Vera i nacija

Kakav je Vaš komentar „presude“ Međunarodnog suda pravde?

– Uprkos razumljivim pokušajima vlasti da se formulacija mišljenja MSP amortizuje i relativizuje, nema sumnje da je ona poražavajuća po srpske napore da se dođe do preispitivanja nezavisnosti Kosova kroz tokove međunarodnog prava. Pokazalo se da je Kosovo ipak mnogo više političko, geopolitičko, istorijsko, psihološko i simboličko nego pravno pitanje. Što ne znači da i pravni argumenti nisu bili na našoj strani. Podvlačim još jednom da u pitanju nije „pobeda albanske argumentacije nad srpskom“ (u mišljenju MSP ima izuzetno mnogo obrazlaganja, ograđivanja i pravne sofisterije, ali skoro nijednog argumenta), već pobeda jedne nasilne i, slobodno možemo reći, imperijalističke i neokolonijalne politike, pre svega SAD, a za njima Britanije i Francuske, koja svoje interese i volju nameće kao „pravo“, i koja se prema „malim“ narodima postavlja bahato, bezobzirno i potpuno nezainteresovano za dugoročne posledice. Treba napomenuti da ublažavanje i relativizovanje ove otvoreno nepovoljne presude, paradoksalno, trenutno više koristi onima koji su takvu presudu nametnuli, nego nama, jer mi iz njega nikako ne možemo „izvući“ nelegalnost nezavisnosti Kosova, ali oni, uz teškoće, možda mogu da „iščeprkaju“ onaj „specijalni slučaj“ na kome su prilikom rasprave u MSP, kao i ranije u Savetu bezbednosti, toliko insistirali Amerikanci i njihovi saveznici. Što se Srbije, tiče, veoma je diskutabilno na koji način ona dalje treba da „diplomatskim i pravnim sredstvima“ štiti svoje interese na Kosovu. Činjenica je da su nam pozicije sada lošije nego što su bile pre ove „presude“, ali čak i da je to mišljenje bilo najpovoljnije moguće po Srbiju ne bi bilo nikakve garancije da će Kosovo ostati u Srbiji, pa čak ni da ćemo pobediti na glasanju u Generalnoj skupštini UN. Kao što ni sada nije sve izgubljeno. Nije nikakva fraza već sušta politička i metafizička realnost kad kažemo da će Kosovo biti definitivno nezavisno tek onda kada mi na to pristanemo.

Činjenica je da su nam pozicije sada lošije nego što su bile pre ove „presude“, ali čak i da je to mišljenje bilo najpovoljnije moguće po Srbiju ne bi bilo nikakve garancije da će Kosovo ostati u Srbiji, pa čak ni da ćemo pobediti na glasanju u Generalnoj skupštini UN

“I Kosovo i EU“ – da li je ovo obećanje moguće i ostvarivo?

– Predsednik Tadić i ministar Jeremić su verovatno najzaslužniji za to što se ova nelogična, ali građanima očigledno bliska floskula održala daleko duže nego što je iko očekivao. Međutim, ono što je bio njen problem pre dve godine, ostaje problem i danas, a to je ono na šta nas svake nedelje podsećaju strani ambasadori i činovnici EU: Unija ne može i neće primiti u svoje okrilje državu sa otvorenim „teritorijalnim pretenzijama“ na drugu „državu“ koju priznaje većina članica EU (i sve članice koje de facto definišu politiku Unije). Kako smo videli do sada, parola „i Kosovo i EU“ je privlačna politička retorika, ali neostvariv i nefunkcionalan politički projekat. Pre eventualnog pristupanja Uniji, taj čvor će morati da se „preseče“, na ovaj ili onaj način. Pri tome, s obzirom na to kako se stvari u savremenom svetu odvijaju, više uopšte nije izvesno da li je optiranje za EU još uvek politički i vrednosno najracionalniji izbor za Srbiju. Pošteno govoreći, trenutno smo mnogo bliži paroli „ni Kosovo, ni EU“.

Jednostrano usvajanje srebreničke deklaracije u Skupštini Srbije mnogi su videli kao neodgovorno i nepotrebno. Posle više od 18 godina od ratnih zločina počinjenih nad Srbima u Podrinju, zločin se minimizira a zločinci su nekažnjeni. Koliko nas otimanje Kosova, amnestiranje zločina drugih naroda nad Srbima koje traje 70 godina menja kao narod i u kom smeru – privikavamo li se da budemo žrtve?

– Naprotiv, rekao bih da je upravo nepristajanje na ulogu „žrtve“ ono što je dovelo do toga da nam se pokušava nametnuti uloga „dželata“. A to je mnogo manje posledica stvarnog stanja i uloga „na terenu“, a više rezultat činjenice da Srbi u ovom „trećem balkanskom ratu“ nisu proizveli ništa što bi bilo makar blizu medijskom spektaklu kakav je bilo „rušenje Dubrovnika“, „ubijanje Sarajeva“, „Račak“ ili Srebrenica, koji danas predstavljaju omiljeni repertoar i alibi „humanitarnih intervencionista“. Nevinih žrtava je bilo svuda, ali kako to obično biva u bratoubilačkom ratu, nema nevine strane. Istovremeno, mislim da je instrumentalizacija žrtava kojom se koriste Hrvati, a pogotovo bosanski muslimani, predstavlja nešto duboko pogrešno i moralno neprihvatljivo za srpski narod, i mislim da će taj „mentalitet žrtve“, dugoročno gledano, daleko više škoditi našim susedima, nego što će ovo nametanje, to jest podmetanje „dželatstva“ podriti i ugroziti naš identitet.

Jedan deo naše javnosti zagovara tezu da se s pravoslavljem koje je nacionalističko, konzervativno i arhaično ne može u Evropu?

– To je očigledna besmislica. A pomalo i opasno kukavičje jaje. Evropa je puna nacionalnih, pa, bogme, i nacionalističkih država, iako se taj nacionalizam često zavija u „multikulturalističke“ oblande. Najbolji primer ovoga je Francuska, koja je u ime svog „građanizma“ i svoje „državnosti“ (nationalité) često udarala na samu crkvu, ali istovremeno postupa krajnje „nacionalistički“ i netolerantno prema svojim muslimanima. Naravno, notorna je činjenica da u Grčkoj, Španiji i Austriji – da i ne pominjemo Poljsku – crkve imaju državno pokroviteljstvo, a mislim da je pošteno reći i da su neke uticajne konfesije širom Evrope daleko „konzervativnije“ od SPC. Na stranu to što i tamo gde se crkva suviše „liberalizovala“ i „modernizovala“ obično više nema gotovo nikakvu ulogu i uticaj. (O tome bi, čini mi se, trebalo da povedu računa i neki ovdašnji zagovornici olake i brzometne „modernizacije“ SPC.) A posebna je priča kako je i sticajem kojih sve istorijskih i političkih okolnosti u Srbiji, pa i u jednom delu Evrope, reč „konzervativan“ postala neka vrsta psovke i gotovo apriorne diskvalifikacije.

Na stranu to što i tamo gde se crkva suviše „liberalizovala“ i „modernizovala“ obično više nema gotovo nikakvu ulogu i uticaj. (O tome bi, čini mi se, trebalo da povedu računa i neki ovdašnji zagovornici olake i brzometne „modernizacije“ SPC.)

Ima li srpski narod „vremena“ za sporo sazrevanje istinske demokratske svesti u narodu, za pravnu državu i versku i političku toleranciju?

– Nije samo pitanje ima li narod „vremena“, nego je i pitanje da li je zaista voljan da ulazi u takav politički projekat i, konačno, da li će mu to uopšte biti dopušteno od onih globalnih činilaca koji nastupaju kao da poseduju tapiju na sve na svetu, pa i na to ko će, a ko ne biti primljen u „porodicu demokratskih naroda“. Istinska demokratija (dakle, ne „oktroisana“, „istočnoevropska“, „tranziciona“, tzv. demokratija „niskog intenziteta“) jeste proces koji se razvija i neguje decenijama. Stabilnost institucija se postiže ili kontinuiranom brigom tokom dugog vremena, ili autoritarizmom, tiranijom, diktaturom. S tim što te nasilno konstituisane institucije obično ne potraju.

U kakvoj vezi stoji savremena srpska omladina sa verom u smisao postojanja?

– Taj problem, opet, nije samo naš lokalni, srpski. Ali se, nažalost, ovde manifestuje sa možda većim intenzitetom i pogubnijim posledicama. Najveći deo savremene mladeži okrenut je sopstvenom, pragmatičnom doživljaju realnosti, trenutnim zadovoljstvima, materijalnom i onom što im se događa sada i ovde. A to je i poruka koju svakodnevno primaju preko medija, sa ekrana i naslovnih strana. Važno je kako su obučeni, gde izlaze, da li se mogu provesti, kakva kola voze, imaju li novca, znači, uglavnom, sve ono što je spolja, što drugi mogu videti i kroz to spoljašnje jedni druge ceniti i ocenjivati. Smisao postojanja kao pitanje postaje aktuelno sa zrelijim godinama, kada adolescencija ustupi mesto zrelosti i okrenutosti ka unutra, ka nama samima, pa i ka pitanjima o veri i smislu života. A tada zna da bude kasno, dolaze krize, razočaranja i lomovi. Pošto ne mogu da ispune onaj „imperativ sreće i zadovoljstva“ koji su interiorizovali i koji se od njih traži sa reklama i bilborda, mladi postaju apatični, depresivni i lako potpadaju pod dejstvo narkotika ili neke druge priručne zamene za sreću. To, kao što rekoh, nije samo naš, srpski problem. Ipak, ovakve razobručenosti, zamene dana za noć i sveopšte vrednosne i životne dezorijentacije mislim da nema nigde u svetu. Kada naši tinejdžeri odu u svet, na primer, u Ameriku, ne mogu čudom da se načude da tamo ni u velikim gradovima, a kamoli u provinciji, gotovo da ne možete da vidite maloletnika na ulici posle jedanaest sati uveče. A ovde se tek tad spremaju da izlaze. I taj nakaradni sistem vrednosti još neko pokušava da proda kao atrakciju i naš lokalni srpski „brend“, nešto zbog čega, eto, vredi doći u Beograd i Srbiju. Čega se pametan stidi, time se lud ponosi.

Kada naši tinejdžeri odu u svet, na primer, u Ameriku, ne mogu čudom da se načude da tamo ni u velikim gradovima, a kamoli u provinciji, gotovo da ne možete da vidite maloletnika na ulici posle jedanaest sati uveče. A ovde se tek tad spremaju da izlaze.

Kakav je danas odnos vere i nacije u srpskom narodu, da li je postignut sklad u prosečnom srpskom čoveku između pravoslavlja i njegovog srpstva?

– Taj odnos, bojim se, predstavlja problem, jer on, imam utisak, ni u narodu ni u Crkvi nije dovoljno raščišćen i razjašnjen. Stoga taj odnos ne samo da nije „uravnotežen“, nego je često i otvoreno (auto)destruktivan. Kao što, na jednoj strani, na primer, ne znamo da razdvojimo ideologije jugoslovenstva, komunizma i titoizma (od kojih svaka poseduje svoje specifičnosti), tako mi često pitanja vere suviše direktno umećemo u paket nacionalnih problema, a veru dokazujemo mahanjem nacionalnom pripadnošću – i obrnuto. Daleko od toga da vera i nacija ne treba da se oslanjaju jedna na drugu (mada i ne moraju nužno), ali je činjenica da jedna rigidna vrsta ideologije „pravoslavnog srbstva“, sa jedne strane zamućuje i redukuje srpstvo, a sa druge strane na jedan loš način „politizuje“ samo pravoslavlje. U svakom slučaju, trenutno, rekao bih, ni vera ni nacija nam nisu baš u najboljem stanju.

Daleko od toga da vera i nacija ne treba da se oslanjaju jedna na drugu (mada i ne moraju nužno), ali je činjenica da jedna rigidna vrsta ideologije „pravoslavnog srbstva“, sa jedne strane zamućuje i redukuje srpstvo, a sa druge strane na jedan loš način „politizuje“ samo pravoslavlje.

Kakvo je mesto i uloga Crkve u iskorenjenom srpskom narodu, tragično razjedinjenom, da ponovo nađe sebe?

– Sahrana pokojnog patrijarha Pavla pokazala je istinski uticaj Crkve u društvu, kao i prefinjeni, nenametljivi način na koji je najbolje da se ta uloga vrši. Ispostavilo se da je Crkva u ovom narodu još uvek istinski duhovni autoritet, koji prevazilazi svako javnomnjensko „merenje rejtinga“ i „popularnosti“. No, takav ugled i uticaj, istovremeno, veoma obavezuje i za samu Crkvu ponekad predstavlja breme kojeg se ne može odreći, a koje nije uvek lako nositi. Sahrana patrijarha, kao i niz drugih događaja u crkvenoj organizaciji i crkvenom životu tokom poslednje dve decenije, pokazali su da veliki broj ljudi ne samo da je spreman da sledi Crkvu nego je spreman da to radi na jedan dostojanstven, hrišćanski i uzvišen način. Ti događaji, rekao bih, dokazuju da je srpski narod često upravo kroz Crkvu uspevao da kanališe ono najbolje u sebi. Istovremeno, to ne znači da na Crkvu ne prenosi i ono najgore i da Crkva često ne boluje od istih boljki od kojih i društvo, da i u Crkvi nema politikantstva, prljavih „izbornih kampanja“, sujeta koje pojedinačno i lično stavljaju ispred opšteg i univerzalnog. Nešto od ovoga, bojim se, ilustruju i nesrećni i nemili događaji u Eparhiji raško-prizrenskoj. Da ne dužim, veoma sam zabrinut zbog trenutnog stanja u Crkvi suočenoj sa nagomilanim unutrašnjim slabostima i spoljnim udarima. Ali, ako već ne možemo mnogo da pomognemo, mislim da bi svi mi koji to što se u Crkvi zbiva ipak gledamo više-manje sa strane trebalo da se trudimo makar da ne odmažemo i ne dolivamo ulje na vatru.

Na koji način danas srpski narod vrednuje etičke ideale pravoslavno-hrišćanskog porekla – svetosavski i kosovski ideal, koji su upućivali na vođenje etički ispravnog hrišćanskog života?

– Nažalost, svetosavlje i kosovski mit su danas više folklor (a u pojedinim ekstremnim slučajevima čak i predmet mržnje i ismevanja pojedinih delova odrođene i/ili pogrešno „prosvećene“ srpske javnosti), a manje produktivne norme srpskog naroda i, posebno, njegove inteligencije. Ipak, „Vidovdanska etika“, kako je to nazvao prof. Miloš Đurić (koga zbog toga strahovito kritikuju iz redova takozvane „Druge Srbije“), možemo reći, ponorno, ispod površine vuče i upravlja nizom naših političkih i nacionalnih odluka.

Nažalost, svetosavlje i kosovski mit su danas više folklor (a u pojedinim ekstremnim slučajevima čak i predmet mržnje i ismevanja pojedinih delova odrođene i/ili pogrešno „prosvećene“ srpske javnosti), a manje produktivne norme srpskog naroda i, posebno, njegove inteligencije.

(Razgovor vodila Slavica Lazić)

Ovo je integralna verzija teksta koji je u kraćoj formi objavljen u najnovijem broju lista Pravoslavlje.