Покренута је читава медијска машинерија: представници власти и највећи медији нашли су се у удруженом подухвату да покажу да иза свеукупног насиља и свих десничарских организација стоји СПЦ и митрополит Амфилохије лично.

Накнадна памет овде не помаже. Речено је што је речено. Није, нажалост, речено први пут у изјавама владике Артемија. Бићу радостан, а Богу и њему благодаран ако буде последњи пут јер је заиста болно, некоректно, неистинито.

Садашњи папа потпуно се слаже са тим да су такозвана приказања у Међугорју превара. Међугорје је био изум отпадничких и побуњеничких група фрањевачких свештеника које су се богатиле од ове преваре по цену јединства цркве и добрих односа са православцима.

Узрок нестанка војвођанских даброва је православље. Наиме, `животиње које из воде излазе`, по некаквим блесавим тумачењима, не могу бити мрсна храна, те су дозвољене у време поста. Тако "мантијаши" уобразе нешто, понесу ножеве и покољу све даброве по Војводини! 

Увјерен сам да ће Босном владати Босанци. Модерно поимање нације није засновано на племену или етницитету него на принципу државе. Босна такођер мора имати своје име и презиме, и у еуропску породицу народа, она не може ући тек тако, с надимком који не одражава њен идентитет.

Можда звучи чудно, али наркоманија открива неутољиву и неугасиву метафизичку жеђ човекову за смислом и љубављу. Једино Бог може да задовољи и испуни ову потребу. Без Бога, код наркомана се више него код других види осећај усамљености и празнине.

Реис-ул-улема Церић и његов домаћин, муфтија Зукорлић, као дискриминацију доживљавају управо настојање државе да се према свим својим грађанима муслиманске вјероисповести, а не само према онима који слиједе њих двојицу, односи с једнаким уважавањем.

Данас милиони духовно осиромашених и морално опустошених људи, занесени сјајем пролазних ствари, живе у овом свету као у хладном гробу. Зар се данас често не говори да човек и без неба може мирно да ходи по земљи?

По изгласавању закона о дискриминацији владика Раде први би пао под удар његових параграфа, а можда би, штавише, Пустињак цетињски завршио свој кратки живот као Пустињак хашки.

Када смо последњи пут чули глас цркве у пословима који нису баш државни. Рецимо, да кажу нешто о насиљу у школама и породици, корупцији и грамзивости, неку реч утехе за незапослене и болесне... Јок, слабо их то занима, за разлику од пастве коју то и те како занима.