Šta Srbija gubi neulaskom u NATO

(Politika, 23.1.2010)

Sa željom da njihove emocije ne ostanu gluve i slepe pred činjenicama, protivnike pristupanja Srbije NATO suočiću sa nekoliko pitanja.

Već za dve-tri godine, ako ne i pre, dejtonska BiH zapašće u komu. Ishod referenduma u Republici Srpskoj biće: živeo Dejton. Ishod kontrareferenduma u drugom entitetu, u bošnjačko-hrvatskoj federaciji, biće: smrt Dejtonu. Opcija revizije Dejtonskog mirovnog sporazuma, kako bi BiH postala integralna i funkcionalna država sa snažnom centralnom vlašću, zadobiće i većinu glasova u parlamentu BiH (Srbi protiv, Bošnjaci za, a Hrvati i za i protiv – zavisno od toga da li će im interes biti korist za njih ili šteta po Srbe). Bosanski kotao biće pred eksplozijom, a NATO će dobiti mandat da spreči novi rat i obezbedi primenu Srbima nametnutog projekta unitarne BiH. Za takvo rešenje glasaće, što će biti presudno za donošenje jedinstvene odluke, i sve članice NATO-a sa područja nekadašnje Jugoslavije: Hrvatska i Slovenija, koje su to sada, i Makedonija i Crna Gora, koje će to da postanu.

Prvo moje pitanje glasi: Šta, tada, da radi „vojno neutralna Srbija? Da piše peticije i protestne note u Brisel, Vašington i Njujork? Da demonstrira po svojim trgovima i ulicama, pali sveće po crkvama? Da zove rusku vojsku u pomoć (sve i kad bi htela da dođe, ta vojska ne može doći jer je NATO svuda oko Srbije)? Ili da pogazimo svoju „vojnu neutralnost” i udarimo na NATO?

A šta se događa kada bi, u to skoro vreme dramatičnog zapleta i raspleta u BiH, Srbija bila članica NATO? Pošto se u tom vojnom i političkom savezu odluke donose saglasnošću svih (glas Srbije vredeo bi koliko i glas SAD) nemoguće bi bilo nametati volju, ni političku ni vojnu, Republici Srpskoj, Srbiji i srpskom narodu u celini. NATO bi, u tom slučaju, presudio da će čuvati mir i samo ono političko rešenje koje usaglase Bošnjaci, Srbi i Hrvati.

Šta je, dakle, srpski državni i nacionalni interes: da budemo za stolom koji odlučuje ili da budemo na meniju?

Srbija izvan NATO meta je i albanskih ambicija da, silom, uspostave svoj suverenitet i nad severnim Kosovom, a najidealniji trenutak za ofanzivu biće vrhunac drame u Bosni. Šta da radimo na tom frontu? Ako pokrenemo vojsku na Albance, na granicama Kosova dočekaće nas NATO. Hoćemo li, opet, u rat sa najjačom silom našeg sveta?

Uđemo li u NATO, u Prištini će zaboraviti i da sanjaju o ratu sa Srbima. Sanjaće, tada, brz dolazak srpskih NATO vojnika na Kosovo. Niko, pa ni Stjepan Mesić, neće planirati da šalje vojsku na Srbe, uzdajući se u svoja NATO krila i radujući se što je Srbija slaba i samoizolovana.

Ako nećemo u NATO zbog toga što nas je bombardovao, kako to da hoćemo u EU, koja je skoro cela u NATO i čije su nas vodeće članice bombardovale: Britanija, Nemačka, Francuska, Italija? Ili potpisnici peticije kažu: ne i NATO i EU? Logično, jer je nelogično mrzeti neprijatelja i voleti, istovremeno, tog istog neprijatelja. Vešto smišljeno, jer će Srbija, gurnuta u sukob sa NATO zbog Republike Srpske i severnog Kosova, biti gurnuta i u sukob sa EU, koja će joj zatvoriti vrata. Ishod: „Srbija rupa na evropskom tepihu”, kako, sa radošću, jednom reče politički lider „patriotskog pokreta” protiv NATO-a (Toma Nikolić). Da li je to naš državni i nacionalni interes?

Zašto je 80 dana NATO bombardovanja neprelazna i večna prepreka za mostove savezništva i prijateljstva? Koliko su Turci posejali srpskih grobova i Ćele-kula? Koliko Nemci? Koliko Hrvati u doba Pavelića? Šta ćemo sa činjenicom da su naši ratni saveznici, u bombardovanju srpskih gradova 1943. i 1944. godine, poubijali mnogo više civila nego NATO 1999? Koliko su srpske bombe i granate odnele života u Sarajevu? Kako to da se zavetujemo na večnu mržnju samo zbog onog zločina koji je izazvao Slobodan Milošević i kojeg ne bi ni bilo da njega nije bilo?

Ko je glavni krivac za gorku istinu da su, krajem 20. veka, Srbiji darivale smrt upravo one države koje su joj, početkom 20. veka, darivale život i slavu? Posle dva balkanska i Prvog svetskog rata, tri puta se pomeraju državne granice na Balkanu, sva tri puta u korist Srbije i Srba i sva tri puta uz odlučujuću pomoć SAD, Francuske, Italije i Britanije. Nije li Slobodan Milošević, a ne ni NATO ni EU, u poslednjoj deceniji 20. veka u poraze i sramotu pretvorio preskupe pobede Srbije 1912, 1913. i 1918. godine?

Ako neće da bude večita žrtva i talac jedne sulude politike, Srbija mora u NATO, jer svoju državnu kuću mora da zida na svojim starim i pobedničkim temeljima.

A referendum? Zašto da ne. Lakše ga je organizovati i jeftiniji je od glasanja u parlamentu. Osim toga, narod se pita. Kao na onom referendumu na kome je birao između Tita i kralja. Još uživamo plodove njegovog ishoda.