Aktuelnost isihazma

U Vizantiji XIV veka, veka «sporova oko isihazma »,  razlikujemo tri vida, ili stadijuma istorijskog razvoja,  pojave   «isihazam» (¹συχασμèς, — od     ¹συχ…α — spokoj, tihovanje): ćelijski, kada su monasi-sazercatelji u ćelijama u savršenom miru, pribirajući um u srce, praktikovali «umno delanje»; stadijum teorijske formulacije, — kada su zahvaljujući javnim sporenjima nastalim usled Varlaamove optužbe isihasta da su jeretici i njihove odbrane od strane Grigorija Palame,  njihova ideologija i literatura postale posed opšte  društvene svesti; i stadijum «političkog isihazma», — kada su, obrevši se na vlasti u vizantijskoj crkvi, isihasti sprovodili svoju unutrašnju i spoljnu politiku, pa uz ostalo i u odnosima sa Rusijom.

A u čemu je aktuelnost, neprolazni značaj, svakoga od tih stadijuma?

«Ćelijska» isihastička literatura ne gubi i mislim da nikada neće izgubiti svoj značaj zato što ona predstavlja i «ogledalo» samosaznanja čoveka, i praktične psihološke pouke, koje poučavaju o tome, šta su strasti, kakvih ih ima, kako se razvijaju i zbog čega se i kako s njima treba boriti. Strasti autori tih poučnika nabrajaju osam: stomakougađanje, blud, srebroljublje, gnev, tugu, ili beznađe, uninije, sujetu i gordost .[2]

Proanaliziran je u toj literaturi i put razvoja tih strasti u čoveku. Sve počinje od  «predloga (podstreka)»,  kakav je  «obična pomisao ili slika nečeg što se desilo, koja  iznenada  ulazi u srce i javlja se umu. ...kada kakva bilo  misao padne čoveku na um », — piše Nil Sorski.[3] To se dešava svakom. No ako dalje dođe do  «obraćanja pažnje na misao koja nam je naglo pala na um», «razgovor sa pomišlju koja se pojavila», može doći do  «pristajanja», i dalje do «saglasja» — spremnosti duše  da «blagonaklono prihvati nailazeću pomisao ili sliku». I još dalje, ako se ono ne zaustavi, ako mu se ne pruži otpor, doći će do «zarobljavanja» čoveka od strane pomisli, što je predvorje  «strasti», koja u potpunosti ovladava čovekom i koja ga vodi u pogibao.[4] Tako je Juda Iskariotski, srebroljubljem «nedugovav», kako se to peva o njemu u Crkvi, od njega i propao, srebroljublje ga je najpre dovelo do izdaje Učitelja, a potom i do samoubistva.

Isihastička literatura uči samokontroli, uči kako da se pažljivo posmatra  ono, što se čoveku zbiva u duši, u umu, u srcu, kako ne bi postao žrtvom neke strasti koja ga vuče naniže, nego bio sposoban za put naviše, za ljubav koja ga uzdiže, — od trenutnog ka Večnom. Kako piše Grigorije Palama, putem pobede nad strastima « strasni deo duše dovodimo u najbolje stanje, koje se zove “ljubav”»;[5] i: «mi možemo bez ikakvog truda dokazati svakome, ko se još nije uverio, da postoji umno prosvtljenje, koje se sagledava čistim srcem, i koje je u potpunosti različito od znanja i koje predstavlja njegov istočnik».[6] Protivnik isihasta Varlaam tvrdio je pak, da samo intelektualni, umni rad na izučavanju geometrije, astronomije, filosofije i t. sl. vodi čoveka do bogopoznanja. Palama pak, kako vidimo, govori o prosvetljenju, «koje je u potpunosti različito od znanja i koje predstavlja njegov istočnik». Monahu-podvižniku ponekad bude dano «da se približi Božjoj svetlosti i bude udostojen nadprirodnog bogojavljenja»,[7] da iziđe iza granica onoga što je dostižno čulima i razumom do Večnog, Dobrog, energičnog istočnika svega vremenitog. Tako da je isihastsička literatura u celini – rukovođa čovekovih misli i srca, koji mu pomaže da se podigne čak i sa najpogubnijeg dna na najspasonosniji vrh. U tome je njen neprolazni značaj. — Ne samo, mislim, za one u monaštvu nego i za sve, koji se brinu o svome duhovnom zdravlju.

I — ne samo za pojedinačne ljude, nego i za njihovo društvo u celini, jer ne samo čovek pojedinac, nego i čitavo društvo može biti podvrgnuto strastima, — takvim, naprimer, kao strast srebroljublja, ( koja danas, tako ja smatram, podriva i same temelje naše države). Ali se društvo  može i duhovno uzdići iznad strasti i tada doživljava «pasionarni» stvaralački period, čak i etnogenezu.

To se savršeno vidi po istoriji naše Rusi-Rusije.

Učinjeni u H-om veku od kneza Vladimira izbor vere — hrišćanske pravoslavne — i krštenje plemena pod njegovom vlašću označili su nastanak  u njegovoj zemlji  duhovne vertikale koja je sve ujedinjavala — orijentacije na višnje prostore, na neprolazno večno Carstvo Nebesko. U prostoru hrama, gde «nhstь ellinъ, ni iudeй, ni obrhzanie i neobrhzanie, varvarъ i skifъ, rabъ i svobodь, no vsяčeskaя i vo vshhъ Hristosъ» (Kol. 3:11) barijere između raznoplemenika, nevidljivi, no čvrsti svojevrsni bedemi  rodovsko-plemenskih tvrđava, počeli su da se krune i nestaju. Upravo  «na večnost orjentisana» kultura  u okvirima vlasti jedne kneževske krvi stapala je, kao u kotlu, mnoštvo rodova  i plemena u ruski narod.

Ovde se još ne može govoriti o isihazmu — isihastička literatura tada još nije bila postala masovna, — ali se može govoriti o masovnoj pobedi nad strastima rodovsko-plemenskih sujeta i gordosti, koje su delile ljude sa različitim precima. Verovati u Hrista-Boga i priznavati vlast  roda ruskih knezova bilo je dovoljno, da se postane «Rus». I, primetimo,ta dva etnogenetička kriterijuma ostala su u važnosti kod nas sve do HH-og veka.

Sledeći put je kod nas do etnogeneze došlo već pri najaktivnijem uticaju isihazma na našu kulturu tokom XIV-og i XV-og veka. Ogromna količina novih prevoda isihastičke literature sa grčkog, koji su načinjeni u balkanskim zemljama i na Atonu, popunila je tada, u periodu od sredine XIV-og do sredine XV-og  veka, fond ruske literature,[8] tako da se on tada  uvećao približno dvaput.U to vreme desila se u istoriji Rusi-Rusije retka pojava — stilska obnova svih umetnosti koje ulaze u crkveni Slovo-centrični ansambl.Upravo tada ovde su se pojavili takvi blistavi,  snažni i smeli ljudi, kao  Sergije Radonješki, Kiril Belozerski, Dionisije Glušicki, Dionisije Suzdaljski, Stefan Permski i mnogi drugi, koji zajedno čine jedan od najveličanstvenijih vrhova ruske svetosti i kulture.

U XVI-om veku strelica smera društvene svesti zaokrenula se u nas, koliko se to može suditi po tada ostvarenoj vezi ruske velikokneževske krvi sa rimskom imperatorskom i uticaju toga na literaturu (pojava Stepene knjige, Licevskog letopisnog zbornika, koji je povezivao rusku istoriju sa prethodnom svetskom) — zaokrenula se na stranu Prošlosti, da bi se u sledećem, XVII-om, zaokrenula na suprotnu stranu — ka  Budućnosti, što se projavilo isprva,  u vreme Alekseja Mihajloviča, u Raskolu ruske crkve, a u vreme njegovog sina, Petra Prvog, u preobražaju pravoslavnog carstva u imperiju koja nije bila ograničena jednom veroispovešću. Peterbuški period naše istorije bio je vremenom nezaustavljivog narastanja  vere u Budućnost, koja je na kraju krajeva dovela do dužeg od poluvekovnog trijumfa u našoj zemlji boljševika-komunista.

Prvi etnoraspad dogodio se u nas u XIII veku  posle podele zemlje između dva paganska naroda, tatara i litvanaca, drugi,  u  XVII-om v., — usled Raskola, kada se ogromna količina tradicionalno verujućih duhovno  čvrstih pravoslavnih hrišćana pokrenula na sve strane sveta van iz svoje zemlje. Treći najčudovišniji etnoraspad u Rusiji bio je izazvan boljševičkim prevratom 1917 g., građanskim ratom i terorom, — uspostavljanjem «svetle  budućnosti» u svojstvu državnog kulta.

Opet je ogromna količina tradicionalno orjentisanih normalnih ruskih ljudi bila prinuđena da napusti svoju otadžbinu. Bolševici su se trudili da od raznih  naroda koji su se našli pod njihovom vlašću stvore jedan novi — «sovjetski». U pasošima u rubrici «nacionalnost» tada je upisivano «sovetique». Sve što je bilo istinski nacionalno proglašavano je «ostatkom mračne prošlosti». Ali  «ostatkom mračne prošlosti», kao što znamo, sad su postali i sami boljševici. I narodi su se okrenuli svaki svojoj istoriji, svojoj prošlosti. Interesantno je, da su se sad, prvi put za svu našu mnogovekovnu istoriju, Rusi počeli da opredeljuju ne po veri i vernosti, nego na dohrišćanski način — po krvi.

Na prirodan način počeo je sad  da raste interes za prošlost, za istoriju. Ali  – samo u delu, - može biti, najboljem delu -  naših naroda. Jer strelica smera društvene svesti, naše «nadsvesti», od Budućnosti je skliznula dalje naniže kao kazaljka na  časovniku (ima se u vidu krst vremena, koji obrazuju horizontala Prošlost-Budućnost i vertikala Večnost-Trenutak), krećući se ka Trenu- Momentu, oblasti gde gospodare strasti, i gde je vrhunski gospodar novac.  Jer, to on čini dostupnim sva i svakakva uživanja i  naslade. Rezultat toga  preokreta sad  vidimo  u nečuvenoj pljački zemlje u krađama u svim zamislivim i nezamislivim oblicima i razmerama. Jovan Kantakuzin je u XIV veku kao da govori o našim  profiterima pisao: «...ako neko, obmanom, može da dobije od drugoga nešto što stoji mnogo novaca, davši malo zauzvrat, on ne smatra, da je to dobio kao grabljivac, obmanom, maltene krađom, nego se raduje, kao da je učinio kakvo dobro delo, i kao rezultat postepeno postaje neprijatelj drugih ljudi».[9]  U nas je to – posledica masovnog ovladavanja ljudima strasti srebroljublja -  i danas se događa , izgleda, u najširim razmerama. «...po svoj prilici, neće biti pogrešno,  - piše takođe Kantakuzin,- nazvati robovima greha te, koji ne koriste razum za upravljanje strastima i ne usavršavaju sebe svesno po liku Božijem, no se nepromišljeno pokoravaju nasladama i drugim  strastima i padaju, kao da imaju neku neodoljivu potrebu da stalno budu robovi naslada. Jer kome dajete sebe za sluge u poslušanje,  rekao je jedan božanstveni muž  (v. Rim. 6, 16), sluge ste onoga koga slušate».[10] I Grigorije Palama takođe kao da piše o našim savremenicima: « Ko ... oboženje s nadom ne očekuje, taj ne može prezreti plotske naslade, novac, imanje i ljudsku slavu...».[11]  «Kod  robova  trbuha,  po Pavlu,  njihov čulni bog je — črevo (Flp. 3, 19),  a kurvari i nečisti i tvrdice uvode novo idolopoklonstvo (Ef. 5,5)...»[12]

Rezultat ohrabrenog globalizacijom srebroljublja u nas -  je i to, što  preduzimljivi mlad narod, stičući ovde obrazovanje, omah zatim zapuca iz svoje zemlje tamo, gde se može dobiti više para. Kako je mnogo više od milion takvih mladih ljudi napustilo Rusiju, može se govoriti o novom etnoraspadu koji je u nas u toku. Da budu Rusi  – za razliku od staroveraca u inostranstvu -  ovi ljudi brzo prestaju. A u onih koji ovde ostaju stopa smrtnosti, kao što je poznato, nadmašuje stopu rađanja.

Isihasti su u XIV veku koristili termin «energija»,  preuzevši ga  od Dionisija Aeropagita,  -  govoreći o «božanskoj  energiji», koja se javila pred očima Petra, Jakova i Jovana na Tavorskoj gori u vreme Preobraženja Hristova i koja ozari ponekad podvižnike koji pobede  strasti .  «Tu radost, — piše Grigorije Palama, — znaju samo oni koji su je iskusili, ali je drugo vidljivo i posmatračima sa strane: blaga narav, sladosne suze, ljubazna zainteresovanost za sabesednike...»[13] Ako bi se ti ljudi, «ljubazno zainteresovani za sabesednike», umnožili i ponovo postali duhovne vođe naroda, narodna energija i njegova «pasionarnost», preobrazila bi se od pogibeljnog robovanja strastima u prekrasno stvaralaštvo u svim njegovim oblicima, kao u XIV- XV veku.

Što se pak tiče «političkog» isihazma, njegova je suština u tome, da Crkva ne sme da bude podvlašćena nikakvim  političkim silama sa njihovim prizemnim računicama i sredstvima pritiska. Na tome su čvrsto stajali protivnici kneževskih računica o podeli Crkve po političkom principu, takvi kakvi su bili Sergije Radonježski, Fjodor Simonovski i Dionisije Suzdaljski u  HIV-om veku, staroverci u  XVII-om veku, koji su se suprotstavljali grubim diktatorskim metodama crkvene reforme, koju je sprovodila moskovska vlast, to isto gledište izraženo je sada, Bogu hvala!, u «Osnovama socijalne koncepcije Ruske Pravoslavne Crkve».

Tako da «isihazm» u svim svojim pojavnim oblicima, kao što vidimo, ostaje za nas veoma koristan i aktuelan.

Prevod sa ruskog

Milena D. Davidović i Dragomir M. Davidović