Није баш уобичајено да се у, такорећи, званичним српским државним новинама напада поглавар српске православне цркве. А када се то догоди баш на Божић, односно Бадње вече, онда је реч о правом и беспримерном скандалу, какав се није дешавао чак ни у време окупације.

Са правом је казано да је економска криза повезана и са политичком кризом; као и то да непоштовање међународних права и игнорисање Повеље Уједињених нација о људским правима - као и гажење правде уопште, рађају политичку кризу, а ова економску кризу и финансијски хаос.

Поштујући елементарну људску логику и елементарну црквеност, чинило ми се најнормалнијим да - ако је већ ту молба првога међу нама, његовом руком потписана, у шта смо се сви увјерили и једнодушно прихватили - молбу старога, светога и немоћнога оца уважимо.

Мада у цркви за патријарха кажу да је само "први међу једнакима", сви знају колико је важно која личност заузима то место. Да није тако, не би избор патријарха изазивао толику пажњу.

Канонско је начело и црквена пракса да оболелог патријарха замењује најстарији по хиротонији или рукоположењу митрополит. Такав је у улози „бљуститеља”, а не патријарха, што значи да је хранитељ или чувар патријарашких права док је спречен да их спроводи.

Само предочавање патријархове молбе да му се одобри повлачење из активне службе код многих је подстакло сумње у њену аутентичност. Једно од питања која се постављају јесте: Зашто је и монах који је стално поред патријарха удаљен из болничке собе када је молба потписивана? 

Иако звучи још луђе од те констатације, вреди се поново запитати и да ли реису Церићу неко у Лондону није можда сугерисао да пореди тамошње „етничке групе“ са овдашњим конститутивним народима

Mуслимани Србије, нарочито муслимани који више нису то по националном изјашњењу, већ су постали Бошњаци, одавно се веома политички разилазе. Деведесетих година већи део исламске заједнице је био у опозицији београдском муфтији Јусуфспахићу.

Магистар Џомић ми је, наиме, уз остало, замерио и то што нисам одговорио на све његове критичке примедбе и примедбе других аутора из редова СПЦ. Прво што ми је у вези са том примедбом упало у очи јесте оно: «наше критике» и изостанак полемисања «са нама».