Судбина дејтонске БиХ и Република Српска | |
Контролори затворског дворишта |
![]() |
понедељак, 18. јул 2011. | |
(Нови Репортер, 13. 7. 2011)
Наравно, пуко именовање данског дипломате Петера Соренсена на функцију специјалног представника ЕУ у Босни и Херцеговини, закукуљено у нарцисоидној формулацији, неће имати никакву практичну тежину док у овој земљи дјелују ОХР и амбасада Сједињених Америчких Држава. Судећи према информацијама о закулисним расправама на састанку ПИЦ-а, прва варијанта се неће догодити у догледно вријеме. Друга опција је по дефиницији нереална, а наговјештени раст утицаја Брисела не представља никакву алтернативу досадашњим протекторским механизмима, већ само редизајнирано паковање сличног садржаја. Када је ријеч о дешавањима иза завјесе, током секвенце резервисане за дружење “имплементатора мира” са водећим парламентарцима у БиХ по ко зна који пут потврђено је да вашингтонско-бриселски већински акционари у ПИЦ-у, заједно са бошњачким пратећим вокалима, располажу довољним арсеналом уврнутих разлога да сачувају актуелно радно мјесто Валентина Инцка. То ће потенцирати док год чују аргументе противљења српских, а однедавно и хрватских посланика, уз усамљени глас разума руског амбасадора Александра Боцан-Харченка унутар једноумних редова страног фактора. Манипулације: Док Бањалука, Мостар и Москва не угледају леђа високом представнику, САД и ЕУ ће до посљедњег даха њихових другоразредних сарајевских изасланика експериментисати са накарадним политичким замислима тамо гдје могу – у Федерацији. Издисај федералног буџета није био препрека предсједнику Странке демократске акције Сулејману Тихићу да на састанку ПИЦ-а рецитује оде у којим је ОХР најзаслужнији што у том дијелу БиХ “теку мед и млијеко”. Лидер Социјалдемократске партије Златко Лагумџија отишао је корак даље, па је шефу Дирекције за западни Балкан у централи ЕУ Пјеру Мирелу поносно истакао да је садашња влада ФБиХ, састављена од четири “платформашке” странке, најбоља колекција министара у Босни и Херцеговини од рата до данас?! Оба несувисла геста су, очигледно, тек сегменти хушкања западних центара моћи да “оштро” реагују након извјесне пропасти кандидатуре “платформашког” фаворита Славе Кукића у Представничком вијећу Парламентарне скупштине БиХ.
Танка нит на којој виси такав сценарио из домена научне фантастике, по свој прилици, биће прекинута током посљедње прилике да Славо Кукућ испали салве демагогије на парламентарце и јавност у БиХ. Јер, у осмочланом посланичком клубу Савеза независних социјалдемократа до сада није било пукотина, поготово не у вези с Кукићем. Ни четворочлану групу представника Српске демократске странке није захватио набој усмјерен ка раскидању паарнерства са СНСД-ом на нивоу БиХ, већ присутан у новооснованом Политичком савјету СДС-а, луци за прихват “старе гарде”, својевремено стадале у чисткама ОХР-а. Међутим, недавна готово непримјећена изјава предсједника Демократског народног савеза Марка Павића – да “Срби не треба да се мјешају у спорове хрватске и бошњачке стране”, поред начелне тачности, може да буде повод за подигнуте обрве, односно, за тумачење да се ради о прећутној сагласности са Кукићевом “инаугурацијом”. Али, сва калкулисања те врсте постају депласирана када се узме у обзир лични интегритет јединог посланика ДНС-а у Представничком вијећу БиХ, професора Петра Кунића. Иконографија: Ипак, за Кукићеву судбину није пресудно оспоравање из РС. Прије ће бити да је његову “премијерску каријеру” запечатила скептична констатација замјеника помоћника државног секретара САД Томаса Кантримена. Функционер Стејт департмента је за кандидатуру “Еуропљанина и интелектуалца” у служби Златка Лагумџије рекао да то “није озбиљан приступ формирању власти”, чиме је означен прелазак у наредну фазу настојања да читава БиХ буде преуређена као Федерација у протеклим мјесецима. То највјероватније подразумијева Мартина Рагужа из Хрватске демократске заједнице 1990 као ново персонално рјешење за мјесто предсједавајућег Савјета министара. Иако би такав чин Златка Лагумџије и америчких патрона предједника СДП-а формално дјеловао као прихватање тронационалне и двоентитетске реалности, у ствари би имао предзнак додатног На овом мјесту треба по ко зна који пут примјетити да смисао инсистирања из РС на уважавању кадровског рјешења блока око Драгана Човића и Боже Љубића за функцију предсједавајућег СМ није у “забадању носа у туђе релације”. Поента је у превентивној заштити српских интереса, јер, методологија која се данас примјењује на Хрватима, ако стекне легитимитет, сутра ће бити практикована на Србима. Ту су од другоразредног значаја трули компромиси самих хрватских представника, па чак и њихова спремност да за имагинарни ситни шићар, очекиван од “међународне заједнице”, и поред “антиунитаристичког” пактирања са српском страном, једнократно или трајно опет увезују заставе са шаховницом и љиљанима. У том контексту, знатно је симптоматичнија ситуација из протеклих недјеља – најава суспензије СНСД-а у Социјалистичкој интернационали, након дугогодишњег лобирања СДП-а у тој међународној асоцијацији странака лијевог центра. Нико не ставља знак једнакости између РС и владајуће странке у ентитету, али, апаратура за ту врсту обрачуна веома лако се преноси на међунационални терен, послије тестирања у партијским дуелима.
Иначе, осим те упозоравајуће димензије, нема штете од наговјештаја елиминације СНСД-а из Социјалистичке интернационале. Напротив, било би корисно да странка Милорада Додика до краја реализује идеју о добровољном, а не принудном повлачењу из СИ. Савез независних социјалдемократа је, на унутрашњем плану, сигурно правио грешке, посебно у социјално-економској сфери. Али, овај “спољнополитички” рез не налази се на тој листи гафова. Чак би било оправдано да предсједник Републике и владајуће партије искористи ту ситуацију за заниниљив експеримент. Рецимо, да и формално напусти, макар са закашњењем, потрошени идеолошки концепт који баштини Интернационала. Суштински је то учинио одавно, како га, с разлогом, “оптужују” овдашњи малобројни пандани Наташе Кандић и Чедомира Јовановића. Црвена застава, амблем са ружом, кабасто име странке – читава та иконографија нема много везе са Додиковим приоритетима у посљедњих пола деценије и зрела је за музеј. А пошто је предсједник Републике Српске већ изразио спремност да усмјери властиту странку ка сарадњи са Јединственом Русијом Владимира Путина, варијација на име партије руског премијера иницирала би позитиван шок на политичкој сцени РС. “Јединствена Српска”, на примјер, као замјена за архаичну скраћеницу СНСД, била би и солидан лакмус-папир, који би омогућио Додику да стекне увид у то ко је у његовој партији заиста спреман да слиједи националну политику какву је, са више или мање досљедности, водио од 2006. до данас. На другој страни, била би “диференцирана” унутарстраначка структура склона да окреће антене према сједишту актуелне “Коминтерне”, одавно измјештене из Москве у Брисел и Вашингтон. Многи у том миљеу љубоморно чувају столице у првим редовима политичке сцене РС. Па, ако их већ имају, ред је да се одлуче за једну, а не да и даље сједе на двије. |