Вера је удисање духа ускрслог Господа

Браћо и сестре!

Свако годишње славље неописиве пасхалне тајне снажно разоткрива велику и богату историјску драму човечанства. То није само драма ослобађања Изабраног народа Божјег из египатског ропства или Драма над драмама Исусове патње, смрти и ускрснућа! То је драма у коју су укључени и сви остали велики историјски догађаји. Из личног живота примећујемо како све што је добро и истинито мора да прође кроз велика искушења. Али оно што је добро побеђује само зато што је добро; истина побеђује управо због тога што је истина. Не, дакле, спољашњом принудом или оружјем, него унутрашњом снагом саме истинске вредности. Свему овоме треба додати и следеће искуство: што је веће заједништво носилаца добра и истине, истовремено су и богатији историјски плодови добра и истине. А сву ову историјску драму ослобађања од таме и зла на посебан начин откривамо у овој Јубиларној години.

Ми смо, браћо и сестре, становници овог нашег поднебља, зато оправдано осетљиви на ова животна питања. Покушајмо кратко да промислимо о томе. Када читамо Дела апостолска, чујемо како је свети Павле прошао са Тимотејем Фригију и Галацијски крај. Хтели су да иду у Азију, али их је сам Свети Дух у томе спречио. Тада је пак Павле зачуо позив становника покрајине Македоније, дакле, становника Европе: »Дођи, и помози нам!« Дела апостолска настављају: »Настојасмо одмах да отпутујемо, уверени да нас Бог зове да им навештавамо Јеванђеље« (Дј 16, 6. 9–10).

Овиме је, браћо и сестре, наш континент, Европа, ушао у посебне Божје планове, и управо је ова, Радосна вест, свестрано преобразила Европу. Најпре су толики мученици – сведоци Снаге Духа – својом жртвом омогућили велики преокрет: цар Константин Велики, рођен у Нишу, просветљен снагом Крста и надахњиван понизном, а снажном мајком Светом Јеленом, одлучио је да слободу вере и слободу савести осигура свим људима. Очигледно је да Константин Велики то није учинио толико својом снагом, колико видљиво вођен Божјом добротом.

Даље: наши преци су године 862. упутили у царски Константинопољ позив, сличан оном из Дела апостолских: »Дођите, и помозите нам да на нашем језику исповедамо веру у Распетог и Ускрслог Господа.« И тако, тачно пре 1150 година, света браћа Ћирило и Методије дођоше у Средњу Европу да би нама омогућили да Свевишњег славимо на нашим језицима и у школи Јеванђеља проналазимо пут духовне слободе, мудрости и истинског идентитета. Својим животом и делом, света браћа Ћирило и Методије су указивали на пут јединства Истока и Запада, Јеванђеља и културе, свеопште и месне Цркве. Ако је Свевишњи хтео да цар Константин буде рођен у Нишу, Вишња мудрост је одредила да је папа Хадријан II именовао светог Методија за надбискупа Сирмијума, данашње Сремске Митровице. Знамо, браћо и сестре, да је у веку Константина Великог, у том истом граду милански бискуп свети Амброзије учврстио праву веру и победио аријанску јерес, велику опасност за читаву Европу.

Наши су, дакле, крајеви укључени у велику историју духовног ослобађања човечанства. Али будући да смо тога били премало свесни и нисмо довољно сарађивали с тим великим даром Неба, није се родило довољно плодова Духа... Мирно можемо рећи да је у овим, нашим данима Европа упутила тако неодложан позив Јужној Америци. Из Буенос Ајреса долазе тако на столицу римскога бискупа и јеванђеоска радикалност и солидарност са сиромашнима у личности папе Фрање – сведока универзалног братства људске породице.

»Дођи, и помози ми; дођи, и помози нам!« - то је, драга браћо и сестре, најелементарнији вапај и молитва сваког људског бића свих времена и свих крајева света. Нико не може самог себе нити да створи нити да спасе. Јер »било да смо живи, било да смо мртви«, у Божјим смо рукама. Божје руке, у Исусу Христу разапете на крст, ослободиле су породицу човечанства од ропства греха: од, дакле, таме зла, безнађа, индивидуализма, страха и подељености.

Христов бок је сурово отворио римски војник! Али управо је тај римски војник, као представник Васељене, исповедио веру у Богочовека Исуса Христа. И као што је некада ударцем штапа Мојсије напојио из пећине ожеднели свој народ, тако сада Христ из свог отвореног бока светим Тајнама прочишћава и храни читаво човечанство. У свом светом, жртвованом Телу разрушио је зид подела човечанства и учинио нас заједницом синова и кћери Божјих, у свом Срцу направивши простор љубави за све људе.

Он сâм и само Он једини, омогућује сваком људском бићу да заживи животом вере. Вера није, дакле, нека спољашња заповест и човеку наметнута идеологија, него једини начин животног дисања који стварно омогућава удисање Духа Ускрслог Господа у наше биће. Само ако наше биће дословно »дише« Божје тајне, Божју љубав, Божју снагу, и том дисању даје ритам молитве, само тако ће моћи брзо да »окуси« свеобнављајућу Божју милост.

Година вере коју славимо поводом 50-годишњице Другог ватиканског сабора, велики је позив свима нама да се читавим бићем обратимо Ономе у коме је Живот, у коме је Спас. Вера се, дакле, рађа из гледања у океане Вечности. Веру можемо, дакле, само да сведочимо, а сведочењем да откривамо све њене бескрајне перспективе. Зато и јесте први и највећи грех онемогућавати људима тај поглед ка Извору живота.

Браћо и сестре, моја највећа жеља и моја најсрдачнија честитка је: Никад не губите Распетог и Ускрслог Господа из својих очију! Ускрсли Господ нека сија у њима! Тим светлом бирајмо пут будућности.

Ево зашто се с толиком снагом трогодишњих припрема усмеравамо на ходочашће у Ниш. Уз велики празник Воздвижења Часног Крста, желимо своје очи да уперимо у Њега, који снагом »љубави до краја« повезује Небо и Земљу, Бога и човека, Исток и Запад! Гледајући тако, у Години вере, срцем пуним чуђења и захваљивања, откриваћемо да је Христов Крст велики знак за свеколико човечанство и једини пут који води ка аутентичном јединству у различитости. Наше ходочашће у Ниш 20. и 21. септембра биће, дакле, исповедање живе вере.Тиме ћемо добити праву снагу за преображај данашњег света.

Већ сада се, браћо и сестре, с руком у руци обнављајмо за пут вере, за пут који води у Живот. Нека вам, дакле, буде срећан и благословљен Ускрс! У заједништву вере и љубави, пратићемо и браћу и сестре који ће тајну Ускрса славити 5. маја. Наш поглед упрт у Ускрслог Господа нека буде тако речит – да једни другима можемо указивати на путеве јединства.

Радосно вас, дакле, благосиљам у име Оца и Сина и Светог Духа.

(Ускршња посланица београдског надбискупа Станислава Хочевара)