Судбина дејтонске БиХ и Република Српска | |
Вересија од готовог |
![]() |
петак, 31. август 2012. | |
(Нови Репортер, 29. 9. 2012)
Јер, предсједник Социјалдемократске партије и министар иностраних послова БиХ Златко Лагумџија у међувремену је био толико комотан, да је помислио да може да потпуно самостално креира спољну политику, у комплексној земљи у којој се о најважнијим аспектима те проблематике ипак мора постићи двоентитетска и тронационална сагласност. При томе, радило се о питању које се никако не може третирати као маргиналија, будући да је Лагумџија, без одлуке Предсједништва БиХ, дао директиву представнику Босне и Херцеговине у Генералној скупштини Уједињених нација да гласа за резолуцију о Сирији. Ријеч је о апсолутно пристрасном документу, са понављањем општих мјеста западне политике у односу на рат у тој блискоисточној држави. Дакле, призма већ виђена мноштво пута, од Балкана, преко Либије, до Дамаска и Алепа, уз „добре момке“ послушне спрам Вашингтона и „лоше момке“ склоне да се јогуне пред „генијалним замислима“ Сједињених Америчких Држава. Неупотребљиви поклон: Наравно, тај папир, усвојен у УН, има тек симболичан значај и неће бити пресудан за расплет сукоба у Сирији. Али, за БиХ, односно, прије свега за Републику Српску, читава ситуација је важна као гест (не)сврставања у актуелном глобалном одмјеравању снага великих сила. РС има читав низ разлога, од емотивно-пријатељских до политичко-економско-интересних, да кроз институције Босне и Херцеговине заузме идентичан став о сиријској кризи као Русија, па и Кина. Пошто то због бошњачке континуиране лојалности свим вашингтонским хировима није реално, могуће је бар да БиХ не контрира позицији Москве и Пекинга. Ипак, Лагумџија је погрешно закључио да у Бањалуци нико не обраћа пажњу на такве токове свјетске „високе политике“ и, дајући миг посилном на Ист Риверу, озбиљно је довео у питање скоро остварену сопствену побједу у надгорњавању са бившим партнерима из Странке демократске акције.
Предсједнику СДП-а у заустављању неочекиваних тензија са водећим странкама из РС није помогла ни чињеница да је за спорну резулуцију у УН гласала и Србија, чија нова власт такође почиње да води све израженију проруску политику, али очигледно жели да настави с немогућом варијантом сједења на двије столице - не заборављајући при томе ни будућу функцију Вука Јеремића у Генералној скупштини и потенцијалне изливе бијеса Стејт департмента ка онима који „чачкају“ америчку мечку. У сваком случају, након сиријске епизоде, Лагумџија је од готовог направио вересију, а недавна пресуда Уставног суда, која би му у претходним околностима апсолутно одговарала, сада је за њега тек неупотребљиви поклон. Водовод и канализација: Иако је за 6. септембар најављена сједница Представничког вијећа Парламентарне скупштине БиХ, са инцијативом за смјену Лагумџије на дневном реду, објективно, није велика вјероватноћа да би ствари могле да крену у том правцу. Није спорно, за такву опцију гласаће 13, а можда и свих 14 посланика из РС. Када је ријеч о 28 посланика из Федерације, први човјек СНСД-а и предсједник Републике Српске Милорад Додик изјавио је да би већину за опозив министра спољних послова могло чинити 12 посланика из ФБиХ. Ту сигурно не треба рачунати на осам мандата СДП-а, а готово стопроцентно ни на четири мандата Радончићевог СББ-а. На другој страни, седам посланика СДА и један представник ХСП-а већ су се, сагласношћу њихових лидера, сврстали на страну Лагумџијиних „рушитеља“, мада из другачијих разлога од партија из РС, наравно, првенствено – реваншистичких. Ту су, затим, два ХДЗ-а са четири посланика, а по сигналима из њихових редова не дјелује да су нарочито спремни да учествују у обарању шефа СДП-а, иако му, ето, мало замјерају да је био нетактичан према Србима са том Сиријом.
Међутим, од читаве те дневно-политичке математике, важније је ко ће у дефинитивном расплету чинити владајућу структуру, прије свега на нивоу БиХ, али и у Федерацији. Бизарно, али веома извјесно – никаквог расплета неће ни бити, све до нових избора 2014. Јер, дуготрајна пат-позиција знатно је реалнија од некаквих прекомпозиција. За „спектакуларни“ преокрет неопходно је да Радончић, Човић и Љубић у догледно вријеме пусте низ воду Лагумџију, а увјерљиво дјелује теза да им у овом периоду није баш до тога, пошто још уживају у утиску да је СДП, након разлаза са СДА и дила са ХДЗ БиХ, ХДЗ 1990 и СББ, у новој коалицији „покојник“, а они „пуковници“. Чак и да два ХДЗ-а пристану да се, зарад „партнерства“ са Бањалуком, окрену странкама из РС и СДА с циљем нове конфигурације власти у БиХ, за то им је, међу бошњачким странкама, неопходан бар СББ. На политичкој сцени Босне и Херцеговине јесте било фрапантних недосљедности и невјероватног камелеонства међу скоро свим актерима, али, осовина СББ – СДА у овој фази стварно би представљала овдашњи допринос за Гинисову књигу рекорда. У превртљивости, ако та дисциплина постоји у њиховим издањима.
А Република Српска? Како она дочекује „нове системе“ и „висока мјеста“? Тренутно нема баш превише времена да се у то удубљује. Јер, ближе се локални избори. Нема дилеме, важно је како у нашим срединама функционише улично освјетљење и водовод. Али, послије 7. октобра, неко из РС мораће да се позабави и канализацијом - „мале Босне“, која чека „вал слободе са истока“. |