Zar i NATO nema alternativu?

Severnoatlantski odbrambeni savez – kako je puno ime NATO pakta je vojnopolitički savez koji je poslednjih decenija dvadesetog i početkom ovog veka pokazao sve svoje potencijale da se razvije u agresivno-osvajački pakt, sa namerom da neokolonijalnim odnosima da potvrdu u vojnoj prinudi.

Sve što je bilo nejasno u razvoju društava zapadnih, parlamentarnih demokratija (sa civilizacijskim središtem u visokorazvijenim društvima Severne Amerike i Zapadne Evrope), poslednjih decenija je postalo kristalno jasno i kroz NATO pakt potpuno ogoljeno.

Naime, dok je Hladni rat održavao ravnotežu straha i sile između ovih država na jednoj i Sovjetskog bloka na drugoj strani, zemlje NATO civilizacije su izgledale kao bolji deo sveta. Nasuprot surovom, sivom, militantnom, totalitarnom i agresivnom Varšavskom paktu stajao je jedan civilizovani savez (NATO) koji je bio vojni samo u odbrambenom smislu i koji je razvijao sve tekovine slobodarskih društava: parlamentarnu demokratiju, slobodu misli i govora, svetinju privatnosti građana, korpus ljudskih i građanskih prava, neprikosnovenu baštinu pojedinca, civilnu kontrolu vojske, civilno društvo otvoreno za sve nenasilne koncepte itd.

Čak i u to vreme, kada je prvi deo ugovora o osnivanju NATO pakta (u kome piše da je to pre svega odbrambeni pakt) bio svetinja, ceo svet je gledao kako se sovjetska vojna sila zaglibljuje u avganistanskoj avanturi nalik na najobičniji imperijalni upad u nezavisnu državu.

Sve u svemu, tada su sva moralna snaga, društvena efikasnost i uspešni privredni razvoj bili na strani država okupljenih u NATO porodicu. Nasuprot njima, stajali su komunistički mastodonti koje je vreme pregazilo i koji nisu ni bili svesni da ih je neprijatelj već duboko nagrizao svojom subverzivnom ofanzivom „meke moći“, te da su im i domaći građani već odavno sanjali snove zapadnog čoveka. Sve što je sovjetski i komunistički blok imao je bila gola sila, sila bez ikakvog moralnog i civilizacijskog legitimiteta, sila koju su sve umetnosti sveta već obrukale i provukle kroz blato duhovitim i kreativnim oslikavanjem njenog besmisla.

Sovjetski blok je tada već bio mrtav i poražen, ali nije bilo nikoga da to obznani. Pobednici su se plašili još samo jedne moći koju su Sovjeti imali, moći da se uništi svet, destruktivna potencija zveri na umoru. Zato se nije išlo u razaranje već se po strategijama i taktikama „meke moći“ neprijatelj uspavljivao, omamljivao i razoružavao, tako da se sistem sam od sebe urušio i bezbolno dekomponovao.

Bahato ponašanje pobednika

I pao je Berlinski zid, i Kisindžer je bio zatečen sovjetskom spremnošću da se sve prepusti pobedniku bez ikakvog uslovljavanja i protivusluge. Ali, Kisindžerovi naslednici nisu imali tu vrstu diplomatske i vizionarske istančanosti da naslute kako će bahato ponašanje pobednika samo otvoriti njegov budući put u propast.

Niko nije verovao da će NATO tako brzo skinuti masku civilnog, legitimnog, odbrambenog saveza i pokazati ružno lice imperijalne zveri spremne da koristi sav arsenal zločina i nasilja kakav su koristili i ostali totalitarni projekti u istoriji čovečanstva.

A to se dogodilo za samo dve decenije. Danas je NATO pokazatelj pravih namera globalnih gospodara koji i dalje svoje ružno lice pokušavaju da prikriju velovima satkanim od propagande, od jeftinih i izlizanih priča o humanitarnim intervencijama, borbi protiv terorizma, zaštiti ljudskih prava i promociji demokratije...

Ako se danas postavi pitanje o prirodi NATO pakta, može se lako naći odgovor šta je i čemu služi. Pre toga bilo bi zanimljivo oslikati kako izgleda taj vojni savez po tragovima koje ostavlja u vremenu.

Šta je to što danas čine države čije vojske čine NATO pakt? Zar to nisu one države kod kojih se građani kidnapuju bez ikakvih sudskih postupaka i prava na odbranu? Zar to nisu države u kojima postoje koncentracioni logori sa torturom kao legitimnim istražnim postupkom? Zar to nisu države čije vojske ubijaju civile širom planete i to pravdaju takozvanom kolateralnom štetom? Zar to nisu države koje vode agresivne osvajačke ratove i okupiraju suverene države ,čime krše sve odredbe međunarodnog prava i ispunjavaju uslove za sudske procese kakvi su vođeni u Ninbergu i Tokiju posle Drugog svetskog rata? Zar to nisu države čije vojske izazivaju ekološke katastrofe osiromašenim uranijumom i tako ispunjavaju uslove za tužbe zbog izvršenog genocida? Zar njihovi vojnici nisu isti oni koji su izvršili pojedinačno najsvirepije zločine u Iraku? Zar njihovi policajci nisu izvršavali egzekucije na ulicama Londona po ugledu na eskadrone smrti? Zar članice NATO pakta nisu izmislile logore Gvantanamo i Abu Grajb? I zar njihova medijska kontrola planetarnih razmera ne podseća na već viđena ministarstva za agitprop i jeftine oblike sovjetskog i gebelsovog slogana da sto puta ponovljena laž na kraju, u glavama običnih ljudi, odjekuje kao istina?

Zašto smo postavili sva ova pitanja? Zašto smo istakli činjenicu koliko je zapadna civilizacija u liku NATO pakta, za samo dve decenije, devalvirala sebe? Zašto smo naveli baš ove elemente koji su najjeziviji i najružniji? Pa zašto nismo videli i ono nešto humanitarnih akcija koje su izveli vojnici NATO pakta negde po svetu?

Odgovor je prost: zato što se kroz ove elemente najbolje vidi koliko je NATO pakt nešto već viđeno, koliko nije ništa novo i epohalno u razvoju ljudske civilizacije. Ali to već viđeno nije i normalno, to već viđeno je nalik na nešto najstrašnije što je ljudska civilizacija do sada iskusila. Nije NATO pakt samo nalik na već propalu i dekonstruisanu sovjetsku imperiju, jer on, u vrednosnom smislu nikada nije ni bio blizak ideji socijalne jednakosti i bratstva među narodima, kojom su svoj promašeni projekat pokušavali da pravdaju komesari Crvene armije. Ne, NATO pakt ima mnogo mračnije duhovno ukorenjenje od onoga što je crvena tragedija bila u svetu. NATO pakt ima mnogo više sličnosti sa nacističkim projektom!!!

Naravno da ovo izgleda kao preterano poređenje. Jednako je preterano bilo kada su retki slobodoumni intelektualci tridesetih godina dvadesetog veka upozoravali kako će Hitlerova diktatura biti najstrašnije iskustvo čovečanstva. Tada im se elita širom sveta smejala, a vrhunski političari slobodnog sveta su Hitlera nazivali mudrim državnikom. Tada su koncentracioni logori smatrani legitimnim sredstvom za kontrolu politički subverzivnih elemenata. Tada je protiv crvenih terorista bilo dozvoljeno svako sredstvo, kao i danas protiv militantnog islama. I tada su postojali narodi koje je trebalo civilizovati, kao što i danas sva evropska politička nomenklatura smatra da Srbima treba oduzeti svaku slobodu, svaku državu i da im treba dati vekovni protektorat kako bi prihvatili vrednosti napredne, zapadnoevropske civilizacije.

Kada pomislimo na to da je ovo poređenje ipak preterano, treba se setiti samo toga da NATO-demokratiji treba dati vremena da se razvije i pokaže svoje pravo lice. Treba se setiti kako je ta demokratija izgledala do pre samo dvadeset godina, kada smo još olako verovali da je dobronamerna i humana. A na šta sada liči? I svi gore pobrojani elementi njenih tragova u vremenu, imaju zloslutnu notu podsećanja na već viđeno, već viđeno u Novom evropskom poretku Hitlerovog Trećeg rajha. I Hitleru je trebalo da se razvije pa da unesreći ceo svet.

Onaj ko dobro poznaje na kakvim oružjima za masovno uništenje i sofisticiranim tehnologijama za ubijanje sada rade industrije naoružanja NATO pakta, ne bi se olako nasmejao na ovo naizgled preterano poređenje. Onaj ko zna kakve se oblike visokotehnološke kontrole kroz praćenje i video i digitalni nadzor danas primenjuju države NATO pakta prema svojim i građanima drugih država, takođe se ne bi olako nasmejao na ovo neprijatno poređenje. Onaj ko poznaje svu moralnu degenerisanost i rasističku ostrašćenost lidera NATO država, ne bi im olako dozvolio da kocentrišu u svojim rukama ogromnu moć kakvu sada imaju, a kakvu niko u istoriji sveta do sada nije imao.

Srbi imaju bogato iskustvo i sa jednim, i sa drugim, i sa trećim totalitarizmom. Bogato su ga ispisale rane na telu srpskog naroda, i sve nam je jasno. Jasno nam je da su izmišljotine o zločinima na Markalama, Račku i genocidu u Srebrenici iz iste duhovne i intelektualne kuhinje iz koje je i mit o tome kako je Hitler rat sa Poljskom započeo zbog upada poljskih graničara na teritoriju Trećeg rajha. Jasno nam je da je i konstrukcija „kolateralne štete“ iz iste vojne doktrine koja je izmislila i „konačno rešenje“. Jasno nam je i da su isti vojni stratezi koji su izmislili „ciklon B“, kako bi sprečili da nacistički egzekutor vidi užasne posledice svog vojničkog delovanja, izmislili i bombardovanje „pametnim“ projektilima i bombardovanje civila sa velikih visina.

Jasno nam je da je 24. mart 1999. godine bio isto što i 6. april 1941. godine. Da nije tako, zar bi naše komšije na Balkanu tako rado jurile da postanu saveznici NATO pakta. Treba samo da pratimo u kom pravcu idu sipmatije naših suseda, pa da sa velikom sigurnošću prepoznamo sve naše arhineprijatelje. I što je još gore, ne samo naše arhineprijatelje već i neprijatelje svake slobode i dostojanstva u čovečanstvu.

Ovo saznanje je tužna i ružna istina o narodima u našem okruženju, ali je potrebno da je srpski intelektualci najzad otvoreno i hrabro iznesu i obznane svom narodu i celom svetu.

Srbi u senci NATO pakta

Ni prvi ni poslednji put da Srbe žele da civilizuju. Sada to zovu tranzicija, nekada su zvali modernizacija, a mnogo ranije su govorili o potrebi da se primitivni Srbi civilizuju i privedu pravoj veri.

Nikada odgovor na ovu intervenciju spolja u srpsko društvo nije bio lak. Pogotovo nije lak ako civilizator nije samo običan nasilnik koji hoće naše blago, našu zemlju, našu čeljad, već želi i naše duše, želi da prestanemo da mislimo srpski i da počnemo da sanjamo njihove snove.

Imali smo mnogo uspešnih odgovora i nisu svi bili crno-beli, nisu svi bili vojnički, neki su bili i trgovački i diplomatski i vazalni, ali uvek začinjeni i hajdučijom kao vidom otpora. Najbitniji odgovori su bili duhovni, svetosavski jer su oni bili mera svih stvari. Svetosavski odgovori su bili pokazatelj kada je imalo smisla biti trgovac, diplomata pa i vazal, a kada se moralo u šumu, u hajdučiju, u Marićevića jaruge, kada se moralo ratovati do istrebljenja poturica.

Nema gotovih odgovora ako si odgovoran za ceo narod, ako si svestan teškog bremena te odgovornosti. Zato danas niko srpskim vlastodršcima ne može olako zameriti vazalni odnos prema NATO paktu.

Ali im može zameriti nešto drugo. Može im zameriti to što se trude da NATO pakt prikažu kao prijatelja, kao partnera prema kome ne treba imati podozrenja.

Između dve krajnosti - oružane pobune u kojoj ustanici oružjem u rukama ometaju NATO pakt tako što pripucavaju na njegove vojnike, vojne i političke službenike kao legitimne mete u borbi za slobodu, i potpunog predavanja u kome sami sebe okupiramo za račun NATO pakta i sami svoje slobodare isporučujemo NATO egzekutorima, postoji i širok prostor delovanja koji ne žrtvuje ni narod, ni slobodu, ni telo, ni dušu. Ako današnji vlastodršci u Srbiji taj prostor ne poznaju, neka izučavaju Sv. Despota Stefana Lazarevića i njegovu veličanstvenu borbu da, kao trostruki vazal, osnaži zemlju i sačuva svetosavski koren srpskog naroda u isto vreme kada je Srbija bila i privredno najsnažnija država Balkana i Evrope.

Ali, uslov svih uslova da bi se uopšte moglo promišljati autentična i suverena srpska politika u uslovima opšte nesuverenosti i neautentičnosti, jeste da se laži razobliče, da se u dušama i glavama našeg naroda razjasni da nam NATO pakt i sve političke forme njegovog postojanja u našoj zemlji nisu prijatelji. Obaveza svih slobodoumnih ljudi, ne samo Srba, jeste da otvoreno demistifikuju humanističke laži o NATO paktu i da svima obzane njegov totalitarni karakter. Vermaht je izvodio neke humanitarne akcije, ali ga to ne opravdava za genocid koji je izvršio. Zato ni NATO nema opravdanja. Jednog dana, kada NATO nasilnici budu samo ružna strana u svetskoj istoriji, naši potomci će se čudom čuditi kako su uopšte postojali ljudi koji su mogli da tvrde kako je to usrećitelj naroda i čovečanstva. Naši potomci i potomci slobodnog čovečanstava (ako ga bude) biće začuđeni kako su njihovi preci uopšte mogli da ne vide tu moralnu nakaznost NATO poretka, kako su uopšte normalni ljudi mogli da veruju u te laži. Jednako kao što su danas mladi Nemci začuđeni kako su njihovi preci mogli da veruju Hitleru.

Ali, još je jedno je pitanje na koje srpska kvazielita mora da dâ odgovor. (Ona kvazielita koja tako rado voli da se kiti tradicijama srpskog otpora nacističkom okupatoru). Pitanje glasi: ako je danas besmisleno da se suprotstavljamo NATO paktu bez obzira što je on moralna nakaza i imperijalno zlo, zašto je onda imalo smisla da se suprotstavljamo nacističkom zlu? Zar je onda ikada imalo smisla boriti se za slobodu? Ako je njihov odgovor «nije», onda ni danas nema smisla. Ali onda nema smisla ništa što je čovečanstvo stvorilo, nema smisla sloboda, nema smisla čast, nema smisla umetnost, nema smisla ljubav...nema smisla ni život....

Dakle, NATO ili sloboda, NATO ili život, NATO ili ljubav...

Odlučite sami.

(Autor je član redakcije časopisa "Dveri srpske")