Трагедија која се десила у НС није питање избора као што то није ни стално гажење и Устава и закона већ правосуђа.Маршићанин би пре савета студентима требало прво да погледа у своје двориште.Странка којој припада и чији је председник запослен на Правном факултету у Београду и даље даје легитимитет суманутом режиму уместо да напусти скупштину.Народна иницијатива везано за забрану ископавања литијума никада није ствављена на дневни ред иако је скупљено потребних 30 хиљада потписа.Суверенитет почива на грађанима.Полусмена несретница је одбила да стави на дневни ред и посебну седницу и предлог Закона о заступању и заштити државних интереса Србије на КиМ (иако је то на предлог НДСС подржала комплетна опозиција).Имамо посла са умнооболелим тиранином који је загазио дубоко у продају државе и друга непочинства и сад се дави у живом блату корупције. Моје мишљење је да су студенти између насилног упадања у институције и лажних избора одабрали свакодневне протесте који ће економски сломити режим.

Na hrvatskim portalima pominju da ce Vucic preko HDZ postati suvlasnik NIS a. Naravno skriveno preko manjinskog udela. Njemu je i cilj da postane vlasnik imovine na ovom prostoru , materijalnih stvari. Ljudi mu nisu vazni, nikad nisu ni bili. Bar ne slobodni ljudi.

Одличан текст господина Маршићанина, али прескочио је клјучну ствар, ако се постигне сагласност између студената, грађана и опозционих странака на који би се она начин конкретизовала...?
Или улица или излазак на изборе, треће нема (има у теорији пуч војске и полиције). Прва опција је неизвесна и вероватно носи ризик не малог броја жртава. Друга опција подразумева уједињење свих на једну листу и проналазак неко звучно некомпромитовано име да буде кандидат за председника Владе.

Студенти до сада нису желели никакву сарадњу са опозицијом, али и опозиција им се није наметала. Мора се признати да је и то било часно. Међутим, што време више пролази, јаловост свих досадашњих студентских протеста постаје толико очигледна и опасна да прети све да претвори у апсолутни бесмисао. Увелико траје урнебесна харанга са свих ТВ канала, дневне и недељне штампе, који су листом сви под шапом властодршца. Грозно се варају сви они који мисле да режимски медији немају значајан утицај на јавно мнење и да је сада време друштвених мрежа и мобилних телефона. Власт је покренула све своје снаге да придобије оне који су још увек колебљиви. И успеће, и све ће пропасти ако се ово јалово блејање по улицама не претвори у јасно артикулисан захтев.
Зато подржавам став аутора, а слично су се изјаснили већина мислећих људи.
Власт треба натерати да прихвати фер и једнаке изборне услове за све. И тај захтев мора бити јасно истакнут и формулисан. Потом нека се опредељује како ко хоће.

Аутор поставља питање: да ли је морално оправдано борити се против тиранског режима средствима која се не могу назвати моралним, иако тирански режим не преза да их користи бранећи се?

Прост одговор је: да.

Мало сложенији одговор: ако под "средствима која се не могу назвати моралним" аутор мисли на методе које излазе ван оквира постојећег легално-политичког система (нпр. блокаде, пленуми, "поховање", "динстање", па чак и насилни преврат) онда је грешка у томе што питање претпоставља да су те методе неморалне. Наиме, постојећи легално-политички систем црпе свој легитимитет и смисао из друштвеног уговора између народа као крајњег носиоца суверенитета и политичких елита и установа којима је управљачка улога поверена како би радили у интересу народа. Ако ови потоњи престану да раде у интересу народа, као што је то дефинитвно случај са Вучићем и његовим СНС бандитима, онда су они тиме поништили друштвени уговор те народ има право на сваки облик борбе за повратак свог суверенитета.