Vaskršnja poslanica

Sva događanja, braćo i sestre, od nastanka sveta i veka, vrhune i dobijaju svoj večni smisao i punoću u ovom događaju nad događajima, prazniku nad praznicima - u Vaskrsenju Hrista Boga našega.

Svojim vaskrsenjem On zaista pokazuje i posvedočuje da je stvarno - Prvi i Poslednji, Početak i Kraj - Punoća i Svršetak svega postojećeg. Zato, nije nimalo slučajno Apostol narodâ Pavle rekao: „Ako Hristos nije vaskrsao, onda je prazna propoved naša, pa prazna i vera naša“ (1Kor. 15, 14), dodavši: „Ako se samo u ovome životu nadamo u Hrista, jadniji smo od svih ljudi“ (1Kor. 15, 19).

Hristovo vaskrsenje predstavlja kvasac večnog života, darovan ljudskoj prirodi. Tako ispovedajući Njegovo vaskrsenje, mi istovremeno svedočimo „vaskrsenje mrtvih i život budućeg veka“ (Simvol vere). Upravo u tome se sastoji dostojanstvo Hrišćana: Hrišćanin je svedok pobede večnog života nad smrću, besmrtnosti nad smrtnošću, netruležnosti nad truležnošću, večnog postojanja nad ništavilom; pobeda večne istine nad lažju, dobra nad zlom, večnog smisla svega postojećeg nad besmislom.

Jednoga od istinitih svedoka da „nad svom ovom grdnom mješavinom, opet umna sila toržestvuje“ upravo ove godine proslavljamo dvestagodišnjicu rođenja - Cetinjskog pustinjaka i Lovćenskog proroka svetog Mitropolita Petra II Petrovića Njegoša.

Ne prosto veru nego svoj duboki doživljaj besmrtnosti ljudskog bića Njegoš je iskazao svojim znamenitim rečima: „Ako istok sunce sv’jetlo rađa/ ako biće vri u luče sjajne/ ako zemlja priviđenje nije/ duša ljudska jeste besamrtna/ mi smo iskra u smrtnu prašinu/ mi smo luča tamom obuzeta.“ Sa tog razloga, on Pitagoru i Epikura i sve njihove „posledovatelje“, tj. sve one koji ne veruju u besmrtnost, naziva „zlim tirjanima duše besamrtne“, jer su oni „ljudsko ime unizili/ i zvanije pred Bogom čovjeka/ jednačeć ga s beslovesnošću/ nebu grabeć iskru božestvenu/ s kojega je skočila ognjišta/ u skotsko je seleći mrtvilo“ (Luča Mikrokozma).

Povukavši se u keliju Cetinjskog manastira u toku četrdesetodnevnog Vaskršnjeg posta, Njegoš je očevidno doživio molitveno viđenje najdublje istine i tajne života, zapisavši to viđenje u „Luči Mikrokozmi“. To njegovo viđenje je svo u znaku svetlosti Hristovog vaskrsenja i besmrtnosti postojanja „svih svjetova“ i čoveka.

U onome što je suštinsko njegovo viđenje, i iz njega rođeno znanje, istovetno je sa viđenjem tajnovidca Jovana Bogoslova i bogovidca Apostola Pavla. Jovan Bogoslov, svedoči „ono što je video, čuo i opipao, o Slovu (Logosu) života (sr. 1Jn. 1, 1), - da „Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo“, kao i to „da Slovo postade telo i nastani se među nama, i videsmo slavu njegovu“ (Jn. 1. 3. 14).

Istovetno je sa tim i svedočenje Njegoševo, sažeto u njegovom Zavještanju: „Tvoje je Slovo sve iz ništa stvorilo, tvome je Zakonu sve pokorno“. To „Svemoguće Slovo Stvoritelja“, puni prostor svetovima svojom stvaralačkom silom („prostor puni mirovima“), „a mirove (=svetove) sretnim angelima“. Ono je i „lanac mirodržni“, unutarnja svetlosna Sila, „sveti magnetizam“, koja „svesvetije“, sve vidljive i nevidljive svetove, čuva, prožima i održava u nerazorivom jedinstvu. To „sveto Slovo premilosna Oca“, svojom svemogućom voljom, spasava, „s granice vječne pogibije“, Adama i ljudski rod.

Njime, Slovom svemogućim, Tvorac zemlju stvara i ispunjen beskrajnim čovekoljubljem svoje „Slovo vozljubljeno“(=voljeno), oblači u čovečije telo („u plot ljudsku“) i šalje Ga „da izbavi ljude“ i da „zakonom svete svoje pravde/ pomračene osv’jetli umove“.

Pa na kraju svoje „Luče“ pesnik kliče: „Gle divnoga sada vidjenija(=viđenja)/ sunce pravde i zemlju ogrija…/ Sin dostojni Oca prevječnoga/ obuka se u čelovječestvo/ Naoružan oružjem pravde/ i str’jelama svetog prosvještenja“. Zato on pjeva „sveštenoj gori“ u Jerusalimu i pećinama „đe se sunce hristjanstvu rodilo/ đe je nebo jasli osveštalo/ đe su cari nebesnom mladencu/ pohitali s darom poklonit se“ (Gorski vijenac). A njegov slepi ali duhovno vidoviti iguman Stefan pevajući Roždestvu Hristovom, dodaje: „Nema dana bez očnoga vida/ niti prave slave bez Božića“.

S druge strane, ovaj tajnovidac Lovćenski, temeljeći sve i sva na Predvečnom Slovu Boga višnjega, istovremeno poput Apostola Pavla, sve obasjava svetlošću Hristove smrti i vaskrsenja. Kao što Apostol znade da „ono što se seje neće oživeti ako ne umre“ i da tako biva i vaskrsenje mrtvih: „seje se u raspadljivosti, ustaje u neraspadljivosti“ (1Kor. 15, 35. 42), tako i Njegoš, ne samo u pšeničnom zrnu, nego i u „mračnim prostorima“, „ispod haosnih gustih tmuša“, „u užasnom mračnom grobu“ tj. u dubinama sveukupnog bića „vidi okom magičeskim/ đe s’ uskrsa sjeme taji“.

Po njegovom prozrenju Božja „zublja svjetla“, „svjetilo“ - „haos mjeri“, „s mrakom zbori“; ona u iskonom „studenom atomu“, „što predvječnim sankom spava“ vidi „simbol božestveni i nekoga bića klicu“. „Uskrsa sjeme“ i „bića živonosna klica“, upisana Božjom rukom u pradubinama „svesvetija“ - svih znanih i neznanih svetova, zadobijaju svoj smisao, svoju punoću i savršenstvo u svetlosti Hristovog vaskrsenja.

Njegoš jasno sagledava „stravu“ i „užas“ lica smrti, smrti koja je „tuge mati“, koja ne priznaje ni „čin ni lice“ ali istovremeno on zna da „vaskrsenja ne biva bez smrti“. Pred „mračnim dvorom“ smrti, nevine „žrtve se puše“. „Grob je njena kolijevka“. No, s druge strane, on nazire spasonosnu stranu smrti. Za razliku od njenog naličja, smrt istovremeno „hladnim sitom isijaje (=isijava)/ vječnu iskru iz prašine, da na nebu brže sjaje“.

Namesto da uništava, pretvara u ništavilo, smrt, grobom kao kolevkom „ka vječnosti njiha duše“. „Na ognjištu vječitome“, prestolu Svevišnjega, vije se, plamti plam: kroz grobnicu duša čovekova se spaja, tajanstveno sliva sa tim plamom. Ako ljudska misao, duša kao iskra, nije „besmrtnosti svjedok“, onda nam je ona „bič i tirjanin ljuti“.

Budućnost, besmrtnost i večnost čovekova je „velika taina, koja se sadrži u onim njedrima/ iz kojih je naše proisteklo biće“. Večne zrake, luče i iskre, ljudske duše, koje su zarobljene „mrčavama od oblaka“ sve su prizvane da se vrate „sveštenome disku“, „Prestolu Višnjega“, „sveštenoj Liturgiji u Saboru svesvetija“.

Toj Sveštenoj Liturgiji u „Saboru svesvetija“ čovek se vraća silom Hristove smrti i vaskrsenja. „Uskrsa sjeme“ i „klica“, upisani u dubinama bića, u samom „prirode tainstvu“, zadobija u Hristovoj bogočovečanskoj tajni, u kojoj se, Božanskim i ljudskim delanjem, sjedinjuje „nebo s zemljom, zemlja s nebom“, urađa plodom, zadobija svoje savršenstvo i punoću, i to ne samo čovek i njegova priroda, nego i sveukupna priroda „svesvetija“, svih bića i stvari.

U ovom kontekstu se jedino mogu razumeti Njegoševe istine: „Stradanje je Krsta dobrodjetelj“, „vaskrsenja ne biva bez smrti“, „krst (Hristov)nositi nama je suđeno“. I onu o „Getsimanskoj bašti, ocrnjenoj strašću i izdajom…“ Kao i ono što je zapisao u svom Testamentu, u čemu je sadržano svo njegovo pesničko biće i djlo: „Slava tebje pokazavšemu nam svjet! Hvala ti Gospode, jer si me na brijegu jednoga Tvoga sv’jeta udostojio izvesti i zrakah Tvojega divnoga sunca blagovolio napojiti… Koliko me od moga đetinjstva Tvoje nepostižimo veličestvo topilo u himne božanstvene radosti, udivljenija i veleljepote Tvoje, toliko sam bijednu sudbinu ljudsku sa užasom rasmatrao i oplakivao… Čovjek je smrtan i mora umrijeti. Ja sa nadeždom stupam k Tvojemu Svetilištu Božestvenom…“ A ta njegova „nadežda“ koja „voljom Tvorca blista“ nepokolebivo je zasnovana na svetlosti Hristovog vaskrsenja, na opitu groba i smrti, kao „dverima vječnog života“.

Sve to opet vrhuni u njegovoj himni „Preblagom, tihom učitelju“ gde sveradosno poje: „O preblagi, tihi učitelju!/ Slatka li je sveta bistra voda/ s istočnika Tvoga besmrtnoga!/ Od Tvoga su sv’jetloga pogleda/ uplašene mrake isčeznule/ od Tvoga su hoda sveštenoga/ bogohulni srušeni oltari;/ Vaskrsenjem smrt si porazio/ nebo Tvojom hvalom odjekuje/ Zemlja slavi svoga Spasitelja“.

Sveti Petar II Lovćenski prorok i bogovidac, koji je bio na zemlji „sirak tužni bez iđe ikoga“, koji je mislio za svoju sudbu da je „nema podobne na zemlji“, na koga je za života „ad sa prokletstvom rikao“, doživeo je šestostruku smrt i posle smrti: šest puta su mu kosti na Lovćenu premetane, a njegov „oltar pravi na kamen krvavi“ u kome je pohranjen, crkvica njegovog strica Sv. Petra Cetinjskog, srušena.

Tako „hula na svešteni ćivot“ njegovih moštiju i njegovog groba i dan danas traje. Zaista, ne samo zemna sudba, nego i njegova smrt „nema podobne na zemlji“… Sav život, od kad mu je klica „zrnom zametnula“ - do smrti, u smrti, a evo i posle smrti - sva mu je u znaku Hristovog krsta i vaskrsenja.

Njegovo životno apostolsko svedočenje Hrista raspetoga i vaskrsloga, biće nesumnjivo posvedočeno i vaskrsenjem njegovog sveštenog ćivota na Lovćenu, obnovom crkve Sv. Petra Cetinjskog i pokojem njegovih moštiju u njemu, saglasno njegovoj poslednjoj volji.

Tako će ovaj uistinu Lovćenski velikomučenik, ponovo i svojim grobom, kao i svojim sveukupnim delom i životom, zajedno sa sveštenim Saborom svesvetija, svima nama i svima stvorenjima, pojati besmrtnu pesmu večnog života:

Hristos vaskrse!

Vaistinu vaskrse!

S njegoševskom radošću vaskrsenja,

Vaš molitvenik pred vaskrslim Hristom,

Arhiepiskop cetinjski

Mitropolit crnogorsko-primorski

+Amfilohije

(Fakti)