Posle kraja istorije

Izgleda da je svet u stanju haosa. Završeno je 350 godina dugo razdoblje vladavine nacionalnih država. Vestfalski mir, kojim je 1648. okončan Tridesetogodišnji rat, doneo je istovremeno i kraj milenijumskoj dominaciji ideala univerzalnog carstva i vere, personificiranih u svešteniku-kralju, bogu-kralju ili caru božanskog proviđenja. Na Zapadu je taj ideal petnaest vekova bio otelotvoren u Rimskom carstvu sa svim njegovim transformacijama, a posle četvrtog veka nove ere u hrišćanskoj veri, odnosno papinskoj vlasti.

Pošto je u šesnaestom veku grupa verskih reformatora osporila versku dominaciju papinske vlasti, te dve strane vodile su ratove i potpisivale primirja da bi 1618. čitava zapadna Evropa buknula u ratu, koncentrisanom na teritoriji Svetog rimskog carstva – današnje Nemačke i okolnih područja. Pregovarači koji su učestvovali u postizanju Vestfalskog mira prihvatili su 1648. načelo cuius regio eius religio, «Vera vladara je vera države». Time je ideal carstva zamenjen onim što je postalo poznato kao nacionalna država.

Haos sa kojim smo danas suočeni potiče iz činjenice da je, s obzirom na tehnološki i privredni razvoj koji uglavnom stiže iz Sjedinjenih Država, ogroman broj produktivnih aktivnosti čovečanstva na takvom nivou i takvog opsega da prevazilazi nacionalne granice u okviru kojih deluju suverene države. Taj fenomen, nazvan «globalizacija», termin je koji više krije nego što kazuje. Uporedo sa rastom aktivnosti koje se odvijaju izvan granica nacionalnih država, zakonski i regulativni domašaj tih država se smanjuje. Pojavili su se novi akteri -- multinacionalne korporacije, svetska financijska tržišta, nevladine organizacije, organizovani kriminal, terorističke organizacije -- koji osporavaju monopol tih država na upravljanje. Aktivnosti tih aktera nisu regulisane međunarodnim pravom koje se zasniva na formalnim sporazumima među nacionalnim državama, a nacionalne države za sada nisu u stanju da se dogovore o sporazumima koji bi se bavili problemima «globalizacije».

Ostavimo po strani diplomatska ulepšavanja i recimo da su Sjedinjene Američke Države uzrok propasti vestfalskog sistema nacionalnih država. Ukoliko taj slom liči na haos, kreator tog haosa su takođe Sjedinjene Američke Države, zemlja začeta kao politički eksperiment, još pri rođenju posvećena subverziji utvrđenog reda, kako carskog, tako i vestfalskog.

U julu 1776. rođena je zemlja koja je neopozivo odbacila i imperijalnu paradigmu koja je do 1648. dominirala svetom, i vestfalski sistem koji joj je usledio. Ustavom nove zemlje je određeno da legitimitet daje narod, a ne vladar. Severna Amerika je postala dom ljudima koji su svoju postojbinu napustili upravo zato što su odbacili vestfalsku doktrinu cuius regio, eius religio.

Pobuna protiv Britanaca rezultirala je jedinstvenim zakonskim aranžmanom – ustavom Sjedinjenih Država, u kojem je prvi put izloženo na koji način bi mogla da se sprovodi legitimna državna moć. Legitimnost je tvorac američkog suvereniteta; i u američkom sistemu toj legitimnosti do dana današnjeg suverenitet polaže račune. Ukoliko suverenitet pravno definišemo kao «vrhovnu moć koja se ne može osporavati», onda je u slučaju Sjedinjenih Država ta vrhunska moć upravo legitimnost, tj. ustavni zakon kojim se izražava pristanak onih kojima se vlada.

Kao čuvar jedine velike revolucije koja se nije svela na tiraniju i haos, i kao čuvar ustavne tradicije kojoj nema ravne nigde u svetu, Sjedinjene Države predstavljaju neprekidan izazov onima koji sprovode i zagovaraju ugnjetavačke verske, političke i klasne sisteme. Sa njihove tačke gledišta, Sjedinjene Države su najopasnije uspešno društvo u istoriji. Od sloma sovjetskog carstva, osnovna američka načela predstavlja najopasniji mogući izazov sa kojim su se sitni ajatolasi, diktatori i birokrate ikada suočili.

Tu borbu će oni izgubiti, ukoliko Sjedinjene Države i njihovi saveznici ostanu na svom kursu. Međutim, Sjedinjene Države bi mogle da zakažu na dva načina: ukoliko zaista postanu imperijalistička sila usvajajući pomenutu milenijumsku paradigmu, ili ukoliko prihvate vestfalski sistem svojih mučitelja i povinuju se njihovim, umesto sopstvenim pravilima igre.

Teroristički napadi od 11. septembra 2001. i rat u Iraku ukazali su na hitnost potrebe da se uhvatimo u koštac sa haosom nastalim iz progresivnog kolapsa vestfalskog sistema nacionalnih država. Međutim, ta potreba postojala je i pre 11. septembra. Zastarelost sistema nacionalnih država postaje očigledna kada se uzme u obzir da transnacionalni aranžmani čine više od 35 odsto svetskog bruto proizvoda - što predstavlja više od 75 odsto svetske trgovine i skoro celokupno direktno inostrano ulaganje. Transnacionalni aranžmani, uz rast svetskih finansijskih tržišta koja se sama regulišu, upravljaju protokom investicionog kapitala na globalnom nivou i diktiraju budžetske i monetarne politike vlada onih zemalja koje nastoje da privuku te investicije.

Iz privredne perspektive, vestfalska epoha je favorizovala veliku, rastuću ulogu «javnog sektora» unutar ekonomskog etatizma nacionalne države. Pojava ekonomskih velesila privatnog sektora koje su van domašaja nacionalnih država, učinila je tu shemu neodrživom. U grupi ekonomski najjačih zemalja, Sjedinjene Države – epicentar globalizacije - imaju najmanji «javni sektor» koji iznosi svega 20 odsto bruto domaćeg proizvoda i zagovaraju što «manji državni aparat». Države poput Francuske, Nemačke i ostalih članica evro-zone imaju javne sektore na koje otpada 50-60 odsto njihovog ionako stagnirajućeg bruto domaćeg proizvoda.

Ranih devedesetih godina dvadesetog veka, neke, sve više marginalizovane vladajuće elite u raznim zemljama, predložile su pokretanje pozamašnog programa – koji se uglavnom asocira sa Francuskom i Evropskom unijom – u cilju obnove svoje izgubljene moći i uticaja. Radilo se o stvaranju sistema «globalne uprave» zasnovane na čitavom nizu ugovora, kojim bi suverene nacionalne države postepeno prebacivale sve veće delove sopstvenog suvereniteta na globalne birokratske aparate koji te ugovore sprovode. Krajnji cilj te «globalne uprave» je ponovno jačanje «velikog državnog aparata» u eri «globalizacije» slobodnog tržišta. Po toj zamisli, «međunarodno pravo» (odnosno ugovori koje su potpisale suverene zemlje) imalo bi nadmoć nad državnim suverenitetom. Prvi pokušaji da se primeni takva strategija su Sporazum iz Kiota, Međunarodni krivični sud, pokušaji da se utvrdi univerzalna poreska stopa kako bi se izbegla «poreska konkurencija» i drugi predlozi da se uvede globalni porez na transakcije u globalnim finansijskim kretanjima.

Sjedinjene Države se žestoko protive svakom takvom predlogu i time izazivaju optužbe o «unilateralizmu». Međutim, politički sistem Sjedinjenih Država nema drugog izbora nego da i dalje odbija te predloge o «globalnoj upravi» preko međunarodnih ugovora. Po američkom Ustavu, međunarodni ugovori imaju snagu domaćih zakona, tj. podležu pravosudnom preispitivanju i ispitima ustavnosti. Američki sistem provere koji obezbeđuje ravnotežu izvršne, zakonodavne i pravosudne grane vlasti onemogućuje Sjedinjenim Državama da ikada prihvate predloge o «svetskoj vladi».

Stvarni predmet rasprave o ratu u Iraku, koja je vođena u Ujedinjenim nacijama 2002-2003, nije bio Irak, već budućnost post-vestfalskog sveta. Francuska i njeni saveznici nisu pokušali da podrede američki ustav legitimnosti koju obezbeđuju Ujedinjene nacije u ime Iraka ili Sadama Huseina, već u ime post-vestfalske vizije «globalne uprave».

Demokratizacija Velikog Bliskog istoka («velikog» jer uključuje Avganistan i Pakistan) postala je nacionalna, dvostranačka američka politika koja će verovatno trajati jednu ili dve generacije dok ne postigne svoj cilj. Ta politika, nametnuta Sjedinjenim Državama hitnim pitanjima nacionalne bezbednosti, postepeno je formulisana u razdoblju između 11. septembra 2001. i 6. novembra 2003. godine. Napadi od 11. septembra doveli su do neizbežne odluke da se «borba vodi na neprijateljskom tlu», umesto da se čeka da ona stigne na američko tlo. Skoro odmah je postalo jasno šta to znači – da upotrebimo termin bivšeg direktora CIE – «isušivanje bliskoistočne močvare.», tj. uništenje političke kulture koja pomaže i podstiče rast terorističkih organizacija i pruža im finansijsku, tehničku, političku i moralnu podršku, i zaštitu moćnih mentora i njihovih tajnih službi. U novoj američkoj doktrini, detaljno predstavljenoj 17. septembra 2002. u predsedničkom dokumentu naslovljenom «Strategija nacionalne bezbednosti Sjedinjenih Američkih Država» stoji:

”Iz događaja od 11. septembra 2001. izvukli smo pouku da slabe države, poput Avganistana, mogu da predstavljaju opasnost po naše nacionalne interese isto koliko i snažne. Siromaštvo ne pretvara siromahe u teroriste i ubice. Međutim, siromaštvo, slabe institucije i korupcija mogu da učine slabe zemlje oazom za razvoj terorističkih mreža i narkokartela.” Stoga, ”…Sjedinjene Države će iskoristiti ovaj trenutak da dobrobiti slobode podstaknu širom sveta. Aktivno ćemo raditi da nadu o demokratiji, razvoju, slobodnom tržištu i slobodnoj trgovini unesemo u svaki kutak sveta.”

Nešto više od godinu dana kasnije, 6. novembra 2003., predsednik Buš je u govoru u Nacionalnoj zadužbini za demokratiju objavio da će se u fokusu te globalne inicijative za širenje demokratije i slobode nalaziti Bliski, čime su Sjedinjene Države proklamovale svoju dugoročnu politiku u demokratizaciji tog regiona:

”Šezdeset godina apologetskog prihvatanja izostanka slobode na Bliskom istoku nije nas učinilo bezbednim jer, dugoročno gledano, stabilnost ne može da se kupuje na uštrb slobode. Sve dok na Bliskom istoku ne bude cvetala slobode, biće to domen stagnacije, ogorčenosti i nasilja – spreman da sve to izveze. S naše strane bi bilo neodgovorno da prihvatimo status quo, s obzirom na širenje oružja koje našoj zemlji i našim prijateljima može da nanese katastrofalnu štetu. Stoga su Sjedinjene Države usvojile novu politiku, strategiju napretka slobode na Bliskom istoku.”

Istovremeno, Savet demokratskog rukovodstva (Democratic Leadership Council), najuticajniji trust mozgova za formulisanje politike Demokratske stranke, predstavio je svoj nacrt nacionalne bezbednosti naslovljen «Progresivni internacionalizam: Demokratska strategija nacionalne bezbednosti.» U poglavlju «Unapređenje demokratije u inostranstvu – uključujući i islamski svet», predlaže se slede će :

Za demokrate, transformacija Bliskog istoka – tog ogromnog nemirnog područja koje se proteže od severne Afrike do Avganistana – predstavlja centralni izazov našeg vremena. Fundamentalna promena zapadne strategije nigde drugde nije više potrebna ukoliko želimo da se suočimo sa snagama koje stvaraju opasnu sponu između terorizma, propalih država, odmetničkih režima i oružja za masovno uništavanje. Takva promena zahteva okončanje politike dvostrukih standarda koja je ovu i bivše administracije dovela do toga da u ime lažne «stabilnosti» zanemare unapređenje demokratije i ljudskih prava u tom području. Takva politika nas je odvela u strateški ćorsokak i vreme je da se Amerika otvoreno stavi na stranu unapređenja ljudskih prava, građanskih sloboda i tržišnih reformi, ne samo u odmetničkim državama poput Irana i Sirije, već i u takozvanim «umerenim» državama poput Saudijske Arabije i Egipta. (…) Demokrate takođe smatraju da Amerika ne sme da posustane u nameri da pomogne Iračanima u stvaranju pristojne, reprezentativne vlade u Bagdadu, koja bi mogla da inspiriše i podstakne demokratske reforme i drugde u regionu. U ovome jednostavno sebi ne možemo da dozvolimo neuspeh.

Vođe matične struje Demokratske stranke u potpunosti se slažu sa politikom predsednika Buša o demokratizaciji Bliskog istoka, iako tvrde da je Demokratska stranka sposobnija od Republikanaca da je sprovede u delo. Po rečima bivšeg savetnika za nacionalnu bezbednost, demokrate Samjuela R. Bergera: »Većina demokrata se slaže sa predsednikom Bušom» u njegovoj podršci «otvorenijim i demokratskim društvima Bliskog istoka». Berger međutim dodaje da «nije dovoljno imati samo prave ciljeve.» Po njegovim rečima, «Sjedinjenim Državama su potrebni lideri koji će obezbediti da naša sredstva ne potkopaju naše ciljeve».

Stoga, budući da demokratizacija Bliskog istoka predstavlja nacionalnu politiku i jedne i druge stranke Sjedinjenih Država, postavlja se pitanje da li je takva politika realno izvodljiva. Na to pitanje ne postoji a priori odgovor.

Da li je politika obuzdavanja sovjetskog komunizma, koju je zagovarao DŽordž F.Kenan, izgledala realno izvodivom kada je prvi puta predložena 1946. godine? Da li je demokratizacija nacističke Nemačke ili carskog Japana izgledala realnom 1945.? Da li je potpuno uništenje četiri velika carstva (Habsburškog, Hoencolernovog, ruskog i otomanskog) izgledalo kao realna mogućnost kada su Sjedinjene Države ušle u rat 1917.? Da li je čitav američki eksperiment narodnog samoupravljanja iz 1776. izgledao realno izvodljiv u doba kada je preduzet?

Demokratizacija Bliskog istoka je projekat slične istorijske važnosti, čiji se rezultat ne može unapred znati. Najmanje dva elementa su neminovna za uspeh. Kao prvo, nestanak bliskoistočnih tiranija i pokreta koji se zasnivaju na nasilju, preduslov je za uspostavljanje funkcionalnih reprezentativnih vlada. Kao drugo, široko zasnovana međunarodna savezništva, prvenstveno američko-evropsko savezništvo, igraće instrumentalnu ulogu poput one koju je NATO savez odigrao u uništenju Sovjetskog saveza.

Međunarodni - posebno evropski - saveznici onoga što je u suštini američki projekat demokratizacije Bliskog istoka, biće rastrzani između potrebe da projekat uspe zarad njihove sopstvene strateške bezbednosti i straha od žrtava koje će za to morati da se podnesu.

Nedostatak demokratije i privrednog prosperiteta na Bliskom istoku ugrožava Evropu više nego Sjedinjene Države. Evropska unija, koja pati od ekonomske stagnacije i dugoročnog demografskog pada, već se izvesno vreme hvata u koštac sa dvostrukim izazovom koji potiče od njene brzo rastuće muslimanske populacije i blizine haotične društvene, ekonomske i političke dezintegracije njenih arapskih suseda. Činjenica je da bi demokratski i prosperitetan Veliki Bliski istok predstavljao najlogičnije rešenje za evropske probleme: zaustavio bi masovan priliv legalnih i ilegalnih doseljenika, osujetio radikalizaciju sirotinjskih četvrti evropskih muslimana i stvorio prosperitetne ekonomske partnere, voljne da trguju i ulažu. Činjenica da su projekat demokratizacije Bliskog istoka razvili predložili Amerikanci svedoči o slepilu evropske političke elite jer demokratizacija Bliskog istoka predstavlja pravo rešenje za ekonomske i bezbednosne probleme same Evrope. No, uprkos svojoj kratkovidoj politici i čestim neslaganjem o taktici, Evropa će se i dalje zalagati za demokratizaciju Bliskog istoka jer je to u njenom vitalnom interesu.

U 21. veku postoje samo tri moguća scenarija: ili će se a) haos i dalje produbljivati, a s njim i nesigurnost i dezintegracija društva, ili će b) Sjedinjene Države zaista početi da se ponašaju imperijalistički ili alternativno odbaciti svoju izuzetnost i popustiti pred najnovijim oblikom «vestfalijanizma» – nadnacionalnim birokratskim pravilima koja trijumfuju nad organima demokratske vladavine, ili će v) pobediti američka vizija i dovesti do istinski novog svetskog poretka čije se obrisi za sada tek naziru u embrionalnoj formi .

Nastavak haosa nije neizbežan. Nije neizbežan ni reakcionarni povratak međunarodnim paradigmama iz daleke ili bliske prošlosti. Da bi se oni prebrodili potrebni su samo volja i sredstva da se ta volja sprovede. Jedino Sjedinjene Države imaju ta sredstva. Da li imaju i volju?

(Norman A. Bejli je bivši specijalni savetnik za pitanja nacionalne bezbednosti predsednika Ronalda Regana i viši savetnik zadužbine «Potomak». Kriton M. Zoakos je predsednik istraživačke institucije «Lito»)