Отворено писмо Чарлсу Инглишу, амбасадору САД у БиХ
Међународна заједница у којој Ви доминирате, учинила је грубу погрешку према Србима у БиХ, прогласивши их фактички геноциднима и бацивши љагу на тај испаћени народ. Срби су најгоре прошли са око милијун избјеглица.

Српска страна је, не само кад је реч о БиХ него и кад је реч о Хрватској, показала добар слух за међусуседске односе и учинила прве кораке који нису увек имали подршку србијанске јавности. Та наша добра воља није дочекана на прави начин из Сарајева.

Симболика која је пратила посету г. Бајдена говори да се америчка спољна политика није много изменила, не само у односу на Бушову, него и на Клинтонову администрацију. Ново је то да нису спремни да користе радикалне мере да би остварили њихову визију како БиХ треба да изгледа. 

Промене устава, у суштини, значе ово: ми ћемо се претварати да не утичемо директно, ми ћемо натерати њих да они сами промене свој устав, али ћемо их сваки сантиметар тог пута терати неким обећањима везаним за улазак у ЕУ. Циљ западних сила је да ти уступци промене Дејтонски споразум.

Босић је истакао да ће одређени кругови из Сарајева, предвођени Харисом Силајџићем, покушати да Бајденов долазак искористе да излобирају већи спољни притисак на РС, али да се то неће десити, јер САД имају много озбиљнијих проблема од државног интереса него што је то БиХ.

Срби и Хрвати нису пристајали да буду колатерална штета нечије изградње мостова према исламском свијету. Нису пристали да се такви мостови за вријеме рата граде преко муџахедина. При том су више на мети Срби, због РС као међународно признатог ентитета који  има елементе ограничене државности.

За Србе расејане широм света матична земља је Србија,  али за добар део расељених – нарочито за старо исељеништво – матица  су и други делови српских земаља. Ту првенствено мислим на Републику Српску, Српску Крајину, подручје старог Хума и Горње Зете, као и све просторе старе Србије.

Оно што изнад свега карактерише спољну политику нове америчке администрације у целини, а онда последично и према западном Балкану, јесте однос између два фактора: глобалне економске кризе и могућности остварења принципа „либералног интернационализма“.

Кад тзв. међународна заједница, оличена у водећим земљама ЕУ и САД, изгуби интересовање даљег активног интервенисања на Балкану са унапред зацртаним исходима, онда ће и БиХ следити пример бивше Југославије и распасти се на своје саставне делове.

Није све тако ружичасто како би се могло закључити на први поглед. Оно најзначајније у разговорима тројице БХ лидера – могућност уставних промена и назнака полазних позиција за најављене реформе, само је овлаш наведено.