Crkva i politika | |||
Papina poseta Hrvatskoj i njena suština |
sreda, 08. jun 2011. | |
Nedavna poseta pape Benedikta XVI Hrvatskoj[1] [2] je izazvala različite reakcije u Srbiji. Te reakcije su se uglavnom ticale drugog svetskog rata, i politike rimokatoličke crkve u NDH prema pravoslavnom srpskom življu, kao i umešanost nadbiskupa (kasnije kardinala) Stepinca u te događaje, koji je beatifikovan uprkos razlozima protiv. O svemu tome je dosta rečeno od strane znatno stručnijih ljudi nego što je autor ovog teksta. Nažalost, preterana vezanost za istorijske događaje povezane sa našim narodom je onemogućila mnoge da sagledaju čin same posete, na šta ona liči i kako ta poseta pokazuje više nego žalosno stanje tzv. „zapadnog hrišćanstva“. Suština te posete nije u Hrvatskoj i Hrvatima, ni u istoriji Balkana, niti u Srbiji i Srbima, nego simboličko pokazivanje pravog stanja duha hrišćanstva na Zapadu.
Naime, da se primetiti potpuno obezduhovljena i posvetovljena (profanisana) priroda tog događaja kao i sadašnje RKC. Svako ko je barem malo posmatrao događaj u Zagrebu je mogao primetiti da on ima više veze sa rok koncertom, ili dolaskom neke filmske zvezde, nego sa dolaskom nekoga ko bi trebao da bude duhovni vođa, i to ne bilo koji duhovni vođa, nego onaj koji se poziva na hrišćansko nasleđe. Da li smo videli rok koncert ili versku službu? Služba na bini, postavljena na trgu bana Jelačića je delovala više kao muzički „hepening“, nego kao verski događaj, sve sa skandiranjem, transparentima, navijačkim duhom i sl. Sve to ukazuje, da suštinski nema razlike između koncerta Eltona DŽona, Lejdi Gage, skupa neke političke partije i posete pape. Ovde izgleda da je izbrisana granica između svetovnog i duhovnog, na štetu duhovnog; bolje rečeno duhovno je posvetovljeno, tj. profanizovano. Zaista se čini da je ovde više na delu „hepening“, nego verski događaj. Ovde papa više nije samo vođa verske organizacije, nego takođe i superstar, politički lider, vođa navijača, monarh… sve u jednom. Da li se ovde radi o idolizovanju jedne osobe, koja je pre svega ljudsko biće?
Zanimljiva je i papina misa na zagrebačkom hipodromu[3] [4]. Postavlja se pitanje, da li je hipodrom sveto tlo? Zašto bi neko vršio misu na hipodromu, a ne u hramu, naročito kad postoje hramovi? Da li po istom načelu može da se služi misa i po plažama, javnim kućama ili deponijama? Koja je onda svrha hramova? Ovako sam događaj manje liči na versku službu, a više na „Egzit“ festival sa rimokatoličkim licem. Ono što se moglo videti liči na skoro potpunu duhovnu pustoš i farsu. Izgleda da je u RKC svetovno postalo duhovno, a duhovno svetovno, a ovakvi događaji to pokazuju na najbolji način. Takođe se treba podsetiti skoro nadrealne scene pape u blindiranom i zastakljenom vozilu, koji prolazi kroz masu vernika. Ovim se skoro na simboličan način pokazuje otuđenost verskog poglavara od vernika, i otuđenost funkcije koju obavlja. Šta dakle prvenstveno pokazuje ovaj događaj? On pokazuje na lep i simboličan način sve veću obezduhovljenost i besmisao hrišćanstva na zapadu, koje se sve više svodi na lekcije iz dobrog vladanja, na „hepeninge“ i koje sve više gubi svoje duhovne i predanjske osnove. Papa je nesumnjivo vođa najveće hrišćanske verske organizacije na svetu, sa ubedljivo najviše vernika, ali koja je svrha imati milione vernika, ako je sama ta vera obesmišljena? Koja je svrha imati najmoćniju crkvu, kada ta crkva više nije Crkva u pravom smislu te reči? Koja je svrha imati materijalnu moć i popularnost kad suština te vere nije materijalna moć i popularnost? Takođe ne treba zaboraviti da je papa, pored toga što je verski vođa, takođe vladar države – Vatikana. U prošlosti pape su vladale znatno većom teritorijom, koja je zauzimala znatne delove teritorije Italije, i koja je čak imala znatnu vojnu silu. Sve ovo ukazuje na mešanje svetovne i duhovne vlasti, kao i svetovne i duhovne moći u RKC, koje ima istorijske korene koji sežu znatno u prošlost, i nije posledica savremenog doba ili okolnosti. Papa je, dakle, verski poglavar i političar (političar u smislu svetovnog vladara države), istovremeno duhovni i svetovni vođa. Takođe, treba još primetiti da nastupi pape i velikodostojnika RKC sve više i više liče na protestantske verske skupove iz SAD, kako u samoj službi, tako i po ponašanju vernika. Ovo ne treba da čudi, jer je protestantizam (sa svim svojim sektama) nastao upravo iz rimokatoličanstva, koji je radikalizovao ovozemaljske sklonosti koje su postojale u RKC do neslućenih visina. Zar nije neobično da je upravo na latinskom rimokatoličkom Zapadu (strani sveta gde Sunce zalazi) nastala jedinstvena bezbožnička i materijalistička civilizacija, kakva nikad nije ranije postojala u istoriji čovečanstva? Stvari navedene gore samo prikazuju logički razvoj RKC, od njenog odvajanja od nasleđa Crkve do galopiranja ka potpunom posvetovljenju i ništavilu. Od kada je Rimski arhiepiskop uzeo sebi za pravo da se postavi iznad svetog predanja jedinstvene apostolske Crkve, i da ga menja i prilagođava po svom nahođenju i da svoju ličnu volju postavi kao izvor autoriteta; bilo je samo pitanje vremena kada će neko tu logiku primeniti na obične vernike, gde svaki pojedinac može da postane mali papa i da menja učenje Crkve i tumači sv. Pismo po ličnom nahođenju, tako stvarajući protestantizam. A od takve lične verske samovolje, do potpunog odbacivanja samog Boga, i prepuštanja potpunoj sebičnosti i cinizmu mali je korak. I tako na kraju dobijamo savremenog čoveka Zapada, koga kritikuje ta ista RKC čijem je nastanku kumovala.
Ovo nas opet vraća na nas. Da se ne lažemo, u pravoslavnoj Crkvi takođe postoje slične tendencije, kao i da u njoj ima dosta znatnih problema i protivrečnosti, od kojih je velik broj poznat većini. Stvar je što većina tih tendencija i problema upravo ima korene ne u samom Pravoslavlju, već upravo na Zapadu odakle su i uvezene. Za razliku od RKC, pravoslavni vernici još uvek imaju živo nasleđe koje mogu da brane. Velik broj pravoslavnih vernika i bogoslova se oblikovao pod uticajem savremene zapadne kulture, kao i pod uticajem katoličkih i protestantskih verskih načela koja su popularizovana kroz savremene medije, a koje su mnogi pravoslavni vernici upili kao svoje i univerzalno hrišćanske. I kod nas se javljaju glasovi da se Crkva „osavremeni“, i da bude u skladu sa „zahtevima vremena“. Ti glasovi upravo predstavljaju brkanje svetovnog i duhovnog (spomenutog ranije), i žele da duhovnom prosuđuju po meri svetovnog. Te dve stvari nisu iste. Pokušaj RKC da se meša u domen svetovnog i da svetovnom vlada sa pozicija duhovnog, kao i brkanje ta dva domena je izazvalo reakciju negiranja svega duhovnog na Zapadu. Uostalom kuda svi ti „prijateljski saveti“ Pravoslavlju vode, upravo vidimo na temi ovog teksta, u kakvu farsu i cirkus sve to pada. Većina onih koji zameraju SPC na dijalogu i saradnji sa RKC, polaze od NDH, Stepinca i ustaškog genocida. Da nikad nije bilo NDH, ustaša i Stepinca kakav bi stav onda ti kritičari imali? Postoje i drugi, verski bitniji razlozi. Naime, na već spomenutom linku[5], biskup krčki Valter Župan u pozdravnom govoru papi tvrdi da su Hrvati „postali predziđe kršćanstva u ovom dijelu svijeta“. Iz ovoga onda sledi, da hrišćanski pravoslavni narodi istočno od tog „predziđa hrišćanstva“ nisu hrišćani, jer ako pravoslavni narodi jesu hrišćanski, onda Hrvati ne mogu biti „predziđe hrišćanstva“. Koja je svrha bilo kakvog međuverskog „dijaloga“ sa takvom institucijom i njenim poglavarima, jer dijalog podrazumeva ravnopravnost? Takve izjave protivreče sa drugim izjavama RKC i govore o dvoličnosti. Pravoslavna i rimokatolička crkva su bile mnogo bliže u svakom pogledu u 15. veku, nego sada, kada je RKC postala ovo šta je postala. Ako u doba sv.Marka Efeškog nije moglo kroz dijalog sa RKC ništa da se postigne, zašto bi se to moglo sa sadašnjom RKC koja se više nego ikad udaljila od Pravoslavlja, naročito posle prvog i drugog Vatikanskog koncila? Neki glasovi u Pravoslavlju ukazuju na zajednički problem koji delimo sa RKC oko krize vere i morala na Zapadu i kod nas. Postoji pitanje, da li je ta kriza nastala izvorno u pravoslavnom ili katoličko-protestantskom Zapadu? Kao što se da videti ta duhovna kriza je kod nas uvezena upravo sa Zapada, a duhovnost Zapada je obrazovana unutar rimokatoličke zone uticaja. Ukoliko tu krizu posmatramo kao bolest duha, a RKC vidimo kao vrhovni uzrok te krize, koja je onda svrha saradnje sa izvorom krize, radi njenog rešavanja, naročito ako taj izvor želi da sebe nametne kao vođu? U kom pravcu takav vođa može da vodi? Pokušaj vezivanja Pravoslavlja za umiruću i obesmišljenu RKC, naliči vezivanju malog i nesigurnog ali plovećeg čamca, za veliki, blistavi ali tonući Titanik. Tako i manifestacija u Zagrebu nije prizor moći i veličine RKC, nego njenog potpunog besmisla i beznađa. „Duhovno ispunjenje“ koje mogu da tvrde vernici RKC, prisutni na tom događaju u Zagrebu mogli su da dožive i na rok koncertu, stranačkom skupu ili fudbalskoj utakmici. [1] http://www.voanews.com/croatian/news/Papa-Benedikt-XVI-zavrio- [3] http://dalje.com/hr-hrvatska/papa-na-hipodromu--dragi-roditelji-uvedite-djecu-u-zivot-crkve/362518 [5] http://dalje.com/hr-hrvatska/papa-na-hipodromu--dragi-roditelji-uvedite-djecu-u-zivot-crkve/362518 |