Danas je Sveti Sava (po Obradovićevom kalendaru)

Odnos prema crkvi (i Crkvi) vo vremja ono, kada sam osamdesetih godina prošlog veka u prosveti učestovao kao đak, beše oivičen propitivanjima da slučajno ne idemo u tu "zaostalu ustanovu" i kidanjem lančića koji su kao privezak imali krstiće. Bilo je to u "vunena vremena", kada smo se bojali (kako drugi pesnik reče) da "ćemo živeti još dugo, a da ne čekamo ni Novo ni Drugo". Ali, dočekasmo! Kada sam se, posle 2000, prvi put našao s one strane katedre i kada sam na Savidan video učenike na priredbi posvećenoj Svetom Savi – pomislih da za ovu zemlje i (makar) te naraštaje IMA NADE. (Isto sam to, doduše i mea culpa, pomislio i kada smo 13. juna 1990. na Trgu republike zastavu "oslobodili" petokrake".)

Vraćanje Sv. Save u škole i proslava školske slave trebalo je da označi nešto što se, pomalo patetično, zove "povratak sebi". Ali, 6. oktobar 2000. nikako nije bio povratak u 5. april 1941, ako razumete šta hoću da kažem. Protok vremena nije oličen samo u onim (Internet) manijacima koji koriste svaku priliku da opljunu sve što vuče na srpsko i pravoslavno, nego bi se moglo insinuirati da se takvo nešto zapatilo i kod ministra prosvetnog (i "naučnog") Žarka Obradovića. Jer, kako razumeti "preporuku" Ministarstva prosvete školama da "slavu Sveti Sava ove godine obeleže ranije, u petak, 25. januara, umesto 27. januara kada je ta slava po crkvenom kalendaru" – jedino kao "ako baš mora taj Sv. Sava ne mora na Savindan"!

Od gornje odluke samo je smešnije obrazloženje da pomeranje slave ima za "cilj da u proslavi učestvuje što više zaposlenih, đaka i roditelja": pod jedan, "zaposleni" i đaci Sv. Savu obeležavaju RADNO, što će reći da je to nenastavni ali radni dan, te su obe kategorije obavezne da dođu – kao što su i godinama dolazili – na posao ili u školu, pa makar to bila i nedelja; pod dva, ideja da je roditeljima lakše da na školsku priredbu/proslavu dođu u (radni) petak ujutro nego u (neradnu) nedelju kao da pokazuje da ni ministar ni Ministarstvo ne veruju da iko u ovoj zemlji igde i išta radi.

Kada sam se malo povratio od šoka, prvo sam pomislio da Žarko O. školsku slavu doživljava kao obeležavanje početka ORA "Sveti Sava", ali mi je kasnije sinulo da on zapravo, kao čovek, komunista i socijalista, Savindan doživljava kao proslavu Osmog marta. (Starije kolege su mi skrenule pažnju da, ako osmi mart pada u subotu – proslava se organizuje u petak, a ako se baš pogodi da je te godine praznik žena u nedelju – cveće za koleginice stiže u ponedeljak.) A kad je proslava jedne takve svetkovine u slavu žena u statusu pokretnog praznika – što ministar ne bi pomerio i školsku slavu, ubijajući tako versku dimenziju Savindana i svodeći je na neku vrstu Dana mladosti (koji je, ne zaboravite, takođe proizvoljno bio određen). U Srba, ako nešto nije proslava nego je  slava u čast hrišćanskog sveca onda postoji 1) tačno određen datum, 2) žito, 3) sveća, 4) kolač i 5) sveštenik koji taj kolač seče; uobičajeno je da postoji i zakuska nakon toga, koja bi u ovom slučaju pomeranja sa mrsne nedelje pala na posni petak!

Da ovaj ministar prosvete ima problem sa planiranjem kalendara kad je reč o hrišćanskim praznicima mislim da dostojno svedoči i podatak da se poslednje dve godine Vaskršnji raspust završava na Drugi dan Vaskrsa: biće da nam je Ž. O. pobrkao da se Prvi maj obeležava dva a Vaskrs slavi cela tri dana!

Autor je (i) nastavnik matematike