Crkva i politika | |||
Totalitarizam u službi Zapada |
sreda, 14. jul 2010. | |
Sredinom januara 2010. godine u Peći je održan regionalni sastanak posvećen pitanjima bezbednosti, na kojem je oficir KFOR-a obavestio prisutne kako je izvesno da će vladika raško-prizrenski Artemije biti smenjen, a na njegovo mesto postavljen novi episkop Srpske pravoslavne crkve – otvoreniji za saradnju i dijalog sa Zapadom. Čovek se pita kako je NATO uopšte mogao da zna tako nešto. A onda se odgovor nameće sam: Srbija će dati sve od sebe da ispuni ono što Zapad poželi, pa oficir KFOR-a nije uradio ništa naročito, samo je otkrio obećanje srpskih zvaničnika. I tako, manje od mesec dana kasnije, imenovan je novi administrator Eparhije, koji je na dužnost stupio u pratnji kontingenta NATO-a u oklopnim transporterima i džipovima, koji se potom rasporedio na ulaznim kapijama manastira. Kosovska policija takođe je bila prisutna. Vladika Artemije tada je suspendovan, navodno zbog finansijskih nepravilnosti koje je počinio njegov asistent otac Simeon. Po svemu sudeći, bio je to puč, uz podršku NATO-a i pod njegovom zaštitom. Prilikom izveštavanja o smeni kosovskog vladike, da bi opisali Artemija, zapadni mediji primenjuju sve standardne izraze koji se koriste za Srbe, a za „objašnjenje” koriste manje od četiristo reči. Tako je „Asosijeted pres” izvestio da je „Artemije poznat po svojim ultranacionalističkim i antizapadnjačkim stavovima”. Osvrćući se na vladikino pažljivo, diplomatski vešto izbegavanje nelegitimne kosovske vlade, sastavljene od profesionalnih kriminalaca i terorista koji su preuzeli vlast na Kosovu – posle niza godina vladikinih napora da se rešenje pronađe u pregovorima, koji su s prezirom odbijani – izveštaj ilustruje njegov „nacionalizam“ propratnom rečenicom da je „on naredio svom sveštenstvu da prekine kontakt sa albanskim vlastima na Kosovu i misijom EU, pošto je Kosovo, 2008. godine, proglasilo nezavisnost od Srbije“. Sada sledi opštepoznati nastavak priče. Artemijevo svrgavanje usledilo je ubrzo posle upozorenja Sinoda SPC da treba pristupiti obnovi crkava uništenih u martovskom pogromu 2004. godine. Vladika Artemije isprva nije pristajao da se počne sa obnovom, zato što bi se obnovilo samo 11 ili 12 crkava i manastira, od 150 sakralnih zdanja uništenih od trenutka kada su NATO i UN preuzeli kontrolu nad Kosovom i Metohijom. Pri tom je obnovu trebalo da vode ekstremisti koji su svetinje i uništili! Nadalje, nijedna od crkava odabranih za obnovu ni na kakav način nije bila povezana s povratkom i repatrijacijom srpskih zajednica, budući da nisu odabrane crkve u mestima u koja Srbi žele da se vrate. Drugim rečima, ova obnova bila je samo paravan: EU i UN želeli su da izgleda kao da nešto rade, a u stvari nisu činili ništa da reše dugoročne potrebe srpskog naroda na Kosovu. Sve ovo ima smisla kada se u obzir uzme to da zapadne sile zapravo i ne žele da se Srbi vrate, ma koliko postupci EU, KFOR-a i UN bili zamaskirani kontradiktornim ponašanjem, koje naivnima liči na želju da se repatrijacija sprovede u delo. Vladika Artemije naposletku je nevoljno stavio svoj potpis na ovaj ograničeni proces rekonstrukcije crkava i manastira, ali je osetio da predstoji veća bitka, te da snage koje žele da ga uklone pokušavaju iskoristiti ovu obnovu kao izgovor. U februaru 2010. godine Sinod je suspendovao vladiku Artemija zbog finansijskih nepravilnosti, iako su članovi ovog visokog tela naglasili da on lično nije pod sumnjom. Optužnica „Otac Simeon” jeste poruka da se nikakva opozicija novoj realnosti na Kosovu neće tolerisati. Tako je jedan od poslednjih vapaja u pustinji ugušen. U odluci Sinoda od 13. februara rečeno je da će se konačnim statusom vladike Artemija baviti Sveti arhijerejski sabor. Episkop Atanasije novi je vršilac dužnosti crkvenog starešine na Kosovu, iako, strogo uzevši, vrši dužnost privremeno, u svojstvu administratora, a ne kao episkop raško-prizrenski, kako glasi zvanična titula kosovskog vladike. Ali on u stvari nije privremeno postavljen, niti je njegova administracija ograničena na administrativne poslove Eparhije. Prema Memorandumu o obnovi crkava, ovaj posao nije administrativne prirode. Takođe, izricanje kazni čija dužina prelazi dužinu nečijeg mandata dovodi u sumnju privremenu prirodu Atanasijeve administracije. Ovo se odnosi na činjenicu da je nekoliko ženskih i muških manastira stavljeno pod stroga ograničenja, smišljena da razbiju njihovu želju da se odupru novom „poretku“. Ostali su ili uklonjeni, uključujući tu i devet monahinja i iskušenica, ili su bili prisiljeni da odu iz manastira Gračanica, gde stolujući episkop ima svoje sedište, jer su Albanci 2004. godine spalili Vladičanski dvor u Prizrenu. Monasi i monahinje iz nekih manastira, kao što su Arhangeli, Crna Reka, Končul i Zočište, stavljeni su pod zabranu, uključujući i oduzimanje prava na služenje liturgije. Treba imati na umu da se episkop Atanasije, dok je u potpunosti vladao svojim mentalnim sposobnostima, odrekao funkcije episkopa pre 11 godina zbog dokazane fizičke nesposobnosti, što je potvrdio Sveti arhijerejski sabor. Ali sada taj isti Sveti sabor njega smatra sposobnim da upravlja eparhijom koja punih 11 godina preživljava najteža iskušenja. Da li je ovo zaista samo stvar administracije Srpske pravoslavne crkve, ili je u pitanju nešto mnogo dublje? Maja 2005. godine sadašnji episkop australijski Irinej, poreklom iz Sjedinjenih Američkih Država, rekao je nemalom broju ljudi, koji su spremni da o tome svedoče, da Zapad, ili da budem preciznija, američki Stejt department, želi da ima posla samo s nekim ljudima u Srbiji: sa njime (Irinejem), Borisom Tadićem i Vukom Draškovićem, liderom Srpskog pokreta obnove. Jezikom Stejt departmenta, objasnio je da je nezavisnost Kosova „jedino rešenje“, i da je on uspeo da ubedi vladiku Teodosija i oca Savu dečanskog da prihvate „neminovnost“ kosovske nezavisnosti. Posao je dogovoren. Manastiru Dečani biće dozvoljeno da i dalje postoji, sve dok se ostali manastiri na svetoj zemlji Kosova i Metohije ne dovedu u red i ne nateraju da potpadnu pod rukovodstvo ovog manastira, povinujući se naredbama Teodosija i Save – bile te naredbe kanonski ispravne ili ne. Zato ne čudi što su dečanski monasi na čelu s Teodosijem i Savom preuzeli manastir Gračanicu februara 2010. godine, kako bi vršili ili nadzirali svrgavanje Artemija i ustoličenje „privremenog” administratora Atanasija. Iako su vrata bila zaključana a ulazak ljudi u manastir nadgledan, sveštenstvo i laici, još uvek verni svom vladici Artemiju, ušli su i uprkos NATO snagama uspeli da se sretnu s njim tek posle, mora se reći, neprimerene svađe između braće hrišćana, sveštenstva i laika, koja se na kraju pretvorila u tuču među monasima. Ova tuča daleko je zlokobnija od svađa između frakcija u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Ovo je kraj igre čiji je cilj da se ukloni poslednji stub otpora nezavisnosti Kosova. Jasno je da su određene interesne grupe prepoznale Crkvu kao poslednju prepreku na putu ka onome za čime su težile još od 1999. godine, a to je stvaranje državice sa malo ili bez imalo legitimiteta, osim u glavama njenih tvoraca, van bilo čijih interesa, u najvećoj meri plaćenoj od albanske narko-mafije. Šta se dešava kada ljudi od poverenja ostave manastire dobrovoljno ili na drugi način? Srpska pravoslavna crkva gotovo je istrebljenja na Kosovu. Nije moguće da vladika Atanasije i vlasti u manastiru Dečani ne vide da će prazne crkve i manastiri značiti kraj preostalih hrišćanskih zajednica na Kosovu, te da će zaverenici na kraju pobediti Crkvu. Zaista, postoji tamnije i gadnije objašnjenje, čije je poreklo u iznenađujuće visokim položajima pojedinih dostojanstvenika, poznatih po tome koliko su nisko spremni da se spuste. Objašnjenje dolazi do nas od 86-godišnje žene koju je, usred pomenute tuče, na pod gurnuo dečanski monah, koji ju je potom i opsovao. Kosara Gavrilović je penzionisani profesor ruske književnosti. Odrasla je u srpskoj emigrantskoj porodici u Americi. Poslednjih nekoliko godina provela je kao lična sekretarica i prevodilac vladike Artemija, s kojim je bila i u vreme njegovog kućnog pritvora u manastiru Gračanici. Prošlog septembra u Ruskoj pravoslavnoj crkvi svetog Jovana Krstitelja u Vašingtonu održala je govor i otkrila da su nekim episkopima, aktivnim na Kosovu, upućene pretnje da će biti lišeni slobode. Evo važnijeg dela njenog govora: „Poznajem lično dva episkopa koje je Stejt department ucenom naterao na pokornost, tvrdeći da su oni ratni zločinci i da američka vlada ima neosporne dokaze za ovo, tako da se u svakom trenutku mogu naći u Hagu pod optužbom. Međutim, američka vlada smatra da je korisnije da oni ostanu na svojim mestima i sarađuju sa Amerikom. Episkopi su se uplašili i poneli kao kukavice. Ostali su na svojim mestima i krotko počeli da rade po američkom nalogu. Pred kraj rata u Bosni bila sam prevodilac jednom od njih. Sa njim sam bila u Kongresu kada je optužen za etničko čišćenje. Bio je to episkop Atanasije, kojeg sam dobro poznavala i iskreno volela. Znala sam tada da nije kriv za ono za šta su ga optuživali. Nije mi poznato ni koje optužbe Amerika misli da može podići protiv crnogorskog mitropolita Amfilohija. Ne znam i nije bitno. Bitno je da su obojica krivi za nešto drugo: oni su se uplašili i poneli su se kukavički.” U kasnijoj prepisci gđa Gavrilović opisuje scenu iz 1995. godine, u kojoj Atanasije saznaje za svoje „ratne zločine“: „Ubrzo posle rata u Bosni, episkop Atanasije bio je u poseti Vašingtonu, a na jednom od sastanaka, čini mi se, bio je u kancelariji kongresmena sa članovima Amnesti internešenela, koji su ga optužili za etničko čišćenje. Na tom sastanku nije bilo pomena o Hagu. On je, jednostavno, optužen za ratni zločin, odnosno za etničko čišćenje. Episkop Atanasije bio je obavešten (mislim, od strane međunarodnih snaga – možda Plavih šlemova) o sledećoj situaciji. Jedan muslimanski grad, ne sećam se imena, negde u Hercegovini, bio je okružen jugoslovenskim snagama. Naoružani muslimani bili su ukopani u centru grada. Dve suprotstavljene vojske bile su odvojene štitom formiranim od žena, dece i staraca, koji su bili u opasnosti da budu pobijeni u unakrsnoj vatri. Vladiku su zamolili da pomogne. Jedina vladikina briga bila je da sačuva žene, decu i stare. On je stigao na to mesto praznim autobusima, uspeo da ugovori prekid vatre, stavio stare, žene i decu u autobuse i rekao vozačima da ih odmah odvedu u Crnu Goru, a zatim je Srbe i muslimane prepustio jedne drugima na milost i nemilost. Ovaj scenario stavljen je pred vladiku. Kada je upitan da li je tako bilo, on je rekao da je to tačno. Tada je usledila žučna diskusija, koja je otprilike tekla ovako: Atanasije: Bio sam pozvan da pomognem nevinim ljudima koji su bili u smrtnoj opasnosti. I to sam učinio. Amnesti internešenel: Ali ipak, to je bilo etničko čišćenje, zar ne? Atanasija: Kako? Amnesti internešenel: Uzeli ste jednu etničku grupu iz njihove etničke sredine i odveli ih u neki drugi region. Atanasije: Uzeo sam grupu ljudi u smrtnoj opasnosti i poslao ih na sigurno. Bez obzira na to šta je Atanasije govorio i kako verno i žestoko sam prevodila, oni su se uhvatili samo za to: etnički homogena grupa uzeta je iz svog okruženja! Na Atanasijevu tvrdnju da bi ta grupa ljudi bila pobijena da je ostala tamo, oni su odgovorili da ne mogu biti sigurni u to. Na pitanje da li bi, znajući ono što je sada znao, ponovo učinio istu stvar, Atanasije odgovorio: Šta? Da li bih odustao da spasem grupu ljudi od sigurne smrti samo zato što bi me negde u budućnosti grupa ljudi u Americi mogla optužiti da sam počinio ratni zločin? Boga mi, nadam se da bih. Iako sve to zvuči nadrealno, bizarno, ludo, neverovatno, verujte mi da je tako bilo. Ono što ne mogu da opišem jeste kasnija eksplozija revolta, gađenja, dubokog bola, tuge i nepodnošljive žalosti; a najgore od svega, nagoveštaja da vladika sumnja u samog sebe, a potom zapada u očajanje. Onda je jednostavno digao ruke. Zatim smo se posvađali stojeći na trotoaru ispred jedne od zgrada Kongresa. Rekla sam mu da mora nastaviti da se bori, a on je kazao da ne može. On će nastaviti borbu kod kuće, ali više nikad neće kročiti na američko tlo niti razgovarati s bilo kojim zapadnjakom. Onda, nekoliko godina kasnije, ponovo je došao u Ameriku, u Kaliforniju, da budem precizna, i sada je veliki prijatelj Zapada. I još nešto. Kako je mitropolit Amfilohije, od persone non grata u zapadnoj Evropi, kome je zabranjen ulazak u bilo koju zapadnoevropsku zemlju, iznenada postao omiljeni pravoslavni sveštenik birokratije Evropske unije? I eto vam.” U svom govoru u septembru, gđa Gavrilović dodatno je razjasnila pozadinu uzroka protesta u Srpskoj crkvi, i dugoročan plan za uklanjanje Artemija iz njegove eparhije na Kosovu: „Sinod je već duže vreme pokušavao da ukloni vladiku Artemija. Na primer, u više navrata optuživali su ga za finansijske malverzacije, ali optužbe su bile neosnovane. U jesen 2004. pokušali su da ga proglase ludim. Tadašnji jeromonah, a današnji episkop australijsko-novozelandski Irinej Dobrijević i vladika Teodosije lipljanski pozvali su me telefonom i zatražili da se sastanu sa mnom da potpunije objasne mentalno stanje vladike Artemija. Nikad se nismo sastali. Nisu me uverili, a ne verujem ni da je mnogo onih koji su u to poverovali.” Kakvog je oblika bilo ludilo vladike Artemija? Jedan od simptoma bilo je njegovo uporno odbijanje da dopusti da crkve i druge crkvene objekte, uključujući i Vladičanski dvor u Prizrenu, koji su 17. marta 2004. teško oštetili Albanci, ponovo grade oni koji su ih i uništavali. Moglo bi se reći da je, u datim okolnostima, njegovo odbijanje potpuno razumljivo. Međutim, Savet Evrope, koji je želeo da se uključi u finansiranje projekta obnove, insistirao je da se ugovori za obnovu daju albanskim izvođačima radova. Budući da je vladika odbio da to učini, Savet Evrope okrenuo se Sinodu, a Sinod je naredio vladici da potpiše Memorandum o obnovi crkava i drugih objekata. Vladika Artemije je Memorandum potpisao, ali i odmah povukao svoj potpis. U naredne četiri godine, javno i energično, osuđivao je ovaj projekat. U početku je to bila stvar principa: vladici je, jednostavno, bilo groteskno da uništitelji odjednom postanu graditelji onoga što su uništili. Kasnije se pojavio još jedan razlog njegovog odbijanja – razlog čisto tehničke prirode. Ono što su albanski izvođači radova izgradili počelo je da se raspada posle godinu dana ili nešto više. Bez obzira na ovu činjenicu, Sinod, sada na čelu sa mitropolitom Amfilohijem, koji je bio najposlušniji saradnik Amerike i Saveta Evrope, potpisao je Memorandum o prihvatanju „obnovljenih“ objekata bez saglasnosti vladike Artemija. Prema kanonima Crkve, mitropolit nije imao pravo da se upliće u poslove druge eparhije. Pre nekoliko meseci, aprila ili maja 2009. godine, Sinod je poslao ultimatum vladici Artemiju: do 1. jula, vladika će ili prihvatiti obnavljanje crkava i drugih objekata u vlasništvu Eparhije, ili će biti izveden pred Crkveni sud zbog neposlušnosti Sinodu i drugih aktivnosti koje će, najverovatnije, dovesti do raskola unutar Crkve. U štampi su se pojavili brojni članci o najnovijem sukobu između mitropolita Amfilohija i vladike Artemija. Među njima su se našli i članci koje su napisali stručnjaci za kanonsko pravo – sveštenici i laici, i na našoj strani i na strani Sinoda – a autori svih ovih tekstova tvrdili su da Sinod nema kanonskog osnova za svoju odluku, te da bi crkveni sud trebalo da oslobodi episkopa svih optužbi. Svako je bio apsolutno siguran da će vladika Artemije odbaciti ultimatum. Međutim, niko nije narodu rekao ključnu stvar. Niko nije pomenuo da onog trenutka kada optužbe budu iznesene pred Crkveni sud, sud će po kanonima biti obavezan da episkopa oslobodi svih njegovih episkopskih dužnosti i da na njegovo mesto imenuje administratora. Bez obzira na to koliko bi dugo trajalo suđenje, do trenutka kada bi se završilo, borba za Kosovo i Metohiju, za integritet pravoslavlja, za sve za šta se vladika Artemije borio, biće gotova. Nemojmo zaboraviti da je obnova crkava od strane albanskih vlasti na Kosovu zajedno s međunarodnom zajednicom ključ za završnu fazu pregovora o Kosovu – i to na dva načina. Prvo, to će omogućiti kosovskom doktoru Frankenštajnu, a pre svega njegovom američkom kumu, da ukaže na ovaj „podvig“ kao na dokaz zrelosti Kosova, odgovornosti i poštovanja prema manjinama i manjinskim veroispovestima. Drugo, i još gore, ovi manastiri i crkve polako ali sigurno počeće da se predstavljaju turistima kao „nasleđe Kosova“ i kao „kosovska obeležja“. Ispražnjeni, opustošeni manastiri biće sredstvo kojim se iz turizma izvlače preko potrebni dolari za ekonomski dementno „novorođenče”, čija se ekonomija trenutno sastoji od kriminalnih poduhvata i međunarodne pomoći. Drugim rečima, namera je da se od strane albanskih turističkih vodiča, čiji su klanovi terorisali i prognali stanovnike, ono što je ostalo od crkava i manastira srpskog Jerusalima predstavi kao baština albansko-muslimanskog Kosova. Ovo će se postići uz pomoć srpske vlade, koja je i dalje očajnički rešena da pokaže svoju prozapadnu orijentaciju i uđe u evroatlantsku kliku, servilnu prema muslimanima. EU je već izradila dokument kojim se definiše kako da se najbolje eksploatiše „kulturno nasleđe Kosova“. Neverovatno je da se u „Projektnom zadatku – Izgradnja objekta regionalnog kulturnog nasleđa na Kosovu“, na dvadesetak strana koje se uglavnom bave crkvama nigde ne pominje reč „Srbi“, „srpski”, „Srpska pravoslavna crkva” ili „srpska baština”. Takozvana međunarodna zajednica, s Turskom, koja ima glavnu operativnu ulogu u sprovođenju ovog projekta, pokušava da promoviše Kosovo kao regionalni kulturni centar Balkana. (Turska agencija za međunarodnu saradnju i razvoj ima istaknuto mesto u ovom projektnom zadatku.) Dakle, dobijamo region na Balkanu koji je podvrgnut ubrzanoj islamizaciji, s jednom muslimanskom zemljom kao gospodarem i vladarem celokupnog regionalnog kulturnog centra. Uz to, pomenuti objekat biće izgrađen u Prizrenu, gde je 90 odsto „kosovske kulturne baštine“ srpsko. Ipak, nijedan Srbin nije uključen u to, već samo Albanci i njihovi istorijski sponzori Turci. Ironija je što kroz taj centar, putem programa stipendiranja, treba da se oformi kadar mladih i talentovanih Albanaca, koji će, umesto da ih uništavaju, proći obuku iz oblasti zaštite kulturnih dobara. Zamislite da Zid plača postane deo palestinske istorije i kulturnog nasleđa! Zapadne vlade žele da vide Albance kako zarađuju na kulturnoj baštini ove pokrajine. Prema izvoru koji ima pristup dokumentima Evropske unije, očekivani cilj, pored kulturne promocije, jeste zarada. Da bi ga sproveli, za šta su im potrebni prazni manastiri i crkve, pronašli su najbolji način da ovo urade, a to je da nameste da se Srbi potuku između sebe, ovaj put koristeći crkvu, koja, opet, treba da se okrene protiv same sebe. „Zavadi pa vladaj!“ Videvši pokušaj Albanaca, potpomognutih od međunarodne zajednice, da uzurpiraju srpsku kulturnu baštinu i istoriju, srpska vlada i poglavar Srpske pravoslavne crkve dopustili su, otvoreno i bez otpora, da se ova krađa dogodi. Logičan zaključak je da sledi "deklerikalizacija" Kosova. Dok se uništavanje srpskih crkava vekovima dešava, nedavno uništavanje hramova ima svoje poreklo u semantici koju je malo ko primetio, a koja ima veze s ratom na Kosovu devedesetih godina. Pun istorijski naziv pokrajine „Kosovo i Metohija“ počeo je da se označava kao „nacionalistički“ naziv za pokrajinu, a svako ko je koristio taj naziv odmah bi bio odbačen kao „nacionalista“. Značajno je to što deo imena koji je izbačen iz opšte upotrebe – Metohija – znači „crkveno imanje“, kao u frazi „crkvena zemlja“. Februarski i-mejl Ninoslava Ranđelovića, reditelja koji je sam dokumentovao kulturni i sve veći fizički genocid nad Srbima na postnatovskom Kosovu, vidovito navodi: „Verujem da će pitanje ugrožene pravoslavne baštine na Kosovu uskoro biti u svetskoj žiži interesovanja, zajedno sa zahtevom svetskih političkih institucija da Srbija podrži proces obnove porušenih crkava i manastira u saradnji s kosovskim institucijama koje su oformljene nakon proglašenja nezavisnosti Kosova pre dve godine. Čini mi se da je nedavna tragedija u vezi s vladikom Artemijem deo tog plana. Bojim se da je srpska vlada prihvatila da se povinuje novim podsticajima sa Zapada, tako da je postalo neophodno da se vladika Artemije ukloni iz Eparhije na Kosovu, i to na brutalan način. Međutim, mislim da će proces obnove pravoslavnih manastira na Kosovu poslužiti samo da bi se prikazala 'zrelost' kosovskih institucija i 'ozbiljne' namere kosovske vlade da se navodno ponaša na civilizovan način, te da dokaže svoju 'sposobnost' da konačno reši ovaj dugogodišnji problem. Istovremeno, ovaj proces bi, takođe, mogao da otvori još jedno poglavlje u knjizi Srbijin gubitak Kosova. Naime, ako pravoslavne manastire i crkve budu obnavljale isključivo kosovske institucije, oni će se u bliskoj budućnosti najverovatnije smatrati 'kosovskim manastirima'. Siguran sam da bi takav mogući sled događaja imao ozbiljne posledice po Srpsku pravoslavnu crkvu na Kosovu. Političari u Srbiji ne izgledaju zabrinuti zbog ovakvog ugla sagledavanja problema i uglavnom se bave sopstvenom političkom budućnošću u Srbiji, ali duboko sam zabrinut da su predstavnici srpske crkve odlučili da podrže taj plan. Tvoj u Hristu, Ninoslav.” Tako da su iz prvog dividija, iz serijala pod nazivom „Days Made of Fear“ (Dani satkani od straha), koje je snimio Ranđelović i iz koga se Srpska patrijaršija nedavno povukla nakon obećanja da će pomoći u njegovoj distribuciji i predložiti dodatne snimke, neki po prvi put saznali kako su se Albanci i Srbi zajedno krili u srpskim manastirima tokom NATO bombardovanja. Na tom snimku, koji obuhvata period od 1998. do 2005. godine, monasi pokazuju neke crteže u boji koje su u znak zahvalnosti za njih nacrtala albanska deca kada su godinama kasnije prepoznala neke od monaha. Koliki je broj ovih monaha kojima Hag sada preti optužnicama za „ratne zločine”? Neki hrabri Srbi u februaru su potpisali peticiju upućenu patrijarhu srpskom gospodinu Irineju i Svetom arhijerejskom sinodu, pod nazivom „Otvoreni apel za vraćanje u zvanje Njegovog preosveštenstva episkopa Artemija raško-prizrenskog i kosovsko-metohijskog”. Vredno je preneti delove tog predloga: „Vladika Artemije je sa čvrstinom i smirenjem, neumoran u svojim naporima da se sastane kako s prijateljem tako i neprijateljem, putovao kilometrima i kucao na bezbrojna vrata, sa ciljem da prenese istinito svedočenje stradanja hrišćanskog srpskog naroda i Crkve u srpskoj pokrajini Kosovu i Metohiji. Mnogi njegovi sagovornici ne slažu se s njegovim pogledima, ali postoji veliki broj onih koji ga podržavaju. Svi, međutim, pokazuju visoko poštovanje za njegovu odlučnost u traganju za rešenjem koje bi dovelo do istinskog mira i razumevanja, za njegovu ljubav i brigu za svoje mučeničko stado, kao i njegovu nepokolebljivu odbranu pravoslavne, hrišćanske vere. Zbog toga je neshvatljivo da se dozvoli da se pred očima celog sveta odigrava tužni spektakl nedopustivog i neljudskog ponižavanja vladike Artemija. Ide se toliko nisko da upadaju u njegove odaje u manastiru Gračanici pod 'nadzorom' stranih trupa u uniformama UN – pa čak i 'nošnjama' tzv. policije separatističke, terorističke, albansko-muslimanske administracije! – i stavljaju ga, praktično, u kućni pritvor. Takvo ponašanje prema bilo kojem ljudskom biću, a kamoli vladici i pastiru progonjenog stada, užasava ljudsku savest civilizovanog sveta zbog cinične nebrige, nepoštovanja zakonske procedure i osnovne pristojnosti. Nema sumnje zbog čega je ova akcija baš sada preduzeta. Već izvesno vreme, sve su jasnije indikacije da su zapadne sile, pre svega Vašington, uznemirene u svojoj želji da završe posao na Balkanu, posebno na Kosovu i Metohiji, odlučile da uklone osobu koja im više od bilo koga drugog predstavlja nesavladivu prepreku ka ostvarenju tog cilja. Zahvaljujući većim delom napornom radu vladike Artemija, veliki broj zemalja u svetu podržao je Srbiju u njenom pravnom i moralnom naporu da očuva svoju nezavisnost i teritorijalnu celovitost. Nije uspeo ni pokušaj separatističke vlasti u Prištini da zatvori takozvane paralelne institucije u pokrajini (u stvari zakonita državna tela Republike Srbije) uprkos slaboj podršci Beograda tim institucijama. Može li biti išta strašnije od spoznanja da čim se Njegova svetost patrijarh Pavle, vječnaja pamjat, uklonio s puta, neprijatelji vladike Artemija u Srbiji – uključujući čak i članove Svetog sinoda! – počinju da deluju u ime svojih stranih gazda? Pogotovo treba istaći da je vladika Artemije izložen napadima koji se graniče s linčom, na čijem su se čelu nalazile određene vladike, koje su iz ličnih ambicija ili na osnovu doktrinarnih programa već duže vreme gajili ogorčenje prema vladici Artemiju i sada veruju da imaju priliku da ga unište. Niko, a naročito Srbi ne treba ni da pomisle kako je moguće okrenuti glavu od onoga što rade vladici Artemiju, monasima i monahinjama koji ga brane, te da se ponaša kao da očekivani ishod nije eliminacija Srba na Kosovu i Metohiji i da misli kako odgovorni neće biti nagrađeni za svoju izdaju.” Zaista, da li je Srbija ikada bili nagrađena za svoje bezbrojne izdaje u službi Zapadu? Srbi su uklonili Miloševića na način koji međunarodnopravni stručnjaci smatraju otmicom, ali deceniju kasnije, Srbe i dalje smatraju „nacionalističkom, genocidnom, beskompromisnom“ ruljom. Posle Miloševića, prozapadna vlada Vojislava Koštunice mučila je i naizmenično podmićivala svedoke da svedoče protiv Miloševića, ali ubrzo su i samog Koštunicu nazvali „nacionalistom“, kada ni on sam nije bio voljan da dopusti totalno silovanje svoje zemlje. Tokom rata u Bosni i Hrvatskoj Milošević je sarađivao sa Zapadom sve dok sam nije postao meta. Srbija je potpisala rezoluciju UN 1244 saglasivši se da ode s Kosova i omogući UN i NATO okupaciju pokrajine, uz obećanja i floskule kako je Kosovo sastavni deo Srbije. Ali svi smo videli šta je od toga ostalo. I sada, kao pas, čiji je duh slomljen i koji je programiran da se povinuje – bilo da je u pitanju nagrada ili kazna – Srbija ostavlja utisak totalitarne države. Ljudima se preti da će ostati bez posla i najmanje u jednom slučaju preti se deportacijom ukoliko se ne drže podalje od crkvenog protesta. Advokat DŽim DŽatras, zastupnik Srbije i Kosova, izdao je u februaru javno saopštenje u kome je osudio uznemirujuće ophođenje prema vladici Artemiju tokom njegove suspenzije (posle ove izjave episkopu je bilo dozvoljeno da putuje): „Od kada je vladika Artemije suspendovan, od administracije njegove eparhije proizašle su tvrdnje da će Njegovo preosveštenstvo u potpunosti zadržati svoje dostojanstvo episkopa raško-prizrenskog i kosovsko-metohijskog i da mu je zabranjena samo direktna kontrola nad poslovima njegove eparhije. Navodno, on je slobodan čovek i može da radi sve što odgovara njegovom statusu. Može da ode bilo kuda i razgovara s bilo kim, bez ograničenja, nadzora ili bilo čije dozvole. Međutim, okolnosti pod kojima je vladika Artemije suspendovan ozbiljno dovode u pitanje ovu tvrdnju. Od vladike Artemija ne traži se, ni u cilju istrage, da ostane u svojoj rezidenciji u manastiru Gračanici, bez mogućnosti da se sastane sa svojom duhovnom decom u okviru svoje eparhije i na drugim mestima, ne brani mu se da poseti svog lekara u Beogradu (Njegovo preosveštenstvo nije mlad čovek), ili da razgovara s novinarima, barem o temama koje nisu vezane za trenutni spor. Ipak, svedoci smo da Artemije nije radio ništa od pomenutog. U stvari, mi njega uopšte i ne viđamo. Izgleda da vladiku Artemija jedino možemo videti na fotografiji objavljenoj na navodno novom eparhijskom sajtu nakon očiglednog nasilnog oduzimanja sajta Njegovog preosveštenstva. (Kako najbolje objasniti oduzimanje i gašenje sajta vladike Artemija osim potrebom da se ućutka i izoluje?) Na toj fotografiji vidimo vladiku Artemija kako služi u crkvi zajedno s vladikom Teodosijem, za koga se zna da je saglasan sa onima koji podržavaju suspenziju vladike Artemija. Očigledna svrha ove fotografije jeste da se pokaže kako je vladika Artemije dobro i naizgled zadovoljan svojim trenutnim položajem. Gledajući fotografiju, čovek se ne može oteti utisku da je na njoj kidnapovana žrtva čiju su sliku kidnaperi poslali njegovoj porodici da pokažu da je žrtva i dalje dobrog zdravlja.” U neraskidivoj vezi s problemom što je vladika Artemije očigledno primoran da bude u izolaciji jesu veoma uznemirujući izveštaji, u kojima se navodi kako se monasi i laici, odani vladici, nalaze pod pritiskom da ga napuste ili ga se odreknu, pod pretnjom da će im, u suprotnom, biti uskraćeno pravo na ishranu. Mora se imati u vidu da su od suspenzije vladike Artemija sva finansijska sredstva eparhije u rukama onih koji su odgovorni za njegovu suspenziju. To znači da su se monasi i laici, kako u Gračanici tako i u drugim ustanovama eparhije, koji svoja dnevna sledovanja i drugu uobičajenu podršku primaju iz manastirskih sredstava, sada našli u potpunosti pod kontrolom lica za koja imaju razloga da sumnjaju da nisu prijateljski raspoložena prema njihovom voljenom arhipastiru. Od pojedinaca lojalnih vladici Artemiju stizali su uznemirujući izveštaji, u kojima je direktno rečeno da će dobiti hranu samo ako su saglasni da se moralno odreknu Njegovog preosveštenstva i stanu na stranu novog poretka u Eparhiji. Jedina alternativa pokornosti jeste da se oslone na ograničena sredstva koja potiču od nekolicine pojedinaca, koja se brzo troše, ili da fizički napuste Eparhiju. Naravno, odlazak monahinja i monaha iz manastira i jeste pravi cilj. Tako je devet prestravljenih monahinja nedavno napustilo svoje manastire po prijemu obaveštenja koje je stiglo od Teodosija i Atanasija da vladika Artemije više nije njihov duhovni otac. Sestre su se poverile Kosari Gavrilović, a ona je zbog toga 23. aprila sazvala konferenciju za novinare, na kojoj je oštro rekla: „Braćo i sestre, ovo još nismo videli u Srbiji – ni pod Miloševićem, ni pod Titom, ni pod nemačkom okupacijom. A Srbija sve to toleriše. Sestre su napustile Gračanicu u sredu, 17. februara, a što se tiče igumanije, ona je tako skrhana bolom zbog odlaska sestara da su morali da je transportuju u bolnicu, gde je zadržana u predinfarktnom stanju, više od nedelju dana. Svedoci smo totalitarizma u ime tzv. demokratizacije, kao što bi Zapad i hteo da poverujemo. Svedoci smo da su se sveti ljudi upisali u službu ove velike igre reči, a sada polažu račune stranim gospodarima. Pošto se od Srba proteklih nekoliko decenija tražilo da se odreknu sami sebe, sada se najzad traži da se odreknu Boga.” U svojoj izjavi u februaru, u vezi s navodnom zloupotrebom sredstava za koje je vladika Artemije optužen, DŽim DŽatras pokušao je da razjasni šta se zapravo dešavalo: „Čak i ako postoje legitimna pitanja o administrativnim stvarima Eparhije koja treba postaviti, svako vidi da se ovde koristi metod za brisanje onoga što vladika Artemije javno svedoči, kao i za terorisanje i zastrašivanje njegovih pristalica. Vladika Artemije zaključio je da, ako zvanični Beograd ne bi preduzeo ništa [da se Kosovo sačuva], on nema izbora, osim da pokuša da sam učini nešto što bi bilo centralna tačka u naporu da se istina o Kosovu obrazloži Amerikancima i onima koji donose odluke. To je ona ista odlučnost i hrabrost koju je pokazao kada sam ga prvi put upoznao, dok sam radio u Senatu, u periodu od 1997. do 1998. godine, kada je, koliko znam, on bio jedini episkop spreman da govori protiv Miloševića i dođe u Vašington u misiji mira. Kako, onda, da shvatimo osećaj epohalnog otkrića kod onih koji pokušavaju da diskredituju vladiku Artemija? Ako govorimo o pitanju rasuđivanja, to treba da prepustimo vladici, jer je to njegovo diskreciono pravo. Na primer, ako Artemije odluči kako bi bilo bolje da se, umesto trošenja novca za obnovu oštećene crkve koju bi Albanci mogli ponovo da napadnu, taj novac potroši na očuvanje crkava od uništenja, ko bi bolje od njega mogao da rasudi o toj stvari? U svakom slučaju, takva pitanja mogu se postaviti na razuman i human način. To, međutim, nije ono što danas pred sobom vidimo, što pothranjuje osećaj da je nešto drugo posredi.” U intervjuu za „Srpski nedeljni telegraf” iste te nedelje, DŽatras je dodao: „Kosovo i Metohija je srce Srbije, ali drugo srce, koje se ne može odvojiti od Kosova, jeste pravoslavna vera. Nije slučajno to što je napad usmeren protiv vladike Artemija, koji je živi simvol oba srca. Ja sam samo laik, ali sam potpuno uveren da u ovom napadu nije u pitanju samo budućnost Kosova, već i kanonsko upravljanje Crkvom, skriveni strani uticaji unutar Crkve, kao i put kojim će Crkva ići u vezi s doktrinarnim i liturgijskim pitanjima.” I stvarno. U svom govoru u septembru u Ruskoj pravoslavnoj crkvi u Vašingtonu, Kosara Gavrilović ispričala je kako su bake iz sela na Kosovu počele da primećuju nešto čudno u liturgiji: „U Srbiji su to prve primetile naše seoske bake. One možda ne znaju da čitaju i pišu, ali liturgiju znaju napamet. A liturgija je odjednom počela da se menja. Prvo su se desile gotovo neprimetne promene u poretku službe, a onda su se pojavila ispuštanja – ili je samo tako starim bakama izgledalo? Ali kada je došao na red Veliki vhod i kada je horu zabranjeno da na amvonu otpeva heruvimsku pesmu, nisu samo bake primetile da nešto nije u redu. A kada je postalo opštepoznato da ispovest nije više neophodna, svima je bilo jasno da su stvari loše krenule. U Crkvi su se poveli ozbiljni razgovori koje su neki pokušali da sakriju, ali im nije pošlo za rukom. Ljudi su saznali. Ne sve, naravno, ne svaki detalj, ali neke vrlo važne, vrlo tužne i zastrašujuće činjenice stigle su do ljudi. Kada je jedan od episkopa, koji nije delio Atanasijevo mišljenje, rekao: „To što vi radite u suprotnosti je sa kanonima“, Atanasije mu je odgovorio: „U novoj stvarnosti, kanone mačku o rep“. Ovo su reči čoveka koji je donedavno bio jedan od velikih stručnjaka za kanone u Srbiji, koga su poštovali ne samo kao eksperta za kanonsko pravo, nego još više kao jednog od njegovih najrevnosnijih branilaca.” Na kraju, gđa Gavrilović razotkriva mentalitet savremenih Srba: „Većina se žestoko namerila da se pridruži Evropi. Ako biste bili u situaciji da pitate ljude na ulici zašto su toliko nestrpljivi da uđu u Evropu, šta oni očekuju da pronađu u Evropi, stekli biste utisak da je njihova jedina stvarna želja da dobiju vizu i da im se omogući da putuju. Za Srbe, viza je postala novo zlatno tele. Ako biste ih upitali šta bi još radili u toj obećanoj zemlji za koju tako strastveno žele da dobiju vizu a koja se zove Evropska unija, ne biste dobili direktan odgovor, jer takav odgovor ne postoji. Ljudi ne znaju zašto žele da putuju. To im i nije važno. Nije im važno kuda će ići, oni ne razmišljaju šta bi tamo radili. Čini mi se da oni žele da putuju samo da ne budu više sami, da se ne bi osećali usamljeno, napušteno i odbačeno od svih. Srbima se smučila usamljenost. Ali tragedija leži u činjenici da oni ne shvataju da će, kad budu stigli u Evropsku uniju, i dalje biti isto tako usamljeni i odbačeni kao što su i danas, zbog toga što je Evropska unija klub za odabrane, toliko ekskluzivan da čak ni članstvo u njemu ne garantuje da ćete biti prihvaćeni kao ravnopravni članovi. Vlada Srbije verovatno zna zašto tako očajnički želi da bude deo Evropske unije. Ona daje suvisla objašnjenja zašto Evropsku uniju moramo da smatramo obećanom zemljom, i ne može da shvati taj drugi, taj mali, beznačajni, jedva primetan deo Srbije koja je protiv toga, koji ne veruje svojoj vladi. Mi ne verujemo našoj vladi iz više razloga, a prvi je taj što savršeno dobro znamo da nas Evropska unija nikada neće prihvatiti. Možemo ispuniti sve uslove koji su nam postavljeni, ali EU će nam postaviti novi uslov, nikada do tada pomenut, i zahtevaće od nas da ga ispunimo. Znamo da i vlada to zna, ali vladu nije briga. Ona se ne plaši nikakvih novih uslova koje bi Evropska unija mogla da izmisli. Očigledno, ona ima svoje interese. Koji su to interesi? Ne znam, ali ja sam na ljutom iskušenju da kažem da je naša vlada potkupljena. Svi oni koji su u proevropskom taboru, svi zapadnjaci – u vladi i van nje – misle da je najveća prepreka na putu ka Evropi pokrajina Kosovo i Metohija. Oni su čvrsto ubeđeni da ćemo, ako ono nestane sa lica zemlje, biti primljeni u Evropsku uniju istog sekunda, a s Kosovom i Metohijom nestaće i svi naši problemi: ekonomski, politički, društveni, duhovni i crkveni. Mogli bismo takođe da očekujemo odgovor naše vlade i našeg naroda na pitanja: U koju Evropu smo tako zapeli da uđemo? Da li je to ta Evropa koja poziva NATO da bombarduje Srbiju, u kojoj je preko 3.000 civila, uključujući decu, poginulo kao žrtva 'humanitarne intervencije'? Ili je to Evropa koja se ne usuđuje da zaštiti prava svojih hrišćanskih građana, jer to ne bi bilo politički korektno – dok u isto vreme marljivo štiti verska prava muslimana? Vlada, naravno, nije obavezana da vodi računa o duhovnom životu svog naroda, ali je Crkva zato obavezana da brine o spasenju svojih vernih. Šta ako srpski episkopi izgube ono što bi trebalo da bude njihov glavni atribut, ono što ih definiše? Šta ako su srpski episkopi odlučili da se pridruže svetovnoj vlasti u njenom poduhvatu, i da zajedno sa Evropskom unijom prigrle globalizaciju? Da li oni znaju šta 'globalizacija' znači? Mogu li da nam daju objašnjenje zašto su oni, naši arhijereji, tako sumanuto nestrpljivi da se pridruže Evropi?” Kako Gavrilović navodi, na kraju će Srbe i dalje smatrati Srbima i odbacivati ih kao takve. Bez obzira na to koliko daleko ili koliko brzo Srbi žele da pobegnu od svog Srpstva, svet će ih uvek definisati kao Srbe, čak i posle svega što ih je taj isti svet naterao da urade da bi napustili svoje Srpstvo, da u potpunosti ugase taj nacionalni, kulturni i duhovni identitet, tako što su ga izjednačili sa „nacionalizmom“. Ukoliko dođe dan da ovo postane očigledno modernim, evroatlantskim rasrbljenim Srbima, pošto su se odrekli poslednje stvari koja ih još uvek čini Srbima – duše svoje Crkve – tada će se naći još usamljeniji nego na početku, jer im više neće ostati identitet kojem bi se mogli vratiti. S rasprodajom Srpske pravoslavne crkve, sada imamo mernu jedinicu kako malo otpora i kako malo pomoći poslednjim kosovskim Srbima možemo očekivati iz Beograda u ovim trenucima. A ako je sama Srbija spremna da se odrekne, čak potpomogne, sopstveno uništenje, pola podsticaja će nestati za dve trećine članica UN koje su se do sada uzdržale da priznaju nezavisnost Kosova. Kao što je ruski ministar inostranih poslova Sergej Lavrov rekao 2007. godine: „Mi ne možemo biti veći Srbi od Srba.” (Naslov originala: Julia Gorin, Totalitarianism In Service To The West) |