Тадић притисак треба да очекује са две стране – с једне, тражиће од њега, ако већ и нису, да ломи руку босанским Србима да пристану на унитаризацију Босне, на шта ови пристати неће, и с друге стране да призна Косово.

Најзначајнија ствар је непостојање жеље код Срба и Хрвата да остану у БиХ. Чак је и Прудски споразум, који је требало да усмјери БиХ у новом правцу, у ствари мапа пута за њен распад. Све што се дешава данас води у правцу сепарације, а не унификације.

Реисова «паралела» са «независним Косовом» изгледа овако: Бошњаци још немају такву слободу попут Албанаца на «слободном Косову», већ Бошњаке «коче» у БиХ - ко други него Срби и Хрвати плус »домаћи издајници» и још неки странци?!

Оно што тренутно брине jeсу неодговорне изјаве појединих високих функционера у Сарајеву који се јавно оглашавају тезом да би гашење ОХР–а подстакло нове сукобе у БиХ. Поставља се питање коме су у БиХ потребна  нова насиља, разарања и пустошења.

БиХ ће остати дубоко подељена земља, јер Србе у РС неће превише занимати шта о њима мисле у Сарајеву и то под условом да Бошњаци, прихвате концепт: «балканска Белгија – аранжман без љубави, рођен из геополитичке нужности».

У језгру кукњаве о гетоизацији «добрих Бошњака» и фаворизовању «геноцидних» православних комшија, налази се огољена мржња. Врх те планине јесте тврдња највећих конзумената западне подршке од Другог свјетског рата до данас - да је Хавијер Солана ревноснији адвокат Србије у ЕУ и од самог Карла Билта?!

Залагање Бошњака да се укине ентитетско гласање је крајње лицемјерно јер их је више од 50% и могу да зауставе сваки приједлог о коме се гласа. Бошњаци, користећи просту већину у првом кругу, постижу све што посланици из РС остварују користећи ентитетско гласање у другом кругу.

Пракса насилног преношења овлашћења, која по Дејтонском мировном споразуму припадају ентитетима, у овом случају конкретно РС, на централне власти у Сарајеву, у функцији је против-дејтонске централизације у БиХ. «Бонска овлашћења» заправо не постоје, она су један дрски блеф.

Док су Срби и Хрвати босански језик схватали као средство њиховог националног однарођавања, те га зато нису прихватили као свој матерњи, босанскохерцеговачки муслимани су га сматрали средством за самоодбрану етнонима Муслиман (сада Бошњак).

Одлуци Канцеларије ОХР претходио је ултимативни захтев Народној скупштини РС да до 11. јуна поништи своје закључке са 29. седнице. А уколико to не учини, високи представник ће преузети „одговарајуће кораке“. Такав начин комуникације свакако је непримерен за XXI век.