O napadima na crkve

Uvod

Već izvesno vreme se može primetiti pojava sistematskog optuživanja crkvi za nemoral, korumpiranost, kršenje zakona, licemerje... itd, kako od medija tako i od strane raznih pojedinaca. Te optužbe obuhvataju u najvećoj meri Rimokatoličku crkvu, ali takođe se može primetiti da se slični argumenti koriste i protiv Srpske pravoslavne crkve (kao i drugih). Uprkos suštinskim i bitnim razlikama koje postoje između obe crkve, razlikama u položaju koje zauzimaju, treba primetiti zanimljivu podudarnost u argumentima koji se koriste protiv obe. Naravno, ne želim da ovde stavljam znak jednakosti između ove dve crkve, nego da pokažem da argumenti, koji se koriste protiv obe dolaze sa iste pozicije.

Ovde, naravno, treba razdvojiti lične stavove, simpatije i antipatije koje neko može da ima prema jednoj ili drugoj crkvi, prema samom pojmu religije, kao i dnevnim dešavanjima u obe crkve, od suštine optužbi. Nažalost, velika većina ljudi se upravo vodi gorenavedenim predrasudama u prihvatanju ili odbacivanju tih optužbi, a ne da li su te optužbe zaista ispravne i argumentovane ili ne. Dakle, suština leži u osnovi argumenata u prilog kritici, a ne ličnih osećanja ili naklonosti. Sa obzirom na sličnost optužbi, ovde ću raspravljati o obe crkve, sa malo većom pažnjom usmerenom na SPC (jer nam je tematika znatno bliža).

Vrste optužbi i napada

Optužbe koje se upućuju obema crkvama se suštinski mogu podeliti u tri grupe :

1. Optužbe za zastarelost stavova i nerazumevanja savremenih tokova

2. Optužbe za nemoral i licemerje, kao sa njima direktno povezane...

3. Optužbe za seksualne zloupotrebe

Ovde ćemo se baviti nekim njihovim najtipičnijim primerima.

1.

Papin stav o upotrebi kondoma

Što se tiče optužbi iz prve grupe, treba obratiti na nekoliko slučajeva. Jedna od njih se tiče optužbi na račun katoličke crkve i pape Benedikta XVI , povodom epidemije side u Africi i protivljenju upotrebe kondoma[1][2] (bez obzira na kasnije opredeljenje). Iz datih linkova se može videti kritika papinog stava da „je raspodela kondoma samo uvećala problem, umesto da zauzda virus“, na šta je njegov stav dobio bujicu kritika i odijum od strane vlada zapadnih država kao „neodgovoran“ i da „onemogućava planiranje porodice“. Ako se eliminišu etiketiranja, šta ostaje u papinom stavu što nije valjano ili čak nerazumno?

Da bi smo videli da li papin stav jeste ili nije valjan, treba videti šta je uzrok epidemiji side u Africi (i ostatku sveta). Po zvanično prihvaćenoj teoriji HIV virus potiče iz Afrike. U samoj Africi epidemija side se poklapa sa pojavom te bolesti u drugim delovima sveta. Najraniji potvrđeni primerci HIV virusa upravo potiču iz Afrike, još iz pedesetih godina prošlog veka.[3] Sa obzirom da se zna da je virus HIV-a postojao u Africi nekoliko decenija pre pojave masovne epidemije side na tom kontinentu, i da su ljudi svo to vreme upražnjavali seks bez kondoma, zašto onda već tada nije došlo do masovne epidemije side u Africi i pomora stanovništva od nje? Najčešći način prenošenja side je seksualni odnos sa zaraženom osobom, što je jedan od glavnih uzroka epidemije side u Africi. U SAD je epidemija side započela kao seksualno prenosiva bolest, prvo primećena u homoseksualnoj populaciji. Naročito je zanimljivo što se sve ovo poklapa sa vremenom tzv. „seksualnog oslobađanja“, propagiranjem i slavljenjem promiskuiteta i popuštanjem tradicionalnih moralnih stega na zapadu i zemljama pod zapadnim kulturnim uticajem. Što se tiče same Afrike i epidemije side, treba primetiti zanimljivu i drastičnu razliku između većinski islamskih afričkih zemalja, koje praktikuju veoma strog običajni moral i ostalih afričkih zemalja koje su bile pod jakim kulturnim uticajem zapadnih zemalja .[4]

Ovde u velikoj meri pada u vodu argument o siromaštvu i neprosvećenosti stanovništva kao faktoru širenja side u Africi. Jedna haotična i siromašna Somalija, sa većinski nepismenim stanovništvom, ali jakim shvatanjem seksualnog morala ima sasvim neznatnu pojavu side od bitno razvijenije Južne Afrike, koja ima znatno liberalniji odnos prema seksualnosti. Dakle, da li je tu kondom neki faktor zaustavljanja side? Proponenti korišćenja kondoma u stvari prave ustupak glavnom faktoru širenja side-seksualnom promiskuitetu, tretirajući taj promiskuitet kao normu ponašanja čime mu idu na ruku. Bilo kakvo propagiranje seksualne uzdržljivosti i bračne vernosti je za zapadne vlade i institucije neprihvatljiva, jer se time negira jedna od najvećih tekovina zapadnog liberalizma – seksualna revolucija, koja je pak jedna od bitnih uzroka izbijanja te iste epidemije side. Propagiranjem kondoma, bez osvrta na seksualni moral se u stvari suštinski propagira promiskuitet i rekreativni seks kao etalon normalnosti, čime se stimuliše sam promiskuitet (iako doduše zaštićen). Osobe sklone seksualnom avanturizmu, a nesputane bilo kakvim moralnim ograničenjima takođe će biti u iskušenju da ne budu sputane u zadovoljstvu samim kondomom, pa da bar jednom „rizikuju“. Pored toga, uvek postoji određena opasnost od pucanja kondoma prilikom rizičnog odnosa, i samim tim od zaraze. Korišćenje kondoma bi, sa jedne strane, moglo da redukuje procenat zaraženih ali sa druge strane njihova upotreba već podrazumeva rekreativni seks, koji dovodi osobu u opasnost rizika zaraze i širenja epidemije (i to ne samo side). Sa druge strane seksualna suzdržanost, vernost i moralno ponašanje taj rizik eliminišu. Seksualna suzdržanost i vernost praktikovani među svim članovima zajednice, eliminišu mogućnost epidemije polno prenosivih bolesti. Naravno, ovo se sve tiče stvari oko kojih ljudi imaju izbor, a ne slučajeva zaraze zbog greške lekara i sl.

Bilo kakvo propagiranje seksualne uzdržljivosti i bračne vernosti je za zapadne vlade i institucije neprihvatljiva, jer se time negira jedna od najvećih tekovina zapadnog liberalizma – seksualna revolucija, koja je pak jedna od bitnih uzroka izbijanja te iste epidemije side.

Propagiranjem upotrebe kondoma, a bez propagiranja seksualne umerenosti i vernosti, njegovi proponenti podsećaju na ljude koji bi da spreče smrtne slučajeve i povrede u tučama, deljenjem zaštitne opreme zavađenim stranama, umesto da sprečavaju same tuče kao glavnog uzroka. Kao što se vidi na primeru islamističkih afričkih država, strog seksualni moral bolje sprečava širenje side, nego deljenje kondoma, koje treba da spreči posledicu nekog čina umesto samog tog čina. Još je zanimljivo da afričke zemlje u kojima je epidemija najizraženija jesu većinski hrišćanske zemlje, i da se radi uglavnom o anglikanskim hrišćanima, čija je crkva prihvatila veoma liberalne moralne stavove. Posledice takve liberalizacije morala i popuštanja etičkih normi se najkatastrofalnije društveno ogledaju u najsiromašnijim zemljama. U svetu se upravo na hrišćane vrši najjači pritisak da se „liberalizuju“, i mnogi hrišćani su pod pritiskom da se prilagode savremenim sekularnim idejama i trendovima (ali ne i obratno), što se ne zahteva toliko od drugih religija.

Stoga papin stav naveden na drugom linku sa prve strane: „... da 'okrutna epidemija' treba da bude zauzdana kroz vernost i apstinenciju pre nego pomoću kondoma“, ne samo da je valjan, nego savršeno razuman i etički je konzistentan sa moralnim učenjem njegove verske zajednice. Sa druge strane, kritike njegovih izjava ne samo da su nerazumne, nego spadaju u domen cinizma.

Optužbe za nacionalizam i nacionalnu isključivost na račun SPC

Jedna od čestih optužbi na račun SPC je optužba za nacionalnu isključivost[5], pa se čak ide dotle, da se SPC optužuje za otuđivanje drugih Srba koji nisu pravoslavne veroispovesti. Pravoslavlje zaista nije samo srpska stvar, niti su Srbi jedini pravoslavni narod, kao što je istina da određen broj Srba sebe ne smatra pravoslavcima. Prvo treba da vidimo da li je SPC jedina nacionalna pravoslavna crkva? Očigledno da nije. Da li je SPC prva nacionalna crkva u Pravoslavlju? Takođe nije. Zašto je loš nacionalni identitet SPC, a ne na primer Bugarske pravoslavne crkve, rumunske, gruzijske i sl? Nacionalne crkve zaista legalno postoje u Pravoslavlju, iz čega ne sledi da da neka od tih nacionalnih crkvi ima monopol nad Pravoslavlje. Neke nacionalne pravoslavne crkve, poput poljske i albanske čak ne predstavljaju većinu pripadnika tih naroda, za razliku od SPC i dr., ali su ipak nacionalne crkve. Zamera se postojanje tzv. „Svetosavskog nacionalizma“ unutar srpskog korpusa, ali da li su takve stvari samo specifične za Srbe? U rimokatoličkoj crkvi, koja je centralistički organizovana, i u kojoj nema autonomnih nacionalnih crkvi, takođe ima stvari koje su jedinstvene za neke narode. Irski nacionalni identitet se u velikoj meri veže za Katolicizam, i za lik Sv. Patrika. On je, kao svetac specifičnost Irske, a ne na primer Poljske ili Portugalije. Poljaci svoj nacionalni identitet takođe, u najvećoj meri, vežu za katolicizam iako ima Poljaka koji nisu katolici. Svima nam je poznat slučaj Hrvata i njihovog odnosa prema Katolicizmu. Sveti Patrik, iako katolički svetac, se vezuje za irski nacionalni identitet, isto kao i Sv.Sava za srpski. Zašto je onda samo problem ukoliko Srbi većinski vežu svoj nacionalni identitet za Pravoslavlje i Sv.Savu? U Irskoj „dan Sv.Patrika“ obeležavaju svi Irci, bez obzira na verski identitet, kao deo svog nacionalnog nasleđa. Zašto njih niko ne optužuje za „klerikalizaciju“, „etnofiletizam“, kršenje normi „jedne svete i jedinstvene apostolske crkve“ i monopolizaciju katoličkog sveca?

Što se tiče optužbi za „etnofiletizam“, tj. izjednačavanje crkve i nacije, SPC nije nastala iz tih pobuda, već uz dozvolu Carigrada i legalno. Etnofiletizam u pravoslavlju[6] se pojavljuje samoproglašavanjem Rumunske pravoslavne crkve 1865, iz nacionalističkih razloga, uprkos žestokim protestima Carigrada. Iz nacionalističkih razloga se u rumunskoj crkvi odbacilo njihovo staro ćirilično pismo, koje su rumunski panlatinski nacionalisti vezivali za Slovene. To je takođe razlog za sveukupno odbacivanje rumunske ćirilice u Rumuniji. Carigrad je, ipak priznao autokefalnu rumunsku crkvu 1885. godine. Znatno drastičniji i ekstremniji primer je stvaranje „Bugarske egzarhije“ 1870, uz podršku otomanskog sultana i protivno volji carigradske patrijaršije. Taj čin je do te mere bio nasilan i nekanonski, da je vaseljenski patrijarh Antim VI (zajedno sa Aleksandrijskim i Jerusalimskim patrijarhom) izopštio 1872. Bugare, javno ih optužujući za „etnofiletizam“, kada se taj naziv i ustalio. Bugarska crkva se smatrala nelegalnom i jeretičkom, i bila je nepriznata od strane drugih pravoslavnih crkvi. Pored toga, ta nelegalna Bugarska egzarhija je učestvovala u prisilnoj bugarizaciji i teroru stanovnika Srbije u I i II svetskom ratu. Bugarska pravoslavna crkva je tek zvanično priznata 1945., kada je carigradska patrijaršija priznala njenu autokefalnost u sadašnjem obliku.

Treba napomenuti da jedinstvena SPC uopšte nije ni postojala kada su se dešavale ove stvari, već nastaje 1920. ujedinjavanjem nekoliko nezavisnih srpskih mitropolija, uz saglasnost Carigrada.

Neko može zameriti SPC, zbog nepriznavanja postojanja „Makedonske pravoslavne crkve“, ali na veliku žalost pristalica tih zamerki, tu crkvu ne priznaje ni jedna kanonska pravoslavna crkva u svetu. Nevezano od tog slučaja, dok druge pravoslavne crkve nemaju nikakav problem sa vezom svojih nacija i pravoslavlja, SPC se stalno spočitavaju moralne lekcije povodom toga. Nacionalisti, ali i nacional-šovinisti u svakom narodu veličaju sopstveno nasleđe, među koje spada i religiozno, ali da li to znači da je svetosavlje zbog toga šovinističko?

Zašto neko izjednačava nacionalni identitet sa nacional-šovinizmom? Neki uzimaju za pretpostavku da je nacionalni identitet sam po sebi loš i seje razdor, samo zato što ga šovinisti takođe koriste da bi „propagirali nasilje“. Po takvoj logici i propagiranje zdravlja „izaziva nasilje“, jer su ga takođe koristili nacisti kao izgovor za nasilje.

Ukoliko se neki šovinista i poziva na SPC, to nije argument protiv SPC. Isto kao to što se neki nadrilekar poziva na lekarsku struku, ne govori ništa protiv lekarske struke, nego protiv tog nadrilekara.

Ostaje problem Srba koji su primanjem drugih religija izgubili nacionalni identitet. Da li se može za to okriviti SPC ili većinski pravoslavni identitet Srba? Gubljenje srpskog identiteta se najbolje može videti kod Srba koji su prelazili na islam i rimokatolicizam. Sa druge strane ima dosta Srba koji su ateisti, neopagani, protestanti i sl. koji i dalje imaju srpski nacionalni identitet (neki od njih čak i izražen).

Ukoliko je neka pravoslavna crkva srpska, to znači da je njena uloga širenje i održavanje Pravoslavlja među srpskim narodom, u srpskoj državi, među ljudima koji su se tradicionalno smatrali i smatraju se Srbima ili koji se poistovećuju sa Srbijom i njenom istorijom

Ukoliko je taj „svetosavski nacionalizam“ zaista krivac za odbacivanje Srba koji nisu pravoslavci, zašto onda ima Srba (pa i srpskih ekstremnih nacionalista) koji su ateisti, agnostici ili čak neopagani, ali skoro nema više Srba katolika ili muslimana? Zašto baš pripadnici ili obraćenici te dve vere imaju problem sa srpskom nacionalnom svešću i identitetom, a ne Srbi pripadnici drugih vera ili nereligiozni? Zar nije neobično da se te dve vere poklapaju sa zvaničnim verama dve velike imperije pod kojima su Srbi živeli na Balkanu i što su većinski Srbi, direktno ili indirektno, odgovorni za njihovu propast? Da li oni Srbi, čiji je verski identitet bio vezan za te dve imperije, mogu da se smatraju istim sa onima koji su podrivali imperije sa kojima su se poistovećivali? U suštini, otpadanje Srba katolika i muslimana od srpskog identiteta ima više veze sa lokal politikom katoličke crkve i islamske zajednice na Balkanu, a naročito psihologijom samih Srba, nego što ima bilo kakve veze sa pravoslavnom crkvom. Posebno je zanimljiv slučaj, da kada i neko od pravoslavnih Srba smatra za Srbe pripadnike katoličke kao i islamske veroispovesti, automatski dobija etiketu „velikosrpskog nacionaliste“, čime ti koji dele te etikete upravo pretpostavljaju da je biti Srbin isto što i biti pravoslavac. Stvar je jednostavna, katolički i muslimanski Srbi ne žele da sebe smatraju Srbima, ne zato što ih većinski pravoslavni Srbi odbijaju od sebe, već što su većina Srba pravoslavni hrišćani.

I što je možda najbitnije za ovo (u slučaju onih koji se ne slažu sa gornjim zapažanjima), koliko argument o pravoslavlju kao sredstvu otuđivanja Srba koji nisu pravoslavci nema nikakvog smisla, može se videti na skorašnjem primeru Crnogoraca, koji su istorijski pravoslavni i imali srpski identitet, ali sada deo njih više nema srpski identitet i želi „svoju“ pravoslavnu crkvu. Da li se za to može optužiti pravoslavni identitet Srba, kada je jedan od najpoznatijih simbola Crne Gore bio upravo znameniti srpski vladika? Što je vrhunac svega, upravo je autonomna srpska mitropolija u Crnoj Gori bila jedna od osnivača SPC, kada se ujedinila sa drugim autonomnim srpskim mitropolijama, time stvarajući samu SPC.

Nacionalne crkve i njihove jedinstvene tradicije, ovakve kakve jesu sada, ne protivreče duhu pravoslavlja, već postoje radi lakšeg širenja i održavanja pravoslavlja u određenim narodima. Ukoliko je neka pravoslavna crkva srpska, to znači da je njena uloga širenje i održavanje Pravoslavlja među srpskim narodom, u srpskoj državi, među ljudima koji su se tradicionalno smatrali i smatraju se Srbima ili koji se poistovećuju sa Srbijom i njenom istorijom. Tu se ne radi ni o kakvom nacionalizmu ili nacionalnoj isključivosti. Svaka pravoslavna crkva ima svoju jedinstvenu istoriju i osobenosti, što ne samo da protivreči bilo kakvoj nacionalnoj uskogrudosti, nego pokazuje istinski tolerantnu i pluralističku prirodu samog pravoslavlja, koja poštuje jedinstvenost i različitost svake grupe koja joj pripada. Pravoslavlje omogućava istovremeno pripadnost sveokupnoj pravoslavnoj hrišćanskoj zajednici, uz zadržavanje sopstvenog nacionalnog nasleđa i osobenosti. To je sve ne samo protivno duhu centralizma i bezličnosti, nego potvrđuje istinski duh uvažavanja sa kojeg, paradoksalno, polaze oni koji je kritikuju. SPC predstavlja pravoslavno nasleđe srpskog naroda i srpske države, isto kao što ostale nacionalne crkve predstavljaju pravoslavni identitet i nasleđe svojih naroda.

Pravoslavlje, kao takvo, predstavlja totalitet tradicija svih naroda koji joj pripadaju, ujedinjujući ih sve u apostolskom hrišćanskom učenju i nasleđu. Ono ne poništava posebnost svakog naroda i kulture, nego ih potvrđuje i daje im univerzalno hrišćansko lice. Time se opovrgava kritika onih koji optužuju pravoslavlje i SPC za održanje „paganskih običaja“. Sa jedne strane neki napadaju hrišćanstvo što je ukinulo stara nasleđa evropskih naroda, ali sa druge strane neki drugi ga napadaju (pravoslavlje) što ih je održala.

Neke od kritika za nacionalnu isključivost su povezane, ili se navode, zajedno sa optužbama za „srednjevekovni duh“ i „neshvatanje savremenih tokova“ što vodi ka sledećoj temi...

Optužbe za konzervativizam i zastarelost SPC

Zanimljivo je videti kako određeni pojedinci i grupe zameraju SPC za „konzervativnost“ i kako SPC „nije u korak sa vremenom“. U tim kritikama se očigledno provlače i zahtevi prema Crkvi, tj. šta bi Crkva trebalo da bude i kako bi trebalo da se ponaša, po njihovom mišljenju. Problem kod tih kritičara je opsesija samo jednom religijom, i potpuno ignorisanje drugih. Teško da ćemo od njih čuti kritike islama ili još manje ortodoksnog judaizma, a da ne govorimo o hinduizmu ili tibetanskom budizmu.

Ti kritičari, svoje optužbe zasnivaju na sopstvenom ideološkom stavu i opredeljenosti, na osnovu kojih vrše tu kritiku i daleko od toga da su ideološki neutralni. Kao što se moglo videti iz prvog linka sa prethodne teme o nacionalizmu (Svetosavlje. A Case Study of Nationalisation of Religion) i zabrinutosti autorke o tome kako je: „konzervativizam i zaista otvoreno nacionalistička pozicija Srpske pravoslavne crkve, veoma zabrinjavajući razvoj za liberalne, zapadno orijentisane istraživače i analitičare u svom sve većem društvenom i političkom uticaju“; jasno se vidi sa koje ideološke pozicije se vrše te kritike. Vidi se da autorka ne brine toliko o „nacionalizmu“ SPC, već njenom uticaju na društvo, što je jako slično kritici koju „liberalno orijentisani“ istraživači zameraju i Katoličkoj crkvi pa i drugim hrišćanskim veroispovestima na zapadu, a što naravno nema veze sa srpskim nacionalizmom. Iz teksta se može videti da se napadi na obe crkve (SPC i RKC) suštinski vrše sa iste ideološke (liberalne) pozicije.

Tu se može primetiti nekoliko stvari:

- Zamerke za konzervativizam, i korišćenje te reči kao pežorativne. „Konzervativno“ se smatra kao oznaka za nešto moralno loše, nedopustivo i kao nešto što treba biti suzbijeno. Očigledno je logika: liberalno = dobro, konzervativno = loše. Crkva se zaista bavi očuvanjem (konzervacijom) svojih učenja, stavova i nasleđa, pa bi po uvaženoj autorki zbog toga bio problem što je SPC uopšte SPC, a ne nešto što je više po njenoj volji. Problem je što se versko-konzervativan stav SPC brka sa političkim konzervativizmom, koji u raznim zemljama ima različita značenja. Sa jedne strane je SPC javna organizacija, a sa druge strane joj se zamera javna aktivnost tj. zamera joj se da je ono što jeste.

-Da je pozicija SPC „zabrinjavajuća“ za analitičare koji sebe smatraju liberalnim. Što bi nekome ko je zaista liberalan smetalo što je neka verska organizacija konzervativna i što ima uticaj na društvo? Valjda isti misle da samo liberalni pogledi mogu da postoje i imaju uticaj na društvo, ali ne i oni koje oni smatraju za konkurenciju (konzervativne). To što neki analitičari koji sebe prepoznaju kao „liberalne“[7] imaju problem što je SPC „konzervativna“ je lični problem tih analitičara i njihovog ideološkog opredeljenja, i ne postoji nijedan razlog zašto bi neko ko nije „liberalan“, poput njih, morao da prihvati njihove razloge.

-Izjednačavanje zapada sa liberalnošću, po logici Zapad = Evropa = Liberalost. U velikoj meri, mnogi ljudi kod nas u potpunosti poistovećuju zapad sa liberalnom ideologijom, zaboravljajući da na tom istom zapadu postoji i konzervativizam (politički i kulturni), i da je ta konzervativnost deo tog istog zapada u istoj meri kao i liberalnost. I na samom zapadu se može primetiti tendencija da se zapadna civilizacija u potpunosti prikazuje kao nešto istovetno sa liberalizmom, što ukazuje na izrazito ideološko jednoumlje, i to baš kod ljudi koji veličaju pluralizam svih stavova i mišljenja - osim naravno konzervativnih. Upravo to je ono što treba da zabrinjava, a ne činjenica da je SPC nešto što je oduvek i bila.

Očigledno je logika: liberalno = dobro, konzervativno = loše. Crkva se zaista bavi očuvanjem (konzervacijom) svojih učenja, stavova i nasleđa, pa bi po uvaženoj autorki zbog toga bio problem što je SPC uopšte SPC, a ne nešto što je više po njenoj volji.

-Zabrinjavajuće nametanje stavova SPC-u, gde se od same Crkve očekuje da prilagodi sopstvene doktrine stavovima „liberalnih“ i da samu sebe „reformiše“ po njihovim ličnim zamislima. Ovo ukazuje na totalitarnu psihu ljudi koji te zahteve izriču, jer čak ni u doba komunističke vladavine nisu postojali pritisci na Crkvu da menja svoju doktrinu ili nacionalni karakter. Na raniji represivni zahtev o eliminaciji Crkve iz javnog i društvenog života (što protivreči njenom sabornom duhu) , sada se nadovezuju zahtevi da ona mora da iznutra sebe da izmeni, jer tako neki pojedinci žele. Drugim rečima, zarad „liberalnosti“ i „duha vremena“ Crkva treba da prestane da bude ono što jeste i da postane nešto drugo. Takođe se ovde vide dvostruke standaradi onih koje te zahteve izriču, jer ih ne postavljaju i drugim verskim zajednicama u Srbiji. Ti autori smatraju da njihovi lični stavovi treba da budu prihvaćeni od strane verske zajednice u kojoj glavni autoritet ima opšte nasleđe, a ne lični stavovi pojedinca. Ovo ukazuje ne samo nerazumevanje tih autora organizacije koju kritikuju, već i to da se ta kritika vrši sa takođe ideoloških i naopakih pozicija, što se može videti na daljim primerima.

Ima zanimljivih optužbi SPC za „sukob sa tekovinama modernog društva“[8], koje (kako se vidi u linku) podrazumevaju da su te „tekovine modernog društva“ nešto nužno pozitivno i ispravno. Autor za to optužuje (što je već viđeno) „konzervativizam“ sveštenstva, iz čega se jasno vidi da autor pod tim „tekovinama modernog društva“ misli na suprotno shvatanje tj. liberalizam. Ali ranije vremenski gledano, „tekovine modernog društva“ su bile i komunizam pa i nacizam. Staljin, Hitler ili Pol Pot su u svakom slučaju bili savremeniji od Sv.Save, ali da li to znači da su time bili ispravniji od njega? Verovatno i nekom iz tih perioda istorije, takođe tadašnje pravoslavne crkve ne bi bile po volji zbog „konzervativizma“. To što su neke ideje dominantne u sadašnjosti, ili što su novije od učenja crkve, nije dokaz njihove ispravnosti ili istinitosti. Pozivanje na savremenost i „moderne tekovine“ nije argument, već greška u argumentovanju pod nazivom „apelovanje ka novom“[9]. Kao što drevnost neke ideje nije argument za njenu ispravnost, to se takođe odnosi i na njenu savremenost.

Ovde se ponovo da primetiti totalitarna psiha ljudi koji propagiraju tzv. „liberalne“ poglede, jer oni očekuju i zahtevaju ustupke od strane „konzervativnih“ njihovim liberalnim pogledima, ali istovremeno im ne pada na pamet da oni sami takođe čine bilo kakve ustupke. Pošto, po njima njihovi liberalni pogledi jesu jedino ispravni, svi ostali moraju da ih prihvate ili da se eliminišu iz javnog života.

2.

Veoma se često mogu čuti optužbe na račun hrišćanskih crkvi (bilo kom ispovedanju da pripadaju) da su licemerne i nemoralne[10][11][12][13]. Što se tiče tih optužbi one već podrazumevaju neke stvari...

Da bi crkve bile „licemerne i nemoralne“, to podrazumeva da kritika prema njima mora nastupati sa stanovišta hrišćanske etike ili sa stanovišta neke druge etike.

-Ukoliko te kritike dolaze sa stanovišta hrišćanske etike, to samo potvrđuje da optuživači u stvari potvrđuju etičku ispravnost onoga što propoveda Hrišćanstvo i te same crkve. Stoga te crkve ne mogu biti „licemerne i nemoralne“ kao institucije, već samo ljudi u njima mogu delati u protivrečnosti sa učenjima crkvi, što uopšte ne dovodi u pitanje crkve kao takve (a što je bio osnov napada).

-Ukoliko te kritike dolaze sa stanovišta neke etike koja nema veze sa hrišćanskom, onda se te kritike ništa ne tiču crkvi niti njenih pripadnika jer nastupaju sa pozicija koja nemaju veze sa hrišćanstvom, pa stoga ništa ne obavezuju ljude koji su hrišćani.

Istovetne kritike za nemoralnost i licemerje se mogu takođe koristiti protiv drugih institucija, poput medicinske, koja ima istorijat zloupotreba protiv pacijenata, uprkos Hipokratovoj zakletvi. Treba se samo setiti medicinskih eksperimenata nacističkih lekara, japanske jedinice 731 u drugom svetskom ratu, drugim zloupotrebama i zločinima članova medicinske zajednice. Nikome ne pada na pamet da zbog toga moralno označi čitavu medicinsku zajednicu kao „nemoralnu“, pa se treba pitati zašto se to redovno čini protiv crkvi?

Šta je opasnije po društvo, zloupotrebe u lekarskoj struci koje direktno utiču na fizičko zdravlje i sam život ljudi a čije usluge mora da koristi svaki čovek bar jednom u životu (bio on vernik ili ne); ili zlouptrebe u crkvama u kojima članstvo nije obavezno i koje ne dovode u pitanje opstanak ljudskog života?

Optužbe za finansijsku iznudu i profitiranje

Jedna od prilično čestih optužbi protiv crkvi se svodi na optužbu za materijalno bogaćenje i korist, koje crkve upotrebljavaju protiv vernika. Te optužbe u najvećoj meri dolaze od ljudi koji nisu članovi tih crkvi. Tu se već može videti problem u kome se nalaze takvi kritičari. Niko ne mora da bude član Crkve ako to ne želi, a ako već jeste uvek može da iz nje istupi. Ostali koji učestvuju i daju pare Crkvi, rade to na dobrovoljnoj osnovi, tako da opsesija tih kritičara prema institucijama čiji deo nisu, niti moraju biti više govori o njihovoj selektivnoj percepciji, nego o Crkvi. Naravno ti kritičari su opsednuti hrišćanskim crkvama, ali ne postavljaju pitanje kako se finansiraju i održavaju nehrišćanske verske zajednice ili druge organizacije koje nemaju veze sa religijom? Iz svega ovoga, naravno ne sledi da nema slučajeva zloupotreba, korupcije i licemerja unutar crkvi, ali sve to ne može osnova za etiketiranje same institucije, ili onoga što propoveda. Mnogo ozbiljniji i bitniji slučajevi su korupcija i protekcionizam u medicinskoj struci, pa nikome ne pada na pamet da medicinu označi kao „nemoralnu“.

Posebno se neke od tih zamerki bave sa SPC.[14] Kao što se vidi, one obuhvataju čitav spektar kritika koje ne samo da logički protivreče jedna drugoj, nego i same sa sobom. Tako se zamera Crkvi što je „za razliku od katoličke prilično loše organizovana“, ali se istovremeno optužuje da je „ušla u škole, u vojsku, policiju na sve strane“... a Crkva je takođe „nesposobna i lenja“. Zamera se zbog javne žalosti za patrijarhom Pavlom, i što se ista pažnja ne posvećuje smrti vođa nekih drugih verskih zajednica u Srbiji. Valjda po takvoj „logici“ onda i Vatikan mora da javno žali zbog smrti srpskog patrijarha u istoj meri kao što žali zbog smrti pape. Valjda je logično da će se većinski katoličke zemlje prvenstveno baviti smrću svog poglavara, a ne nekog pravoslavnog patrijarha i obrnuto. Onda treba pomenuti neprekidno pozivanje na „sekularnost države i ustav“, pri kojem takvi autori pod „sekularizmom“ misle na potpuni progon Crkve iz javnog života, ne uviđajući da mnoge sekularne države imaju veronauku u školama, a što autor navodi kao „kršenje sekularizma“ u slučaju Srbije. Treba primetiti, takođe dvostruke standarde, u kojima se samo SPC napada zbog kršenja sekularizma, dok se ignoriše potpuno otvoreno kršenje načela sekularizma i ustava u slučaju nekih zvaničnika islamske zajednice[15][16][17]. Ironično je, što upravo ovaj kritičar SPC spominje tog muslimanskog zvaničnika, kao jednog od onih koji se „diskriminišu“ nasuprot SPC.

Naravno ti kritičari su opsednuti hrišćanskim crkvama, ali ne postavljaju pitanje kako se finansiraju i održavaju nehrišćanske verske zajednice ili druge organizacije koje nemaju veze sa religijom?

Što je najzanimljivije, ta kritika suštinski počiva na verskim i ideološkim osnovama, tj. na protestantizmu. Kritičar tvrdi da „svaki vernik može sam ili sa drugim vernicima unutar jedne zajednice, bez posredovanja Crkve, imati sopstveni odnos prema Bogu“ što je potpuno protestantski stav. Da ne bude zabune sledeći stav o Crkvi to potvrđuje: „Ona se nalazi tamo gde se u 15. veku nalazila Katolička crkva – pred reformacijom. SPC-u nedostaje reformacija!“. Znači problem je što je SPC pravoslavna, a ne protestantska zajednica, tj. problem je što je SPC uopšte SPC i što postoji, umesto da se samoukine. Da ne govorimo o pogrešnoj analogiji između SPC i Katoličke crkve, zato što je SPC samo deo pravoslavlja, ne pravoslavlje kao takvo, za razliku od Rimokatoličke crkve.

Dalje, smeta što su seljaci vezani za Crkvu čiji su deo (valjda je logičnije da ne budi vezani za sopstvenu versku zajednicu?!), i što praktikuju „pravoslavne običaje“ (koji po autoru nisu hrišćanski), slavljenje Božića, Uskrsa, svetaca, poklada itd, zaboravljajući da većina istih običaja takođe postoje kod nepravoslavnih hrišćana.

Onda imamo kritiku srpskih pravoslavnih običaja kao „paganskih i nehrišćanskih“, ali se posle apeluje upravo na te srpske pravoslavne običaje u slučaju sahrane patrijarha, jer se nije odvijala u skladu sa srpskim nego ruskim pravoslavnim običajima. Takvi autori sa svojim „savetima“ nalikuju na čoveka kome je krivo što je neki drugi čovek živ, pa ga nagovaraju na samoubistvo.

Naravno, ovde se ponovo može videti optužba Crkvi i vernika za „konzervativizam“ (kao nečeg apriori lošeg), iz čega se po ko zna koji put može videti liberalistička i anticrkvena ideološka pozicija onoga koji kritikuje, i zanimljiv stepen radikalne netrpeljivosti i monomanije kod takvih autora. Ono što nije liberalno - ne sme postojati.

Slučaj vladike Kačavende

Zanimljive su optužbe i moralni prigovori na račun episkopa zvorničko-tuzlanskog Vasilija Kačavende. Verovatno najpoznatiji prigovor na njegov račun je čuvena izgradnja vladičanskog dvora[18]. Ovo je često navođeno kao primer korupcije i nepotizma na njegov račun. Problem u tim prigovorima je sledeći:

- Ep. Kačavenda nije gradio svoju privatnu kuću za lične potrebe, nego objekat SPC, koga će koristiti i njegovi episkopski naslednici.

- Raskoš dvora nije argument protiv ep. Kačavende ili njegovog rasipništva i sujete, jer su još raskošniji i veličanstveniji vladičanski dvorci građeni u prošlosti npr, u Vršcu[19][20], Novom Sadu[21] ili dvor bogoslovije u Sremskim Karlovcima[22]. Ukoliko je vladika Jovan Georgijević mogao da gradi raskošni zamak u 18. veku, koji je postao jedan od znamenitosti Vršca, zašto se spočitava ep. Kačavendi što je uradio isto na početku 21. veka?

- Dvori koje je izgradio Kačavenda nisu građeni u njegovu ličnu slavu, nego u slavu pravoslavne crkve. Nikome ne smeta raskoš zgrade skupštine Srbije (koja predstavlja znamenitost Beograda), pa zašto bi nekom smetala raskoš vladičanskog dvora koji je podignut na inicijativu Kačavende?

- S obzirom na to da Kačavenda nije gradio dvore kao svoje privatno vlasništvo nego kao vlasništvo SPC, a koje je podigao u svojstvu episkopa, njemu se nema šta lično prigovoriti zbog njih.

- Čin gradnje tih dvora nije veći čin rasipništva, nego gradnja bilo kojih drugih vladičanskih dvorova, crkvi, manastira i bogoslovija u prošlim vremenima.

Jedini prigovor može biti estetske prirode, a o ukusima ne vredi raspravljati. Nekome i vladičanski dvor u Vršcu takođe može biti „kič“ i „previše raskošan za Crkvu“, dok nekom drugom Kačavendin dvor može biti „umetnički spomenik“.

Dakle, svi prigovori koji se upućuju na račun ep. Vasilija Kačavende povodom dvora se mogu uputiti na račun bilo kog drugog episkopa u istoriji, velikodostojnika bilo koje religije, bilo koje sekularne osobe ili državnika koji su gradili neki javni objekt na račun organizacije kojoj pripadaju.

3.

Verovatno najpoznatije, najnovije i najrasprostranjenije optužbe na račun crkvi se tiču optužbi za seksualno zlostavljanje maloletnika od strane sveštenih lica. Tim optužbama je obuhvaćena u najvećoj meri Rimokatolička crkva, ali se takođe tiču i SPC (o čemu će biti reči kasnije). Bavljenje medija tom temom je postalo toliko izraženo, da je praktično stvorena asocijacija između Katoličke crkve i pedofilije, što se dalje medijski razrađivalo i produbljivalo. U slučaju SPC je medijska slika bila slična, iako manje izražena od prvog slučaja. Jasno je da se radi o veoma ozbiljnim optužbama, a ozbiljne optužbe zahtevaju ozbiljne argumente.

Optužbe za seksualna zlostavljanja u rimokatoličkoj crkvi

Kao što je već rečeno, najveći broj optužbi za seksualno zlostavljanje od strane sveštenika se svakako tiče RKC[23][24][25][26]. Postavlja se pitanje zašto mediji i aktivisti na zapadu toliku pažnju usmeravaju samo ka Katoličkoj crkvi? Ne treba zaboraviti da optužbe i afere oko seksualnog zlostavljanja mladih takođe postoje u slučaju drugih verskih zajednica, poput judaizma[27][28][29][30][31], a koje obuhvataju slučajeve kako u SAD tako i Izraelu. Takođe, slični slučajevi postoje i kod budista[32][33][34], kao i kod drugih verskih zajednica. Ako takvi slučajevi nisu samo osobenost katoličke crkve, zašto mediji izdvajaju samo katoličku crkvu? Koji su motivi izvlačenja iz konteksta RKC? Da bi videli zašto se to radi, moramo postaviti pitanje: Šta razlikuje RKC od svih tih drugih religija na zapadu?

Odgovor je jednostavan: RKC je najveća verska zajednica na zapadu, najuticajnija verska zajednica na zapadu, najorganizovanija verska zajednica na zapadu...i što je najbitnije za raspravu - RKC je glavni nosilac tradicionalnog hrišćanskog sistema vrednosti na tom istom zapadu. Katolička crkva je veoma aktivna po raznim pitanjima koji se tiču sistema vrednosti i morala, i kao takva predstavlja opoziciju i rivala sekularističkim, kultur - progresivističkim, antireligioznim i liberalnim snagama, koje u savremeno doba u velikoj meri dominiraju kulturom, politikom i medijima. Pošto je katolička crkva glavni nosilac i zastupnik tradicionalnog morala, dovođenjem u pitanje njenog moralnog kredibiliteta ona se stavlja u defanzivu i podređen položaj nasuprot „liberalima“ koji dominiraju medijima i kulturom. Ta medijska kampanja je dala rezultate, i dovela do krize u katoličkoj crkvi[35]. Zašto slučajevi seksualnog zlostavljanja nisu doveli do krize u drugim religijama? Zato što se mediji ne bave toliko njima, niti se na njih vrši selektivni moralni pritisak i etiketiranje.

Ono što je posebno zanimljivo je kombinovanje optužbi za seksualnu zloupotrebu sa zahtevima za reformom[36], gde se jedno uslovljava sa drugim. Dakle, optužbe su povezane sa zahtevima za promenom unutrašnjeg ustrojstva i doktrine same RKC. Postavlja se pitanje, zašto slučajevi seksualne zloupotrebe u drugim religijama ili sekularnim organizacijama ne nose iste zahteve za „reformom“? Jasno se vidi da zahtevi za reformom u RKC nose zahteve za liberalizacijom, što znatno podseća na stvari spomenute u prethodnim temama. Kakve veze seksualne zloupotrebe imaju sa ustrojstvom RKC? Isti slučajevi postoje u drugim religijama, koje imaju drugačije ustrojstvo i etiku, ali takođe i u sekularnim organizacijama, bez obzira na njihovu prirodu i ustrojstvo. Kakve veze seksualne sklonosti ili izopačenosti pojedinaca imaju sa tim da li je neka organizacija reformisana ili nereformisana? Te dve stvari jednostavno nisu povezane, i jasno je da oni koji ih povezuju, koriste ove tragične optužbe kao paravan za ideološko razračunavanje sa „konzervativcima“ i „tradicionalistima“, a ne iz istinske brige za stvarne ili navodne žrtve zlostavljanja. Ovde takođe treba razotkriti par stvari...

- Počevši od čisto terminološke stvari; velik broj slučajeva seksualnog zlostavljanja u RKC se naziva „pedofilijom“, što nije ispravno jer je pedofilija seksualna sklonost ka osobama (istog ili suprotnog pola) koje nisu ušle u pubertet[37]. Većina seksualnih optužbi u RKC uključuju zloupotrebe nad osobama (većinom muškog pola) koje su bile u rasponu godina od 15-18 (pa i više), što po definiciji nije pedofilija. I stariji maloletnici mogu biti pedofili.

- Velik (ako ne i najveći) broj slučajeva seksualnih zloupotreba u RKC spada u domen optužbi, a ne dokazane krivice. Neko ko je optužen za nešto, ne znači da je i kriv. U protivnom bi svako mogao da optužuje svakoga. U krivičnom pravu, osoba je nevina, dok se ne dokaže suprotno. Uprkos tome, zaista postoje slučajevi potvrđene krivice kod sveštenika. Ti slučajevi ne odudaraju od sličnih slučaja u drugim organizacijama (verskih ili sekularnih), tako da je besmisleno vaditi iz konteksta RKC i licemerno se sablažnjavati. Pored toga, procenat sveštenika koji su navodno umešani u te skandale nije velik[38].

- Papa se optužuje da nije reagovao iskreno i istrajno povodom tih slučajeva od strane raznih aktivista i organizacija[39] tj. oko slučajeva optužbi za seksualno zlostavljanje. Da vidimo koliko su te optužbe krajnje licemerne, možemo videti na slučaju osuđenog seksualnog prestupnika – Romana Polanskog[40][41]. On je priznao seksualne odnose sa trinaestogodišnjom devojčicom, bio osuđen za nezakonit odnos sa maloletnicom i silovanje[42], pobegao iz SAD u Francusku i nastavio da prkosi zakonu, uprkos priznatoj krivici i potvrđenoj optužnici. Pored svega toga, on je nastavio da snima filmove i dobija filmske nagrade od strane filmske i umetničke zajednice[43][44]. Kao krunu karijere on dobija „Oskara“[45] za film „Pijanist“, od strane američke filmske akademije, iz iste zemlje u kojoj ga čeka optužnica i zatvor. Ovo sve nije kraj, jer on takođe dobija jaku moralnu podršku od strane njegovih kolega[46][47], koji uključuju najpoznatija imena svetske kinematografije. Kao što vidimo, ovde ne samo da nema moralnog zgražavanja, osude i zahteva za „brzim reagovanjem“, nego potpuno obrnuto. Zamislimo histeriju koja bi se digla, ako bi papa dodelio nagradu nekom biskupu koji je dokazan seksualni prestupnik i koji prkosi zakonu i ne pokazuje znake kajanja. Podrška dokazanom seksualnom prestupniku se smatra za nešto normalno, dok se istovremeno osuđuje papa što ne reaguje oko slučajeva optužbi. Ali Polanski, za razliku od RKC je miljenik „liberalnih“ elita.

- Takođe se kritikuje masovnost tih optužbi na račun RKC, i da je broj slučajeva optužbi velik. Koliko to ne stoji je primer izvora koji ukazuju da je znatno veći broj seksualnog zlostavljanja i iskorišćavanja maloletnika u obrazovnom sistemu na zapadu[48]. Ti slučajevi su prilično česti[49][50], i po nekim mišljenjima znatno prevazilaze katoličku crkvu[51]. Takođe su mnogi slučajevi takvog zlostavljanja zataškivani[52] (slično kao u optužbama prema RKC), ali nikome ne pada na pamet da etiketira obrazovni sistem kao „pedofilski“. Stvar je u tome što obrazovni sistem na zapadu, za razliku od katoličke crkve ima drugačije idejne osnove, i što propoveda „pravi“ sistem vrednosti. Pored toga postoje masovni slučajevi seksualne zlupotrebe u medicini[53][54][55][56], pa ostaje dilema, koji su od ovih slučajeva bitniji? Niko nije obavezan da bude član bilo koje crkve (pa ni katoličke), niti mora da traži njihove usluge. Sa druge strane obrazovni sistem je obavezan, a usluge lekara svako od nas traži bar jednom u životu.

- Većina (ako ne i svako) od zlostavljanih osoba su članovi katoličke crkve, kao i njihovi zlostavljači, što jasno govori o besmislenosti optuživanja i etiketiranja cele crkve. Sa druge strane osobe koje su zlostavljane od strane lekara nisu bili članovi medicinske zajednice, nego samo korisnici njenih usluga.

- Kao što se moglo videti iz raznih izvora, RKC je dala znatne pare osobama koje su dizale optužbe protiv njenog sveštenstva za zlostavljanje. Iz toga se vidi, da čin optuživanja sveštenstva može da bude i finansijski unosan, za onoga koji diže optužnicu. To sve može da dodatno motiviše osobe, koje možda uopšte nisu zlostavljane, da vrše finansijsku iznudu od RKC, u zamenu za nepodizanje optužnice, posebno kad se ima u vidu da je katolička crkva prilično bogata. Mnogi taj čin isplate smatraju za oblik podmićivanja žrtvi, da bi ćutale. Sa jedne strane to može da bude tačno, ali sa druge sam čin optužbe izaziva velik medijski efekat i pruža medijima pravu „poslasticu“ u napadu na RKC. Katolička crkva je već stravično uzdrmana tim optužbama, koje izazivaju unutrašnju krizu i dovode u pitanje kredibilitet i onih sveštenika (u većini) koji nemaju veze ni sa kakvim optužbama ili krivicom. Sam čin podizanja optužnice, već lepi moralnu etiketu onome koji je optužen. Isplata omogućava RKC da bude ostavljena na miru. Neko može da kaže da je takav oblik ponašanja od strane RKC nemoralan, iako nije, jer ona nudi nadoknadu žrtvama (pored izvinjenja). Sa druge strane šta ta finansijska nadoknada govori o samim žrtvama? Ukoliko je navodna žrtva spremna da prećuti sopstveno zlostavljanje i da odustane od optužbi prema organizaciji, koju je optuživala i moralno osuđivala, zbog novca - šta to govori o moralnosti takve „žrtve“?

 Kakve veze seksualne sklonosti ili izopačenosti pojedinaca imaju sa tim da li je neka organizacija reformisana ili nereformisana? Te dve stvari jednostavno nisu povezane, i jasno je da oni koji ih povezuju, koriste ove tragične optužbe kao paravan za ideološko razračunavanje sa „konzervativcima“ i „tradicionalistima“, a ne iz istinske brige za stvarne ili navodne žrtve zlostavljanja.

- Papi i biskupima su takođe prebacuje, da nisu reagovali i smenili optužene sveštenike. Kao što smo rekli, optužena osoba nije isto što i osuđena. Do dokazivanja krivice, osoba je pravno nevina. A optužba može biti podizana protiv bilo koje osobe, bila ona nevina ili zaista kriva. Šta ako neko optuži i samog papu za zlostavljanje? Da li to znači da onda sam papa mora da podnese ostavku na svoje mesto, samo zato što ga je neko optužio? Da li sekularne institucije smenjuju svoje službenike zato kada su samo optuženi, ili kada su osuđeni? Čiji je uopšte zadatak da se bavi utvrđivanjem nečije pravne krivice i odgovornosti? To nije uopšte posao crkve, već pravnih organa država u kojima se ti slučajevi dešavaju. Dakle, svi slučajevi seksualnog zlostavljanja se tiču policije i pravnog sistema a ne verskih organizacija. Svaki propust u utvrđivanju krivice spada na te organe, ne crkvu. Optuživanje RKC za te stvari je besmisleno, jer su žrtve trebale da prijave svoje slučajeve policiji i da podnesu krivične prijave protiv osoba koja su to činila, umesto da po medijima razvlače čitavu RKC i samog papu (od koga se očigledno očekuje da zna šta radi svaki sveštenik u svetu). Zanimljivo je što znatan broj tih optužbi se tiču stvari koje su se desile pre nekoliko decenija.

- Takođe se spominju optužbe na račun celibata katoličkih sveštenika, kako je celibat krivac za slučajeve seksualnog zlostavljanja. Treba zapaziti da iako je celibat obavezan za sve sveštenike RKC, samo manji broj sveštenika je optužen za te stvari. Dakle, većina sveštenika u celibatu nije činila nikakve seksualne prestupe, iz čega se vidi da faktor celibata nema veze sa tim sklonostima. Osoba koja seksualno napada nekoga, već nije u celibatu ili askezi. Ima takođe osoba u celibatu, koje nisu sveštenici pa nikoga seksualno ne uznemiravaju, dok ima zlostavljača dece koji vode seksualno aktivan život i u braku su. Takođe slučajevi seksualnog napastvovanja dece i mladih u sekularnim institucijama, kao i drugim religijama koje ne propisuju celibat obaraju taj argument. Celibat nema veze sa nečijim seksualnim sklonostima.

Slučaj vladike Pahomija

Verovatno najpoznatija afera tog tipa kod nas, nalik onima na zapadu se tiče slučaja vladike vranjskog Pahomija[57][58]. On se naime optužuje da je seksualno zlostavljao dečake koji su želeli da postanu sveštenici, u parohijskom domu Eparhije vranjske. U optužnici su učestvovali i neki sveštenici SPC[59]. Protiv njega je vođena istraga kako SPC, tako i državnih organa Srbije. Ep. Pahomije je krivično oslobođen optužbe[60][61], zbog zastarelosti optužbe i nedostatka dokaza.

Uprkos tome nastavile su se optužbe, uglavnom na računcrkve, dok je Pahomije u medijima i dalje predstavljan kao krivac i pedofil[62][63]. Sama crkva se optužuje da je „zataškivala“ slučajeve „pedofilije“ među sveštenstvom. To je jako čudno sa obzirom da su oni koji su podneli tužbe bili upravo članovi te crkve. Iako crkvena komisija nije utvrdila nikakvu krivicu Pahomiju, krajnju presudu je trebalo da utvrdi krivično zakonodavstvo države. Ono ga je oslobodilo krivice.

Ep. Pahomije je dakle, nevin u pravnom smislu, bez obzira šta neko misli. Kao takvog, crkva nema nijednog razloga da ga ukloni.

Za neke, kao u slučaju katoličke crkve, biti optužen je isto što i biti osuđen. Pošto je optužen, to znači automatski da je kriv. Jasno je da za neke ovde nije toliko važna istina, koliko oni žele da je on kriv. Iako je krivice oslobođen kako od strane komisije SPC, tako i od sekularnog suda, opet je crkva ta koja je nešto kriva zbog toga. Kako crkva „zataškava“ slučajeve navodne pedofilije, kada mediji ispiraju usta sa tim istim „zataškanim“ slučajevima, kojima se bavio i sudski sistem same države? Kako je to „zataškano“? Kakve veze sama crkva ima sa tim što je sekularni sud oslobodio krivice ep. Pahomija? Kakva je krivica crkve, kad je ona slučaj prepustila sekularnom sudu? Kao to da su se svi mediji bavili „zataškanim“ slučajem? Ako je „zataškan“, onda je jasno da o njemu niko ne bi ni čuo.

Može se lepo videti, da je ovde ep. Pahomije samo izgovor za napad na samu crkvu, i da je on tu sam nebitan kao lik. Ti napadi se vrše iz istih razloga, kao i napadi na RKC. Mediji i pojedinci su već stvorili sliku o ep. Pahomiju kao pedofilu, bez obzira na presudu, jer oni žele da je on pedofil (bez obzira na istinu). Zanimljivo da je jedan od svedoka sveštenika koji su svedočili protiv Pahomija u svojoj izjavi[64] medijima, takođe tu ubacio priče o „licemerju što crkva osuđuje paradu ponosa“, što govori o kombinovanju ove optužbe, sa kritikom postojećeg stava crkve. To je čudno, jer je isti sveštenik te crkve koju optužuje za licemerje i od koje živi. Ukoliko mu smeta licemerje te crkve, šta onda traži u njoj, pošto nije obavezan da bude njen član? Ko je tu licemer ostaje otvoreno pitanje. Pošto je za tog svedoka Pahomije kriv, iako nije dokazano; dakle crkva je licemerna što osuđuje „paradu ponosa“ jer štiti pedofila u svojim redovima, za kojeg nije dokazano da je pedofil. Veoma logično, nema šta.

Ovde se ta optužba koristi kao oružje za napad na stavove crkve, i kao instrument pasiviziranja crkve u javnom životu, što se čini i od strane „liberala“ prema RKC na zapadu (o čemu se govorilo). Iako sve te nedokazane stvari spadaju u klevetu, crkva se neprestano moralno etiketira (po imitaciji zapadnog recepta), istovremeno se optužujući za „svemoć“ i „dominaciju društvom“ što spada u protivrečnost. Sa jedne strane crkva „ućutkuje“ slučajeve pedofilije, a sa druge strane svi bruje o crkvi kao „zaštitnici pedofila“.

Tako treba razmotriti par stvari:

- Sudstvo se optužuje da je pod uticajem crkve, pa je Pahomije oslobođen zbog „sprege države i crkve“[65]. Ukoliko je zaista tako, onda je crkva veoma moćna i ima uticaje na vođenje sudskih postupaka i na odluke države. Problem je, ukoliko je crkva zaista toliko moćna i ima takav uticaj, zašto ona nije sprečila tim svojim uticajem da javnost uopšte sazna za tu aferu? Kako je tako moćna institucija dozvolila podnošenje optužnice, umesto da je ućutkala svakog ko ima veze sa tim?

Kako tu istu moćnu i svemoguću crkvu napada, vređa i proziva njen sopstveni sveštenik u javnim medijima? Jasno je da takve optužbe same sebi protivreče, i govore upravo suprotno od onoga šta tvrde.

- Ukoliko je Pahomije zaista i kriv, to nema nikakve veze sa crkvom, nego sa propustima samog pravosudnog sistema države. Crkva se nema šta osuđivati zbog tih propusta, i što i dalje drži episkopa koji je pravno oslobođen krivice.

- Čak i da se prihvati krivica ep. Pahomija, to ne govori više o crkvi, nego što slučajevi zlopotreba rukovodioca i zaposlenih u zdravstvu, prosveti, kulturi i slično, govore o tim institucijama. Da ne govorimo o drugim religijama. Izvlačenje samo crkve iz konteksta je krajnje zlonamerno i licemerno. Da li je opasnije kada neki nastavnik ili lekar zlostavljaju decu, ili sveštenik neke crkve čiji član niko ne mora da bude, ako ne želi?

- Ukoliko je crkva licemerna što osuđuje „paradu ponosa“, što je homofobna a štiti pedofile; onda su još licemerniji oni koji napadaju crkvu zbog „zaštite pedofila“ i homofobije, a brane „paradu ponosa“. Pošto se optužnica tiče seksualnog zlostavljanja dečaka (tj.osobe istog pola kao i navodni zlostavljač), onda iz toga sledi da je zlostavljač (po optužnici) homoseksualni pedofil, tj. u suštini homoseksualac. Ukoliko, navodno, crkva štiti homoseksualce (i pedofile) od ruku pravde, onda su malo smešne optužbe da crkva ima nešto protiv homoseksualaca. I što je najbitnije, ukoliko je crkva (kao takva) „pedofilska“ zato što su neki njeni članovi optuženi da su pedofili, onda su i homoseksualci (kao takvi) pedofili, jer su ti neki navodni pedofili, po prirodi tih optužbi, takođe i homoseksualci.

Slučaj arhimandrita Ilariona

Sličan slučaj se ticao bivšeg igumana manastira Novo Hopovo, arhimandrita Ilariona[66]. Nakon toga što je optužen, bio je fizički napadnut i smenjen sa svoga položaja. Uprkos optužbama, sud ga je oslobodio krivice[67]. Uprkos i ovoj oslobađajućoj presudi sekularnog suda, on je takođe navođen kao „primer pedofilije u crkvi“. Za neke je potpuno svejedno da li je oslobođen. Sama činjenica da je sveštenik i da je optužen za seksualno zlostavljanje za neke je dovoljan dokaz krivice. Za ovaj slučaj važe takođe argumenti izneseni gore. O njemu se manje čulo, jer se (očigledno) ne radi o visokom velikodostojniku crkve.

Zaključak

Ovaj tekst se uglavnom bavio aktuelnim optužbama na račun crkvi. Na ovu temu se moglo još dosta reći, ali kao što se vidi i ovo što je rečeno je zaista mnogo. Pokazano je da argumenti koji se koriste protiv crkvi (u ovom slučaju SPC i RKC) ne stoje. Takođe je pokazano da većina argumenata i napada iznesenih protiv njih se mogu koristiti protiv bilo koje postojeće institucije. Takođe je pokazano da se ti selektivni napadi vrše sa određenih ideoloških pozicija, da su crkve za takve osobe ideološki protivnik i smetnja, kao i da su motivisani ideološkim razlozima.