Ускршња посланица 2014.

„Имамо, дакле, браћо и сестре,

слободан улаз у Светињу по крви Христовој –

пут нов и жив који нам Он отвори.“

(Посланица Јеврејима 10, 19)

Загонетне речи – јер славимо загонетан догађај! Славимо догађај који није само „догађај над свим догађајима“, него је у свему посебан, једини и неупоредив. Божја љубав, једина истинска стваралачка снага, увек нас изнова изненађује, и то неупоредиво више него што би ико од људи могао да замисли или на било који начин наслути.

Славећи, дакле, по свему изузетан догађај, поздрављам вас с најдубљим поштовањем и понизном чежњом срца желим да вас ово славље Ускрса у свему обнови и подстакне на „непоколебљиву веру наде“.

Разум, тај јединствени дар земаљских бића, захтева од нас да се питамо зашто је ово славље муке, смрти и ускрснућа Исуса Христа тако битно! Зашто је то важно за нас лично, за нашу историју, за читав свемир! Да ли човечанство у својим најплеменитијим чежњама стварно не може да заобиђе овај догађај и ово славље?

Чини се, још више, као да савремени начин живота, са својим умноженим могућностима и понудама, може да заобиђе сваку потребу за слављењем Ускрса. Свакодневица која нам доноси толико информација и то са свих страна света, трговине препуне најразличитијих егзотичних понуда, и стварно напета и динамична збивања у друштвеном делу нашег живота, као да у целини упошљавају и задовољавају све наше људске жеље и могућности. И заиста, ко је телесно здрав и тражи само материјалне угодности и користи, он и не примећује толике вапаје са свих страна, које ми, свештеници, свакодневно чујемо у исповедаоницама, у духовном вођењу особа, као и у толиким личним разговорима, посебно са родитељима и васпитачима.

То што су недавно записивали поједини неверујући писци – да је и човек и читаво човечанство постало велики и чврсти замак, али без прозора и без врата – данас се заправо дословно обистинило. Сви ми журимо, не знајући у ствари шта је нам је циљ и шта је смисао толике журбе, без гаранција да ћемо – уз толике саобраћајне несреће – стићи тамо куда желимо. Да и не помињемо коликим интензитетом се увећава број оних који живе у зависностима, у усамљености, у психичким тешкоћама, пасивности, неиницијативности, неодговорности, док други, опет, буде у себи непотребни радикализам или чак агресију.

Сви ми који смо обдарени вером, треба у овим временима да постајемо све свеснији примљених дарова. Управо онако како нам говори Посланица Јеврејима: „Имајући, дакле, великог Великог свештеника, који продре кроз небеса, Исуса, Сина Божјега, чврсто се држимо вере.“ Славље Ускрса нам, наиме, говори да је Исус из Назарета, дакле и Бог и Човек, својом јединственом муком, смрћу и ускрснућем човечанству отворио и прозоре и врата! Он нам је учинио доступном бесконачност стварности! Посланица Јеврејима, као изузетан документ Божјег надахнућа, говори нам, наиме, како је тај исти Исус из Назарета својом сопственом крвљу „продро“ небеса и ушао у Светилиште,у Тајну Пресветог Тројства. Тиме нам је отворио „пут, нов и жив“. То значи да нико више не би требало да пати од бесмисла, депресије, безнађа, пасивности, неодговорности, или на било који начин да себи и другима одузима живот. Тај нови и живи пут који нам је отворио ускрсли Господ, никоме не дозвољава да на било који начин спречава или уништава зачеће, рађање и раст људског бића. Исус, који нам је отворио тај пут, нов и жив, до самог Светилишта, то јест до непојмљиве пуноће среће, радости и задовољства, не дозвољава да нам било ко одузима истинску наду, радост вере, слободу, самосталност и одговорност. Нико не сме да нас прави физичким, психичким или идеолошким робљем.

Ускрсли Господ је, дакле, омогућио свакоме од нас слободан и одговоран улаз у саму заједницу Пресветог Тројства, Оца и Сина и Духа Светога, а светски познати и признати уметник, редовник и свештеник патер Марко Рупник, у години Јубилеја Миланскога едикта је својим мозаиком у цркви у Нишу свима нама на посебан начин представио стварност Ускрса: Исус, велики Велики свештеник, својим крстом и ускрснућем, једини нам отвара просторе правог и свеобузимајућег смисла, среће, радости и вечности.

На том путу ослобођења, требало би да сви ми ходочастимо у ово светилиште вере и предајемо се контемплацији Христовог лика. „Погледом упртим“ у Њега, како нас поново позива Посланица Јеврејима, ослободићемо се сваког ропства, затворености, зависности, безнађа, депресије, неодговорности и паразитства. Његова жртва лечи наше агресије и агресивности, наше охолости и самодовољности, наше себичности и наше болесне потребе да увек будемо први, једини и увек у средишту догађања. Његове, према „Светилишту“ подигнуте руке саме по себи ће нас сместити на право место понизног служења Богу, Цркви, човечанству и историји. Његове прободене руке и ноге, Његове ка Богу усмерене очи – које тако гледају, прате и усмеравају свакога од нас – показале су право место Богородици Блаженој Девици Марији, као и светој Јелени, мајци великог цара Константина.

И зато: Његове очи упрте у нас и наше очи упрте у Њега стварају не само у потпуности нову атмосферу личне наде, среће и радости, него и нову цивилизацију и културу: цивилизацију и културу отворених прозора за светлост истине и љубави, отворених врата смисла живота и смисла наших животних делатности.

И зато: Предрага браћо и сестре, желим вам само да у овим великим данима сретнете овог и оваквог Ускрслог Христа, и да увек живите радост тога сусрета и тог погледа, јер то је поглед чуђења и дивљења, а тако и чин састварања живота с Њим.

И зато: Нека вам у свему буде срећан и благословљен Ускрс!

Радосно се у овој срећи придружујемо браћи и сестрама који у светом предању Истока ове године истог дана са нама славе ускршње Тајне: Христос Васкрсе – Ваистину Васкрсе.

У жељи да никада не изгубимо тај предивни поглед у Њега који нам отвара „пут, нов и жив“, радосно вас благосиљам у име Оца и Сина и Духа Светога! Амен

† Станислав,

надбискуп