Vaistinu se rodi (?)

Mnogi među onima koji na "Hristos se rodi" odgovorahu "Vaistinu se rodi" verovatno i ne sanjaju da se u poslednja dva veka ne osporava samo da je Isus bio Hristos (Mesija)[1] nego se naširoko dovodi u pitanje je li uopšte po zemlji hodio – tvrdi se da nije istorijska već izmišljena ličnost! Pre no što pređemo na pitanje da li se Hristos uopšte rodio, da vidimo kada je to bilo.

Hristos pre Hrista: Zdravorazumski nastrojen čovek rekao bi da je hrišćanska era počela rođenjem Hristovim i to godine nulte – ali bi onaj sa iskustvom, videći da se postavlja pitanje za tako laku stvar, radije pomislio da je Isus rođen bilo koje druge godine osim nulte i bio bi u pravu! Jer, nulte godine, one koja bi trebalo da dođe posle prve godine pre naše ere/Hrista – nije ni bilo! A nije je ni moglo biti, jer Rimljani nisu u svom numeričkom sistemu  imali nulu a onaj hrišćanin koji je računao kada se Hristos rodio zvao se Dionysius Exiguus: "Kada je Dionisije Mali označio 248. godinu Dioklecijanove vladavine kao 532. godinu od rođenja Hristova, on takođe nije znao za nulu, pa je smislio da 1. godina n. e. počne nedelju dana (znači 1. januara), posle 25. decembra, datuma kada je on smatrao da je Isus rođen" ("Kalendar kroz istoriju"). Rimljani su, osim po godinama vladavine pojedinog cara, vreme računali i od osnivanja Rima – po tom kalendaru (i računu Dionisijeve ekipe naučnika) Hristos je rođen 753. od nastanka "večnog grada". 

No, kako u Jevanđelju po Mateju stoji da je Isus rođen "u dane Iroda cara" i za koga se zna da je umro marta/aprila 749. od osnivanja Rima (4. godine pre nove ere) – dolazi se do zaključka da se Isus Hristos najranije mogao roditi te godine. (Uprkos tome, "Jevrejska enciklopedija" kao godinu Isusovog rođenja navodi 2-gu pre nove ere, dok "Britanika" i "Enkarta" daju raspon između 6. i 4. ili 8 i 4. p.n.e.) Situaciju komplikuje činjenica da je Irod bio car jevrejski, a u Judeji tog doba nije bio u upotrebi samo rimski već i jevrejski kalendar (gde obična godina ima 12 a prestupna 13 meseci); kada se prebiju ta dva kalendara, uzme u obzir da je Irod ubrzo umro po Hristovom rođenju (opet po Mateju), te uporedi početak propovedi Jovana Krstitelja, proračun da je Isus razapet 29. godine naše ere kada je imao 33 godine – dolazi se do pretpostavke da je, najverovatnije, Hristos rođen četiri godine pre Hrista. Gore pomenuti Dionisije je predložio, najverovatnije u šestom veku, da se vreme "resetuje" godinom Hristovog rođenja (kako ju je on sračunao), ali je to prihvaćeno tek negde između osmog i desetog veka.

Hrišćanstvo bez Hrista: Komplikovana priča o godini Isusovog rođenja nema veze s osporavanjem Njegovog postojanja – prodor materijalističkih filosofija na nisko mesto gurnuo je ono "blago onima koji ne videše a poverovaše"; drugi razlog za upitanost o istoričnosti Hrista mogao bi biti protok vremena – u prvim vekovima hrišćanstva osporavano je njegovo mesijanstvo ali nikome nije padalo na pamet da sumnja u njegovo postojanje. Krajem 18. veka engleski istoričar Edvard DŽibn u svojoj "Istoriji opadanja i propasti Rimskog carstva" prvi postavlja pitanje zašto nijedan savremenik (što će reći – hrišćani se ne računaju jer su zainteresovana strana) ne govori ništa o Isusu koji je izveo toliko čuda; odatle pa do tvrdnje Bruna Bauera da je Hristos izmišljen trebalo je napraviti samo jedan korak. Dakle, krenulo se od pitanja zašto o Hristu ne govore ništa rimski istoričari i filosofi [Plutarh (46-120), Juvenal (55-140),  Marcijal (40-103), Seneka (40-103)] kao i jevrejski [posebno učeni Filon Aleksandrijski koji je živeo u doba vladavine Pontija Pilata] – a stiglo se do marksističke teze da hrišćanstvo nije delo Sina Božjeg nego "plod tadašnje društveno-istorijske  situacije" (K. Kaucki) i do tvrdnje da je hrišćanstvo mogao osnovati svako osim Njega [kao "oci hrišćanstva" pominju se Filon Aleksandrijski, "Jevrejin Pavle iz Tarsa" – apostol Pavle (?!), a usmeno smo čuli rezultate "istraživanja" da je Juda Iskariotski u stvari bio Hristos!].

Odgovor: Kratak odgovor "zašto nema pomena" o Hristu mogao bi da glasi da su Galileja i Judeja za Rimljane bile periferne provincije i izvan interesovanja, a da je očekivanje da se u jevrejskim izvorima nađu mnogobrojni zapisi o Hristu isto kao kada bi neki budući istoričari, na osnovu RTS-a iz Miloševićevog perioda, zaključili da u Srbiji tog doba nije ni bilo opozicije! A dug odgovor bi bio: nije tačno da nema pomena; citati ranih nehrišćanskih pominjanja Isusa slede!

Rimski izvori: Hrista i hrišćane pominju istoričari Plinije Mlađi (62-114), Kornelije Tacit (55-120) i Gaj Trankvil Svetonije (75-160). Plinije Mlađi napisao je, kao guverner Vitanije, pismo caru Trajanu u kojem traži savet šta da radi sa "grubim sujeverjem hrišćana. Oni se izvesnog dana sastaju vrlo rano, pre sunčevog izlaska, i pevaju himne Hristu kao Bogu..." Pismo Plinijevo datirano je otprilike u 105. godinu. Tacit, u svojim "Analima" koje su smeštene oko 115. godine, piše o velikom požaru koji je podmetnuo car Neron: "Da stane na put tim glasinama, Neron pronađe krivce i stane ih kažnjavati probranim mukama. To su bili ljudi omraženi zbog zlodela koja su činili, a koje narod nazivaše hrišćanima. Ime su dobili po Hristu koji je za Tiberijeve vlade pogubljen po presudi prokuratora Pontija Pilata; potisnuto samo zamalo, ovo gnusno praznoverje izbilo je i raširilo se ponovo ne samo po Judeji, gde se to zlo i rodilo, nego i po Rimu, gde se stiču i neguju sve moguće sramne i gadne vere sa svih strana sveta." Potvrdu ovog svedočenja imamo i kod Svetonija, sekretara cara Andrijana, koji u svojoj knjizi "Dvanaest rimskih careva" (pisano 119-122) kaže da je "Neron učinio mnogo zla, ali je učinio i mnoga dobra... kažnjavao je hrišćane, ljude opasnog i štetnog praznoverja..." Govoreći o imperatoru Klaudiju, Svetonije piše da je "on isterao iz Rima Jevreje koji su, podbunjivani Hristom, stalno pravili nerede"; ovaj drugi citat je osporen jer je napisano Chrestus umesto Christos – samo nije pojašnjeno ko bi mogao biti taj Hrestos koji je "podbunjivao jevrejske mase" ako već nije Hristos.Iako su nastali nešto kasnije, prvo smo naveli rimske izvore – jer se njima ne osporava autentičnost nego škrtost: jedni su nezadovoljni što se ne pominju Isus i Hristos zajedno, drugi su zapitani zašto se ne piše o Spasiteljevim čudima i pomračenju o kojem govore Jevanđelja... Sva je prilika da je za takve napisan (zapravo: dopisan!) "Testimonium" – o tome u narednom odeljku.

Jevrejski izvori: Hrišćanski autori su najveći značaj davali jevrejskim svedočanstvima o istorijskom postojanju Isusa – zbog njihovog neprihvatanja da je On Mesija, kao i zbog činjenice da su mogli neposredno svedočiti. Najstarije (93-94. godine) takvo svedočanstvo nalazi se u "Judejskim starinama" istoričara Josifa Flavija (Josifa ben Matije), Jevrejina po rođenju a Rimljanina po izboru, koji je živeo između 37. i 100. godine, a 70. godine prebegao na rimsku stranu. U knjizi XVIII "Judejskih starina" stoji ovo što će se kasnije nazvati "Testimonium": "U to vreme pojavi se Isus, mudar čovek, ako se sme čovekom nazvati, jer je činio velika čuda i bio uvažavan kao učitelj od onih koji su bili željni istine. Za sebe je pridobio mnoge Jevreje, a takođe i Grke. On je bio Mesija ; kad ga je Pilat, na optužbe prvaka našeg naroda osudio na raspeće, ipak su mu ostali verni oni koji su ga od početka voleli: jer im se javio, uskrsnuvši trećeg dana, kao što su to proroci koji su poslani od Boga i prorokovali, koji su za njega predskazali i hiljade drugih čuda; hrišćanska sekta, koja se po njemu tako zove, postoji do današnjeg dana." Flavije pominje Hrista i u knjizi XX: "Pošto dakle Ana beše čovek grube prirode i mišljaše da mu se dala zgodna prilika jer je Fest bio umro, a Albinje još na putu, to Ana skupi Sinedrion u sudsko veće i naredi da se pojavi pred njim brat Isusa, koji je nazvan Hristos, a njegovo ime je bilo Jakov i neki drugi... podigao je tužbu protiv njih da su prestupili zakon i predao ih da budu kamenovani. . ." Važno je napomenuti da je Josif ovo napisao kao dvorski istoričar rimskog imperatora, tako da ovim nije narušeno ćutanje (o tome nešto više ispod) Jevreja tog doba o Hristu. S druge strane, delo Flavija bilo je dostupno i hrišćanskim prepisivačima – po svoj prilici ono što je imenovano kao "Testimonium" jeste dopisano, najverovatnije u trećem veku. Ključni dokaz za osporavanja (naročito delova koji su u kurzivu) jesu tekstovi čuvenog hrišćanskog pisca Origena (185-254); Origen se poziva na rad Josifa Flavija i njegovo svedočanstvo "uprkos tome što nije prihvatao Isusa za Hrista/Mesiju". Kako se "Testimonium" pojavljuje kod Jevsevija u četvrtom, a ne i kod Origena u trećem veku, zaključeno je da je reč o falsifikatu, a nemala sumnja pala je i na samog Jevsevija (260-340). Autor "Testimonium"-a napravio je ogromnu medveđu uslugu: sistemom analogije, neverovanju su podvrgnuta sva svedočanstva o Hristu, uključujući i drugi citat Flavijev o Jakovu. Karl Kaucki, na primer, smatra da je i to falsifikat jer se kod Origena ne pojavljuje verzija koja je sačuvana do današnjih dana: o smrti Jakova (62. godine) Origen govori  kao o razlogu za razaranje  Jerusalima (70. godine), a u verziji koju smo citirali to se ne spominje. Međutim, za razliku od drugim mesta, ovde se Origen ne poziva na tačno mesto kod Flavija, pa bismo radije zaključili da je reč o njegovoj (Origenovoj) interpretaciji. Važnije, na mestima gde pominje citat o Jakovu ("Komentari Mateja", "Protiv Celsa", knj. I, poglavlje  XLVII), pobijajući "Testimonium", Origen istovremeno pokazuje autentičnost Flavijevog teksta o Jakovu, jer citira najvažniji deo Flavijevog teksta – "BRAT ISUSA, KOJI JE NAZVAN HRISTOS".

Jevrejski izvori - istorija prećutkivanja: Jedna od važnijih primedbi onih koji sumnjaju da je Hristos postojao jeste izostanak pominjanja Isusa u jevrejskoj literaturi I veka. Stvari su se malo razbistrile tek u 20. veku (posebno je značajna knjiga Jozefa Klauznera "Jesus von Nazareth", Berlin, 1933) kada se uvidelo da je ime Isusovo praktično bilo zabranjeno i da se nije smelo spomenuti: u modernoj "Jevrejskoj enciklopediji" doslovce stoji da su umesto Hrista korišćeni "taj čovek", "taj i taj", "onaj čije se ime ne sme spomenuti", "kopile", "Balaam" (uništitelj naroda). Još dalje ide stanoviti Max Weinryb koji u svom tekstu "Oto ha'ish: Isus u Talmudu i Midrašu" doslovce tvrdi da su tekstovi u kojima su pominjani Isus i njegovi učenici često cenzurisani i korišćeni kao izgovor za spaljivanje knjiga: "Taj čovek ('Oto ha'ish' – na hebrejskom) pojavljuje se, pod različitim imenima, u nekoliko talmudskih i midraških izvora. [...] Tekstovi koji pominju Isusa često su cenzurisani, ili čak poslužili kao opravdanje za spaljivanje Talmuda."

Jevrejski izvori - Talmud: Pre nego pređemo na ono što je preživelo, da pojasnimo šta je Talmud[2] i kada je nastao. Talmud ("instrukcija" na hebrejskom) predstavlja skup jevrejskih građanskih i religioznih zakona,  a sastoji se od  kodifikacije zakona ("Mišna") i komentarima na nju ("Gemara"). Postoje dve redakcije (Vavilonska i Palestinska/Jerusalimska), sadrže istu Mišnu a imaju različite komentare (Gemare); oba Talmuda završena su do VI veka, ali ono što je bitno za našu priču jeste da je Mišna, najstariji deo, sigurno završena pre 217. godine. Kako Mišna postoji u više redakcija i zapravo nije delo jednog autora nego skup usmenih i pisanih predanja – dolazi se (uz još neke parametre) do zaključka da delovi koji se odnose na Hrista mogu biti iz druge polovine I pa do početka III veka. Najranije takvo spominjanje Isusa (prema "Jevrejskoj enciklopediji") nalazi se u traktatu Yebamot Mišne, a u glavnoj ulozi je Simeon ben Azaj, koji je živeo pred kraj I veka: "Simeon ben Azaj je rekao: Našao sam u Jerusalimu knjigu rodoslova; u njoj je napisano TAJ I TAJ  (podvlačenje A. L.) je nezakoniti sin jedne udate žene". Ilustrativan je zapis iz "najstarijeg dela Vavilonskog Talmuda" (citat prema knjizi "Isus Hristos istorijska ličnost"):  "U sudnji dan, u predvečerje svetkovine Pashe, obesili su Isusa Nazoreja. Četrdeset dana pre toga pred njim je išao glasnik (i govorio): Isus iz Nazareta mora biti kamenovan, jer je činio čarobnjaštvo, zaveo i pocepao Izrailj..."

Da ne citiramo dalje, da nabrojimo šta još ima u (celom) Talmudu o Isusu: govori se da je u Egiptu naučio magiju, te da je izvodio čuda i zavodio narod; na jednom mestu se govori da je imao pet učenika, na drugom celih dvanaest; učenici su isceljivali u njegovo ime; govori se da mu je otac bio rimski vojnik Pantera a majka jevrejska tkalja Marija... Ne ulazeći na ovom mestu u objašnjavanja razlika između jevanđelja i zapisa u Talmudu (raspeli/obesili; sin Boga/nezakoniti sin rimskog vojnika; čuda/egipatska magija), možemo zaključiti da se u Talmudu (to jest u onome što je preživelo!) ne osporava postojanje Isusovo nego se osporava da je bio Hristos (Mesija).

Ostali izvori: Pošto ne spada direktno u rimske izvore, ovde navodimo Celsa i njegovu "Istinitu reč"; u njoj Cels, na osnovu jevrejskih izvora, govori o Hristu kao o običnom čoveku, otac mu je bio Panter, majka Marija, a opsenarstvu i magiji se priklonio u Egiptu, pa je posle lečio bolesne i budio mrtve. Celsovo viđenje se u dobroj meri poklapa sa onim što stoji u Talmudu, a za našu priču jeste bitno da ni Celsu nije palo na pamet da jednostavno kaže da je Hristos izmišljen. Slična priča se ponavlja u srednjovekovnom jevrejskom spisu "Isusova istorija" (Toledot Yeshu). Za kraj ovog odeljka navedimo šta savremena Encyclopedia Judaica kaže o Isusu: "Isus je bio Jevrejin koji je živeo na kraju drugog državnog perioda. Mučeništvo njegovog brata Jakova i smrt od strane sadukejskog visokog sveštenstva 62. godine opisao je podrobno Josif Flavije."

Arheologija: Najbolji, ako ne i jedini, moderni hrišćanski odgovor na osporavanja sa pozicija vulgarnog materijalizma jeste nauka koja se pronalaženjem i proučavanjem materijala bavi – arheologija. Vek kome smo upravo videli leđa bio je plodno tle za knjige u kojima su arheolozi poručivali "Biblija je u pravu", a verujemo da će u vekovima koji dolaze biblijska arheologija imati još veću ulogu. Na ovom mestu pomenimo delo "Excavating Jesus" (Iskopavanje Isusa) eksperta za Bibliju DŽona Krosana i galilejskog arheologa DŽonatana Rida (San Francisco, Harper : septembar 2002). Kao najveće arheološke pronalaske koji su povezani za životom i vremenom Isusa navode: 1) grobnicu prvosveštenika Kajafe, nađenu u Jerusalimu 1990; 2) spomenik na kojem se spominje Pontije Pilat, nađen 1962. negde u Mediteranu; 3) kuću apostola Petra, u Kapernaumu, pronađenu 1906; 4) veliki galilejski čamac iz prvog veka, nađen 1986. blizu Galilejskog mora. Prva dva pronalaska nisu sporna, dok su treći i četvrti (o kojima smo nešto više mogli da vidimo u Bi-Bi-Si-jevoj seriji "Sin Božji", emitovanoj na RTS-u 2) pod znakom pitanja; kuća je pripisana sv. Petru zato što je nađen natpis "Simon" na zidovima, ali to nije jedino što je nađeno, dok je čamac iskorišćen kao potvrda (recimo) stihova "A lađa bješe već nasred mora, ugrožena od valova, jer bijaše protivan vjetar" (Mt. 14, 24) i ponovo pripisan (Simonu) Petru, uz opasku da u I veku nije moglo biti mnogo takvih čamaca/lađa. 

Jakov sin Josifov brat Isusov: U prethodnom odeljku namerno smo naznačili da je knjiga "Excavating Jesus" objavljena u septembru; da je objavljena nešto kasnije najverovatnije bi na prvo mesto najznačajnijih arheoloških otkrića u vezi sa Hristom postavila urnu sa natpisom "Jakov sin Josifov brat Isusov".[3] Naime, u časopisu "Biblical Archealogy Review"(Revija za biblijsku arheologiju), u broju za novembar/decembar 2002, rimokatolik Andre Lemer, profesor  paleografije i filologije na Sorboni, objavljuje rad u kojem tvrdi da uklesani natpis (na aramejskom, jeziku koji je koristio i Isus) pokazuje da je tu bio sahranjen Hristov brat Jakov, isti onaj koga spominje Josif Flavije! U tom trenu to se proglašava za najstariji arheološki nalaz koji nas vodi do Isusa – urna se smešta u 63. godinu (62. godine je Jakov umro, a tadašnji jevrejski običaj nalagao je da se telo pokojnika posle godinu dana prebaci u urnu). Od značaja je reći da su autentičnost tada potvrdila dvojica stručnjaka iz Izraelskog geološkog nadzora (Geological Survey). Postavilo se pitanje da li je moguće da Isus koji se spominje ne bude i Hristos; odgovor sadrži činjenicu da je Jerusalim tada imao četrdesetak hiljada stanovnika, da od 233 pronađene urne samo još jednu ima ispisanog i brata (to implicira da je brat morao biti čuvena ličnost) – a ne zna se za još nekog čuvenog Isusa... Ovome je kasnije pridodata izraelska statistička studija gde se probalo izračunati koliko je osoba, u Jerusalimu pre 70. godine, moglo da se zove Jakov, ima oca Josifa i da mu se brat zove Isus: odgovor je 1,71!

Jakov sin Josifov brat Isusov - osporavanja: Posle toga se razvila široka polemika, koja se ukratko mogla svesti na sledeće: hrišćani tvrde da je sve autentično, Jevreji da je urna autentična a da je natpis falsifikat. Dosta polemika/napada išlo je direktno na ličnost Odeda Golana, izraelskog kolekcionara koji je vlasnik urne, i koji doista nije baš neka "cvećka"; sam Golan je i pozvao prof. Lemera da mu rastumači šta piše na urni, a tvrdi da je urnu kupio sedamdesetih godina ali nije mogao da se seti od koga. Izraelska uprava za starine 2003. napravila je Komitet koji je trebalo za dva Golanova eksponata (od toga jedan Jakovljeva urna) ispita autentičnost: odgovor je da su oba predmeta falsifikati. U proleće 2004. održava se stručni skup na kojem učestvuju obe strane.[4]

Inače, autentičnost natpisa prvi je osporila doktorka Rošel Altman; najkraće rečeno, zbog različitog stila pisanja ona smatra da je drugi deo ("brat Isusov") dopisan naknadno, negde u III ili IV veku. Komisija Izraelske uprava za starine nema zamerki na stil pisanja, ali radiološkim metodama zaključuje da je deo "brat Isusov" autentičan a da je prednji deo dopisan! (Zanimljivost je da u radu učestvuje i direktor Izraelskog geološkog nadzora, a tumačenje je da su njihova dva stručnjaka potvrdila autentičnost u statusu "privatnih lica"?!) Pomenimo i da detaljan izveštaj izraelske Komisije nikad nije objavljen, a da je posle otkrića (ili "otkrića") cena urne porasla nekoliko desetina puta.

Jakov sin Josifov brat Isusov - epilog: Pred sam kraj 2004, 29. decembra, Si-En-En donosi vest da je vlasnik urne, Oded Golan, sa još trojicom, optužen za "falsifikovanje istorije", uključujući tu i "Jakovljevu urnu". Suđenje još nije počelo, ako ne računamo ono virtualno koje su "priredili" ljudi iz "Revije za biblijsku arheologiju".

Post scriptum: Posle sedam godina suđenja, 138 svedoka, 12 hiljada stranica transkripata i 52 eksperta, izraelski sud nije mogao da osudi Odeda Golana za prevaru.[5] Činjenica da sudija "nije imao dovoljno dokaza" da osudi Golana, ipak, nije ni dokaz da se natpis na urni odnosi na brata Isusovog.