Karlovačka mitropolija - 300 godina kasnije

Ovu godinu, 2013, trebalo je proglasiti godinom Karlovačke mitropolije. Neki drugi datumi naših ličnih i kolektivnih kalendara često nas primoravaju da se zaustavimo i razmislimo o našem mestu i vremenu i našem radu u istoriji. Ti datumi, zatim beznađe u kojem se nalazi srpski narod, usamljen, pritisnut sa svih strana tzv. demokratskom Jevropom, Imperijom, UN, neprijateljskim ponašanjem suseda, rasturanjem celokupnog srpskog nacionalnog bića, otimanjem Kosmeta, uz svakodnevnu pretnju otimanjem Vojvodine i Raške oblasti, pritisnut neprijateljskim delovanjem svojih sunarodnika - Srba, potisnuli su ovaj veličanstveni datum bukvalno u zapećak, gledano sa masmedijskog stanovišta i neprisustvovanja najviših sadašnjih vođa srpskog naroda. Dakle, to je i osnovni moto ovoga pogleda sa strane.

Dobronamerni vernici, stanovnici Sremskih Karlovaca i okolnih mesta, svedoče da su pokrovitelj ovoga jubileja - njegova svetost patrijarh srpski Irinej, njegovo preosveštenstvo vladika Vasilije, episkop sremski, protojerej-stavrofor, sekretar Eparhije sremske Velizar Živanović (koji je nepogrešivo držao u rukama realizaciju Programa, protokol i ceremonijal), kao i drugi sveti oci, priredili i sproveli program dostojan jubileju - izložbu posvećenu poslednjem karlovačkom patrijarhu sveštenomučeniku Lukijanu Bogdanoviću; svečanu akdemiju, koncerte horova - srpsko liturgijsko pojanje, naučni skup na kome su govorili eminentni profesori i doktori nauka, njegovo preosveštenstvo vladika Vasilije i drugi sveti oci koji se bave naukom (da su masmediji preneli makar neke od 40 rezimea podnesenih naučnih radova o tri veka Karlovačke mitropolije, to bi bio udžbenik za mlade generacije). Trećeg dana obeležavanja velikog jubileja njegova svetost patrijarh Irinej služio je svetu arhijerejsku liturgiju u Sabornoj crkvi, uz sasluženje više episkopa SPC (primećeno je odsustvo nekih episkopa, posebno mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija), promovisana je monografija „Portreti srpskih arhijereja u Karlovačkoj mitropoliji“, autora Katarine Vasić, izašla je i knjiga protojereja-stavrofora, profesora rektora Karlovačke bogoslovije u penziji, „Patrijarh Lukijan Bogdanović“.

1890. godina

Neko će reći (tako su procenili i ocenili urednici i novionari masmedija) da je 300 godina Karlovačke mitropolije verski jubilej. To je još jedna od savremenih srpskih zabluda i podela. Taj uzvišeni jubilej svestrano osvetljava sve prostore srpske istorije, od tih činjenica svetle prošlosti svi smo rođeni. Crkva je u svim istorijskim periodima imala najvažniju ulogu u životu srpskog naroda, bila je osnova srpskog identiteta, centar pismenosti i očuvanja istorijskih tekovina. Istorija Karlovačke mitropolije ostaje najdragoceniji učinak Srba ne samo u Vojvodini, već od Zapada do Istoka. Ona je najviši uspon civilizacije i školstva, kao i istorijskog ostvarivanja evropskog duha sa stvaralačkim učešćem onog najkreativnijeg u srpskom istorijskom postojanju: slobodarstvom, poštovanjem i negovanjem vere, kao bitnim komponentama opštenarodne samobitnosti i kulture u svim oblastima života. Srbi i SPC su oduvek imali u vidu dva sudbonosna svojstva: biti svoj na najbolji način i biti deo Evrope i sveta, tako da se omogući preplitanje nacionalnih i univerzalnih vrednosti.

Lukijan Bogdanović

Od patrijarha Arsenija Čarnojevića Trećeg, zatim Arsenija Četvrtog, do poslednjeg, jedanestog patrijarha Lukijana (trojice sveštenomučenika, njihova smrt nije ni do danas razjašnjena), kao i velikog broja drugih svetih otaca, u toku tih dugih 300 godina odvjila se borba za spas srpskog naroda i pravoslavlja, od turskog zuluma, austrougarskog nemilosrdnog, šovinističkog i fanatičnog delovanja, do komunističke torture. Svi ti sveti oci (posebno 11 patrijarha) bili su i srpski poslanici, ambasadori u pravom smislu te reči, odnosno vrhunske diplomate. Oni su na pravi način predstavljali srpsku nacionalnu ideju, borili se i vodili pregovore sa vladarima Evrope i vodećim ličnostima iz nauke i kulture.

Mnogi današnje diplomate, kako se predstavljaju u kič-izdanju po celom svetu, bolje je da se ne predstavljaju. Da li je 300 godina Karlovačke mitropolije obeležilo makar jedno Diplomatsko-konzularno predstavništvo (DKP), posebno u Hrvatskoj, Sloveniji, Austriji, Nemačkoj, Mađarskoj, Bugarskoj Rumuniji, Slovačkoj, Češkoj, Poljskoj, Grčkoj, Rusiji i kojekude, zemljama gde su sveštenici, posebno 11 patrijarha, ostavili svoja dela i živote. Da li bilo koji diplomata u više od devedest DKP-a u inostranstvu zastupa interese SPC, a papskih nuncija ima i na nekim dalekim ostrvima gde je samo desetak katolika. U nedavnom razgovoru sa patrijarhom Irinejom izneo sam (i u pisanoj formi) plan kako da se u DKP osposobe, upute diplomate koje bi zastupale SPC makar u 30 značajnih predstavništava. Njegova svetost patrijarh je obećao da će razgovarati sa predsednikom Srbije.

Neki vodeći nadriintelektualci, posebno srpski, uz podršku Starčevićevih i drugih potomaka, neprestano podmeću srpskom narodu da je „nebeski narod“, a sve u kontekstu političkih i prljavih partijskih borbi. Knez Lazar kada je rekao uoči boja na Kosovu, da ako izgubimo ovozemaljsko carstvo, sačuvajmo nebesko carstvo, mislio je na Crkvu. Dakle nebeski narod je Crkva. I na Zapadu ima „nebeski narod“. Hegel kaže da je to država, jer se pokazuje kao pojava samog Boga otelotvorenje Boga. Zato je velika razlika u stvaranju nacije. Srpsku naciju je stvorila Crkva, a na Zapadu nacije je stvorila država.

Srbi ne znaju istinu ni o jednom svom značajnom datumu, tako da slave i veličanstvene i antisrpske datume. Neke velike datume su potpuno zaboravili ili su ih se sa naknadnom pameću setili. Tako nikad nećemo zaboraviti 15. februar 2001. godine kada smo se okupili u Marićevića jaruzi kod Orašca, gde je počeo Prvi srpski ustanak. Taj datum je jedan od najbitnijih istorijskih, kulturnih i političkih datuma u istorijskom kalendaru Srbije. Niko, zabeleženo je i olovkom i kamerom, nije bio prisutan od dosmanlijskih vođa. Još su bili u zanosu i pobedonosnoj euforiji. Napisali smo kratak kritički tekst, kojeg su objavili neki listovi, među kojima i najstariji list na Balkanu. A onda je dosmanlijama došlo u glavu kakav su greh počinili, tako da su 10. jula te godine sazvali vanrednu sednicu Skupštine Srbije, doneli Zakon o proglašenju 15. februara za Dan državnosti, Dan ustavnosti. Nekako im se sve to, kako se kaže u narodu, „pomešalo u glavi“. Poslednjih godina, tako mi se čini, odnosno neka mi Svevišnji sudi ako grešim, sve više proslavljamo, ili se utrkujemo da obeležimo neki raniji ili novi datum, koji nam nameće Jevropa i Imperija. 

Da li je tzv. sporazum u Briselu, Srbije sa Srbijom o Kosmetu, srpski datum? Da li su neki datumi o pripremama Srbije za ulazak 3000. godine u EU srpski datumi, da li je Milanski edikt srpski datum, da li je boj na Kosovu, onako kako su nas učili u školama (umesto istine da su Srbi pobedili, da su ga izgubili), srpski datum, da li je atentat na Ferdinanda srpski datum, da li je 27. mart 1941. srpski datum, da li je 25 maj - Brozov rođendan, srpski datum, da li je dan kada je Skupština donela Deklarciju o izjednačavanju dželata i žrtava u Vojvodini srpski datum, da li je petooktobarska piromanska revolucija, srpski datum (još lopuže nisu vratli ukradene umetničke slike - originale nemerljive vrednosti), da li je Ustav iz 1974. godine srpski datum, da li je 9. mart 1991. godine i političko zagađivanje Narodnog pozorišta, srpski datum (izvesna gospođa, tadašnji upravnik Narodnog pozorišta, a sada poznati nezamenjivi ambasador, režiser, dramaturg, otvorila je vrata Narodnog pozorišta da uđu bojovnici i da govore sa balkona), da li ćemo proslavljati zagađivanje Jugoslovenskog dramskog pozorišta, odnosno datum osnivanja privatnog Centra bivšeg dosovog minitra spoljnih poslova, kome su prisustvovali najviši rukovodioci, s predsednikom Srbije i Vlade na čelu (niko se od njih nije zastideo od Njegove Svetosti patrijarha srpskog, koji je takođe prisustvovao, zbog neprisutvovanja na veličanstvenom jubileju 300 godina Karlovačke mitropolije samo dan ranije, na kome je najveći političar bio Mađar Pastor), da li će prvi let starog aviona (19), koji je bio danima uadrna vest svih masmedija, biti jedan od najznačajnijih srpskih datuma. Ovde ću zaustaviti put rečima, jer nabrajanju nema kraja.

Postavljaju se pitanja: zašto živimo u nesreći, ko smo mi Srbi, kako se zove ova reka, kako se ranije zvala ova planina, ko su bili naši očevi i naše majke, prepoznajemo li našu braću, čega se sećamo, šta želimo. Postavljaju se zatim pitanja pravde: kome zakonski pripada ova zemlja i njeni plodovi, čija je Avala, Zlatibor, Ibar, Morava, čiji je Kosmet, čija je srpska Sveta gora - Fruška gora. Zašto toliko mali broj ima toliko i toliko brojni tako malo. Da li smo razumeli Teslu kada je rekao: „Srbi su posredničko pleme među narodima, trgovci sunčanom energijom na Zemlji“. Znao je Tesla šta je Svevišnji podario Srbima, ali Srbi to nisu ni shvatili ni koristili. Ubilo nas je čekanje da će nam neko doneti pravdu na tacni. Pretvorili smo se u stub od soli. Postali smo naši vlastiti savremeni dželati. Zašto igramo ulogu tužitelja, koju igraju srpski istorijski kritičari i neprijatelji sa savremenom hipokrizijom, već stolećima. Opteretili su srpska leđa zločinom od koga ih niko nije oslobodio osim našeg (srpskog) mazohizma.

Sledećih 300 godina počinje danas. Da li će tada biti Srba na ovim prostorima.