,,Kud će nas, nevo, crna? - pitam ja jetrvu.
- U jamu, u Ravni dolac, crna kukavice - veli mi ona.
Kako je ona to izustila, ja više ništa ne znam šta je sa mnom bilo. Kazivalo mi poslije da sam pala onaj momenat, da sam nama umrla, da me onako mrtvu odvuko Broco Pašalić i gurnuo u jamu, a za mnom i nesretnoga Ilu…
To ti je cijela istina, moja dušo, zborim ti ko da ću nama umrijeti. Ništa ja nijesam znala...
Kad sam se osvistila, vidim mrak i studeno mi:
Crna ja, iđem kući vatru ložit i konju položit - izutih i sagnuh da se dignem, ali me nešto pritislo sa svih strana i ne da mi ni da dišem.
A, crna Milutinovka, kakva kuća i kakvi jadi, nijesi u kući no u jami - u Ravnom Docu. Evo šesti dan kako si bila mrtva - zbori mi iz mraka odnekud Cvita Bošković.
Kakva jama, crna kukavice, a di mi je Ile?
- vrisnuh ja i u mraku počeh da razaznajem mrtva tijela, pritisla me sa svih strana.
- Mama! - pisnu moj Ile, leži blizu mene.
- A, crna srećo, jesi li živ?
Preporuke:
0
0
2
nedelja, 30 jul 2023 21:55
Jama 2
Jesam, mama, ne boli me ništa. Daj da te poljubim…
Mrdnuh se nekako i izvukoh malo. Mili bože, jeka i lelek na svaku stranu. Pored mene leži mi strina, ječi, živa, a mali joj na prsima.
Primakoh se nekako do moga Ila, a njemu kukavicu sva desna strana glave razbijena i desno mu oko ispalo, visi… Gleda me onim zdravim okom i pruža rukice, ne može da se makne, slomljena mu i desna noga.
Sagnuh se. On me poljubi i nasloni mi se na krilo:
- Mama, oće li doći tata da nas izvadi? - pita iznemoglim glasom.
- Oće, sine, oće zborim ja i prolijevam suze, mili bože, srce oće da mi pukne.
- E, daj da te još jednom poljubim - reče još tiše, ali ne diže glavu.
Ja se sagoh nama da mi ne vidi suze. Kad se malo okuražih, podigoh mu malo glavu da ga poljubim, a on mrtav!
Tri sam ga dana poslije držala u krilu i ljubila mrtvoga, nijesam vjerovala ni dala da mi ga maknu iz ruku…"
Deo svjedočanstva Milice Erceg Galke iz publikacije ,,Ognjena Marija Livanjska" autora Bude Simonovića
.jpg)
- U jamu, u Ravni dolac, crna kukavice - veli mi ona.
Kako je ona to izustila, ja više ništa ne znam šta je sa mnom bilo. Kazivalo mi poslije da sam pala onaj momenat, da sam nama umrla, da me onako mrtvu odvuko Broco Pašalić i gurnuo u jamu, a za mnom i nesretnoga Ilu…
To ti je cijela istina, moja dušo, zborim ti ko da ću nama umrijeti. Ništa ja nijesam znala...
Kad sam se osvistila, vidim mrak i studeno mi:
Crna ja, iđem kući vatru ložit i konju položit - izutih i sagnuh da se dignem, ali me nešto pritislo sa svih strana i ne da mi ni da dišem.
A, crna Milutinovka, kakva kuća i kakvi jadi, nijesi u kući no u jami - u Ravnom Docu. Evo šesti dan kako si bila mrtva - zbori mi iz mraka odnekud Cvita Bošković.
Kakva jama, crna kukavice, a di mi je Ile?
- vrisnuh ja i u mraku počeh da razaznajem mrtva tijela, pritisla me sa svih strana.
- Mama! - pisnu moj Ile, leži blizu mene.
- A, crna srećo, jesi li živ?
Mrdnuh se nekako i izvukoh malo. Mili bože, jeka i lelek na svaku stranu. Pored mene leži mi strina, ječi, živa, a mali joj na prsima.
Primakoh se nekako do moga Ila, a njemu kukavicu sva desna strana glave razbijena i desno mu oko ispalo, visi… Gleda me onim zdravim okom i pruža rukice, ne može da se makne, slomljena mu i desna noga.
Sagnuh se. On me poljubi i nasloni mi se na krilo:
- Mama, oće li doći tata da nas izvadi? - pita iznemoglim glasom.
- Oće, sine, oće zborim ja i prolijevam suze, mili bože, srce oće da mi pukne.
- E, daj da te još jednom poljubim - reče još tiše, ali ne diže glavu.
Ja se sagoh nama da mi ne vidi suze. Kad se malo okuražih, podigoh mu malo glavu da ga poljubim, a on mrtav!
Tri sam ga dana poslije držala u krilu i ljubila mrtvoga, nijesam vjerovala ni dala da mi ga maknu iz ruku…"
Deo svjedočanstva Milice Erceg Galke iz publikacije ,,Ognjena Marija Livanjska" autora Bude Simonovića