Republika Srpska i Inckov zakon - Otpor u ime liberalizma, a ne „srpskog nacionalizma“

Stanje u Bosni i Hercegovini (BiH), koje je i inače osetljivo, se ovih dana neuobičajeno uzburkalo zbog odluke Visokog predstavnika za BiH Valentina Incka da dopuni krivični zakon odredbom o kažnjavanju negiranja genocida i drugih zločina. Neki bošnjački krugovi i njihovi simpatizeri su proglasili pobedu, pa je tako predsednik opštine Srebrenica Ćamil Duraković podneo i prvu krivičnu prijavu protiv Branimira Đurčića, novinara RTRS-a, zbog poricanja genocida.

Bilo da je Incko to uradio na svoju ruku ili u dosluhu sa Vašingtonom i/li Briselom, stvorena je obaveza da se „Inckov zakon“ sprovede po svaku cenu ili da se zapadne vlade obrukaju de fakto cepanjem BiH koja je ipak njihov protektorat. Šta sad može Republika Srpska (RS): uzvratiti „istom merom“ i po cenu nasilja ili nešto drugo?

Rukovodstvo RS je, uz podršku opozicije, odgovorilo „istom merom“: peticijom protiv „Inckovog zakona“, „neučestvovanjem“ u radu institucija BiH, zakonskim aktima kojima poništava primenu tog zakona na teritoriji RS i kojima kriminalizuje nazivanje RS genocidnom, te pretnjama podnosiocu prve krivične prijave na osnovu „Inckovog zakona“.

Prvo, slike i snimci sa štandova uglavnom prikazuju mali broj okupljenih, a medijske procene uglavnom stoje na 80-100.000 potpisa. Uz to, partije opozicije sumnjaju da partijska infrastruktura Dodikovog SNSD nosi organizovanje peticije kako bi se još više približila biračima i u njihovim očima izjednačila interese RS i SNSD, pa čak i da to radi u dosluhu sa Inckom. Na kraju, postavlja se pitanje kome peticiju predati. Ako RS izaziva suverenitet BiH, odnosno Visokog predstavnika, onda ne sme tim institucijama nositi peticiju koja suštinski označava molbu, a ne ultimatum.

Drugo, neučestvovanje nužno postavlja opasno pitanje suvereniteta: kako donositi i sprovoditi odluke na nivou BiH? SFRJ je bila suočena sa sličnim problemom, iako se iz njenih institucija nisu na početku povukli predstavnici svih secesionističkih republika. Pitanje suvereniteta je rešeno ratom, a rat je rešen presudnim uticajem tada dominantnog Zapada koji je Badinterovom komisijom proglasio raspad SFRJ, pa silom nacrtao nove granice.

Ukoliko policija RS pokuša da spreči hapšenje optuženih za negiranje genocida, sukob će izazvati uznemirenje građana i barikade, što će neminovno uvući NATO. Iako svet nije više pod američkom hegemonijom kao devedesetih, Rusija i Kina su daleko, a Srbija je ionako slaba i podeljena. EU i NATO se mogu zadovoljiti ekonomskom blokadom RS, a mogu pokrenuti NATO članicu Hrvatsku ka zauzimanju Brčkog, ili neki treći način koji bi u ishodu sveo RS na „severno Kosovo“.

Istom scenariju može voditi i primena zakona o kažnjavanju nazivanja RS genocidnom tvorevinom, jer bi masovna hapšenja Bošnjaka neizbežno isprovocirala sukobe koji bi pokrenuli Zapad protiv RS. O medijskim posledicama pisanja glavnih zapadnih medija o Srbima koji odbijaju da prestanu sa negiranjem genocida koji su utvrdili međunarodni sudovi, pa još i zakonom zabranjuju pozivanje na presude tih sudova ne treba ni govoriti.

RS može bolje odgovoriti nenasilnim otporom, borbom da se ovaj sukob razvlači i tako istanjuje u medijima, sudnicama i političkim forumima, a ne da bukti na barikadama i u rovovima

RS može bolje odgovoriti nenasilnim otporom, borbom da se ovaj sukob razvlači i tako istanjuje u medijima, sudnicama i političkim forumima, a ne da bukti na barikadama i u rovovima, jer RS nije u poziciji da se brani. Šta su mogućnosti za delovanje RS?

Na primer, šta bi se desilo ukoliko, umesto neučestvovanja, poslanici iz RS za govornicom skupštine BiH testiraju granice primene Inckovog zakona poricanjem genocida štiteći se imunitetom koji uživaju prema ustavu BiH? Ili ako to čini Dodik kao član predsedništva BiH? Medijski efekat takvih nastupa bi teško oštetio ili legitimnost „Inckovog zakona“ ili demokratski legitimitet BiH. Ta praksa bi izobičajila „Inckov zakon“ gurajući ga na rang čudnih američkih zakona koji ne važe jer se dugo i masovno ne poštuju.

Ako novi Visoki predstavnik Šmit odgovori oduzimanjem mandata, to bi teško oštetilo liberalno načelo slobode govora i demokratski imperativ imuniteta poslanika. Rusija, Kina i autokratski krugovi na Zapadu bi napali takvu politiku kao licemernu, dok bi je libertarijanski i konzervativni zapadni krugovi napali kao autoritarnu. Takođe, BiH institucije bi bile blokirane bez srpskih predstavnika.

Dalje, predstavnici RS u svim zajedničkim organima mogu pokrenuti razne opstrukcije, zagušenja i blokade, poput podnošenja hiljada amandmana na svaki predlog zakona. Pripadnici službi na nivou BiH, poput državne policije SIPA, takođe mogu vršiti opstrukcije prostim zabušavanjem, pravljenjem sitnih i krupnih „grešaka“, glumljenjem bolesti, itd. Sličnu strategiju je opisao američki sociolog DŽejms Skot, začevši tako proučavanje strategija kojima se slabi bore protiv jačih: „ ovo “oružje slabih” pribegava svakodnevnim taktikama odupiranja: “zabušavanju, pritvornosti, dezertiranju, prividnom pokoravanju…“

Takođe, pravosudni sistem se može zagušiti hiljadama i hiljadama slučajeva koji bi ga paralizovali, a procese razvukli unedogled. Sve što je potrebno je da srpske partije izdaju instrukcije svojim članovima da masovno prijavljuju jedni druge, dok bi srpske sudije i tužioci prikladno dejstvovali u okviru svojih ovlašćenja i mogućnosti. Uz to, Inckova odluka daje osnova za podnošenje tužbi zbog tvrdnji da se genocid dešavao od 1992, jer je to direktno negiranje presuda u Hagu.

Ukoliko i dođe do hapšenja, procesuiranja i zatvorskih osuda, RS bi obezbedila porodice osuđenih. Bolje je i to nego rizik nasilja i njegovog razbuktavanja. Sami osuđenici bi svojim imidžom žrtve za slobodu govora izazvali medijski kontraefekat i na unutrašnjem i na međunarodnom planu. Na primer, da li bi njihovi likovi na majicama značili kršenje „Inckovog zakona“?

Takođe, pravosudni sistem se može zagušiti hiljadama i hiljadama slučajeva koji bi ga paralizovali, a procese razvukli unedogled. Sve što je potrebno je da srpske partije izdaju instrukcije svojim članovima da masovno prijavljuju jedni druge

Sa druge strane, osim otežavanja i delegitimisanja rada institucija nadležnih za sprovođenje „Inckovog zakona“, RS ima potrebu da beži od imidža stvorenog u većem delu zapadnih medija kao bizarne proruske „genocidne tvorevine”, autokratskog i šovinističkog karaktera, jer Rusija i Kina ne mogu spasiti RS sve i kad bi htele. Kao neko ko više od decenije vodi američke studente po BiH, svedočim da taj imidž ne postoji bez razloga, ali i da je moguće da se on promeni.

Cena za to nije mala: RS mora razumeti i prigrliti liberalizam. To u praksi znači uzdizanje slobode govora na pijedestal nacionalnih vrednosti. Tako se prisvaja identifikacija sa Amerikom u kojoj je slobodno negirati čak i Holokaust, jer je svetinja slobode govora iznad svega. To, dakle zahteva  ukidanje pomenutog zakona o kažnjavanju vređanja RS (kao i poštovanje reči genocid na privatnoj imovini).

RS bi medijski moralno poentirala zvaničnim stavom da je sasvim slobodno javno tvrditi da nije bilo genocida nad Srbima u NDH, jer bi se tako oslonila upravo na svetinju liberalizma – slobodu govora. U tom kontekstu, otpor „Inckovom zakonu“ bi se vršio u ime liberalizma, a ne u ime srpskog šovinizma, što bi u raspravu uvlačilo i liberalne političke i intelektualne krugove na Zapadu koje bi RS mogla lobirati da javno podrže slobodu govora.

Naravno, teško je gajiti decenijama plitki nacionalizam i autoritarnost, a onda se oslanjati na liberalizam. Teško je gajiti opsadni mentalitet, bežati od državničkog suočavanja sa svojim i tuđim zločinima (npr. nadležni centar nema verziju na engleskom, ne postoji nijedan muzej zločina nad Srbima, a poslednja komisija RS za Srebrenicu se očekivano izbrukala), iznositi ogavne gluposti, a nadati se uspehu u medijskom ratu.

Repertoar načina otpora je neiscrpan, ali je ključno da bude nenasilan kako ne bi dao povod za eskalaciju kada RS nema ni snage ni zaštite. Ukoliko politički sistem bude toliko zagušen, a ujedno nema povoda za šire nasilje, Visokom predstavniku ostaje časni izlaz: glasanje u Skupštini BiH na kome bi odluka pala protivljenjem srpskih glasova. Visoki predstavnik Šmit bi onda izabrao da protumači prvi stav Inckove odluke tako da ona više ne proizvodi dejstvo, dok bi krivicu bacio na srpske poslanike i Dejtonski ustav kao moralni izlaz iz nenasilne blokade. Kao što je partizanska taktika izbegavala frontalni sukob zarad gerilske fleksibilnosti, sada je neophodno slično: mobilisati nenasilje i liberalizam u odbranu RS.

(Talas.rs)