Многи су и дивни дарови којима је Бог обдарио човека. Човек је призван да те дарове употребљава на прави начин, не да их злоупотребљава. Заиста, људска слобода и човекова права су неограничени.

Упркос суштинским и битним разликама које постоје између обе цркве, треба приметити занимљиву подударност у аргументима који се користе против обе. Наравно, не желим да овде стављам знак једнакости, него да покажем да аргументи који се користе против обе долазе са исте позиције.

Патријарх Павле је добро знао шта може један папа да учини у тешким временима. Како је добро упамтио Други светски рат и злочине, али и схватао да се злочини могу поновити, писао је папи Јовану Павлу II са ванредног сабора 17. јануара 1992.

Ако је тачан податак да одлуку о рашчињењу владике Артемија није подржало чак тринаест чланова сабора (седам против и шест уздржаних), онда је то знак да ни за значајан део архијереја СПЦ Артемијева кривица, чак ни сада, није нешто што би било „изван сваке разумне сумње“.

Претпоставка да је патријарха Германа требало забавити о његовом јаду управо у Београду, како би СПЦ лакше прихватила, између осталог, одбијање да призна самопроглашену аутокефалност Македонске православне цркве и рушење капеле на Ловћену, има довољно основа.

Сигурно је да ће се наћи много оних који су спремни на критику поводом оваквог устоличења патријарха у Пећкој патријаршији, али СПЦ је ипак много старија и трајнија од многих, не само критичара већ и од сила које нас сада притискају.

Ако се ова држава клерикализује, ако се подривају њени секуларни темељи, онда за то није крива црква већ држава која се често понаша као да Уставом није од ње одвојена. Да власт има јасне циљеве, до тога не би долазило.

Дуго у прошлости о заштити метохијских манастира - Пећке патријаршије, Високих Дечана и Девича, бринуле су посебно изабране војводе, које су тај частан посао обављале добровољно и бесплатно.

Свети архијерејски синод Српске православне цркве (СПЦ) одлучио је да умировљеном владици Артемију привремено забрани сва свештенодејства до предстојећег, другог редовног заседања Светог архијерејског сабора који ће донети коначну одлуку.

Чињеница је да су нам позиције сада лошије него што су биле пре „пресуде“, али чак и да је то мишљење било најповољније могуће, не би било никакве гаранције да ће Косово остати у Србији. Није никаква фраза кад кажемо да ће Косово бити дефинитивно независно тек онда када ми на то пристанемо.