Anti-amerikanizam: Pogled preko okeana

Na „strani svet“, kako je DŽordž Vašington voleo da ga zove, u Americi se još od vremena očeva osnivača gleda sa nevericom na koju „svet“ itekako uzvraća istom merom. Danas, čini se, više nego ikad. Po podacima Pew centra za istraživanje, Vašingtonskog barometra za svetsko javno mnjenje, antiamerikanizam je pod DŽordžom Bušom širom sveta poprimio nove razmere, kako u opsegu tako i u intenzitetu. Njihova poslednja ispitavanja govore da je antiamerikanizam danas mnogo dublji nego što je ikad bio u modernoj istoriji. Ipak, iako zahvata celu planetu, ovaj fenomen nije svuda isti. On se menja u odnosu na lokalne prilike i retko kad je predvidiv.

Većina ljudi nema jasan stav prema Americi. Ovo ne treba da nas iznenađuje. Amerika, na kraju krajeva, znači mnoge stvari: ona je i Bušova administracija, i Kongres pod kontrolom republikanaca, Holivud, dobro mesto za ulaganje i za studiranje, zemlja ogromnih mogućnosti, velika regionalna sila, velika svetska sila, ona je i određena politika, tradicija koju Amerika ima iza sebe, skup političkih vrednosti zasnovanih na slobodi, demokratiji i liberalnom tržištu. Amerika je sinonim i za još mnogo drugih stvari. Lako je navijati za, ili pak prezirati nešto od pobrojanog. Vremenom, u zavisnosti od okolnosti, ponešto od pomenutog doživeće procvat, a drugo će početi da vene. Zato i nije čudno što ljudi mogu imati kontradiktorno mišljenje o Americi. Danas je sasvim uobičajena pojava da zažareni demonstrant Trećeg sveta u jednom dahu uzvikuje: „Dole Amerika!“ i „Hoću zelenu kartu!“.

Gospodin Buš će tokom večere u ponedeljak (tekst je objavljen neposredno pre susreta Buša i Širaka 22. februara, tokom Bušove turneje po Evropi – prim. prev. ), kad se susretne sa svojim francuskim kolegama, možda morati da se suoči sa činjenicom da je upravo Francuska zemlja u kojoj je pomešanost stavova prema Americi najizraženija. Francuska je tradicionalni saveznik SAD (još od 1778); ona je Americi dala na dar Statuu slobode i počasnim državljanstvom odlikovala Medisona; Francuska je zemlja Lafajeta (američkog revolucionarnog heroja), Monteskjea (koji je imao veliki uticaj na DŽefersona) i Lenfanta (projektanta Vašingtona). Ali istovremeno, Francuska je i zemlja koja na sva zvona udara protiv američke „hyperpuissance“ (super-moći), koja bodri razuzdane huligane dok zasipaju smećem Mekdonaldse, to je i zemlja koja u krilu drži knjige poput L'Effyorable Imposture (za samo nedelju dana prodate u 100.000 primeraka), knjigu u kojoj se zagovara teorija da su napadi na Bliznakinje bili „zastrašujuća obmana“ sa ciljem da opravda američki avanturizam širom sveta. Štaviše, Francuska je i zemlja takozvanog „golizma“, svojevrsne forme nacionalizma natopljenog glupavim antiamerikanizmom i dobro podgrejanog Širakovim političkim idejama.

Zbog svega ovog Francuska je postala „locus classicus“ antiamerikanizma. Ipak, većina običnih Francuza su proamerički orjentisana, budući da je u znatnoj meri distancirana od svojih „politički osvešćenih“ vođa. Običan Francuz gleda američke filmove, odlazi na odmor u Ameriku, jede u Meku (ukoliko huligani to dozvole) i pazari na mestima koja u velikoj meri podsećaju na američke supermarkete. Istraživanje koje je u 21 zemlji sproveo svetski servis BBC-a pokazalo je da samo neznatna većina ispitanih Francuza (54%) smatra da je Amerika izvor loših uticaja. Ovi rezultati se ne razlikuju mnogo od onih iz Australije (52%), a niži su od rezultata iz Meksika (57%), Kanade (60%) ili Nemačke (64%).

Sličnosti se odbijaju

Kako onda objasniti to da Francusku bije glas kako je raspoložena izrazito antiamerički? Odgovor se krije u činjenici da antiamerikanizam u Francuskoj najviše zastupaju upravo oni koji imaju politički uticaj. Politički lideri imaju ovakav stav delom usled rivalstva između Francuske i SAD, proizašlog iz toga što ove dve zemlje imaju neverovatno slične projekcije o samima sebi: obe smatraju da su baš one izmislile koncept ljudskih prava; da imaju svetu obavezu da šire slobodu svuda po planeti; da samo one poseduju osobine koje ih čine izuzetnim i u potpunosti divljenja vrednim. Veliku ulogu igra i ljubomora. Ako je meriti po ukusu širokih masa, Amerika je često bolja u oblastima na koje je Francuska jako ponosna – poput filmova ili kuvanja. A francuski političari itekako znaju da kritikovanjem drugog možete uspešno skrenuti pažnju sa vlastitih neuspeha. Izgleda da antiamerikanizam u Francuskoj raste jedino kada je zemlja u krizi bilo koje vrste – bio to poraz od strane Nemačke, debakl u Alžiru ili slom Četvrte republike.

Većina zemalja ne naginje antiamerikanizmu, ali su mu neke itekako naklonjene. Uzmimo za primer Iran, gde je antiamerikanizam srž ideologije vladajuće koalicije Šia sveštenstva. U sveprisutnim grafitima koji pozivaju na herojstvo, zatim u oštrim političkim kritikama, u plaćenim huliganskim demonstracijama i na verskim propovedima - svuda se poziva protiv Velikog Satane i dela njegovih. Međutim, iako to nije tako vidljivo, Iranci, isto kao i Francuzi, velikim delom nisu protiv Amerike. Mladi su posebno proamerički orjentisani jer uživaju u američkoj pop-kulturi, žudeći za seksualnim slobodama koje se u njoj propagiraju. Neki se čak nadaju da će ih baš Amerika osloboditi represije u kojoj žive. Sasvim je drugo pitanje koliko je dubok ovaj vid iranske privrženosti Americi – ukoliko im zemlja bude bila napadnuta lako se može desiti da proamerikanizam među mladima ispari istog trenutka.

Od dva zla veće

Zašto iranski šitski sveštenici tako neumorno pozivaju na rat protiv Amerike kada su i Britanci, u istoj meri, bili uključeni u svrgavanje režima Muhamed Mosadeka 1953, i posebno, kada je Irak pod Sadamom bio daleko veća pretnja? Amerika je, bar u poslednje vreme, pokazala da je spremna da se ratosilja Baas partije iz susednog Iraka i tako prokrči put novoj iračkoj vladi koja bi bila okrenuta šiatskom sveštenstvu. Odgovor na gornje pitanje je, kao i u slučaju Francuske, rivalstvo. Teokratski režim Irana ima jasne ambicije da postane vođa ne samo Bliskog Istoka, već čitavog muslimanskog sveta. Amerika predstavlja prepreku na putu budući da je vidno angažovana na širenju demokratije u tom regionu.

Svakako da iranski režim ima i druge motive za svoj antiamerikanizam: skretanje pažnje sa brojnih ličnih neuspeha; održavanje iluzije da je zli šah, svrgnut u puču 1953, bio američka marioneta – uprkos činjenici da se većina starijih Iranaca vrlo dobro seća njegove vladavine; iskorišćavanje rasprostranjenog uverenja među muslimanima širom sveta (koje je, po ispitivanjima, još više osnaženo posle 11. septembra) da su SAD proizraelski, antipalestinski i samim tim, antiislamski orjentisane. Iz Pew centra dolaze potvrde da je antiamerikanizam najsnažniji upravo u muslimanskom svetu.

Međutim, slika nije jednostavna čak i u situaciji poput ove. U Indoneziji recimo, najvećoj muslimanskoj zemlji, antiamerikanizam je česta tema salonskih priča i ljudi su srećni kada mogu da pljuju po Americi. Međutim, uprkos aktuelnim glasinama da su SAD imale informacije kojima su mogle da upozore na nedavni cunami i da su izabrale da to ne urade, ipak nijedan od poslednjih terorističkih napada u Indoneziji nije bio usmeren direktno protiv Amerike. U arapskim zemljama, s druge strane, neki ljudi su spremni da uzmu oružje u ruke i krenu u Al-Kaidin džihad.

Antiamerikanizam se u arapskom svetu javio mnogo kasnije nego u Evropi. Iako ima dosta dodirnih tačaka sa provokativnim idejama evropske levice koja suje drvlje i kamenje po razvratnom američkom materijalizmu, antiamerikanizam je na Bliskom Istoku postao raširena pojava tek nakon otvorene američke podrške Izraelu posle šestodnevnog rata 1967. godine. Jedanaest godina ranije, svi Arapi su podržavali Ameriku jer je baš ona uspela da stavi tačku na aferu oko Sueckog kanala i zaustavi tadašnje britansko-francusko-izraelske pokušaje da se svrgne Naserov režim u Egiptu. Ali već od 1967. Arapi počinju da gledaju na SAD kao na nekog ko na neprihvatljiv način zastupa izraelsku stranu. Ovakvo uverenje se verovatno najviše zasniva na neuspesima same arapske strane da izgradi modernu demokratiju i ekonomiju, i da iznedri heroje u bar jednoj oblasti normalnog ljudskog stvaralaštva. I za ovo je neko odgovoran. Ko? Pa naravno – lokalni siledžija (Izrael) i njegov finansijer (Amerika).

Slične situacije, vrlo bliske onoj u kojoj su se Arapi našli tokom rata iz 1967, mogu da se pronađu svuda gde antiamerikanizam cveta. U Grčkoj je to bilo američko podržavanje vojne diktature 1976-1974. godine. U Španiji – ako ne neposredna, onda bar skrivena podrška Frankovom režimu počev od pedesetih godina, kada se i grade američke vojne baze u Španiji. Postoje tvrdnje da španska odbojnost prema Americi ima mnogo dublje korene koji se sežu čak do špansko-američkog rata iz 1898. godine. Realno, ovi događaji su imali malo uticaja na špansku levicu, koja je i sama taj rat videla kao put ka modernizaciji Španije. Ali kada su '50-tih američki vojnici stigli u američke baze, španska levica odbija da ih posmatra kao oslobodioce, već na njih gleda kao na Frankove saradnike.

Veći deo evropske krajnje levice je, iz već poznatih razloga, još uvek antiamerički raspoložen: Amerika je materijalistička, imperijalistička, intervencionistička itd. Međutim, i ovi sa desnog krila se često okreću protiv SAD. Ideje američke revolucije su se direktno suprotstavile „anciéns regimés“ i antidemokratama svih vrsta (uključujući tu i Franka, sve do ulaska vojnih baza). Kada su konzervativci konačno prihvatili demokratiju, oni koji su nastavili da se suprotstavljaju Americi radili su to prvenstveno iz snobovskih i kulturnih razloga – otud antagonizam koji postoji kod britanskih pisaca poput Evelina Voha i Kingsli Amisa.

S druge strane, Latinoamerikanci misle da upravo oni imaju najviše razloga da mrze SAD. Meksiko je, na primer, izgubio skoro polovinu svoje teritorije u ratu sa Amerikom 1846-48. godine. U ispitavanju BBC-ja iz prošlog meseca, samo 11% anketiranih Meksikanaca je imalo uglavnom povoljno mišljenje o svom severnom susedu; to je manje čak i od Argentine koja je u mnogim aspektima još negativnije raspoložena prema SAD. Kubanci su odbacili Ameriku još 1898, kada su im „Jenkiji“, ulazeći u špansko-američki rat, faktički ukrali nezavisnost od Španije, nezavisnost za koju su dugo i teško vojevali. SAD je u narednih 20 godina vojno intervenisala skoro 30 puta svuda po Karibima. Većinu ovih akcija vodio je general mornaričkih trupa, Smedli Batler, koji je svoju karijeru opisao ovako:

„Pomogao sam da Honduras 1903. postane „povoljan“ za američke kompanije za proizvodnju voća. Uspeo sam... da zaštitim američke naftne interese u Meksiku 1914. Pomogao da Haiti i Kuba postanu „pristojna mesta“ kako bi momci iz „National City Bank“ mogli da pokupe profit. Pomogao sam Vol stritu da orobi bar polovinu centralno-američkih republika...kao što sam i obezbedio da se 1909-12. Nikaragva iščisti i tako zaštite interesi bankarske kuće „Brown Brothers“. 1916. sam otvorio put američkoj industriji šećera ka Dominikanskoj republici. Potrudio sam se da „Standard Oil“ nema nikakvih problema dok se probija na tržištu Kine.“

Tokom celog 19. veka Latinoamerikanci su, uključujući tu i velikog oslobodioca Simon Bolivara, bili inspirisani antibritanskim revoltom američkih kolonista. Ali rat iz 1898, i intervencije koje su potom usledile, većinu njih su okrenule protiv velike sile u susedstvu. Prezir još traje u različitom intenzitetu, mada je poslednjih 15 godina demokratizacije, emigracije i slobodne trgovine sa Amerikom uspelo da umekša stav prema SAD, što se posebno vidi u Centralnoj Americi.

I druge države, koje su bile suočene sa američkim mešanjem, mrze njen uticaj. Dovoljno je otići recimo u Kongo gde je, zahvaljujuću Americi, Mobutu Sese Seko vladao decenijama kao car. Ili pak u Angolu, gde je lokalne tirane koji su bili lojalni Americi ova supersila finansirala kako bi vodili dugogodišnje ratove. Pa opet, antiamerikanizam u ovim delovima sveta izgleda da ne zadire duboko. Nije u pitanju samo geografska udaljenost. Filipini, koji se teško mogu nazvati američkim susedom, pola veka su bili američka kolonija i to je stvorilo izraženo osećanje antiamerikanizma. Izražen skoro koliko i opijenost, barem mladih, američkom košarkom i kantri muzikom.

Blizu očiju – daleko od srca

Činjenice upućuju da odlučujući faktor u formiranju dugotrajnog antiamerikanizma može biti i iskustvo koje neko ima sa Amerikancima. Ovim bi moglo da se objasni zašto Indijci, iako njihove vlade u svojoj spoljnoj politici već dugo istupaju protiv Amerike, nisu nikad pokazali neke druge oblike protivljenja Americi. Ali pravilo koje iz toga izvučemo ipak ne bismo smeli proglasiti za univerzalni zakon. Imamo, recimo, Kanadu koja od svog suseda nikada nije pretrpela ništa gore od kulturnog imperijalizma, ignorisanja ili arogancije, a ipak je večito kritički raspoložena prema Americi. Čini se da Kanada ne bi imala razlog za postojanje da nema Amerike da u odnosu na nju zauzme stav. S druge strane, imamo Vijetnam, koji je u ratu sa Amerikom pre manje od 30 godina izgubio skoro 5 miliona ljudi, a ipak izgleda da ne gaji veliki zazor prema starom neprijatelju. Možda je previše zauzet da bi mrzeo.

Ovu situaciju možda objašnjava činjenica da Vijetnam posle rata nije imao nikakvih razloga, stvarnih ili izmišljenih, da mrzi Ameriku. Na mestima gde antiamerikanizam tinja najjače, dese se stvari koji ga rasplamsaju. Za Arape je to bio Irak. Za Latinoamerikance – američka podrška Pinočeovom puču u Čileu (sad je to američko vršljanje svuda po regionu u takozvanom ratu protiv droge). Za Grke su to bile intervencije u Bosni i na Kosovu koje se vodili Amerikanci – intervencije radi pomoći muslimanima na šta su, izgleda, muslimani zaboravili. Grci nisu. Oni su bili ozlojeđeni činjenicom da NATO bombarduje Srbe koji su takođe pravoslavci. Na Filipinima su ubeđeni da je Amerika bila itekako drugarski raspoložena prema nemilosrdnom i kleptokratskom Ferdinandu Markosu. U svakoj zemlji gde postoje američke baze, bilo koji prestup nekog američkog vojnika ojačava latentno neprijateljstvo (slučaj silovanja Japanske devojčice, saobraćajne nesreće u kojoj su pregažene dve južnokorejske devojčice ili slučaj kidanja kablova žičare u Italiji).

Silina antiameričkih osećanja u velikoj meri varira i kod ljudi za koje bi posmatrač sa strane rekao da nemaju nikakvu potkrepu za svoja ubeđenja. Na primer, iako su poraženi u ratu - Tokio zapaljen bombardovanjem, a Hirošima i Nagasaki unakažene atomskim bombama – Japanci su ipak daleko više proamerički orjentisani od Južnokoreanaca koji itekako svoju slobodu duguju američkoj vojsci. Zašto? Možda što se, za razliku od Južnokorejanaca, Japanci osećaju, s pravom ili ne, mnogo više ugroženi od Kine i Severne Koreje, i zbog toga su zahvalni ujka Semu na zaštiti koju im pruža.

Sasvim je sigurno da je neprijateljstvo prema Americi vrlo često ublaženo osećajima zahvalnosti i drugarstva. Dosta starijih Francuza se seća koju je ulogu imala Amerika u oslobođenju njihove zemlje. Dosta starijih Nemaca pamti vazdušni most nad Berlinom. Mnogo starijih Iranaca je ponosno što je nekada studiralo u Americi. Mnogi, ako ne i većina reformista u vladama Latinske Amerike, je učilo na američkim univerzitetima. Ista je situacija i sa nekoliko reformista iz centralne i Istočne Evrope.

Američka dijaspora može imati ublažavajući uticaj na zemlju maticu. Bilo je Francuza koji su još pre nastupanja evropskog prosvetiteljstva otišli na drugi kontinent, ali Francuska se danas od drugih zemalja razlikuje time što ima malo emigranata u Severnoj Americi (a to bi moglo objasniti zašto je francuski antiamerikanizam ima svoj pandan u anti-francuskim osećanjima u Americi). Ogroman broj Latinoamerikanaca, Indokineza, Grka, Koreanca, Iranaca i koga sve ne, odrastao je poslednjih decenija u SAD-u i omogućio konstantan priliv novca, ideja i nade iz Amerike u druge krajeve sveta.

Ova smeša različitih veza, nadanja i zajedničkih vrednosti može doprineti da se na nekim mestima na antiamerikanizam zaboravi posle samo jedne zvanične posete (kao što je bio slučaj sa Klintonovom posetom Indiji 2000.), ili nekog drugog gesta dobre volje (u vidu oprosta duga ili pomoći posle cunamija). Ali na drugim mestima je potrebno mnogo više da se stavovi promene – na primer, angažovanje Amerike na ostvarivanju mira u izraelsko-palestinskom sukobu, ili pak nesumnjiva posvećenost pitanjima globalnog otopljavanja. Pa i sve ovo bi možda bilo nedovoljno bez promene celokupne politike, koja bi morala da se sprovodi jako dugo. Na nekim mestima je gotovo nemoguće da čak i Amerika bilo šta promeni. Sama činjenica da ste velika sila koja može da interveniše (na Kosovu recimo), dovoljna je da stvori neprijatelje. Onda se među državama, isto kao i među ljudima, uvek nađe neka da poteže za oružjem. U Argentini, ili u arapskom svetu, antiamerikanizam je proizvod koliko postupaka SAD, toliko i nesposobnosti ovih zemalja.

Što bi uopšte Amerika morala da vodi računa o tome da li je tamo neki stranci vole ili ne, i kako se to može na nju odraziti? Budući da je ekonomska i vojna sila bez rivala, možda ne bi trebalo da brine o tome. Međutim, i Americi je potrebna pomoć drugih vlada ukoliko želi da trguje, smanji zagađenje i vodi efikasan rat protiv droge i terorizma. Štaviše, g-din Buš je trenutno posvećen ne samo širenju slobode po Bliskom Istoku, već po celom svetu. Ukoliko stranci razočarani Amerikom nastave da veruju da je u pitanju obično licemerje, potrebno samo da bi se opravdalo svrgavanje režima koji mu nisu po volji, onda ovaj zadatak postaje teži. Iznenađujuće je to što se u Bušovom inaguracionom govoru „sloboda“ pominje 49 puta, a da on ipak izgleda nije pogodio onu žicu koju je tako dobro pronašao DŽek Kenedi u svojim donkihotovskim obećanjima 1960. godine.

Zvezda vodilja gubi svoj sjaj

Ovo možda samo ukazuje na veći cinizam svetske javnosti u odnosu na period od pre 40 godina. Ali ispitivanja pokazuju da je tome dosta doprineo i sam gospodin Buš. Prošlomesečna ispitivanja BBC-ja pokazuju da je, uopšte uzev, otpor prema Bušu dosta veći od otpora prema samoj Americi i da je ovo doprinelo rastućem antiamerikanizmu. Na pitanje kako gledaju na Amerikance posle Bušovog izbora, 42% ispitanih je odgovorilo da sada imaju gore mišljenje o njima. Možda je ovo samo kratkoročan stav.

Ali postoji još jedno, posebno među obrazovanijima, rasprostranjeno mišljenje po kojem Amerika više nije toliko privlačna kao model društva za uzor. Ranije je ostatak svega gledao na nju kao na zvezdu vodilju, a danas se čini da joj okreće leđa. Demokrate iz Evrope, koje su ranije gotovo s verskom predanošću u UN-u ponavljali da su smrtna kazna i velike vojne akcije samo trenutni i zanemarljivi ispadi Amerike, sada već počinju da misle da se zapravo radi o sve izraženijim i trajnim osobinama SAD. Ovakve emocije se dodatno ojačavaju Bušovom doktrinom preventivnog rata, postojanjem baze u zalivu Guatanamo, odbijanjem jurisdikcije međunarodnog krivičnog suda i izbegavanjem drugih međunarodnih obaveza. Bilo kako bilo, ljudi sve više okreću leđa Americi, i to ne što je mrze već što traže nove uzore – čak i u Evropi. Ako se pokaže da je to tačno, za Amerikance bi to moglo biti mnogo uvredljivije od uobičajenog antiamerikanizma jučerašnjice.

Prevod: Gordan Velev

Objavljeno u: Economist , 19-25. 2. 2005.