Povodom nedavnih rasprava o kreacionizmu - Ima li Bog svog Darvina?

Zabluda je da su sve teorije o nastanku čoveka ravnopravne. One to nisu. Teorije koje se odriču racionalnih objašnjenja kao što je kreacionizam (da je čovek stvoren a ne nastao evolucijom) ne spadaju ni u teorije: to su verovanja koja se zasnivaju samo na našem razmišljanju koje se ne oslanja na iskustva. Kako mi sem iskustva nemamo drugih izvora saznanja o spoljnem svetu, takva su verovanja jednostavno znak odluke da prihvatimo neznanje. Neke takve odluke izgleda, kao nedavna Patrijarhova, da odbije da o tome raspravlja, su možda najracionalnije. Šta je Patrijarh hteo da nam kaže?

Neki pak kažu da je kreacionizam kao sve drugo što mi pokušavamo da znamo, najzad samo "hipoteza", te da su nauka i religija na istoj polaznoj tački, jer je i evoluucija - hipoteza! Ubitačan argument protiv kreacionizma je činjenica da on podrazumeva prihvatanje da ima posledica koje se u načelu objašnjavaju voljom nadprirodnih sila, tj. zahtevaju prihvatanje čuda - a čuda se jednostavno ne događaju! Zaboravljaju pored toga, i efendija i mudraci još i to da dok evolucija ima mnogo dokaza, kreacionizam je bez i jedne potpore, a takvih hipoteza, koje se ne osnivaju ni na čemu je - beskonačno mnogo i ispada da je istina nešto slučajno.

Budimo iskreni. Možemo se baviti samo hipotezama koje imaju bar neke dokaze u svoju korist, a evolucija ih ima na pretek. Nisu ni svi detalji evolucije sigurni, to je jasno. Verovati u nešto, za šta imamo dokaze, je zato i opravdano i često se naziva znanjem. A verovati u nešto, za šta nemamo dokaza, je religija. Gde je tu problem? Religija je kao poezija, čini nam život interesantnijim, nekima pomaže lično, mada neke praktične pomoći od religije ipak izostaju. Drugi nalaze nauku zanimljivijom, pomaže im čak i praktično da se snađu u komplikovanom svetu, putuju brže, skuvaju kafu, saznaju za nove zanimljive stvari, komuniciraju, žive duže, udobnije. Nauka jednostavno pomaže da se više zna. Manje se onda greši, zar ne? A neznanje - malo znanja je opasna stvar, kako neko reče.

A onima koji galame da poručim nešto posebno: Pravo da nešto neznamo - nam pripada. Ali je onda bolje ćutati. Istinu, onu poslednjeu, nemožemo nikad saznati, sem one naše istine, kao što reče Aristotel[4] , da ono što kažemo, tvrdimo, mislimo odgovara konceptu koji želimo da iskažemo. Aristotel nije previše precizan ali mi danas znamo: konceptu, a ne kakav je svet! To kakav je svet "zaista" nikad nećemo doznati iz sasvim trivijalnih razloga - jer nemožemo da saznamo više od mogućnosti koje imamo: naš ljudski mozak je jedna granica, sama beskonačnost sveta druga. Ali ovde nije reč o tome, već o pokušaju da se logičan, razuman, pogled na svet - koji u sve sumnja, zameni budalastim neznanjem baziranim na lažnoj nekonsekventnoj sumnji - da nauka nije sigurna, te da je religiozni pogled na svet, koji nije ni na čemu zasnovan, validna saznajna mogućnost. Ono što neki sad pokazuju u ovoj trivijalnoj raspravi, je jednostavno neznanje, o kome imaju pravo - da ćute. U ostalom, ja nedavnu poruku s najvišeg mesta u Srpskoj crkvi tako shatam.