Судбина дејтонске БиХ и Република Српска | |
Церић-Зукорлићево зидање „Бошњакистана“ |
![]() |
четвртак, 01. септембар 2011. | |
(Нови Репортер, Бањалука, 30. 8. 2011)
Рађање “бошњачког Ердогана” Текст извештаја, међутим, никако да се појави на званичном сајту ИЗ у БиХ, а из онога што су у јавност изнели овлашћени званичници, очито је да се “исламофобични” наступи углавном приписују српским политичарима, попут Милорада Додика и Небојше Радмановића, у једном случају чак и српском патријарху Иринеју, затим међународним званичницима, тужиоцима и полицајцима који су истраживали везе организованог криминала и тероризма у БиХ, па и оним сарајевским новинарима који су реаговали пре свега на оно што су доживљавали као наметање верских, идеолошких или политичких ставова.
Тако се, уједно, захуктала Церић-Зукорлићева кампања за избор новог реиса Исламске заједнице у БиХ, заказан за јануар следеће године, када Церић, уколико не успе да изгура продужење свог мандата, намерава да “своју инспирацију” Зукорлића прогура на своје место. Зукорлићеву “борбу у Санџаку” Церић је исто тако лично, у свом последњем иступу у Новом Пазару, представио као “инспирацију свим Бошњацима” у тежњи са стварањем једне државе на Балкану у којој ће Бошњаци бити “темељни народ”. Није тешко приметити Церићеву жељу за политичком радикализацијом у БиХ и целом региону, и то на начин којим се већ увелико служи Зукорлић не само у троуглу Нови Пазар-Сјеница-Тутин. Непознато је још само ко ће од њих двојице од стране већине у врху ИЗ у БиХ бити представљен као “бошњачки Ердоган”. Сам Церић је у више наврата наглашавао да “као што је Алија Изетбеговић пишући ’Исламску декларацију’ желио исламизирати муслимане – тако сада муфтија Зукорлић бошњакизира Бошњаке”. А отворену логистичку подршку таквој идеји пружа и “Патриотска лига”. ”Реис Церић предводи кампању национализовања, бошњакизовања Бошњака на подручју целе регије, од Словеније до Македоније. Недавно је реис привукао пажњу јавности у регији својом посредном полемиком са Милорадом Додиком, председником Републике Српске. Таквим јавним провокацијама реис Церић добија подршку оних ‘ратних категорија’ становништва које привлачи таква реторика”, објашњава новинар Есад Хећимовић.
Док се на један начин обраћа свим Бошњацима, Церић се труди да води бригу и о томе шта ће о његовој визији рећи у Европској унији. Ту, међутим, није тешко приметити дволичност којом се поглавар ИЗ у БиХ служи, примећује Хећимовић подсећајући на неке Церићеве иступе од пре три године. “Церић је тврдио да је за ’младе европске муслимане њихов исламски идентитет важнији него њихови национални и етнички идентитети’. Насупрот овој европској визији, Церић на Балкану види ‘бошњачко питање као национално, а не верско’. Церић, поредећи Европу и Балкан, каже како се ’читава Европа организовала на принципу националних идентитета и да ми као Бошњаци такође имамо право и обавезу да о томе отворимо дијалог унутар самих себе, под условом да се ослободимо идеолошких стега које су нам наметнуте током задњих неколико деценија’. Дакле, није у питању само недоследност која у Европи заговара један принцип, а на Балкану други”, закључује Хећимовић. У сврху промоције тог другог, преовлађујућег принципа “панбошњачког буђења”, како га је сам Церић назвао у свом последњем иступу у Новом Пазару, поглавар ИЗ у БиХ користи и моћ која му је дата на функцији духовног вође, па тако истовремено издаје и наредбу свим Бошњацима „да никада не смеју напустити један другог“. И док се здушно залажу за обеснажење секуларних принципа на којима почивају државе у којима живе, и Церић и Зукорлић обилато се труде да норме у секуларним друштвима у којима делују искористе до краја за свој заједнички циљ. „Тежећи бошњачком интегрализму, Зукорлић све наше остале идентитете, укључујући регионалне, види као извор смутњи непријатеља, неслоге и нејединства”, примећује Хећимовић.
(Не)јасне границе “Бошњакистана” Поводом позива на “панбошњачко буђење”, у РС и Србији није било превише реаговања, ваљда зато што се од Церића и Зукорлића ништа друго и не очекује. Председник РС Милорад Додик кратко је упозорио да не треба олако схватати позиве на ”панбошњачко буђење”, јер доприносе дестабилизацији прилика и у Србији и у целом региону, док се од званичника у Србији огласио једино министар дијаспоре и вера Срђан Срећковић поруком да такви наступи представљају покушај дестабилизације прилика на простору некадашње Југославије и Србије. “Верујем да су то само изоловани инциденти који неће угрозити опредељење већине грађана земаља региона да градимо модерна друштва која сарађују на економском, политичком и културном плану”, поручио је Срећковић. С друге стране, стручњаци за питања безбедности упозоравају да Церића, као човека од огромног утицаја на муслиманску заједницу, треба схватити веома озбиљно. “Његов позив треба да буде опомена и разлог за озбиљно промишљање власти у Србији. Позив на стварање нове државе и цепање граница не може да прође без оружаног сукоба и док је време, а оно полако цури, треба ићи на озбиљну политичку акцију да се таква могућност предупреди”, каже Зоран Драгишић, професор на београдском Факултету за безбедност.
Можда се баш зато у Републици Српској нико превише не узбуђује због Церић-Зукорлићевог зидања “Бошњакистана”, иако изгледа прилично наивно очекивати да би се идејни творци такве “државе” балканских муслимана зауставили само на територијама на којима садашње бошњачке верске и политичке вође имају ефективну контролу. Уосталом, ни најближи Церићеви сарадници, попут председника Сабора ИЗ у БиХ Едхема Бичакчића, не крију да би најпре у овдашњој исламској заједницу увели шеријатску праксу из прадавних времена. “Прва четворица халифа, који су бирани на демократски начин у тадашњим скупштинама, били су то доживотно”, поручио је недавно Бичакчић противницима предлога да се реис бира доживотно или барем на мандат дужи од седам година. А кад се таква шеријатска пракса једном уведе у окриље верске институције босанских муслимана, онда неће бити далеко ни тренутак када ће муслиманске вође захтевати да се таква иста пракса уведе и у целој држави. И тада им неће бити много важно да ли у тој држави живе само Бошњаци или је деле заједно са Србима, Хрватима и осталим грађанима.
|