тамо похвата, и одведе у Гвантанамо и суди пред својим војним комисијама, она је претходно помогла да се у Београду постави један квислиншки прозападни режим након 5. октобра 2000. године, а онда да тај режим почне редом хапсити српске политичке, војне и полицијске прваке због њиховог учешћа у рату и супротстављања политици америчке хегемоније и доминације. Мене није требало на тај начин гонити, ја сам више пута изразио жељу да се овде појавим. Десет година сам ја настојао да се дочепам Хашког трибунала. То ми је била животна жеља, и ја сам веома задовољан оним што сам овде постигао, јер оно што ће остати овде, то су трансткрипти суђења, то неће бити ваша лична виђења самог процеса, нити ваша пресуда. Вашој пресуди једног дана ће се људи вероватно смејати, још ће се више смејати овој оптужници и завршној речи тужиоца, али остаје транскрипт процеса, остаје то чудо невиђено које се дешавало у судници. И због тога је вредело живети.

Наравно, иако сам ја желео да се овде појавим, ипак није моја жеља превагнула, него је превагнула воља политичких фактора. Карла дел Понте у својој књизи отворено признаје да јој је Зоран Ђинђић рекао приликом последњег сусрета: “Води Шешеља и више га не враћај”. Имао је Зоран Ђинђић и ранијих сусрета са Карлом дел Понте, и други политичари тог издајничког прозападног режима у Београду. Није само Ђинђић тражио да ме елиминишу из српског политичког живота, то су тражили многи други, али Ђинђићев захтев је био најупечатљивији и зато га је Карла дел Понте обрадила на један веома упечатљив начин. Флоренс Артман, бивши портпарол Карле дел Понте, у својој књизи објашњава колико су западне обавештајне службе умешане у рад овог трибунала и она ту посебно потенцира америчку и британску обавештајну службу, и заиста су умешани. То смо знали раније и пре изласка њене књиге, а кад се књига појавила, онда је то поготову било очигледно. Подизање оптужнице против мене више од девет година било је мотивисано настојањима да будем елиминисан из српског политичког живота за сва времена, да се у међувремену уништи Српска радикална странка, или преотме. Дакле, да се преотме на тај начин, што то више неће бити она иста странка, него ће се преусмерити на колосек прозападних политичких партија, које насупрот интересима српског народа служе Америци, Енглеској, Француској, Немачкој и целој Европској унији, Ватикану, и тако даље. И показало се да све иде у том правцу, пуне четири године овде се водила борба хоћу ли уопште имати право да се браним или не, јер све је било замишљено да ми наметну неког адвоката, да ли из Енглеске, да ли из Холандије, из било које земље, који ће глумити да ме брани, а уз чију ће помоћ тужилаштво да нафилује судски спис огромном количином такозваних доказних материјала, и суђење не би дуго ни трајало, јер би тужилац и бранилац били на истој страни. Тако је тужилаштво замишљало да уведе све те своје папире на исти онај начин на који је успело 2010. године да уведе. Јер и ви, господо судије, када сте видели да против мене нема никаквих доказа, онда сте масовно уводили у судски спис документе које сте раније одбијали као доказе, на пример, разне изјаве Милана Бабића, документа уз његову изјаву, па Мирослава Дероњића, па ко зна кога све још, има ту још неких заштићених имена па да не направим грешку, да ми не сркнавите ову завршну реч преласком на затворену седницу, или накнадним интервенцијама у снимак. То је суштина. Морао сам да ризикујем живот да бих се изборио за елементарно право. Херман Геринг није имао таквих проблема, Рудолф Хес није имао таквих проблема, ниједан Хитлеров доглавник није имао таквих проблема, они су могли и сами да се бране и да ангажују било ког адвоката под капом небеском. Нико није постављао услове да то буде адвокат са листе трибунала, да зна енглески или француски језик, да зна ово, да зна оно.

Овај трибунал је још гори од Нирнбершког трибунала, јер Нирнбершки трибунал, иако није био међународни суд у правом смислу речи, него заједнички преки војни суд победничких сила, коме ни Југославија није могла да приступи, иако је спадала у победничке силе антихитлеровске коалиције, судио је пораженима. Да је то био прави међународни суд, он би судио обема странама, он би судио хитлеровским главешинама за геноцид над Јеврејима, за изазивање агресивног рата, за злочине против човечности, за кршење ратног права, и тако даље. Али би судио и Американцима и Енглезима за бомбардовање Дрездена, Келна, читавог низа дугих цивилних насеља по Немачкој, где није било никакве војне потребе, цивили су убијани из обести. Судио би сличан међународни суд Американцима за бацање атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки. Е сад, исправљајући ту грешку Нирнбершког трибунала, Хашки трибунал оптужује 80 одсто Срба и процесуира, а двадесетак одсто свих осталих. И Хрвата, и муслимана, и Албанаца, и Македонаца и тако даље. Дакле, он би сад да се покаже као непристрасан правосудни фактор, али унапред одређује ко су главни кривци у овоме рату, и кад је реч о Србима, суде се највише личности политичке, војне и полицијске хијерархије, а кад је реч о овим осталим, углавном другорангиране или трећеразредне личности. А да не говорим када је реч о казнама, Срби зачас добију доживотну робију, вишедеценијске казне, а око муслимана, на пример, ви међусобно водите врло оштре расправе хоће ли неки муслимански генерал добити две и по или три године затвора. А у првом степену добије три, па му жалбено веће смањи на две и по. То је природа овога суда.

Након што сам изборио право да се сам браним, почела је битка да ми се испуне све остале процесне претпоставке, јер тужилаштво ништа није радило на предмету, оно је очекивали да ће глат да све заврши без моје одбране и кад је требало да ми достави сав материјал, и оптужујући и ослобађајући, на српском језику и на папиру, то ништа није урађено до почетка процеса, односно делимично је урађено. Процес је почео а да тужилаштво није испунило све своје обавезе, чак ни обавезе обелодањивања имена заштићених сведока која су морала бити обелодањена месец дана пре почетка процеса, па сте ви, господо судије, донели одлуку да се почетак процеса не рачуна од 7. новембра, од дана подношења уводне речи тужилаштва, него од неког датума у децембру када се појавио први сведок. Из суда, у званичним актима трибунала каже се да је мој процес почео 7. новембра, а за љубав врло мале процедуралне користи ви сте донели одлуку да то не почиње уводном речју тужилаштва него појавом првог сведока, односно, како су га они назвали, експерта Обершала.

И видели смо у документу који је објавио Викиликс, да западне обавештајне службе и те како воде рачуна о мом процесу, па на састанку из децембра 2006. године на коме су учествовали амерички подсекретар Министарства одбране Ерик Еделман, врхунски обавештајац у пратњи ДКП-а, изасланика одбране, заменика помоћника секретара за одбрану Министарства одбране Данијела Фатом, и политичким службеником, нашли су се 1. децембра у Јелисејској палати са МГМ, еквивалентним француским националним саветником безбедности. МГМ је био у пратњи Доминика Бочеа, саветника председника Ширака за блиски исток, адмирала Едварда Галијада, председниковог војног саветника, и саветника за стратешке послове Лоренца Вилија. Да ли сам презиме баш добро прочитао, нисам сигуран. Ко је тај фамозни МГМ? То је Морис Гордо-Монтањ, кључни човек у француској служби безбедности, саветник ратног злочинца Жака Ширака. Ви знате да је Жак Ширак због ратних злочина у Београду осуђен на 20 година затвора. То је максимална казна коју је српски суд могао да му изрекне за његове злочине. Морис Гордо-Монтањ, према записнику са тог састанка и извештају који је достављен у Вашингтон, каже да треба да учине све што је у њиховој моћи да се спречи моја победа на српским изборима. То је 1. децембар 2006. године, ја још штрајкујем глађу, мој штрајк је трајао до 8. децембра, и чак сам био убеђен да ће ме пустити да умрем, а онда се појавило саопштење руског министарства иностраних послова, врло оштро саопштење, и после тога су се одмах ствари промениле. Сви моји захтеви су експресно прихваћени, чак ја сам нисам ни писао поднесак у вези с тим, него је дошао управник затвора да ми његова служба на енглеском језику састави поднесак и сви захтеви да се промени комплетно судско веће, да се одбаце наметнути адвокати, да нема ни стенд-бај адвоката, да ми се региструју правни саветници, да ми нормализује посете моје супруге Јадранке, да ми се сви материјали доставе на српском језику на папиру, и шта сам још тражио, не могу се баш свега ни сетити. То је децембар 2006. године.

Почиње процес и мој је утисак да се судско веће и тужилаштво надало да ће са аспекта интереса главних инспиратора тог процеса све тећи успешно. Међутим први вештак оптужбе Обершал доживљава нокаут у судници, други вештак оптужбе Туненс, радник тужилаштва, запослен у тужилаштву, доживљава нокаут у судници, трећи експерт тужилаштва Ив Томић доживљава нокаут у судници, неколико кључних сведока оптужбе врло неславно се проводе у судници. И шта се онда дешава? Онда долази до организованог одуговлачења процеса. Тужилаштво је до краја 2007. године сигурно могло да изведе све сведоке. Међутим, синхронизованим напорима тужилаштва и судског већа то је унедоглед пролонгирано, чак чега се сетило тужилаштво, да захтева изузеће судије Хархофа, јер је тамо у Данској као члан неке невладине организације саслушавао извесног сведока оптужбе, па ето, као он је сад ту, чисте се. Само да се добије на времену. Ја сам то одмах прозрео и отворено рекао, па је онда господин Мандис тражио да се направи пауза у суђењу како би тужилаштво са мном обавило разговоре, ја сам сазнао шта су они хтели. Нудили су да се нагодимо око 10 година затвора и да убрзо одмах будем пуштен после те нагодбе и да се тако процес прекрати. Ја сам овде у судници рекао – са тужилаштвом немам о чему да разговарам. И не морам да вас подсећам како је то све ишло килаво до 2008. године. Када су видели да не могу да ме тако лако победе у судници, када су видели да популарност Српске радикалне странке у Србији нагло расте, онда су западне обавештајне службе кренуле да изнутра разбијају странку, и ту је опет један истакнути француски обавештајац играо кључну улогу. Било је ту и америчких и британских и немачких обавештајаца па смо видели из депеша Викиликса шта они мисле интимно о Томиславу Николићу. Кажу – авет прошлости, купио универзитетску диплому, и тако даље, а овамо када се сретну са њим, онда га тапшу по рамену – ти си добар, ти си паметан, треба да се отарасиш Шешеља и да кренеш новим путем. На Александра Вучића они можда још рачунају за одређене послове, а Томислава Николића су потпуно отписали. Тај француски обавештајац зове се Арно Данжан, сада је члан Европског парламента на листи странке ратног злочинца Николе Саркозија. Зашто ратног злочинца? Због бомбардовања Либије. Арно Данжан је један од главних заштитника највећег мафијашког боса на Балкану, Станка Суботића званог Цане Жабац. Он му пружа заштиту и рачуна да ће уз његову помоћ да постигне неке политичке ефекте у Београду, јер садашњи режим, без обзира што је изразито прозападни, без обзира што често прихвата захтеве западних сила на уштрб интереса српског народа, није спреман баш до краја да изда, и зато они праве алтернативу која ће прихватити све. Нећете ви да прихватити независност Косова, хоће Томислав Николић и Александар Вучић, нећете ви то да урадите, хоће њих двојица, нећете ово, хоће њих двојица.

То је та игра која се игра, и Арно Данжан је иначе познат по прљавим пословима на Балкану, деловао је као шпијун на подручју Босне и Херцеговине, Хрватске, Косова и Метохије и Црне Горе. Па се онда 2002. године придружио француском министарству спољних послова, па су га послали да буде једно време саветник Хавијера Солане, па је опет 2005. године постао, као обавештајац, саветник за југоисточну Европу француског министра спољних послова, да би 2011. године био изабран за посланика у Европском парламенту. Многе новине су о томе писале, па на пример лист “Време” 6. августа 2009. године, да је Арно Данжан омиљени пријатељ Мила Ђукановића и Станка Суботића, ви знате ко је Мило Ђукановић, такође велики мафијашки бос који је на власти у Црној Гори више од 20 године, талијански судови воде против њега низ истрага због шверца цигарета, и не могу још ништа јер га штити председничка, односно премијерска функција. Арно Данжан је омогућио Суботићу да се, упркос потерници Интерпола, несметано креће Француском, организовао сусрет Ђукановића и председника Француске Николе Саркозија и Арно Данжан је свесрдно помогао да Томислав Николић, како пише “Време”, растури Српску радикалну странку, а све време је одржавао присне контакте и са Чедомиром Јовановићем и Бебом Поповићем, као и са Хашимом Тачијем. Арно Данжан је 1994. године био шеф француске обавештајне агенције у Сарајеву и директно је умешан у организацију злочина у Сребреници, и главни извршиоци злочина Доминик Петрушић, и Милорад Пеле(...), командант 10. диверзантског одреда уопште се не процесуирају, а процесуирају се људи који су или делимично умешани или никакве везе са тим нису имали, а велики злочин је припремљен, како то видимо из књига неких муслиманских актера ратне драме, велики злочин је припреман у (?) организацији Американаца, да дође до убијања сребреничких муслимана, бар 5.000, како је Клинтон рекао Изетбеговићу, па да то буде повод за бомбардовање Срба.

Наравно, ја не оправдавам никога ко је учестововао у злочину са српске стране, али злочин је Србима у целини подметнут. Један од оних који су подметнули тај злочин Србима је Арно Данжан. Он је био и у преговорима у Рамбујеу, па је онда био један од главних саветника Бернара Кушнера, сећамо се тог злочинца Бернара Кушнера још из оне шпијунске организације Лекари без граница. Па је био гувернер Косова и Метохије, па је био и француски министар иностраних послова. Дакле, још један истакнути француски обавештајац који по свим расположивим подацима ради против мене и против Српске радикалне странке, а као посланик у Европском парламенту оштро је напао Дика Мартија поводом његовог извештаја о организованом криминалу на Косову и Метохији и пресађивању органа са заточених Срба купцима широм света. О томе је истрагу започела Карла дел Понте, па, како се сама жали, била онемогућена, па је Дик Марти поднео један упечатљив извештај, и Арно Данжан га је најоштрије напао у Европском парламенту. Тај Арно Данжан је један од главних креатора покушаја пуча у Српској радикалној странци, али без обзира што сам ја толике године овде у притвору, био сам способнији од Арно Данжана и од Морис Гордо-Мотања па сам успео да та њихова настојања сузбијем, путем савеза телефонских снага. То што је процес по тужилаштво кренуо траљаво и пошто су западне силе виделе да не могу да очекују од процеса неке повољне резултате, крећу атаци на моје здравље. Ја сам био релативно здрав човек, имао сам астму и крвни притисак сам држао успешно под контролом, не са неким тешким лековима. Са леком Привазил плус који спада у те блаже и врло је често у употреби у Србији.

Почиње прво напад на јетру и чим сам то видео, ја сам подигао велику галаму. Ја сам знао, у судару са мрачним силама само велика галама у јавности може да ме спасе, ништа више. И пошто сам подигао ту галаму, одустало се од даљег напада на јетру. Јетра се сама опоравила, а онда су кренули на срце. И већ три године атакују на моје срце. Оно још издржава, ко зна колико ће. Неће још дуго, али издржава. Издржаће ваљда довољно да ја завршим ову завршну реч. Како се то постиже, ја то не знам. Али су крајње смешна и бљутава настојања и неких лекара и судског већа да се то прикаже као ефекат моје наводне гојазности. Ја имам изванредне крве судове, као младић. Два пута су ми вршили, како се то зове, артериографију или коронографију. Никада нисам имао повишен шећер, никад нисам имао повишен један холестерол, никада нисам имао повишене триглицериде. Шта је разлог? Електрика. Како се производи та електрика која ми угрожава срце? Електронским путем. Мени је то изгледало фантастично, иако сам одмах на то помислио, све до ноћи између четвртка 8. и петка 9. марта, прошле недеље заправо. Уградили су ми још у јануару месецу такозвани Ај-Си-Ди, унутрашњи поткожни дефрибилатор и он није функционисао како треба, то се видело одмах. Међутим, у ноћи између 8. и 9. марта тај дефрибилатор је просто полудео. Ја сам се претходно осећао добро, пробудио сам се у току ноћи, гледао сам и неки филм, и у 4 сата и 15 минута осетио први електрошок, устао сам одмах, својим апаратом измерио пулс. Пулс је био скоро нормалан, 75, дебфрибилатор је програмиран да изазива електрошокове тек ако пулс пређе преко 200, дакле, кад долазим у животну опасност, онда он треба тим електрошоковима да спречи напрасну смрт. Међутим, није било разлога за његово дејство. У 5 и 30, нови електрошок, јачи од претходног, и сваки следећи је био све јачи и јачи, ја сам тада притиснуо дугме на аларму који су ми дали да стоји поред мог кревета, поред узглавља, аларм није радио, устао сам притиснуо аларм поред врата који има сваки робијаш, тај аларм такође није радио. Сва срећа па сам, заслугом и господина Антонетија, изборио се за двоструку ћелију, две ћелије су повезане. Отишао сам у ту другу ћелију притиснуо аларм, и он је реаговао. Онај ко ми је искључио прва два аларма није се сетио овог трећег и дошла је стража. У 15 минута, између 5 и 30 и 5 и 45 имао сам четири електрошока, који су ме бацали по ћелији. Знате како изгледа тај електрошок? Као кад прелазите улицу на непрописном месту па вас удари трамвај у пуној брзини, и ви се само мало придигнете и удари вас други трамвај, и тако шест пута. Тако изгледају ти електрошокови. Последњи је био у 6 сати и 30 минута. Стража је позвала лекара који је дошао за 40 минута. Лекар, када је видео о чему се ради, звао је одмах хитну помоћ и одвезли су ме у Лајден. Ја сам помислио хоће ли ми неко веровати да сам те шокове имао из чиста мира. Долазим тамо, први кардиолог одмах то налази у меморији мог Ај-Си-Ди уређаја и изброји тачно шест. Долази после виша медицинска сестра која ујутру у 8 сати прегледа извештаје ваљда свих носилаца Ај-Си-Ди-ја, и каже – Ја сам то одмах видела и да вас нису довезли, ја бих одмах звала да вас довезу. Али сви се чуде како је то могуће. Како је могуће да је тај Ај-Си-Ди био неисправан, и морала је нова операција тога дана и нису у почетку имали места, па су планирали за понедељак и уторак, па да се не би поновили електрошокови, ипак су ме некако уденули у распоред и то обавили у петак. Много сам лекара питао да ли знају за још неки случај да је Ај-Си-Ди уређај полудео из чиста мира почео да производи електрошокове. Сви су ми одговорили да никад нису чули за то. Ово је неко произвео споља.

И ово је био покушај убиства. Никако другачије то не може да се објасни. То је толико о политичкој позадини овог процеса и намерама главних креатора. Главни креатори су замислили да ме убију заправо негде између завршне речи и саопштавања пресуде. Кад ће то бити и на који начин, видећемо. Овај покушај је био неуспешан, али не одустају они тако лако, поготову сада у време предизборне кампање када сви показатељи стављају до знања да рејтинг Српске радикалне странке нагло расте и да ће Српска радикална странка имати врло добре резултате на тим изборима 6. маја.

Да сад кренемо на оно што је тужилаштво изнело у својој завршној речи. Ја сам имао намеру да вама овде презентујем нека документа и неке књиге, чак и видео снимке, међутим од свега сам одустао, јер немам могућности да радим, немам никаквог помоћника, тако да ћу се у својој завршној речи концентрисати само на ономе што је рекло тужилаштво. Остало можда и није нарочито интересантно. Тужилац Маркузен почиње тезом да сам се тачно пре 20 година, 5. марта 1992. године, зарекао да је Српска радикална странка спремна да се свим средствима супротстави независности Босне и Херцеговине и да сам запретио, у случају проглашења независности, да ће потећи реке крви. И ово је сад за њега кључна теза, кључни аргумент, кључни доказ да сам ја просто желео ратне злочине, да сам их призивао и касније потпомагао, подстицао, или сам извршио. Па, како је било могуће отцепљење Босне и Херцеговине проглашњем независности без сагласности српског народа? И Босна и Херцеговина и Хрватска, и све федералне јединице бивше Југославије нису конституисане на демократски начин. Првобитна Југославија је била унитарна држава, јесте једним противуставним актом тадашња власт негде 1939. године, ваљда, договорила са Хрватима издвајање једног дела територије у такозвану хрватску аутономију која ће се звати Бановина Хрватска. То су урадили принц регент Павле Карађорђевић и председник његове владе Драгиша Цветковић у споразуму са хрватским предводником Влатком Мачеком. То је било потпуно противуставно и није никад прошло кроз парламент.

Дакле, та унитарна Југославија, вољом комуниста у току и након Другог светског рата, претвара се у Федерацију, и комунисти сасвим произвољно одређују федералне јединице, шест, измишљају нове нације, македонску, хајде, можемо рећи Македонци су веома слични нама Србима, веома блиски, али можда баш нису потпуно исто што и Срби, али измишљају црногорску нацију, па 20 година после рата, муслиманску нацију. Замислите, ви сада у Француској имате и поприличан број и Француза муслимана, када би они у једном тренутку рекли, е нисмо ми више Французи, сада смо ми посебна муслиманска нација, или у Италији то да се деси, или у Данској. То би вама било смешно, Југославији је било трагично. Хрватска федерална јединица је конституисана вољом комуниста, без икакве демократске процедуре, али су и комунисти дали гаранције да је та федерална јединица, како су они рекли, и држава хрватског народа и српског народа који живи у Хрватској. Јер када је такозвана војна граница под Аустро-Угарском 1881. године припојена Хрватској и Славонији, Срби су добили гаранцију да су конститутивни народ равноправан са Хрватима. Шта је то значило? Да Хрвати својом бројношћу никада не могу, по кључним статусним питањима, да надгласају Србе. Хрватска није могла да прогласи независност без сагласности политичких представника српског народа који у њој живи.

У Босни и Херцеговини је то још било јасније, у Босни и Херцеговини ниједан од тих конститутивних фактора није имао апсолутну већину, имали су Срби пре Другог светског рата док над њима није извршен геноцид, после Другог светског рата више нису имали. Босна и Херцеговина је конституисана као федерална јединица Срба, Хрвата и муслимана. И само њиховом сагласношћу могао је да се мења статус Босне и Херцеговине, што значи да нису могли Хрвати и муслимани да се договоре да прегласају Србе, а то се десило. И какав бисмо ми Срби били народ да се томе нисмо супротставили? А били смо довољно поштени да унапред кажемо: “Немате право да укинете Србима статус конститутивног народа. Ако то једнострано укинете, изазваћете рат. Изазваћете реке крви”. И десиле су се реке крви и то није зато што сам ја много видовит човек, то је свако нормалан свако озбиљан могао да предвиди. Ми Срби нећемо, ви хоћете да се отцепите, ми нећемо. И шта сад? Сад ћете ви нас да прегласате. Па, немате право да нас прегласате. Е, онда када је конституисана Босна и Херцеговина као федерална јединица добили смо гаранцију да нико никада не може да нас прегласа. Када је конституисана Хрватска као федерална јединица, добили смо гаранцију да нас Србе не може нико никад да прегласа у погледу државног статуса Хрватске. Сад то одједном не важи. Јер ће европска заједница, касније Европска унија рећи другачије, јер ће Американци рећи другачије. Јер ће онај међународни хохшаплер Бадинтер рећи другачије, и његова комисија. Е, па не може. Срби су морали томе да се супротставе, и када је било стани-пани, да се оружјем супротставе. И супротстављање је било успешно.

Супротстављајући се, Срби су створили Републику Српску Крајину и Републику Српску. Јер су рекли – ако ви хоћете да се отцепљујете, идите слободно, али без нас, без наших територија. Е сада, када избије рат, природна је појава да свако жели да заузме што већу површину територија. То се у сваком рату дешава. Ту се више не прави рачуница – е овде нас има 50 одсто, е овде нас има испод 50 одсто, него се ствар решава оружјем па оставља преговорима после рата хоће ли се нека корекција вршити. А онда су Американци одлучили да униште Републику Српску Крајину, да протерају српски народ из њених западних делова, то су све Американци урадили. Хрвати су ту били само извршиоци америчке воље. Америчка позната агенција Ај-Ем-Ар-Ај, јел’ сам добро рекао, која окупља пензионисане адмирале, генерале, више официре и која директно сарађује са америчким министарством одбране. Они су уништили прво српски систем веза, онеспособили српску авијацију, изазвали пометњу и није било тешко окупирати Републику Српску Крајину. А то не може бити трајна дуговечна окупација. Једног дана Република Српска Крајина ће поново бити слободна, а моја је улога да оставим аманет да она мора једног дана опет бити слободна.

У Босни и Херцеговини муслимани су свакако били главне жртве, и на време смо их упозоравали: Запад држи страну Хрватима, а вас ће само искористити као топовско месо против Срба. Међутим, муслимани су кренули у тај рат и тај рат је довео до многих жртава на све три стране, а вероватно највише међу муслиманима. То што је Босна и Херцеговина, како каже господин Маркузен, прогласила независност, то је било потпуно нелегално, и зато је моја претња била заправо упозорење. Нажалост, упозорење се обистинило, и у хрватској федералној јединици се упозорење обистинило.

Е сад, за кога је све то била језива стварност? Била је за многе обичне мале људе који су се затекли на тешким местима и страдали. Али, нисам ја крив што су они страдали зато што сам упозоравао – тећи ће реке крви, него онај ко је знао да ће да потеку реке крви, а ипак је кренуо у проглашење независности. А кад је угрожен један део српског народа, било који, сви ми остали Срби смо дужни да му помогнемо. Замислите, господине Антонети, да неко изненада угрози Французе у Квебеку – цела би се Француска дигла на ноге и не би то дозволила. Како ми Срби онда да дозволимо да неко угрози нашу браћу на подручју Хрватске или босанско-херцеговачке федералне јединице. Скрштених руку нисмо могли да останемо, морали смо да се боримо и да им помогнемо. Колико смо били успешни у тој борби, то је друго питање.

Е сад, још један проблем, који је овде веома важан. Ко је у том процесу распада Југославије први почео да убија и прогони? Чим је Туђман дошао на власт, његов режим је почео да прогони Србе, да их отпушта са посла, да их присиљава да потписују изјаве лојалности, да ваде такозвану домовницу (то је сасвим нови документ, који раније није постојао) и да их на друге начине понижава. Срби су већ 1990. године почели да беже са подручја хрватске федералне јединице, из већих хрватских градова попут Загреба и Вараждина и осталих, и из Сплита наравно. Прва убиства која су се десила била су извршена над Србима, и то над градским Србима који нису учествовали ни у каквом отпору, ни у каквој борби.

Друго, Туђман је одмах почео да враћа старе усташке симболе. О Туђману смо све знали: да је био Титов генерал, а да се после повезао са усташком емиграцијом, чак је за министра одбране Хрватске довео водећег усташког емигранта Гојка Шушка. Чули сте ваљда за Гојка Шушка – годинама је био водећи лидер усташке емиграције. Туђман се више пута експонирао лично и директно као обожавалац и следбеник Павелићевог наследника Макса Лубурића. Макс Лубурић је био главни усташки лидер након убиства Анте Павелића, а Анту Павелића је убио један српски четник у Аргентини, ранио га, па је после неколико месеци умро на лечењу у Шпанији. И сад тај Туђман, који се експонирао својим везама са усташком емиграцијом, својим везама са римокатоличком црквом, посебно са херцеговачким фратрима фрањевцима, чији је центар Широки Бријег у Босни и Херцеговини, главни центар усташког покрета кроз стотину година. У Хрватском сабору се појавио посланик који излази за говорницу, диже руку у знак фашистичког поздрава и узвикује “Про патрија”. Да ли је то онда повампирена усташка звер? Јесте. Ја сам био потпуно у праву када сам на то упозоравао, повампирила се усташка звер.

Онда ми тужилаштво замера што сам већину Хрвата поистоветио са усташама, са Туђмановим режимом и тако даље. Истина је, на првим изборима Туђман није добио подршку већине Хрвата, мислим свега 48 посто, али захваљујући изборном систему освојио је власт. Међутим, касније је уживао огромну подршку и помоћ скоро целог народа, док није обавио прљаве послове. Кад је обавио прљаве послове и кад су Американци и Европска унија гарантовали Хрватској да ће остати та жељена територијална целокупност, е онда се ствари окрећу против Туђмана. Туђман више није погодан. Компромитован је, треба га скинути, треба га најурити. Његова смрт је то све претекла. Долази до промена чак и у његовој партији, на чело долази Санадер који почиње детуђманизацију, али заглави после у корупционашким аферама.

Овај протеже француског шпијуна, Томислав Николић, дао је интервју почетком 2008. године сарајевском листу “Дан”, муслиманском листу, у коме је изјавио да хоће да буде српски Санадер. Мислио је да ја никада нећу видети те новине. А ја овде био на истом спрату са муслиманским генералом Расимом Делићем, били смо у коректним односима. Он је волео да чита књиге као и ја, па смо књиге размењивали, размењивали новине, и он ми је дао тај сарајевски муслимански лист у коме сам прочитао интервју Томислава Николића и тако дефинитивно разјаснио каква је његова политичка улога и за чије он интересе обавља прљаве послове.

Туђман се експонирао на још неколико начина. Чувена је његова књига “Беспућа повјесне збиљности”, коју је објавио пред крај осамдесетих година. У мојој књизи “Римокатолички злочиначки пројекат вештачке хрватске нације”, коју сам вам на време дао, можете да видите, опширно сам цитирао неке делове из Туђманове књиге. Туђман се отворено и јавно у тој књизи залаже за геноцид и као на кључно упориште позива се на Библију, на Стари завет, и показује тамо како је Бог уништавао читаве народе, и жене и децу, ако стану на пут његовом вољеном Израиљу. Туђман оправдава геноцид као средство које треба у једном тренутку искористити, а после ствари нормализовати. Туђман је на сличан начин решио проблем Срба у Хрватској. Ако их је по попису било 12 посто пре рата, он их је свео на испод пет посто, сматрајући да на тај начин они више немају нека нарочита колективна права, да могу бити на обичном статусу националне мањине.

Дакле, у мојим речима, у мојим говорима 1990. и 1991. године уопште није било претеривања. Ја сам износио истину и упозоравао. Међутим, овде има нешто друго што је смешно и морам да кажем да сте и ви, господо судије, у вашој одлуци по правилу 98бис, а и господин Антонети у свом издвојеном мишљењу, дали подлогу тужилаштву за такво понашање, позивајући се на моје говоре из периода који није обухваћен оптужницом, из 1990. и 1991. године, или после 1993. године, или сте се позивали на моје говоре који нису ни поменути у оптужници. Само су три моја говора поменута у оптужници. То је измишљени говор у Вуковару, измишљени говор у Малом Зворнику и говор у Хртковцима, који није измишљен али сте га имали пред собом у целини. Па, онда се сада позивате на још неке говоре. Запрепашћујете ме! Ви сте, господине Антонети, у Француској познати као одличан правник. Жак Вержес вас је веома хвалио. Како ви можете и да помислите да нека инкриминација која није ни поменута у оптужници, може после да се појави, или ако је нека будала у некој ранијој хашкој или руандској пресуди закључила да не морају да се наведу сви говори, а да се изрекне пресуда поводом њих, да се за тим поведете.

Не можете ви донети пресуду низашта што није наведено у оптужници. Биће кривичног дела мора бити јасно представљено у оптужници. Радња извршења кривичног дела мора бити детаљно описана, јер ја морам знати од чега се браним. Ја сам се бранио од два измишљена и једног стварног говора, а ви сада наводите и неке друге говоре. Те друге говоре можете заједно, и тужилаштво и судско веће, мачку о реп да обесите. Пишите нову оптужницу, заказујте нови процес, али то не може. То што сте 2010. и 2011. као симплон-експресом утрпали у судски спис, то никаквог значаја нема. Ја многе од тих докумената ни до данас нисам прочитао, и кад бих стигао да их прочитам? Ви сте тамо навели гомилу докумената која нису поменута у судници. Може да се документ уврсти у спис без посредства сведока вица воце, а мора тај документ бити поменут у судници – то је тај и тај документ којим се казује то и то, па онда ја одговарам – тим документом се не доказује то и то, него представља ово и ово. Овако се тумачи право студентима прве године Правног факултета, а ви сте навикли да у Хашком трибуналу све може. Шта год коме падне на памет, све може да се проведе.

Још једна ствар која је веома важна да се каже у уводу завршне речи: ваше позивање на предмет Нахимана. Никада ми нисте доставили ту пресуду, ја сам морао сам да финансирам њено превођење на српски језик. У предмету Нахимана суђено је тројици људи, чини ми се да их беше тројица, због јавног и директног позивања на геноцид. Једино код кривичног дела геноцида, по Конвенцији о геноциду, кажњиво је и само јавно и директно позивање на геноцид, мада геноцид можда није ни покушан. Само што кажете: позивам вас да уништите ту етничку, расну, верску групу, то је већ кажњиво по Конвенцији о геноциду, али то се односи само на кривично дело геноцида као злочина над злочинима. То не може да се односи ни на Женевске конвенције, то не може да се односи на кршење правила и обичаја рата, то не може да се односи ни на злочине против човечности. Код свих других облика подстицања, подстицање мора пружити битан допринос извршењу кривичног дела. Не мора подстицање бити незамењив фактор кривичног дела, можда би се кривично дело извршило и без подстицања, али ако је већ дошло до подстицања, онда то подстицање мора бити битан допринос извршењу. А овде би тужилаштво да мој говор из центра Београда повеже са неким злочином који се десио у Козлуку или неком другом селу у зворничкој општини, јер су ту негде из истог периода. Е, то не може бити подстицање.

Какве су још глупости направиле судије у тој другостепеној пресуди у предмету Нахимана. Осудили су на високе затворске казне због директног и јавног позивања на геноцид. А онда кажу, због истих радњи то није само позивање на геноцид, него и позивање на истребљење. Па чекајте, која је принципијелна разлика између геноцида и истребљења? У броју људи. Све остало је заједничко. Ако је већ нешто проглашено геноцидом, не може се уједно проглашавати још неким кривичним делом, па рећи – то је убиство као облик прогона, па рећи да је то прогон сам по себи и тако даље. Ако се неко осуди за геноцид, онда је то довољно, онда ту нема других кривичних дела. Замислите сада – неко убије човека ножем. Зада му три ударца, па једним му ударцем окрзне руку, другим ударцем га погоди у пределу стомака, а трећим ударцем у срце. Које је то кривично дело? То је кривично дело убиства. Сад каквог убиства, то је друго питање, је ли убиства намах, је ли планираног убиства, је ли убиства из користољубља и тако даље. А замислите сад судско веће које би рекло: то је кривично дело убиства и кривично дело тешке телесне повреде и кривично дело лакше телесне повреде! Таквом судском већу би се цели свет смејао. И ако је Нахимана са овим својим компањонима осуђен за геноцид, за јавно и директно подстрекавање на геноцид, нема више за шта друго да му се суди. Али, нажалост, и у овом трибуналу и у трибуналу за Руанду, а жалбена већа су заједничка скоро, много је неуких, необразованих људи и међу судијама и међу тужиоцима и све те ствари могу да пролазе. Можда имам проблем што сам прочитао скоро све хашке пресуде и што сам прочитао две-три пресуде Међународног суда за Руанду, и што нисам попут оних преплашених адвоката који највише воде рачуна да се не замере секретаријату, тужилаштву или судском већу, да не изгубе угодну апанажу, па пуштају да им све прође. Код мене не може све да прође. Ја ћу све да кажем, ја ћу да вас погодим тамо где вас највише боли. Мене ваша пресуда уопште не интересује, и то сам вам стотину пута рекао. Свака ваша пресуда за мене је доживотна, и шта онда мене брига ваша пресуда.

Тужилаштво наврат-нанос износи своје тезе, елаборише одређене локације злочина и на почетку господин Маркузен одмах почиње са Зворником. Ја нећу улазити у све те појединости, о томе смо доста расправљали и када су се појединачни сведоци појављивали у судници. Оно што је битно морам само да поновим. Добровољци Српске радикалне странке су учествовали у ослобађању Зворника. Зашто ослобађању? Зато што су претходно Зворник заузеле муслиманске паравојне снаге, до зуба наоружане, које су разделиле оружје територијалне одбране и локалне полицијске станице, и унутар муслиманских снага био је велики број зворничких криминалаца. Они су прво заузели Зворник и Срби су морали да беже из града главом без обзира. Нису Срби бежали тако што су носили своју имовину са собом, него једоставно, ако је ко дете у наручју понео. Бежали су на другу страну Дрине да би се спасили. А онда је дошло до српског противудара. Ја сам веома поносан што су добровољци Српске радикалне странке учествовали у том противудару. Противудар је извела ЈНА, команда Оперативне групе Дрина, која је била смештена на Гучеву, у чијем саставу је најозбиљнија била тенковска бригада која је из Јастребарског, код Загреба, стигла на подручје Зворника и чији је командант био пуковник Тачић. ЈНА није имала довољно војника. Подигнута је територијална одбрана на подручју Зворника, подигнута је територијална одбрана са десне стране Дрине, дакле у Србији, у Лозници, Малом Зворнику и још неким околним општинама, и подигнут је резервни састав полиције. И томе се прикључила јединица од стотинак добровољаца Српске радикалне странке, под командом лозничког судије Драгана Цветиновића. Било је и других припадника Српске радикалне странке који су учествовали у борбама, али не у оквиру ове јединице добровољаца, неки су отишли тамо самоиницијативно. Реч је о радикалима из Малог Зворника, видели сте неки су и сведочили о томе, а било је оних који су мобилисани директно у ЈНА, као Зоран Суботић, који је једно време био постављен и за команданта Територијалне одбране у тек ослобођеном Зворнику. Та јединица је учествовала у борбама све до пада Кула Града, и ви тамо имате званичног трага о шешељевцима до 26. априла, када је пао Кула Град. Драган Цветиновић се тада враћа са својом јединицом и он наставља да ради као судија у Лозници, и ја сам га годину дана касније прогласио за српског четничког војводу због заслуга у ослобађању Зворника. Можда је било неких појединаца из те јединице који су самоиницијативно остали, вероватно онај Славковић коме је суђено у Београду, да је био у тој јединици и да је остао тамо.

После 26. априла тамо се формирају потпуно нове јединице, на лицу места, “Игор Марковић”, касније “Жуте осе”, јединица Пиварског, која је била веома мала, мање од десет људи и била је везана за полицију, јединица Нишког, који је сам у изјави рекао да је аркановац, Гогићева група, који је такође био аркановац, и тако даље. Можда је Гогић био у јединици код Цветиновића до 26. априла, али Цветиновића касније нема. У једном тренутку сам и ја помислио да је можда и Мирослав Вуковић Челе тамо био командант, после сам видео његову изјаву. Он се посвађао са Љубишом Петковићем и није отишао са добровољцима и отишао је тамо да ради у обезбеђењу неке фабрике. А онда је заједно са мном био у Подгорици, када је извршен атентат. Кад је нас 62 тамо рањено, он је био један од оних који су највише израњавани. И данас има гомилу гелера по ногама, по доњем делу стомака. Он не може после 25. маја нигде да буде у Зворнику, а ви тамо наводите неког Челу кога су ваљда звали војвода и кажете – он је Челе. Једно је Чело, а друго Челе. Нико тог вашег Челу није тамо идентификовао као Мирослава Вуковића. Још вам сведоци кажу: носио је на ногама патике које носе старе жене. Те патике се зову зепе. Цели српски народ зна шта су зепе. То су платнене патике које заиста носе старије жене јер су топле, некад се носе по кући, некад по дворишту, а нека старија жена изађе и у град у њима. И ви сад тог Челу проглашавате четничким војводом. Замислите четничког војводу у зепама! Четнички војвода у зепама! На страну тамо што олако многе проглашавате четничким војводама, нико осим мене четнички војвода није био пре маја 1993. године.

Кажете да сте доказали ван разумне сумње злочине у оптужници. Ма, нисте их доказали јер они нису озбиљно ни оспоравани. Ја нисам имао могућности да се озбиљно упуштам у то да ли су се заиста неки злочини десили или не. Судско веће ми је ускратило право на финансирање одбране. Помоћ коју сам имао била је веома ограничена, ја нисам могао тиме да се бавим. Могао сам у оној мери у којој ми је тужилаштво, некад вољно, некад невољно, некад и грешком дало извесну количину докумената, па да видим да се негде нешто заиста десило и да видим на који се начин десило.

У Зворнику је био Аркан, то смо потпуно разјаснили. Прво, имали смо сведока који је рекао да је по наговору Биљане Плавшић Аркану плаћено да учествује у ослобађању Зворника и да је Аркан дошао са 20 или 30 људи свега и да је сам кренуо у борбу из правца Каракаја, и да је имао неколико погинулих територијалица. Добио је по носу и морао је да устукне. Тек поподне ЈНА креће у борбу заједно са добровољцима Српске радикалне странке. Злочини који су се десили у Зворнику приписани су Аркану, злочини до 26. априла. Нема нигде ниједне индиције да је неки добровољац Српске радикалне странке извршио злочин. ЈНА шаље своје патологе са Војно-медицинске академије да обаве претходне истражне радње поводом тих злочина. Овде сте имали експерта Зорана Станковића који је то описивао. ЈНА је хтела да процесуира те злочине. Међутим, под ултиматумом 19. маја морала је да се повуче из Босне и Херцеговине. Злочини су остали непроцесуирани.

Коме ви то можете приписати? Ви бисте то приписали мени. Кажете, по трећој категорији удруженог злочиначког подухвата. Па, по тој категорији и ви можете бити, и тужилаштво и судско веће, оптужени за кривично дело покушаја мог убиства, на пример. Ви сте својом вољом пристали да учествујете у удруженом злочиначком подухвату чији је циљ моја елиминација из српског политичког живота. Међутим, ви сте сматрали да се то може обавити судским процесом, без проливања крви и да ћете постићи максималне резултате. Међутим, неки од учесника у том вашем удруженом злочиначком подухвату, а то су америчка, британска или француска обавештајна служба, у ноћи између 8. и 9. марта ове године, покушавају моје убиство. Могло је и да успе то убиство. Ви нисте знали да они спремају то убиство, али знали сте ко су они и какви су и могли сте да предвидите да је моје убиство с њихове стране логична и предвидива претпоставка о којој сте морали водити рачуна и зато сте одговорни по трећој категорији удруженог злочиначког подухвата. Ја волим ствари да доводим до апсурда. Кад се ствари овако доведу до апсурда оне су кристално јасне, кристално чисте, нема више недоумица. Ја сам крив што је Аркан негде извршио злочине?!

Ето, кренуо сам од Зворника, мада је редослед могао бити другачији, само зато што је господин Маркузен кренуо од Зворника. Међутим, радије бих кренуо од Вуковара. Сада ћемо још мало па имати паузу, јесам ли у праву? Хајде да још кажем неколико речи онда о Зворнику, па ћу после паузе кренути од Вуковара.

У Зворнику је било злочина крајем маја и у току јуна месеца, али у Зворнику је настао хаос, потпуно безвлашће. У једном тренутку “Жуте осе” су ухапсиле Брану Грујића, председника општине, и везаног га водиле кроз град. Кад је дошло до хаоса? Када су 15. маја муслимани у Тузли напали колону припадника ЈНА, где је побијено око 150 војника, тако су новине известиле. Кад су побијени ти војници, онда је дошло до ерупције мржње и на српској страни, а поготову када је огроман број српских избеглица покуљао из Тузле и околних места. Они су дошли на подручје Зворника, нису имали где друго. И ти Срби самом својом појавом врше притисак на локалне муслимане. Није било потребно ни да се неко мрко погледа и да се опсује, ни да се запрети, ништа. Сама чињеница да су дошли у толиком броју, протерани из својих домова, била је узнемирујућа за локалне муслимане. Многи су напустили, отишли у правцу Тузле, они који нису хтели да се боре отишли су преко Србије за Мађарску, предвођени Фадилом Бањановићем, кога смо такође имали овде у судници. Умро је неки дан, чуо сам. Нису хтели да се боре, па ко веле да се извуку, одоше у иностранство. Е сад, што је Зворник остао без власти, што није имао ко да контролише укупну ситуацију, ко ту може бити крив. Када се негде изненада створи стање анархије, и ту долази до злочина, некада и до монструозних, патолошких злочина. А ви често накнадно сугеришете сведоцима да су и шешељевци учествовали у тим злочинима.

Имамо чињеницу да се у претходним изјавама које су ти оштећени муслимани давали муслиманским властима, нигде не помиње моје име, нигде шешељевци, нигде Српска радикална странка. Накнадно ви убацујете шешељевце у изјаве које сте им сами писали. Јер све изјаве које су овде поднесене посредством тужилаштва су изјаве које нису писали сведоци, него је писало тужилаштво и прилагођавало својим потребама, а сведоци често нису имали појма шта потписују. Јер човек који нема никакве школе, има четири разреда основне школе, па чак има и средњу школу, па чак има и факултет, не може баш да разуме шта је функција сваке од реченица које сте му убацили у изјаву, па му се нешто чини бенигно, а после, кад схвати шта је потписао, онда је спреман да се одрекне свог потписа.

Ви сте, дакле, нешто што се дешавало у Зворнику покушали мени да припишете, а ниједан добровољац Српске радикалне странке до 26. априла низашта нигде није оптужен ни осумњичен. Ако је Славковић био међу добровољцима па остао након њиховог повлачења, па нисам му ја дадиља. Па да сам му отац или мајка, он је пунолетан, па немам власт над њим. И сад, ако је Стојан Пиварски, на пример, раније био негде добровољац Српске радикалне странке, па онда у Зворник отишао самоиницијативно с малом групом људи из Руме, па не могу ја размишљати где је он, и шта је он, и шта ради и тако даље. Ја нисам ни чуо за њега да је био у Зворнику док то нисам видео у овим документима које сте ми дали. И што је најважније, и тиме ћу овај сегмент завршити, ви сте мени доставили гомилу изворних докумената о структури српских оружаних снага у Зворнику након 26. априла до краја јуна или почетка јула, поименичне спискове свих тих војника и полицајаца, и нигде нема никакве ознаке да је реч о добровољцима Српске радикалне странке, да је реч о шешељевцима и тако даље. Свака јединица има неки назив, а ниједна нема назив шешељевци. Поименичне спискове сте ми дали, ушли су у спис. И шта ћу ја, да за сваког од тих људи размишљам је ли нешто урадио или није. Па, не могу. А исмејавате чак и чињеницу, кад је Жућина група ухапшена, што сам то подржао на конференцији за штампу у Београду, па кажете – хтео сам да се оградим од њих. Још кажете, што лажете, крајње перфидно лажете, да сам Жућу из Зворника преселио у Скелане. Жућа никад није био у Скеланима, а у Скеланима смо дуго времена имали јаке јединице добровољаца Српске радикалне странке, јер од Скелана је водио фронт према Сребреници.

Позивате се и на мој митинг од 28. маја у Београду, то је предизборни митинг, завршни, где сам рекао: “Остало је још да се очисти лева страна Дрине и да се пробије коридор према Бањалуци и кључне ствари су завршене”. Па, шта значи уопште реч “очистити” у војној терминологији, шта значи у тим нашим говорима и тако даље? Никада та реч није значила очистити цивиле. Муслимани су имали још три јака упоришта на левој обали Дрине: Сребреницу, Жепу и Горажде, и моје је залагање било да се очисте та три упоришта, да више не могу да угрожавају Дрину, да не могу да угрожавају хидроцентрале на Дрини или брану црвеног муља, чије би рушење изазвало стравичну еколошку катастрофу. И да су ме послушали, да су Сребреница, Жепа и Горажде одмах били ослобођени, не бисмо после имали толико проблема и перипетија са западним силама и не би стигао Савет безбедности Уједињених нација да прогласи заштићене зоне. Где год ме неко није послушао, испоставило се да је погрешио. А ја могу само до краја живота да жалим што нисам био на таквој функцији или на таквом положају где би морали да ме слушају. Е, то ми је недостајало. Јер, да су морали да ме слушају, многе би се ствари другачије завршиле и не би Срби доживели тако страшан пораз.

Хоћемо ли сада паузу?

Председавајући судија Жан-Клод Антонети: Добро. Идемо сада на паузу од 20 минута. Настављамо са радом за 20 минута.

Секретар: Молим устаните.

 (После паузе)

 Секретар: Молим устаните. Изволите сести.

Председавајући судија Жан-Клод Антонети: Расправа се наставља. Пауза је била мало дужа зато јер нам је доктор рекао да би паузе требале трајати 30 минута, сваких сат и петнаест минута. Зато смо испоштовали то упутство, пауза је трајала 30 минута. А сада ви, господине Шешељ, можете наставити.

Др Шешељ: Најавио сам да ћу се сада осврнути на питање Вуковара. Тужилаштво у овом правом галиматијасу теза и противтеза, контрадикторних изјава, инсистира да сам ја био главни командант добровољаца Српског четничког покрета и Српске радикалне странке, да сам се тако лично представљао и тако даље.

Овде смо доказали да постоје најмање две фазе у упућивању добровољаца Српске радикалне странке на ратиште. Прва је фаза пре уласка ЈНА у оружани сукоб. То је, дакле, фаза у којој смо слали добровољце Српске радикалне странке да штите српска села у Славонији. Ја сам заиста тада био командант. Више власти од мене ту није било. То смо морали да радимо илегално у односу на режим у Београду, кријући се од режима, а једном смо и разјаснили како су наши добровољци добијали оружје уз помоћ пензионисаног генерала Душана Пекића, легендарног ратног партизанског команданта са Кордуна, који је био и високи функционер Савеза бораца Југославије и који је имао велики утицај у Генералштабу ЈНА. Поред њега, на подручју Славоније био је ангажован и генерал Радојица Ненезић, и још неколико генерала и високих официра. Сви су били пензионери, али сви су били у стању да допринесу организационим напорима и да пронађу оружје. Да бисмо прикрили прави извор оружја, ми смо често прибегавали мистификацији: те оружје је одавде, те оружје је оданде. Једном сам изјавио за јавност да смо оружје добили преко Мађарске, па је у Мађарској вођена истрага, права пометња је тамо завладала. Шта ме брига, ја пустим ту пропагандну буву и нека се Мађари онда око ње бакћу. То је био начин да се сакрије извор из кога смо добијали оружје. И добијали смо оружје које је ЈНА отписало, које је требало да буде уништено, а то су амерички аутомати “томпсон” из Другог светског рата, то су пушке М-48, то су руски аутомати “шпагин”, такође из Другог светског рата, и то су аутомати М-56. То је углавном оружје које смо успевали да набавимо добровољцима. И глупости су помињати било какве друге изворе. На пример, па мени је права посластица да напакостим МУП-у у том времену, Служби државне безбедности и тако даље. Али, откуд то њима. Нису они то имали. То је имала ЈНА, која је преузела из складишта територијалних одбрана република и покрајина и спремала се да то уништи. И уместо да се то уништи, генерал Душан Пекић је успео да то нама испоручи, и тамо је чак у књигама проведено да је уништено, колико ја знам. Ми смо са тим бранили славонска села.

У вашој оптужници нема ниједне инкриминације, нигде нисте навели да се десио неки злочин. И шта сад хоћете? То је било и пре 1. августа, и после 1. августа, а видели сте и оно циркуларно писмо којим се повлаче све те самосталне групе добровољаца које су упућиване у српска села, то је негде било у августу или почетком септембра, јер у септембру смо се већ договорили да наши добровољци иду искључиво у јединице ЈНА и да их ЈНА распоређује тамо где су најпотребнији. То је суштина.

Тужилаштво каже да су добровољци Српске радикалне странке у Борову селу, 2. маја, у заседи дочекали хрватске полицајце и побили поприличан број, ваљда 12. Као, убили смо их. Па, победили смо их. Добровољце сам ја лично послао у Борово село на позив Вукашина Шошкоћанина, команданта Територијалне одбране Борова села, јер су сматрали да су сувише изложени хрватским нападима и да им је потребна помоћ у одбрани. Добровољци су били смештени у Дому културе у центру Борова села. Било је инцидентних ситуација око села, а онда су вођени преговори са хрватским властима и договорен је престанак непријатељстава и договорено је уклањање барикада са путева. Срби су уклонили све барикаде, а добровољци су 2. маја једноставно били без оружја у рукама, опуштени, неки су још спавали када су Хрвати аутобусима пуним редовних и резервних полицајаца упали у Борово село.

Искочивши из аутобуса, одмах су отворили ватру. Прва жртва у том окршају је био Србин а не Хрват. Убијен је Војислав Милић на улазу у Дом културе док је седео на степеништу, и није имао оружје уза се. И чудне ли коинциденције, једини он није био добровољац Српске радикалне странке, он је био добровољац “Душана Силног”. То је јединица коју је формирала Српска народна обнова, касније су се прозвали “Бели орлови”. Он је један једини био. Мирко Јовић је после давао изјаве да има 700 његових добровољаца у Борову селу и тако даље. То су глупости. Било је 16 добровољаца Српске радикалне странке. Чим су чули пуцњаву, докопали су се оружја, узвратили ватру и победили. Становници Борова села били су на пољима. То је била сезона пољских радова, мислим окопавања кукуруза и тако даље, чак и сетве, то је 2. мај, и кад су чули пуцњаву и они су потрчали да се дограбе оружја. Тако су Хрвати поражени. Били су опкољени, па онда су кумили, молили да дође ЈНА да их избави из окружења. И дошла је оклопна јединица ЈНА, пружила им заштиту и извела их из Борова села. Чим је дошла јединица ЈНА, Срби су престали да пуцају.

По нашим евиденцијама, убијено је много више од 12 хрватских полицајаца, а после смо закључили да је реч о Курдима плаћеницима и да њих Хрвати уопште нису приказивали у својим ратним губицима. Њих једноставно закопају на непознато место и никоме не пријављују. Имали смо на Овчари седам страних плаћеника, вероватно Курда, који никада нису идентификовани. То сте видели кад је овде био онај хрватски експерт, како се зваше, није битно, који је потврдио да седам жртава никад није идентификовано. Давор Стриновић се звао.

Дакле, у Борову селу су имали велику победу, и на ту победу смо и данас поносни. Нису наши добровољци нападали хрватско село и тамо убијали Хрвате, него су наши добровољци бранили српско село, и у борби, подвлачим, у борби убили 12 хрватских полицајаца. Видите, Срби иначе нису нападали хрватска села у то време. Срби су само водили рачуна да одбране своја села, и нису признавали хрватско напуштање Југославије, нису признавали да им хрватска власт одузме статус конститутивног народа и нису пристајали да хрватска шаховница, која је их је подсећала на усташки Павелићев режим, постане ознака на униформи полицајаца. Нису пристајали. И шта сад? Сад су Срби злочинци што су се бранили.

Кад смо договорили са ЈНА, кад је ЈНА ушла у борбу, тад, ту негде почиње и временски распон оптужнице која је против мене подигнута. Дакле, од 1. августа, а све оно што сте ми приписали пре 1. августа, окачите мачку о реп. Свака инкриминација пре 1. августа не може бити обухваћена оптужницом и не може се на њој заснивати пресуда. Можете из тога извлачити закључак колико сам ја лош човек. Као да ја не знам да ви сматрате да сам ја најгори човек на свету, или један од најгорих. Шта ме то брига. Ја сам на то поносан. Не дај Боже да ме похвалите, не дај Боже да о мени имате добро мишљење, е онда би то био проблем.

Ја сам још 1984. године осуђен на осам година затвора због истих мојих идеја, јер сам тражио да се укине вештачка муслиманска нација, јер сам тражио да се укине вештачка црногорска нација, јер сам тражио да се смањи број федералних јединица у Југославији. И тражио сам да се обори култ личности комунистичког диктатора Тита. То је суштина мог текста који ми је заплењен у рукопису и због кога сам добио осам година затвора. Мислите да је казна могла да ме поколеба? Много је тежи био затвор у Зеници него овај овде у Шевенингену, па ме није поколебао, него ме је учврстио у мојим ставовима. И ту постоји континуитет. И ви као судско веће и тужилаштво са своје стране, кад тражите моје раније говоре као упориште за ваше тезе, што не почнете од 1984? Што не почнете од 1981. године када сам се отворено побунио против комунистичког режима? Па можете почети и пре 1981, јер сам био неки локални полудисидент и до тада. То је мој животни пут. Он је у континуитету. Ни ваша га пресуда не може зауставити. Ја сам на то поносан. Јер и кад бих се поново родио, ја бих опет кренуо тим путем.

Кад смо договорили са ЈНА да упућујемо добровољце у њихове јединице, или јединице територијалне одбране које су у саставу ЈНА (јер где год је ЈНА учествовала у борбама, она је преузимала команду и над комплетном територијалном одбраном, и тако је било по тадашњим законима), ми смо поступали по својој грађанској дужности. Нисмо ми стварали удружени злочиначки подухват да спречимо Хрватску и Босну и Херцеговину да се отцепе, него је хрватско руководство и муслиманско-хрватско руководство Босне и Херцеговине ушло у удружени злочиначки подухват како би те две федералне јединице отцепили од Југославије упркос српском настојању; а знали су да ће то довести до оружаних сукоба, знали су да ће то довести до грађанског рата и да је грађански рат један од најкрвавијих ратова и да у грађанским ратовима увек највише цивила страда. Све су то знали. И да ће се појавити опет и авети прошлости и све остало. Па и ја сам на и указивао, претио, упозоравао, молио; можете широк дијапазон мојих настојања да прикажете у том погледу. Али сам хтео да се избегне тај рат.

На великом митингу у Бањалуци, у новембру 1991. године, ја сам у току двочасовног говора непрекидно упозоравао муслимане да не улазе у обрачун са Србима, да не отцепљују Босну и Херцеговину, да не покушавају са својим сепаратистичким плановима и пластично дочарао шта ће се десити у супротном. И десило се. И шта сад? Ја сам крив што сам то предвидео. Што сам упозоравао да ће до тога доћи? Ја сам крив што сам позивао Србе да бране своја права? Па ја сам на то поносан. Ја јесам крив, али у вашим очима. Јер ви сте српски непријатељи. Ваше су земље бомбардовале Србију и српски народ, а ми нисмо имали могућност да вам узвратимо. Можда ћемо једног дана имати могућност, па ћемо се сетити шта сте ви нама радили 1995. и 1999, па ћемо узвратити. Није то немогуће. Свашта је у историји могуће. А никад то нећемо заборавити.

У Славонији смо и даље имали велики број добровољаца. И то не само у Оперативној групи Југ. Оптужницом је обухваћен само простор Оперативне групе Југ, чију је окосницу представљала Моторизована гардијска бригада. Ми смо имали неколико група добровољаца и у Оперативној групи Север, чију је окосницу представљао Новосадски корпус. Имали смо групу добровољаца на Трпињској цести, имали смо у Тењи и на још неким местима.

Ви сте оптужницом обухватили само сектор Југ. Али стално потенцирате: те били смо у Ердуту, те слали смо у Арканов центар за обуку добровољце и тако. У септембру, октобру, новембру, Аркан у Ердуту није имао никакав центар за обуку. У Ердуту је био центар за обуку територијалне одбране Српске аутономне области Славоније, Барање и Западног Срема. Командант територијалне одбране је био Радован Стојчић Баyа, који је касније постао генерал полиције у Србији. Он је отишао као добровољац у Славонију и тамо је постављен за команданта територијалне одбране. О постављењу команданата територијалне одбране увелико се питала ЈНА.

Радован Стојчић Баyа је био под командом Новосадског корпуса ЈНА. Први командант Новосадског корпуса у току рата био је генерал Братић. Генерал Братић је погинуо у борбама, погодила га је хрватска граната и онда је на место команданта дошао генерал Андрија Биорчевић. Андрија Биорчевић је умро пре више година, па могу отворено да помињем имена. Мој принцип је и даље: кад год некоме можете да напакостите или да га пријавите садашњим властима у Србији, да га прогоните, ја онда име не помињем, било да је реч о заслужним људима, било да је реч о људима који су чинили лоша дела. И ја сам био у Ердуту. И примио ме тамо Радован Стојчић Баyа веома лепо. Имали смо неколико група добровољаца који су прошли његов центар за обуку, али не кроз Арканов центар за обуку. Аркан преузима Ердут тек кад се ЈНА повукла са територије Републике Српске Крајине. Онда он у Ердуту гради своју базу, онда почиње да се бави бизнисом, извози храстову грађу, прави винарије, отвара бензинске пумпе, шта је све радио, то је сад друга ствар.

Нисте успели да нађете ниједно кривично дело које су добровољци Српске радикалне странке починили на подручју дејства Новосадског корпуса, односно на подручју Оперативне групе Север. И сад покушавате нешто на подручју Оперативне групе Југ. Првог октобра 1991. године проглашено је стање непосредне ратне опасности. То стање непосредне ратне опасности је одређене обавезе конституисало за све субјекте политичког система, и организације и појединце. По законима СФРЈ који су наслеђени и који су још имали правно дејство, свака друштвена организација, свака политичка организација имала је своје место и улогу у одбрани земље. А уставна обавеза је била свих грађана и организација да се боре свим средствима за очување територијалне целокупности у Југославији. И ми смо учествовали у борби да се сачува та целокупност. Не зато што сам ја лично желео да се Југославија сачува – ја сам одавно био начисто да је стварање Југославије била огромна грешка српског народа, да нам је Југославија донела само зло и несрећу – али сам знао у том моменту да је веома неповољна констелација међународних снага и да једино борбом за очување Југославије можемо да заштитимо српске националне интересе. Једино то може бити снажна правно-политичка полуга с којом ћемо деловати.

И почињемо да упућујемо добровољце у састав Гардијске бригаде. Гардијска бригада је затекла у Вуковару три јединице територијалне одбране. Једна јединица, то је јединица којом је командовао Станко Вујановић, је доживела огромне губитке у некој борби и била десеткована. Опстала је јединица којом је командовао Вујовић, и била је у зачетку формирања јединица Лева Суподерица, за чијег је команданта постављен резервни капетан Милан Ланчужанин Камени. Ви га одмах ту проглашавате за војводу. Он тад није био војвода. Он је за војводу проглашен 1993. године. А ја сам га први пут упознао кад сам негде у октобру 1991. први пут дошао у Вуковар, у Оперативну групу Југ. Никад га раније нисам видео. И није био члан Српске радикалне странке. У току рата је био један од оснивача Српског четничког покрета у Вуковару заједно са Слободаном Катићем, па је после рата постао и члан Српске радикалне странке. Моторизована гардијска бригада и њен штаб су одлучили да се добровољци Српске радикалне странке упуте у одред Лева Суподерица. Тај одред је у једном тренутку имао више од 400 бораца, можда и 500 у једном моменту, не бих се сад могао заклети. Главнину добровољаца су чинили добровољци Српске радикалне странке, али нису сви били из Српске радикалне странке, мада ви покушавате то да тако дочарате. Не може. Не може неко ком је све време рата носио црвену петокраку на својој војничкој капи бити добровољац Српске радикалне странке. То је апсолутно немогуће. Ја, као први јавно декларисани антикомунистички дисидент (ни Ђилас се никад није до краја живота декларисао као антикомуниста, а ја јесам); ја као први јавно декларисани антикомунистички дисидент у бившој Југославији, како бих могао да дозволим да се међу добровољцима Српске радикалне странке појави у својству нашег добровољца неко ко има црвену петокраку на својој капи. То је апсолутно немогуће. А ту црвену петокраку је све време носио на пример Предраг Милојевић Кинез. Али се Кинез после рата одрекао те петокраке и постао члан Српске радикалне странке. Али док је носио петокраку, није могао да буде.

Ви сте инсистирали да је извесни Топола био члан те јединице, припадник те јединице Лева Суподерица. И ваш први сведок оптужбе Горан Стопарић је овде у судници (а сећате се, њега је инструисала директно Наташа Кандић, имао је кључ од њеног стана, код ње живео док се припремао да сведочи и у овом и у неким другим предметима, па је онда у једној западној земљи добио смештај, отворио приватни бизнис. Лепо сте га наградили за његова лажна сведочења. Али нисте према свима тако поступили, па сте имали расуло међу сведоцима оптужбе. Неке сте лепо награђивали, а неке сте преварили па су остали без ичега, па се окренули против вас). Горан Стопарић је овде потврдио да је Топола био члан јединице, припадник јединице, да је био недисциплинован и да га је Камени одстранио из јединице и да је након тога луњао по Вуковару неконтролисано.

Био је овде један лажни сведок под шифром 051. Он је тврдио да је Топола већ тада у Вуковару био војвода. Тај лажни сведок је измислио свој наводни сукоб са Тополом, и како се он њему стално обраћао са “војвода”. И како је Топола убијао, а тај 051 хтео да спречи убијање. А онда када смо показали Тополину фотографију том лажном сведоку 051, он је потврдио да је реч о Тополи. А Топола у униформи војне полиције с црвеном петокраком. Четнички војвода у униформи војне полиције са петокраком. Каквог ли апсурда!

Први пут кад сам дошао у Вуковар, примио ме и генерал Мркшић, тад је био пуковник. Прво сам свратио код њега у штаб у Негославцима, а онда сам отишао на прве линије фронта и навече се опет вратио у Негославце и тамо ми је Мркшић приредио војничку вечеру. Ту је био потпуковник, касније генерал Панић, и још једна група официра Гардијске бригаде. Војничка вечера се састојала од војничког пасуља са кобасицом, да не мислите да су то биле неке јагњеће бригаде. И наравно, остали смо два-три сата у разговору. Касно у ноћ ја сам се вратио за Београд.

Други пут сам био у Вуковару вероватно 8. новембра, можда дан пре, дан касније, уопште није битно. Вероватно је то био 8. новембар. Тад уопште нисам свраћао код Мркшића, ишао сам само по првим линијама фронта, спавао сам преко ноћи на првој линији фронта, а у току ноћи спавао у кући Милана Ланчужанина Каменог. У току ноћи авион пољопривредне авијације, хрватски авион, бацио је на ту кућу пун бојлер експлозива. Кућу је промашио, експлозив је негде пао у двориште и експлодирао. Са мном је био Миле Албијанић, председник једне српске организације са Косова и Метохије из Приштине. Он је устао из кревета, више целу ноћ није могао ока да склопи а ја сам се само окренуо на другу страну и наставио да спавам. Ујутру сам се прао у дворишту, умивао го до појаса, и сликао ме чувени српски фоторепортер Томислав Петерник. Фотографије је објавио у београдском НИН-у.

Дакле, све време сам био на првим борбеним линијама. А ви сте прво измислили да сам држао састанак са официрима у кући Станка Вујановића, па сте довели лажног сведока, ваљда 027 беше, да то потврди. Па је он по сећањима, пре свега на основу своје бележнице изнео да сам био на том састанку и да сам између осталог рекао да ниједан усташа не сме жив да изађе из Вуковара и тиме дао налог да се усташе побију. Али тог састанка није било. А видело се да је другачијом оловком тај лажни сведок дописивао тај део са наводном мојом изјавом. По нечијим инструкцијама. Чијим? Генерала Александра Васиљевића, зна се по чијим. И тај лажни сведок је дисквалификован у предмету Мркшић и остали. Установили су да је непоуздан. Међутим, тамо је непоуздан, овде је поуздан. Пресуда Мркшићу, Шљиванчанину и Радићу не зна за такав састанак на коме сам ја давао налоге официрима Гардијске бригаде да се убијају заробљеници, под изговором да се убијају усташе. На страну то што ја никад ништа лепо нисам могао да кажем о усташама и што бих ја најрадије да све усташе буду мртве. Можда сам негде у Београду или негде у Зајечару, или негде у Лесковцу, или у Врању изјавио тако нешто, али нисам никакав састанак држао у Вуковару. Кад вам је то пало по питању састанка, онда сте извели два-три сведока који су измишљали митинге на улицама Вуковара, на којима сам говорио “не сме ниједан усташа жив изаћи”. Па како да се одрже митинзи у Вуковару кад стално туче хрватска минобацачка ватра са Митнице и хрватска артиљерија из Нуштра? Митница је предео Вуковара, главно упориште хрватских снага, а Нуштар је село ван Вуковара у околини Винковаца где је била стационирана хрватска артиљерија из које су тукли и топовима и хаубицама. И сад ја држим митинге под артиљеријском ватром! Како може тужилаштво толико глупо да буде? Шта то значи: митинге под артиљеријском ватром. Није могло више од пет да нас буде у једној групи кад смо обилазили прву линију. А обишао сам све прве линије. Чак сам на једној првој линији пуцао у правцу хрватских положаја, из аутоматске пушке. Нисам видео да ли сам неког погодио а волео бих да јесам. Али то се обично у рату не види.

Е сад, што се тиче тих злочина у “Велепромету”, апсолутно никакве везе не могу имати ни са Српском радикалном странком ни са одредом Лева Суподерица. “Велепромет” је држала војна полиција. Тамо је био тај сабирни центар за заробљенике. Тамо је било складиште опреме, муниције и шта ја знам. Никакве везе наши добровољци с тим нису могли имати. А не знам ни да ли је тамо било злочина, јер су изјаве разних сведока врло контрадикторне по том питању. Онај злочин који се сигурно десио, је злочин на Овчари. А ви као тужилаштво, уместо да расветлите тај злочин, ви сте све време настојали да га додатно заташкате. То је тај проблем. Ви сте лажно представљали организаторе и извршиоце тог злочина.

Прво, кад се десио злочин? Вуковар је пао 18. новембра, а злочин се десио у ноћи између 20. и 21. новембра, дакле, три дана након пада Вуковара. Маса добровољаца се већ вратила назад. Имали сте овде изјаве возача аутобуса који су враћали добровољце. Одред Лева Суподерица је сведен на мање од 40 припадника, углавном мештана, ту је још остао ваљда Горан Стопарић, остао је Слободан Катић – он се и оженио у Вуковару, тамо постао четнички командант места, тако су га прогласили, остао је Марко Љубоја, остали су још неки, али Лева Суподерица је, у тренутку када је Мркшић издао наредбу о њеном прекомандовању, имала мање од 40 бораца. И то су ваши сведоци овде изнели. Није то моја теза, него то је податак који сам ја први пут од њих чуо.

Шта се дешава у ослобођеном Вуковару? Прво, војна служба безбедности се дочепала велике количине новца из Вуковарске банке, највише је то било у девизама, и тај новац је предат генералу Александру Васиљевићу. Александар Васиљевић је у Вуковару био навече 20. новембра и остао скоро целу ноћ. Био је заједно са својим замеником, тадашњим пуковником Туманов. Туманов је ваљда после такође постао генерал. Довели су са собом пуковника Богдана Вујића, пуковника Славка Томића и пуковника Богољуба Кијановића. Реч је о тројици увелико пензионисаних пуковника, који су реактивирани из пензије без икаквих папира, само су навукли униформе, припасали пиштоље и кренули за Вуковар, са задатком да изврше селекцију заробљеника. А зашто би они тамо вршили селекцију заробљеника, кад је до тад стално селекција заробљеника вршена у Сремској Митровици, где је у делу затвора формиран заробљенички логор. Они су заправо дошли да организују стрељање заробљеника по налогу Александра Васиљевића. У Вуковарску болницу 20. навече још нико није ушао из ЈНА. Вуковарска болница је била опкољена. Ту је било нешто наоружаних Хрвата, било је нешто рањеника, било је нешто фолираната који су се обмотавали разним завојима да би глумили рањенике и тако. Онда је Весна Босанац дошла у Негославце у команду, и заједно са овим официрима безбедности направила селекцију. Она је тачно знала ко је у Вуковарској болници. И направљена је селекција да би се издвојило 200 оних који ће бити стрељани. Са киме је све постигао договор Александар Васиљевић да се изврши то стрељање? Са неким хрватским обавештајним службама, сигурно. Јер после злочина у Госпићу, Хрватима је био неопходан неки велики српски злочин над њиховим становништвом, како би то убрзало процес признавања Хрватске. И извршена је селекција, на Овчару је доведено 207 заробљеника. Кад су ти спискови поново проверени и сравњени, видело се да има вишак седам, и тих седам је одабрано и ослобођено. Међу њима: Емил Чакалић, Драгутин Бергхофер, Вилим Карловић и још неки. Тачно 200 је стрељано, прецизно. Све време присутни официри. А ви то покушавате да припишете Горану Хаyићу. Ја сам с Гораном Хаyићем у сукобу био више од 10 година и износио о њему лоше мишљење и тако даље. Тек овде кад се појавио, ми смо наше односе поправили и они су коректни, док нам их управа затвора по налогу тужилаштва није прекинула.

Тужилаштво се уплашило да ја не испричам све детаље Горану Хаyићу око те вуковарске операције и питања злочина на Овчари, јер они остају при старој верзији, да је ЈНА предала заробљенике цивилној власти. То је измишљотина. Никад цивилна власт није преузела заробљенике. Јесте тражила на седници владе у “Велепромету” ујутру 20. новембра да јој се предају заробљеници, да би им било суђено у Вуковару. На тој седници владе били су им Богдан Вујић, био је тадашњи потпуковник Панић, касније генерал, био је и Аркан и шта ја знам. Али предаја никад није извршена. И сад секретаријат издаје налог адвокату Горана Хаyића да упозори свог клијента да су му забрањени сви контакти са мном. А мени нико ништа не говори. Ја сам раније имао забрањене контакте годину дана са Слободаном Милошевићем, то је прва година мог боравка овде, па не само што је укинута та одлука, него сам после пресељен на спрат да будем годину дана заједно са Милошевићем. Ваљда су очекивали да ћемо се посвађати и да ће из тога извући неку корист, а Милошевић и ја смо тек овде постали пријатељи. Никад раније нисмо били пријатељи. Мени уопште није саопштено, а имао сам забрану контаката са Радованом Караyићем, која је писмено издата, и кад сам надигао дреку овде у судници, онда је та забрана повучена. Никад ја званично нисам обавештен да имам забрану контаката са Гораном Хаyићем док нису дошли моји правни саветници, негде крајем фебруара. Сместили су нас у једну просторију за посете. Горан Хаyић је у великој сали имао породичну посету. Ја сам хтео да се поздравим са њим, са члановима његове породице, међутим, скочила је стража са свих страна, спречила ме да уђем тамо и онда су мене и моје саветнике цели дан држали закључане и морали смо да притискамо посебно дугме ако смо желели да одемо у тоалет или до аутомата да купимо нешто од освежавајућих пића у дневном боравку. Ја тек тада сазнајем да имам рестрикцију у погледу контаката са Гораном Хаyићем. Јер ви хоћете да судите Горану Хаyићу, под тезом да је његова влада преузела заробљенике и да је његова влада стрељала заробљенике. А он никакве везе с тим није имао. Ви хоћете да заштитите Александра Васиљевића.

Кажете – учествовали шешељевци у стрељању. Лажете. У Београду је било суђење неким стварним а неким измишљеним извршиоцима злочина на Овчари. Оптужен је био Милан Ланчужанин Камени, Предраг Милојевић Кинез, Цеца, сад му се тренутно имена не могу сетити, и нисам био у могућности да то све припремам, јер од почетка децембра месеца ја заправо ништа не могу да радим. И гледање телевизије ми је некада напорно, али не жалим се због тога, јер ви сте хтели да ја останем без одбране. Био је суђен Марко Љубоја и био је суђен Слободан Катић. Слободан Катић и Марко Љубоја као добровољци Српске радикалне странке одмах су ослобођени. Камени и Цеца су осуђени били, ваљда на по 20 година, али на поновљеном суђењу отпале су све инкриминације за убиства, па су осуђени на по пет или шест година затвора због физичког малтретирања ратних заробљеника. А Предраг Милојевић Кинез је опет осуђен на 20 година. То је онај што је носио петокраку, а после је постао и члан Српске радикалне странке, па да не мислите да га се одричем. Био је изванредан борац. Сметала ми је та његова петокрака у току рата. Он је осуђен на 20 година, јер је један лажни сведок, учесник злочина, који је признао своје учешће у злочину, који се појавио и у овом предмету, тврдио да је Кинез на самој јами, како се то каже оним гангстерским жаргоном, оверавао злочине. Дакле, пуцао из пиштоља магнум у главу онима који су се још мицали, који нису били потпуно мртви. А Давор Стриновић нам је овде показао да ниједна чаура није пронађена и ниједно зрно пиштоља магнум на лицу места. Они су тачно идентификовали по чаурама и по мецима које је оружје употребљавано. И ено га Предраг Милојевић Кинез и данас робија због лажног сведочења заштићених сведока који су и у Србији остали без казне, и чак један од њих прима плату из буyета. Ето каква је ваша правда и какви су ваши притисци на садашњи режим у Србији. А Александра Васиљевића глава није заболела.

Видите сад, господо судије. Сећате се вероватно колико сам ја пута све ово објашњавао у судници саслушавајући разне сведоке. Није важно ако се не сећате. Двадесетог фебруара ове године, то је дакле пре 20 дана, ја добијам од тужилаштва потврду 670, обелодањивање докумената по правилу 68(1), у којој ми достављају из хрватских извора податке који су људи главни кривци за злочине на Овчари: пирамиду одговорности за масакр на Овчари. Па Хрвати кажу, на првом месту: Александар Васиљевић, шеф КОС-а, дана 19. 11. 1991. после подне долази у Негославце. Ноћ на 19. и 20. обавља се разврставање. У Хагу и Београду био сведок тужиоца за Овчару. Па се онда каже, под 2: Богдан Вујић, Васиљевићев пријатељ из мировине, активиран у рујну 1991. То рујан, то вам је август. Искусни контраобавештајац, специјалиста за разврставање непријатеља и прављење листа, долази с њим истог поподнева из Београда, па онда наводе још неколико официра нижег ранга. Дакле, и они све знају. Знају они и за улогу Весне Босанац, која вам је овде продефиловала кроз судницу а нисте ми дозволили да је испитам, јер сте је провели кроз 92бис, а ја такве не испитујем. Ја сам испитивао само оне који су сведочили уживо. Јер то сведочење на основу изјава које је сачинило тужилаштво нигде у цивилизованом свету не може да прође. То само овде пролази, у Хашком трибуналу и додатни је доказ чињенице да ово није никакав регуларни суд. Свет признаје само сведочење уживо, а не сведочење путем изјава које тужилаштво спрема.

Видите даље, тужилаштво тврди да је на мом састанку са официрима безбедности био и тадашњи мајор Веселин Шљиванчанин. Па није био ниједан официр. Није био никакав састанак у кући Станка Вујановића. Са Шљиванчанином сам се ја срео у Вуковару, али ми се ни овде у затвору нисмо подносили, јер Шљиванчанин је и данас заклети титоиста и изјашњава се као припадник ове измишљене црногорске нације, а за мене је највећа издаја у историји српског народа формирање вештачке црногорске нације. А те 1991. године, још су ми биле свеже успомене на 4. мај и митинг Српске радикалне странке пред Титовим музејом у Београду. Ми смо митинг назвали “Јуриш на Кућу цвећа”, а оне будале из Генералштаба мислиле да ћемо ми стварно да јуришамо. Лично је Веселин Шљиванчанин распоређивао митраљеска гнезда око Титовог гроба, да би нас покосили ако случајно кренемо на јуриш. Ја сам то и тада знао. Пазите, ми уредно пријавили полицији тај митинг и рекли да ће митинг бити миран, да ће трајати толико и толико, очекујемо толико и толико људи; организовали смо редарску службу, организовали смо прву помоћ, организовали смо цистерну са водом; завршићемо до тада и тада, а они митраљеска гнезда, а на околне солитере још поставили снајперисте. Кад сам се срео са Шљиванчанином, све сам то имао у виду. Додуше, с њим сам се руковао, разменили смо две-три конвенционалне речи и разишли се. Шљиванчанин је тада носио ручну радио станицу моторолу и довикивао се са хрватским командантом Јастребом. И то је мој једини сусрет са Шљиванчанином у Вуковару. На улици две-три речи и готово. Не могу сад да га нападам на сред вуковарских улица што је правио митраљеска гнезда око Титовог гроба, али не могу то ни да му заборавим. А ви тврдите да сам држао састанак са њим и групом официра, да сам их инструисао да стрељају ратне заробљенике. Каква лудост!

Кад је ослобођен Вуковар, прво је успостављена војна власт, јер влада Српске аутономне области Славоније, Барање и Западног Срема није била у стању да преузме Вуковар под своју ингеренцију. Нисмо имали ни кадрова, нити су били организационо слободни, и читав низ других проблема се појављивао.

За команданта Вуковара постављен је пуковник Војиновић. Пре него што је био командант Вуковара, пуковник Војиновић, као командант 80. моторизоване бригаде, био је командант места које је обухватало три села, што је укључивало и Овчару и тај простор јаме Грабова. Пре него што је почело стрељање, његова војна полиција обезбеђивала је Овчару. Он је повукао војну полицију, и онда је кренуло стрељање, након што су официри безбедности средили спискове, издвојили ових седам који су били вишак и кренуло стрељање. У току дана је велика јама ископана, војним ровокопачем, по Васиљевићевом налогу. Уместо да оптужите потпуковника, касније пуковника Војиновића као команданта места, за то стрељање, ви га доводите у судницу да сведочи против мене. Није он мене ништа теретио. Он се одбранашки ту постављао, углавном као – ништа он не зна. Међутим, ни мени нисте дозволили да га испитам, јер сте и њега провели кроз 92бис, намерно, иако вам је био круцијалан сведок, да га не бих провео кроз свој метод унакрсног испитивања да пршти све около. И он дође да сведочи против мене. А ја и даље одговарам за Овчару.

Након ослобођења Вуковара дошле су екипе патолога са ВМА из Београда. Оне су вршиле ексхумацију лешева на више локација, јер у току рата и српска и хрватска страна своје мртве је закопавала тамо где су постојали услови. Нису се могли мртви спаљивати, што је један ваш лажни сведок тврдио да сам се ја залагао да се седам погинулих Хрвата спали. Јер ви знате кад се запали људски или животињски леш, како то смрди и колико далеко смрад допире. То би било онда вођење хемијског рата. Само се не зна кога би то више угрожавало, да ли српску или хрватску страну, зависно од тога на коју страну ветар дува. Лешеви су привремено закопавани, најчешће обележавани, некад и нису, али некад се знало ту и тамо су лешеви.

Та екипа патолога је уредно извршила све ексхумације и све погинуле, и Србе и Хрвате, сахранила на вуковарском гробљу, кога није могла идентификовати, означила је бројем и основне податке депоновала. Једино се нико није приближио Овчари и сада испаде – ја сам организовао стрељање на Овчари а пуковник Војиновић није ни знао да се десила Овчара. А пазите, сутрадан су сви официри знали да је било то стрељање. Ко је нешто предузео да се истражи? Официри по списку преузели заробљенике из болнице и сада им нестало 200 заробљеника. Како то може? На реверс су узели и нема, и ником ништа, и овде је жртвени јарац испао генерал Мркшић. Сведочио је као сведок одбране у процесу генералу, хрватском генералу Анти Готовини, додуше под субпеном а није хтео да сведочи у свом предмету. Знате зашто? Пре него што се предао Хашком трибуналу, провео је скоро месец дана у војном летњиковцу Добановци ког Београда. И тамо су га официри безбедности сваки дан по два три сата инструисали како треба овде да се држи. А онда га пуштали да иде у лов, да се тамо проводи, лепо му било као у одмаралишту и овде је Мркшић ћутао као заливен и попио казну од 20 година робије и сада чека да му се трибунал смилује, да му смањи за једну трећину па да иде кући. Није смео да зуцне, а знате зашто? Зато што је генерал Васиљевић запретио да ће му побити целу породицу ако проговори о својим сазнањима по питању Овчаре и зато је Мркшић ћутао, а ви сте Васиљевића доводили овде у разне процесе да лажно сведочи, па чак у овом процесу сте хтели да уведете у спис један документ, без икакве ознаке, датума, броја, кога је сачинио, без икаквог потписа, без икаквог печата. Када сам се ја успротивио, судско веће је одбило, ја сам одмах препознао да је реч о папиру који је написао Александар Васиљевић, па сте онда ви признали, да ли је био господин Мандис или неко, није ни битно, има у транскрипту, да је то заиста сачинио Васиљевић и лепо сте ви то извели. Али српски народ каже “Заклела се земља рају, да се све тајне одају”, па тако и ова тајна, ово ће једном морати да се разјасни до краја, каква је улога војне службе безбедности код злочина на Овчари и каква је ту сарадња остварена са хрватским службама безбедности, каква је улога Весне Босанац и још неких.

Јер шта ће Весна Босанац у ноћи између 19 и 20. новембра у Негославцима у штабу Моторизоване гардијске бригаде? Шта ће она тамо са Васиљевићем, са Тумановим, са Шљиванчанином, итд? На страну што је морала да спава у кревету тадашњег пуковника Павковића, садашњег генерала. И опет морам да вам кажем, није тад Павковић био тамо, јер сте прошли пут хтели да то редигујете, она је спавала у празном кревету. Зашто је она уопште ишла у Негославце? Зашто није остала са својим рањеницима и болесницима у болници? Зашто сутрадан није сачекала да дођу војне власти, зашто се уопште чекало три дана да се врши евакуација рањеника из болнице и заробљеника који се тамо затекну? Вуковар је пао 18, зашто би се ту чекало? Чекало би се да би се добро припремио и организовао један масовни злочин који би се онда свалио на српску страну. Српски народ с тим злочином нема никакве везе. Није тешко било наћи неколико непосредних извршилаца, увек је то лагано, и у случају Овчаре и у случају Сребренице. Увек је неко коме је изгинула породица, коме су страдала деца, спреман да убија и да се тако свети, то није проблем никакав а ко су организатори, нисте то никад хтели да утврдите. И данашњи режим у Београду не жели да се у то упушта. Недавно је министарка правде Снежана Маловић рекла једном високом функционеру Српске радикалне странке – Све сте у право што се тиче Александра Васиљевића, али нисмо у стању да то покренемо. Ето шта се дешава. Генералу Васиљевићу, две ћерке смештене лепо у Канаду, додуше и он је тражио да иде, али му канадске власти нису дале, јер није завршио све своје послове у Београду, али ми ћемо ти обезбедити ћерке а ти настави да слушаш и да извршаваш, превише си се испрљао, ниси нам баш добродошао, али још ћемо те користити на терену. Јел прошло сат и по.

Председавајући судија Жан-Клод Антонети: У реду, остало вам је било још 12 минута, али ако хоћете да...

Др Шешељ: Боље сада пауза, ако можете да направите, па ћу онда више од сат говорити.

Председавајући судија Жан-Клод Антонети: У реду, направићемо паузу од 30 минута. Молим устаните.

Председавајући судија Жан-Клод Антонети: Молим да сви устану. Изволите седите.

Председавајући судија Жан-Клод Антонети: Настављамо са заседањем, господине Шешељ изволите, имате реч.

Др Шешељ: Када су неке локације о одлуци судског већа избачене из оптужнице, тужилаштво је добило дозволу, да поводом тих локација изводи доказе, евентуално удруженом злочиначком подухвату, или обрасцу понашања. Међутим, тужилаштво је о тим локацијама изводило само доказе о бази злочина, а то му одлуком судског већа није било дозвољено. И на основу својих доказа о бази злочина, оно накнадно покушава извести одређене закључке. Међутим, те локације не могу да потврде ни постојање удруженог злочиначког подухвата, нити могу да потврде да је реч о јединственом обрасцу злочина које су српске снаге вршиле на више локација. Погледајмо прво западну Славонију. У западној Славонији долази до спонтаног устанка српског народа против Туђманове власти, због кршења српских права, због претњи српском народу, због несигурности, због атмосфере страха, принуде, итд. И тај српски устанак је трајао већ два месеца, па и више, пре него што су први српски добровољци тамо пристигли.

ЈНА није имала снага на располагању да покрије цели тај простор. И зато су добровољци упућивани. Добровољци су упућивани из касарне ЈНА у Бубањ Потоку, већ снабдевени униформама и наоружањем. Аутобуси су ишли у колонама у пратњи војне полиције.

Добровољци Српске радикалне странке су се тамо храбро борили, а нема ниједног доказа да је било ко од њих извршио неки злочин. Тужилаштво је овде изводило лажне сведоке, чак сведоке који су били функционери власти Западне Славоније, Српске Аутономне Области Западна Славонија, који су прали себе, који су остали да живе у Загребу или у неким другим хрватским градовима, а у ствари имали сте прилику да видите како сам успешно дисквалификовао те сведоке и како сам овде у судници извео везу између њих и појединих злочина. То што су били заштићени сведоци, њихова имена не могу сада да помињем, али надам се да се сећате о коме се ради. А не памтим, наравно, ни бројеве, јер обично глупи људи су у стању да памте много бројева. До злочина је највише дошло спонтано након што су пале линије одбране и након што је наступило расуло у српским редовима у западној Славонији, након велике хрватске офанзиве, а ЈНА је остала скрштених руку. Злочин у Воћину, видели сте, Хрвати су идентификовали његове извршиоце. Сам тужилац је овде у судници пустио филм где хрватски официр говори како су злочин у Воћину извршили “Бели орлови”. А онда тужилац каже, то су шешељевци, то су добровољци Српске радикалне странке. Како? Тужилац наводи податак како сам ја приликом боравка у Бенковцу, наводи и видео снимак, објашњавао борцима, како наши добровољци у Вуковару носе шлемове, а уместо петокраке звезде лепе беле орлове. Постојале су налепнице са белим орловима и тужилац онда, да ли намерно, да ли случајно због сопственог незнања, меша симбол белих орлова са паравојном организацијом Бели орлови. Двоглави бели орао је симбол српске државности још из Средњег века. Преузет је из византијске традиције и двоглави бели орао је био ознака на српским униформама и у 19. веку и у време Балканских ратова, и Првог светског рата, и у Другом светском рату, ознака Краљевске војске у отаyбини генерала Драже Михајловића. И двоглави бели орао је данас званични грб Србије. И двоглави бели орао се данас налази на званичној застави Србије, а није ваљда то све паравојна формација “Белих орлова”.

А ја у Бенковцу објашњавам, нашим добровољцима и другим борцима, оно када сам рекао, навикао сам увек да ме слушају када ја говорим, други ћуте итд., што би тужилац објаснио, показао сам ауторитет вође, али шта ћу када ми је то урођене од најмањих ногу. Ја поседујем известан ауторитет вође и у сваком друштву у коме сам се налазио неку сам предводничку улогу играо, од дечијих игара у време основне школе па надаље. Али ја објашњавам борцима да је неопходно да носе шлемове, јер поготову тамо у Бенковцу, у Далмацији, у Лици, у каменитим крајевима, много бораца је погинуло или је тешко повређено, од експлозија гранате која је разваљивала камење около и то камење је погађало људе у главу. И зато је шлем био неопходан, али се распојасао, неће нико шлем, неће због црвене петокраке, кажем – налепите на шлем ознаку белог орла и носите стално шлем и ја сам почео да носим тај шлем од када су ме први официри упозорили какве негативне последице има стандардно неношење шлемова међу војницима.

Сада тужилаштво покушава на основу тога, да добровољце Српске радикалне странке изједначи са Белим орловима. Било је Белих орлова под командом ЈНА, заједно с нашим добровољцима у ослобађању Зворника. А и они су били Бели орлови, дошли су из Краљева, до пада Куле града. Па онда су се расули, неки се вратили кући, неки отишли по разним јединицама. И од 26. јула не постоји јединица у Зворнику која се зове “Бели орлови”. У Воћину је експлодирала католичка црква, али је експлодирала зато што је у њој било складиште муниције, била је напуштена, неко је одлучио да се тамо склони велика количина муниције и у време хрватске офанзиве, или је нака граната закачила, можда је неко намерно изазвао експлозију те муниције, али у сваком случају, дигнуто је у ваздух складиште муниције. Да ли је смела муниција да се склања у сакрални објекат или не, то је сада друго питање, али је због тога експлодирала црква.

Добровољци Српске радикалне странке уопште ту нису били. Они су дали одсудну одбрану у селу Маршићка Шаговина која има значајан тактички значај. Одбраном Маршићке Шаговине, добровољци Српске радикалне странке су омогућили извлачење свих српских војника и цивила. У Маршићкој Шаговини у једном дану је погинуло 11 добровољаца Српске радикалне странке, а неколико је рањено и заробљено и ти који су заробљени, иако су претрпели велике муке у хрватским затворима, после су размењени ни против једног није вођен кривични поступак. Дакле, немате обрасца понашања из кога би сте закључили да су добровољци послати да врше злочине, да су вршили злочине, да сам их ја подстицао на те злочине, да сам помагао те злочине, да сам наређивао те злочине. Апсолутно нема додира између добровољаца и злочина. Питање Шамца – у Шамац је дошла група војника из Центра за обуку у Пајзошу хеликоптерима ЈНА. Међу њима је био Срећко Радовановић звани Дебели, и била су још двојица-тројица наших добровољаца који су се раније истакли у борбама у Славонији. А они нису дошли као јединица ЈНА, они нису дошли као јединица Српске радикалне странке, него су дошли као јединица ЈНА у саставу 17. тактичке групе, као такви су се борили у Шамцу. И Срећку Радовановићу нико не може приписати никакав злочин. Оно што се приписује Лугару вероватно је тачно, а Лугар је одавно мртав, не можемо да га испитамо, али Лугар у то време није био члан Српске радикалне странке. Постао је тек касније, али је убрзо искључен, негде 1993. године, јер је ошамарио председника Општинског одбора Српске радикалне странке у Крагујевцу Јову Савића, и цели Крагујевац зна да је Јово Савић био председник Општинског одбора Српске радикалне странке и да га је Мирковић ошамарио и да је Мирковић због тога искључен, и шта сад? Ви ћете нешто друго написати, а шта то мене брига, мени је важно шта мисли Крагујевац и шта мисли неки други град у Србији, где су људи верзирани у догађаје.

По питању Брчког? Уопште нисмо слали у Брчко добровољце из Београда. Био је Мирко Благојевић са добровољцима Српске радикалне странке из Бијељине након што је ослобођена Бијељина. И ниједан злочин не можете приписати Мирку Благојевићу. Чак је дошао у логор ратних заробљеника, тражио је одређени број заробљеника да би их заменио за своје борце, чак за погинуле борце и на реверс добио, и том приликом донео кекс, наполитанке, заробљеним муслиманима. Још лепо се са њима опходио, а онда је неко навече дошао, малтретирао те муслимане, ви извлачите закључак – Е то је Мирко Благојевић, по дану им делио кекс и чоколаде и наполитанке, а навече послао некога ко ће их малтретирати и шиканирати. Где је вама здрава логика?

У области Брчког ми смо имали добровољаца, али у време пробијања коридора. Био је ту Бранислав Вакић, било је још неких, не могу се свих ни сетити. Њихов је задатак био пробијање коридора, да би се везао западни део Републике Српске Крајине и западни део Републике Српске са источним делом Републике Српске и са Србијом. Тај коридор је био жила куцавица за српски народ, ту је била ангажована и Војска Републике Српске, и Војска Републике Српске Крајине под командом Милана Мартића, итд. Бијељина: Највише апсурдних изјава смо могли чути по питању Бијељине. Тужилац овде износи завршну реч као да се ништа није десило у овом процесу, као да му нису сви сведоци оптужбе овде разваљени, доживели фијаско итд, опет тужилац говори да сам ја седео у кафићу са Мирком Благојевићем и говорио како треба почистити муслимане из Бијељине непосредно пред рат, а неки муслиман седео близу нас и све слушао. А замислите сада да неко измери коефицијент интелигенције господина Маркузена и мој. И да прво ту установи разлику, разлика је огромна, ја не знам унапред у чију корист. Можда је у корист господина Маркузена, највероватније у његову корист, и да онда извуче закључак. Колико би ја то морао да будем глуп човек да седим са Мирком Благојевићем у кафани и да на сав глас расправљамо шта ћемо урадити са муслиманима. Невероватне глупости.

А овде смо установили на основу сведока оптужбе, мени нисте дозволили да изведем ниједног сведока. Ускратили сте ми статутарно право на финансирање одбране. Прекршили сте члан 21 статута трибунала и ја нисам могао никог да изведем. На основу сведока оптужбе овде смо до танчина објаснили како је избио рат у Бијељини. Један муслиман на коњу је кренуо да баци бомбу на кафану “Србија”. Пред кафаном стајао Мирко Благојевић, потегао пиштољ и када је муслиман бацио бомбу, он је пуцао и погодио тог муслимана у ногу. Тај муслиман вам је овде седео. И оно што је мене највише интересовало том приликом како је прошао коњ. Хвала Богу, коњ је тада прошао жив, здрав и неповређен. А муслиман се прешао, ваљда у том узбуђењу није стигао да извуче осигурач бомбе, па је бомбу бацио са осигурачем и бомба није експлодирала. И тада је почела пуцњава, између српског кафића “Србија” и муслиманског кафића, заборавио сам како се звао. То је у центру Бијељине и у том међусобном обрачуну Срби су надјачали. У самим борбама Арканова улога је била минимална, никаква. Али у ономе што се дешавало после борбе, то је друга ствар. Ја сам у српској јавности нападао Аркана док је био жив, када нико други није смео да му писне у очи, ја сам га нападао што је из Бијељине одвезао ватрогасно возило вредно скоро милион марака, што је опљачкао Јању, извезао око хиљаду ТАМ-ових камиона од 3,5 тоне, трактора и ко зна какве још пољопривренде опреме. Кад нико у Србији Аркану ништа није смео, ни власт му ништа није могла, јер је био повезан са неким криминализованим полицијским структурама, имао заштиту Радована Стојшића Баyе, нико му ништа није могао.

У Бијељини су Срби надјачали, а могли су да надјачају муслимани. Али у Бијељини, осим то неколико муслимана што је Аркан побио када је ушао, није било протеривања муслимана. Муслимани су се укључивали у јединицу Мирка Благојевића, после су формирана два батаљона или две бригаде муслимана и биле су распоређене на линији према Орашју. Орашје насељава хрватско становништво. До прогона муслимана долази по иницијативи Маузера и Аркановог мајора Војкана, како му оно беше име, и тада смо ми у сукоб ушли са њима. Ви сте овде показали. Тужилаштво је овде донело саопштења које је потписао Мирко Благојевић у име Српског четничког покрета у коме се осуђује малтретирање муслимана. Тужилаштво је то доставило, ја то можда не бих ни нашао, или би нашао с тешком муком. И где је ту онда образац, јединствен образац понашања, где је ту удружени злочиначки подухват? Сад тужилац каже – ја правим дистанцу према одређеним људима из Српске радикалне странке, командантима добровољаца, војводама итд. Не, никакве дистанце нема. Ја сам и данас поносан и на своју и на њихову ратну улогу. Али, морам да разјасним одређене чињенице, а примарне су чињенице и где смо из Београда слали добровољце и где нисмо слали.

Видите како је покварено тужилаштво у случају Зворника. Ми смо овде у судници имали једну старицу муслиманку, којој су аркановци убили мужа и два сина. И она је дошла под великим емотивним набојем и с великом мржњом према мени, то сте могли да се уверите. Међутим, она је верно описала догађај

Аркановци су упали у склониште у насељу Хрид, извели све цивиле напоље, одвојили мушкарце, жене и децу отерали а мушкарце стрељали. Ту су стрељали око двадесет муслимана мушкараца. Она лепо описује како су одатле кренули према центру Зворника и како су их тамо негде пред општином дочекали шешељевци; како су их тамо увели у просторије, како су их смиривали, говорили им – не бојте се, нисмо ми као аркановци, ми смо шешељевци, немате чега да се бојите, а један шешељевац разбија излог, то је кривично дело разбијање излога, вади чоколаде и кекс и дели муслиманској деци. Та јадна жена каже – јесу нас убеђивали да нису исти, ама знамо ми да је све то исто. Е сад, да ли је она то гледала како треба или није, то је друго питање. А ја сам поносан на те детаље који говоре какви су заправо били добровољци Српске радикалне странке.

Тужилаштво покушава и да ме вређа ту, па каже да сам квази-војник, да сам овакав, да сам онакав. Ово је квази тужилаштво. Ово су квази-тужиоци а ја нисам никакав квази-војник. Ја сам војник пре свега по томе што сам одслужио редовну војну обавезу, а од првог дана ратних збивања сам се ставио у службу отаyбине. Ја сам и данас у хашкој судници војник отаyбине Србије и спреман сам да погинем за отаyбину Србију. А ви не разумете шта то значи. Ви ништа не разумете, јер ви имате неки други систем вредности. Тај систем вредности је декадентан, тај систем вредности је дехуманизован, заснован на голом индивидуализму а ми Срби имамо индивидуалну и колективну свест и љубоморно чувамо и једно и друго.

Овде тужилаштво говори о Великој Србији. Наравно, ја се борим за Велику Србију. То је мој лични циљ и циљ Српске радикалне странке. Али никада то није био циљ ни Слободана Милошевића, ни Вељка Кадијевића, ни Благоја Аyића, ни Борислава Јовића, ни Радована Караyића, ни Милана Бабића, ни Милана Мартића, ни Јовице Станишића, ни Франка Симатовића. Многи од њих и данас кукају за Југославијом. Ви вештачки то не можете да нам припишете као заједничку концепцију. То је моја лична концепција и концепција странке којој припадам, чији сам главни оснивач и ја то љубоморно чувам.

Тужилаштво непрекидно инсистира да смо се ми борили за хомогену Велику Србију. А нигде у списима нема упоришта. Кад је неко од нас рекао да хоћемо хомогену Велику Србију? Ви се позивате на Стевана Мољевића. Стеван Мољевић није био предводник Равногорског покрета. Био је истакнута личност а његово лично мишљење никога није обавезивало. Дража Михајловић се борио за обнову Југославије, и то потврдио на Равногорском конгресу у селу Ба 1944. године. Дража Михајловић је имао четничке војводе и муслиманске и католичке вероисповести. Четничког војводу католика, Нику Бартуловића, стрељали су партизани пред крај рата негде у околини Сплита. Ђуро Виловић, католик из Макарске осуђен је на процесу заједно са Дражом Михајловићем и робијао је у затвору у Сремској Митровици. Велики књижевник Мустафа Мулалић, муслиман, Србин, суђен заједно са Дражом Михајловићем. Исмет Пуповац, муслиман, Србин, четнички војвода. И читав низ других.

Тужилаштво се понаша као да никад није видело у документима које је само поднело у спис у програму Српског слободарског покрета, Српског четничког покрета, Српске радикалне странке, да се ми боримо за јединствену српску државу која ће обухватати све српске земље, па набрајамо те српске земље: данашњу Србију, Македонију, Босну, Херцеговину (кад кажем данашњу Србију, онда ту спадају и Косово и Метохија и Војводина), Босну и Херцеговину и Црну Гору, Дубровник, Далмацију, Банију, Лику, Кордун, Славонију и Барању.

Ми говоримо о братској слози и јединству Срба православаца, Срба муслимана, Срба римокатолика, Срба протестаната и Срба атеиста. То непрекидно понављамо. И ви та документа унесете у спис и после причате глупости. Како хомогену Велику Србију? Поред тога што инсистирамо на свесрпском јединству без обзира на вероисповест, ми гарантујемо права и националним мањинама. Сва им права гарантујемо али од њих и очекујемо да буду лојални држави Србији.

Овде сте помињали и моје изјаве поводом Косова, и господин Антонети у свом издвојеном мишљењу по правилу 98бис. А што нисте онда те моје изјаве обухватили оптужницом? Шта оне сад значе ако нису обухваћене оптужницом и ако су из времена које не покрива оптужница, и ако се односе на локацију која није обухваћена оптужницом. Ко се ту прешао? Можда би вам било лакше да донесете пресуду да је то било обухваћено оптужницом. Сад је касно. Хоћете ли сада да проширите оптужницу? Ја мислим да не може, али у Хашком трибуналу све може.

Ми Срби никада нећемо одустати од ослобађања Косова и Метохије. То је за нас света српска земља. Никада.

А на Косову и Метохији ће моћи да живе сви Албанци који су лојални Србији. И не само то, цела данашња северна Албанија простире се на српској земљи. Прва српска држава је имала своје седиште на подручју данашње северне Албаније. То је била држава српских краљева Часлава, Михајла Бодина, Стефана Војислава, Јована Владимира. Ви мислите да ћемо ми од тога одустати? Срби су ослободили Скадар у Првом балканском рату. Прво су покушали само црногорски Срби, много су изгинули али нису успели. Онда је из Србије стигла помоћ у артиљерији и Скадар је пао. А онда су нас велике силе натерале да се повучемо и из Скадра и Северне Албаније. Велике силе, западне силе формирале су албанску државу. И та држава ће постојати све док постоје силе које су је формирале, док оне имају снагу и моћ. Чим се та снага и моћ угасе, опет ће се све вратити на старо.

Видите, турски командант Скадра био је Есад-паша, Албанац, али турски генерал. У тим борбама је погинуло више од 30.000 Срба. Највише црногорских Срба. Кад је стигла српска артиљерија, кад је извела прва дејства, вођени су преговори о предаји Скадра. Договорено је да турска војска са свим пешадијским наоружањем напусти Скадар. Остављена је само тешка артиљерија, колико мене сећање служи. И кад су почели Турци, а међу њима је био велики проценат Албанаца, да напуштају Скадар, Срби су организовали шпалир и војна музика је свирала. С војном музиком су испраћени. То је српска војничка част.

Е сад то, што смо у овом рату имали и тог комунистичког талога и Срба који су изгубили осећај за војничку част, није нешто чиме се можемо похвалити. Али опет постоји чињеница да су други почели први да крше законе и обичаје рата, да врше злочине против човечности, да су други били много више укључени у то а да су прошли сасвим некажњено.

Коме сте ви овде судили од муслимана? Кад сведете бројку – никоме. А где су Срби из Сарајева? Где је 200.000 Срба из Сарајева? Ко је њих протерао? Они су из обести напустили своје куће и станове? Колико је Срба убијено у Казанима, у Пофалићима и у многим другим местима у Сарајеву.

Где су Срби из Тузле? Где су Срби из Загреба? По званичним пописима становништва, живело је 600.000 Срба у бившој хрватској федералној јединици. Где су они? Колико је остало Срба? Ко је одговарао од муслимана и Хрвата за прогон Срба? Нико.

Ви се јесте овде обрушили на босанске Хрвате у одређеној мери, да би изгубили сваку вољу за обновом Херцег Босне. То је био политички циљ. А Хрвате из Хрватске свели сте на два човека: Готовину и Маркача. Вама је, као и тадашњим хрватским властима, било најлакше да се они жртвују. Ком је министру суђено? Ниједном. Ком је команданту вишег ранга суђено? Ниједном. А зашто није суђено Туђману? Зашто Алији Изетбеговићу није суђено?

У нападу на Крајину, на западни део Крајине, 1995. године учествовало је 11 хрватских команданата. Напали су из 11 праваца. А ви сте све свели на ову двојицу. Нећу ја да браним ову двојицу, нећу ја да браним никога, иако код мене постоји фактор солидарности са робијашким сапатницима било које нације да су. Било да су из Конга, било да су из Руанде, било да су из Либерије и тако даље, увек сам ја на страни робијаша у односу на суд и тужилаштво ако сам и ја робијаш. Али где је та правда коју ви установљавате? Какву ви правду установљавате?

Хоћете ли да постигнете помирење на Балкану овим процесима? Нема помирења. Ви сте узбуркали нове страсти, много веће страсти него што су биле раније. Да ли ви мислите да ће се српски народ било кад помирити са тим да ви овде судите највишим војним, политичким и полицијским функционерима, а да су други прошли некажњено? Не. На овај начин се помирење не може постићи. На овај начин се потпирују нови анимозитети и нови сукоби у будућности.

Пакс Американа који је успостављен након овог рата неће дуго опстати. Опстаће колико и америчка империја, америчка хегемонија и доминација. А видели сте добро да се све то љуља, да је све то на трулим ногама. А овај Хашки трибунал, уместо да буде подлога новог међународног кривичног права и међународног кривичног правосуђа, у ствари ће бити ругло међународног кривичног правосуђа. Нико се неће радо позивати на судске прецеденте који су се овде десили, на судске пресуде које су овде донесене, јер овде се није судило по праву, овде се судило по политичким интересима.

Председавајући судија Жан-Клод Антонети: Господине Шешељ, сада је 18.30, можете сада стати ако се хоћете одморити, или можемо наставити сутра ујутро. Уколико желите, можемо наставити даље до 19 часова.

Др Шешељ: Ви сте сада вероватно мало осетили да имам мало празног хода а било ми је непријатно да кажем да сам уморан и да бих желео да се сада направи прекид па да ујутро наставимо, али добро би то било да урадите.

Председавајући судија Жан-Клод Антонети: У реду, наставићемо сутра у 9 сати ујутро. Хвала свима, желим вам угодни остатак вечери. Молим устаните.