Srbija i NATO | |||
Srpsku „demokratiju“ pripremili „stelt“ bombarderi i „tomahavk“ rakete |
subota, 01. mart 2014. | |
Sve vlade od 2000. godine označene su kao pro-zapadne, ali antisrpska politika Zapada jedva da se promenila. Zapad podržava pro-zapadne vlade u Srbiji (svuda), ali ne i pro-srpsku politiku i interese. Rukovodstvo u Prištini, u stvari rukovodstvo bivše terorističke organizacije OVK, proglasilo je 2008. jednostranu, nezakonitu nezavisnost srpske Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija. Vlade zemalja članica NATO i EU prve su priznale ovaj jednostrani i nezakonit čin, kršeći sva temeljna načela Povelje UN i OEBS-a, Ustav Srbije i Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti UN. „Statusno neutralni“ EULEX je angažovan da stvori institucije ove fantomske države, a vodeće članice EU da stvore i opreme (naoružaju) njene „bezbednosne snage“. Danas, te iste vlade i dalje ucenjuju Srbiju da prihvati gubitak pokrajine u zamenu za početak pregovora za članstvo u EU – kaže Živadin Jovanović, predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih, u intervjuu za austrijski Verkštat Blata.
D.S: Vi ste predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih. Kako i kada je osnovan Forum? Kakav je politički karakter ove organizacije i koji su njeni ciljevi?
Ž.J: Grupa nezavisnih intelektualaca osnovala je 2001. Beogradski forum za svet ravnopravnih kao nezavisno, nepristrasno, neprofitno udruženje. U stvari, to je bila reakcija na vojnu intervenciju NATO-a 1999. i na državni udar izvršen posle toga, 5. oktobra 2000. godine. Mi smo shvatili da je to bila uvertira u globalni intervencionizam, zbacivanje legitimnih vlada, nametanje vladavine sile umesto vladavine prava. Naši ciljevi su bili, i još uvek su: promovisanje mira, slobode, prava i pravde, demokratizacija međunarodnih odnosa, suverena jednakost država, naroda i pojedinaca. Mi se zalažemo za zaštitu ljudskih prava u celini – socijalnih, ekonomskih i kulturnih prava, prava na obrazovanje i drugih prava sadržanih u Univerzalnoj deklaraciji UN o ljudskim pravima. Mi to činimo tako što objavljujemo knjige i organizujemo konferencije, okrugle stolove, konferencije za štampu. Forum je član Svetskog saveta za mir (WPC) i ima blisku saradnju s drugim organizacijama slične orijentacije, kako na domaćem tako i na međunarodnom planu. Beogradski forum organizuje 22. i 23. marta ove godine međunarodnu konferenciju „Globalni mir protiv globalnog intervencionizma i imperijalizma“, povodom petnaeste godišnjice NATO agresije na Srbiju (SRJ). Zajedno s mnogobrojnim prijateljima, aktivistima za mir i solidarnost iz celog sveta, podsetićemo na ovaj zločinački čin koji je za posledicu imao oko 4.000 mrtvih i oko 8.000 ozbiljno ranjenih a direktna ekonomska šteta je procenjena na oko 120 milijardi USD; razarajući efekti projektila s osiromašenim uranijumom i dalje trajno uzrokuju do sada nepoznate bolesti, deformacije i smrt. To će biti prilika da se iz Beograda pošalje poruka da se nigde u svetu ne smeju ponoviti ovakvi zločini. D.S: Pre 15 godina NATO je bombardovao SR Jugoslaviju; pre 14 godina, 5. oktobra 2000, izvršen je državni udar protiv socijalističke vlade Slobodana Miloševića. U to vreme Vi ste bili ministar inostranih poslova. Od devedesetih (do danas) i mediji i političari sa Zapada protiv Srbije vode kampanju s puno mržnje, predstavljajući je kao „zlo Evrope“. Naša organizacija, Solidarverkštat Esterajh (Solidarwerkstatt Österreich, Radionica solidarnosti Austrije), bila je veoma aktivna u demonstracijama protiv NATO 1999. godine, i zalagala se za solidarnost s Jugoslavijom. Kako vidite politički i ekonomski razvoj SR Jugoslavije, i kasnije Srbije, u međunarodnim odnosima posle 5. oktobra 2000?
Ž.J: Beogradski forum zahvaljuje se prijateljima iz Solidarverkštat Esterajh, kao i svim slobodoumnim ljudima u Austriji, na njihovoj moralnoj podršci i solidarnosti s narodom SR Jugoslavije koji je bio žrtva zločinačke NATO agresije pre 15 godina. Zapadni mediji satanizovali su Srbiju i Srbe, i prikazali ih kao nove naciste. Zašto? Stvoreno je nebrojeno mnogo laži da bi se opravdala imperijalistička revanšistička politika pojedinih Zapadnih država prema Srbiji. EU i USA uništili su Jugoslaviju, Srbija i srpski narod su podeljeni; privreda je upropašćena i predata multinacionalnim korporacijama. Zvanično, sadašnja stopa nezaposlenosti je 25%, od čega su 50% mladi ljudi starosti do 30 godina. Svakog dana armija od oko 800.000 ljudi bez posla uvećava se za novih 600 nezaposlenih. Istovremeno, u javnom (neproizvodnom) sektoru je mesečno zapošljavano po 1.800 ljudi za koje se veruje da su lojalni vladajućoj partiji! Najverovatnije je ovo bila priprema za nove vanredne izbore koji su upravo zakazani za sredinu marta ove godine. Ranije, pre 13 godina, u državnoj upravi Srbije bilo je zaposleno 9.000 činovnika. Danas ih ima 30.000! Javni dug Srbije danas je dostigao preko 20 milijardi EUR, ili 60% BDP, što je 20% više od zvanično dozvoljenog iznosa.
Sve vlade od 2000. godine označene su kao pro-zapadne, ali antisrpska politika Zapada jedva da se promenila. Zapad podržava pro-zapadne vlade u Srbiji (svuda), ali ne i pro-srpsku politiku i interese. Rukovodstvo u Prištini, u stvari rukovodstvo bivše terorističke organizacije OVK, proglasilo je 2008. jednostranu, nezakonitu nezavisnost srpske Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija. Vlade zemalja članica NATO i EU prve su priznale ovaj jednostrani i nezakonit čin, kršeći sva temeljna načela Povelje UN i OEBS-a, Ustav Srbije i Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti UN. „Statusno neutralni“ EULEX je angažovan da stvori institucije ove fantomske države, a vodeće članice EU da stvore i opreme (naoružaju) njene „bezbednosne snage“. Danas, te iste vlade i dalje ucenjuju Srbiju da prihvati gubitak pokrajine u zamenu za početak pregovora za članstvo u EU! Formalno, Srbija je vojno neutralna, ali jednostrane koncesije koje su NATO, SAD i EU od nje dobile i koje prevazilaze ono što NATO dobija od punopravnih članica, dovode u pitanje ovu formalnost. Verujem da bi Srbija trebalo da svoju formalnu neutralnost unapredi u suštinski i ustavno definisanu neutralnost. Da bi se to postiglo, da bi se obezbedila uravnotežena međunarodna pozicija, neophodno je proširiti bilateralne odnose s Rusijom, Kinom, Indijom i zemljama u celom svetu koje podržavaju suverenitet Srbije i njen teritorijalni integritet, i koje ekonomsku saradnju i saradnju na drugim poljima ne uslovljavaju političkim zahtevima.
Srbija je mala, miroljubiva zemlja i ne treba da se priključi NATO-u koji je imperijalistička, agresivna alijansa. Ima li ono što je NATO radio bilo šta zajedničko s mirom, demokratijom, vladavinom prava i ljudskim pravima? Gde god da je intervenisao, NATO je iza sebe ostavljao hiljade mrtvih, desetine hiljada obogaljenih, uništene privrede i prirodnu sredinu, haos, terorizam, etničke i verske konflikte, fragmentaciju država… Sadašnja situacija u Avganistanu, Iraku, Libiji i na drugim mestima odraz je stvarnih ciljeva koje ima „humanitarna“ i „demokratska“ priroda NATO-a. Takozvana „odgovornost da se pruži zaštita“ je samo dimna zavesa za okupaciju i pljačkanje bogatstva drugih zemalja. D.S: Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju u Hagu i dalje radi. Predsednik Milošević i mnogi drugi Srbi umrli su tamo. Ruski zvaničnici pozivaju na zatvaranje ovog suda. Prema mom mišljenju, ovaj sud nikad nije imao zadatak da ustanovi istinu i obezbedi pravdu, već samo da legitimiše politiku zapadnih sila protiv bivše Jugoslavije i Srbije. Da li je moja pretpostavka ispravna? Ž.J: Prema mom mišljenju, Haški tribunal je za vodeće vlade u NATO-u predstavljao ključno sredstvo kojim su odgovornost za raspad Jugoslavije i zločine počinjene tokom agresije 1999. prebacili sa lidera NATO, kao stvarnih krivaca, na Srbiju i Srbe kao žrtve. U širem smislu, to je sredstvo za nametanje poslušnosti i diktature u međunarodnim odnosima. Iako ga je osnovao Savet bezbednosti UN, finansirao ga je privatni sektor, neke arapske zemlje, Soroš fondacija, i drugi. Uprkos činjenici da su građanski ratovi u Bosni i Hrvatskoj počeli nasilnom secesijom kojoj su na čelu bili rukovodioci iz tih bivših jugoslovenskih republika, uz podršku vodećih zemalja NATO i EU, pre svega Nemačke, Velike Britanije i SAD, Srbija (SRJ) je optužena za navodnu agresiju. Specijalni predstavnik UN za Bosnu Jasuši Akaši izvestio je maja 1992. da nema dokaza o prisustvu jugoslovenske vojske u Bosni. Naveo je, međutim, da ima dovoljno dokaza o prisustvu hrvatskih trupa i njihovom učešću u oružanim sukobima u Bosni. Međutim, članovi Saveta bezbednosti dobili su ovaj izveštaj tek nakon što su Srbiji (SRJ) nametnute najstrože sankcije. Po svemu sudeći, administracija UN pogrešno je postupila s Akašijevim izveštajem („greška administracije“). Samo su najviši politički i vojni rukovodioci Srbije optuženi pred Haškim tribunalom. Mnogi od njih, kao što ste rekli, umrli su u Hagu pre nego što su sudski postupci okončani, uključujući bivšeg predsednika Srbije i Jugoslavije Slobodana Miloševića. Srpski političar Vojislav Šešelj do sada je proveo punih 11 godina u haškom zatvoru, a glavni pretres u njegovom postupku još uvek nije završen!? U stvari, pitanje je da li će ikada i biti zaključen. Pre dve nedelje objavljeno je da Šešelj ima rak i da je podvrgnut hemoterapiji!
Haški tribunal je odbio da istraži slučajeve NATO zločina protiv mira i stabilnosti, protiv civila, životne sredine i mnoge druge. Dokumentacija o trgovini ljudskim organima na Kosovu i Metohiji koja je zvanično predata Tribunalu, uništena je! Nakon inicijative švajcarskog pravnika i poslanika Dika Martija, Parlamentarna skupština Saveta Evrope usvojila je izveštaj i rezoluciju kojima traži iscrpnu istragu. Izveštaj je ukazao na umešanost Hašima Tačija, između ostalih, u trgovinu ljudskim organima. Nije bilo ni rezultata, ni znakova političke volje da se sprovede istraga. Umesto toga, uticajni krugovi u Vašingtonu pokrenuli su inicijativu da Hašim Tači dobije Nobelovu nagradu za mir! Haški Tribunal je oslobodio hrvatske generale koji su optuženi za etničko čišćenje i neselektivno ubijanje Srba 1995. godine! Etničko čišćenje stotine hiljada Srba iz Hrvatske i masovno ubijanje srpskih civila koji su bežali iz Hrvatske ne zavređuju da budu sankcionisani! Da li je to, doista, samo „pravda dvostrukih standarda“? Ili „pravda pobednika“? Ili je to sramota civilizacije u kojoj sticajem okolnosti živimo? D.S: Od 2012. Srbija ima novu vladu. Na vlast su se vratile neke snage od pre 5. oktobra 2000. Očigledno je srpskom narodu bilo dosta vlade Demokratske stranke i bivšeg predsednika Borisa Tadića. S druge strane, sadašnja vlada opisuje evropske integracije kao jedan od svojih prioriteta. Ima li promena u dnevnoj politici u poređenju s neoliberalnim „demokratama“ koje podržava Zapad? Posebno, kakvu ulogu ima SPS, vaša bivša partija?
Ž.J: Sve vreme posle takozvanih „demokratskih promena“ iz oktobra 2000, bez obzira na to ko je pobeđivao na izborima, vlade su formirali centri moći na Zapadu. Srpska demokratija ima „genetsku“ grešku. Pripremili su je „stelt“ bombarderi, krstareće rakete Tomahavk i projektili s osiromašenim uranijumom, kasetne bombe, grafitne bombe i druge vrste bombi. Efekti „humanitarnih“ i „pametnih“ dostignuća još uvek su vidljivi na ruševinama u centru Beograda, i osećaju se u funkcionisanju „demokratije“ u kojoj se povećava nezaposlenost i neuhranjenost, i koja ima najgore zdravstvene usluge… Demokratija koja je izgrađena uz desetine, ako ne i stotine miliona američkih dolara, nemačkih maraka, britanskih funti, norveških kruna, koju pojačavaju „nezavisni“ masovni mediji i stotine takozvanih nevladinih organizacija koje se finansiraju iz inostranstva, pokazala se „otpornom na promene“. Za sada. D.S: Aprila 2013. Srbija i separatističke vlasti kosovskih Albanaca u Prištini potpisali su „Briselski sporazum“ o „normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine“. U jesen su održani regionalni izbori u pokrajini, koje Beograd prvi put nije bojkotovao, ali s druge strane kosovski Srbi su u velikom broju ignorisali ove izbore. Da li sada postoji raskol među kosovskim Srbima zbog stava beogradskih vlasti? Da li mislite da je kosovsko pitanje „zamrznuti konflikt“ i da će to biti u narednim decenijama? Ž.J: Takozvani Briselski sporazum o načelima normalizacije predstavlja diktat Srbiji da se odrekne dela svoje državne teritorije – Kosova i Metohije. To nije sporazum, jer Srbija je bila ucenjena i pod pretnjom da će opet biti izolovana, a da će preostali Srbi biti izbačeni. To nije kompromis, jer Srbija i 120.000 Srba u pokrajini nisu dobili ništa u zamenu za prihvatanje „reintegracije“ u fantomsku „Republiku Kosovo“, sem dva obećanja: prvo, da će pregovori o članstvu u EU početi januara 2014; i drugo, da preostali Srbi u pokrajini, za sada, ne smeju biti etnički očišćeni, kao što je bio slučaj s 250.000 njihovih zemljaka kojima još uvek, posle 15 godina, nije dozvoljeno da se vrate u svoje domove u pokrajini. Takozvani pregovori u Briselu bili su samo još jedna anglo-američko-nemačka formula kojom je problem trebalo da bude uzet iz ruku Saveta bezbednosti UN, čime bi se neutralisala podrška Rusije i Kine Srbiji i odstranila Rezolucija 1244 (1999) Saveta bezbednosti UN kojom se Srbiji garantuju suverenitet i teritorijalni integritet i autonomija za Kosovo i Metohiju u okviru države Srbije. U suštini, „pregovori“ su iscenirani kao način da se formalizuje ostvarenje ciljeva NATO agresije iz 1999. Da se legalizuje uzurpacija državne teritorije uz pristanak, potpis i pečat Srbije. Ovo ne može biti trajno rešenje: to nije kompromis, već diktat; suprotan je osnovnim načelima međunarodnog prava sadržanim u Povelji UN i Helsinškoj povelji; suprotno je legitimnim vitalnim interesima i Ustavu Srbije; predstavlja kršenje Rezolucije 1244 (1999) Saveta bezbednosti UN koja obavezuje sve članice UN; to je manipulacija koja ima za cilj da Rusija (i Kina) više ne podržava Srbiju i ne učestvuje u traženju kompromisa za problem u kom Rusija očigledno ima svoj interes; to je politika koja nije mudra i koja je kratkovida. EU se nalazi u dugoročnoj krizi, njena spoljna i bezbednosna politika nemaju nikakvu perspektivu ako je zasnovana na diktatima i metodima iz kolonijalnog perioda, naročito s obzirom na to da odnosi u svetu postaju multipolarni. D.S: Kako vidite odnose između Srbije i drugih bivših jugoslovenskih republika? Ž.J: Odnosi s bivšim jugoslovenskim republikama i svim susednim zemljama treba da budu najviši prioritet. Da bi bili čvrsti i stabilni, ovi odnosi moraju biti obavezno zasnovani na načelima reciprociteta, nemešanja, otvorenih granica i punog poštovanja prava nacionalnih manjina. Činjenica da su neki susedi članice EU i NATO-a ne bi trebalo da ograničava našu saradnju koja, prirodno, ima mnoge ekonomske, infrastrukturne, kulturne i druge prednosti.
Ozbiljan problem u odnosima s Hrvatskom su stalna diskriminacija Srba, političke prepreke slobodnom i bezbednom povratku srpskih izbeglica, neplaćena kompenzacija za imovinu onima koji ne žele da se vrate i, posebno u poslednje vreme, oživljavanje ustaško-fašističke anti-srpske atmosfere u Hrvatskoj. U skladu s Dejtonskim mirovnim sporazumom Srbija je uspostavila specijalne paralelne odnose s Republikom Srpskom. Ove odnose treba dalje razvijati i niko ne treba da ih tretira kao štetne po odnose s celom Bosnom i Hercegovinom. Srbija treba da bude širom otvorena za saradnju sa Sarajevom svuda gde Sarajevo pokaže zainteresovanost. Postoji samo jedan izuzetak – nema revizije Dejtonskog mirovnog sporazuma i stvaranja unitarne države u kojoj će postojati dominacija muslimana (Bošnjaka). Kao garant Dejtonskog sporazuma, Srbija treba da podržava Bosnu i Hercegovinu kao zajednicu tri ravnopravna, konstitutivna naroda (Srba, Bošnjaka i Hrvata) i dva ravnopravna entiteta (Republika Srpska i Federacija Bosne i Hercegovine). Ideje o majorizaciji u sarajevskim institucijama, navodno u interesu „funkcionalne države“, predstavljaju ne samo eklatantno kršenje Dejtona, već i korak ka obnavljanju sukoba. Niko ne treba od Beograda da očekuje da izvrši pritisak na sadašnje rukovodstvo Republike Srpske da se odrekne ustavnih prava i odgovornosti Republike Srpske definisanih u Dejtonu da bi zadovoljio očekivanja bilo Sarajeva, bilo Brisela i Vašingtona. D.S: Očigledno je da Rusija i Kina postaju sve važnije za region Balkana. Da li su ove zemlje i zemlje evroazijske zajednice alternativa EU integracijama Srbije? Štaviše, Rusija i Kina su tradicionalni politički saveznici Srbije. Da li mislite da će to biti osnova za dalji i dublji razvoj saradnje? Ž.J: Dozvolite mi da prvo kažem da su Rusija i Kina nezaobilazne sile u svetskim odnosima. Nedavna zbivanja u svetu, posebno u Evropi, na Bliskom istoku i Dalekom istoku su pokazala da njihov uticaj raste. Budući svetski poredak nezamisliv je bez poštovanja nove raspodele moći koja je zasnovana na sve većoj ekonomskoj, političkoj i vojnoj snazi Rusije, Kine i nekih novih integracija. Jasno je da svetska ekonomska kriza ne može biti rešena bez ove dve sile, bez zemalja BRIKS i G-20. Procesi tokom kojih se rešavaju takve krize kao, na primer, u Avganistanu, Siriji, Iranu, sada u Ukrajini, jedva bi napredovali bez neposrednog učešća Rusije i, u mnogim slučajevima, Kine.
Srbija ima tradicionalno dobre i prijateljske odnose s obema zemljama. To je formalizovano i potvrđeno potpisivanjem dokumenata o strateškom partnerstvu s njima. Rusija je, na primer, namenila oko pet milijardi USD za investicije u Srbiju tokom naredne tri godine. Ove investicije će poboljšati modernizaciju infrastrukture, energetskog sektora, petrohemijske industrije. Rusija finansira izgradnju gasovoda Južni tok kroz Srbiju, koji je važan za dugoročnu energetsku sigurnost zemlje, ali ovaj projekat dodaje novi kvalitet geopolitičkoj relevantnosti Srbije kao zemlje tranzita i raskrsnice (cevovoda). Kina je takođe uključena u izgradnju strateški važnih projekata kao što su mostovi (Dunav), proizvodnja električne energije u termoelektranama, autoputeva itd. Na nedavno održanom regionalnom samitu Kina-Jugoistočna Evropa u Bukureštu, Srbija je tretirana kao najviše rangirano tržište za kineske investicije. Neke zemlje i njihove regionalne integracije koje su bile zavisne od monopola i privilegija u nerazvijenim zemljama moraju se prilagoditi novim realnostima jer su Rusija i Kina, bez političkih uslovljavanja, postale poželjni ekonomski i politički partneri u mnogim zemljama. Ukoliko to ne učine, Evropa i svet će se suočiti s napetostima, novim podelama i čak konfrontacijama. Na primer, ukoliko NATO, kao relikt hladnoratovske ere, ne bude raspušten, ako njegovo samoproklamovano pravo na intervencije, u stvari na agresivne ratove koji su u suprotnosti s Poveljom UN i međunarodnim pravom, ne bude napušteno, svet će se ponovo suočiti s novim vojnim blokovima, trkom u naoružanju – s novim ozbiljnim rizicima i pretnjama miru i stabilnosti. Evropi i svetu ovo nije potrebno. D.S: Evropska unija sebe vidi kao novu supersilu. S druge strane, EU se nalazi u najdubljoj ekonomskoj krizi u svojoj istoriji. Fiskalna politika EU i Nemačke „rekolonizuje“ južne zemlje na periferiji, kao što su Grčka, Portugal, Španija itd. Štaviše, vidimo sve veću militarizaciju EU, ponekad u saradnji s NATO-om, nekad nezavisno od NATO-a. Organizacija Solidarverkštat Esterajh kritikuje EU i traži suveren, neutralan i socijalno orijentisan razvoj Austrije. Da li smatrate da je to moguće, da li smatrate da i za Srbiju nema alternative EU integracijama, ili je to samo propaganda i dogma koju širi elita? Ž.J: Visoko plaćena autokratija EU teško da je objektivna. Oni nastoje da imitiraju imperijalne manire i metode SAD. Činjenica je da je svetska kriza pogodila najviše EU i SAD. Ali je vrlo rizično i opasno ako SAD, NATO i EU usvoje politiku prenošenja tereta krize na druge zemlje vojnim sredstvima. Uostalom, finansijska i ekonomska kriza je čedo njihovog sopstvenog neoliberalnog sistema. Potraga za jeftinom energijom, jeftinim strateškim mineralima, velikim tržištima i strateškim komunikacijama je dostigla svoju granicu. Došlo je vreme kada je potrebno prilagoditi se ovim granicama a ne imitirati supersile, bez obzira da li vojnim ili finansijskim sredstvima. Svaka ozbiljna zemlja treba da ima alternative, pa i Srbija. Nije preporučljivo da EU bude jedina alternativa, posebno u periodu brzih i suštinskih promena u odnosima u svetu. EU do sada nije pokazala da shvata legitimne interese Srbije, a još manje u podršci Srbiji na međunarodnoj sceni. Upravo suprotno. Ne treba zaboraviti „nepristrasne“ uloge koje su imali Genšer, Solana, Fišer, Badinter, Petrič, Ahtisari. Sprovođenje politike „jedine alternative“ bilo bi kao kad bi se dobrovoljno prihvatio život zatvorenih očiju, u polu-usnulom stanju, ili čak kao kad bi se dobrovoljno stavio jaram na sopstveni vrat. Ubeđen sam da Srbija treba da ostane neutralna i da razvija uravnotežene odnose sa svim zemljama i integracijama koje prihvataju Srbiju kao stvarnog partnera, koji poštuju njene legitimne interese i dostojanstvo, u skladu s univerzalnim načelima. Srbiji su potrebni drugi partneri onoliko koliko je ona potrebna njima. Ni više ni manje. To treba da bude vodeći pristup srpske spoljne politike. Ali, Srbija mora biti odgovorna prema sopstvenim potencijalima – ekonomskim, ljudskim, prirodnim, kulturnim, geopolitičkim. Da bi Srbija bila prihvaćena i poštovana u inostranstvu kao ravnopravan partner, veoma je važno da ti potencijali budu unapređeni.
Agresivni NATO, s imperijalističkom strategijom, nije mesto za miroljubivu Srbiju. Za Srbiju je bolje da ima dobrosusedske odnose s EU nego da članstvo u EU plati prihvatanjem diktata i odricanjem od sopstvenih prava u odnosu na Kosovo i Metohiju kao integralni deo državne teritorije. Srbija treba da održava normalne odnose sa svim susedima, uključujući EU, ali i da aktivnije širi svoje odnose s Rusijom, Kinom, Indijom, Brazilom, Azijom, Latinskom Amerikom, Afrikom, sa svim nesvrstanim zemljama. Verujem da je to pravi način za Srbiju da opet postane veoma prosperitetna zemlja na planu privrede, etnologije, nauke, kulture, životnog standarda za svoje stanovnike. U svakom slučaju, postoje mnogo bolji načini da se zaradi i obezbedi pristojan život, nego da se obezbeđuju plaćenici za NATO i učestvuje u pljačkanju prirodnih i ekonomskih bogatstava drugih zemalja. D.S: Kako sagledavate razvoj odnosa između Austrije i Srbije u budućnosti? Da li mislite da bi bilo mudro da organizacije kao što su Beogradski forum i Solidarverkštat Esterajh sarađuju u našoj zajedničkoj borbi protiv rata i imperijalizma a za suverenitet i socijalno orijentisanu državu blagostanja? Ž.J: Srbija i Austrija imaju tradicionalno plodnu ekonomsku, naučnu i kulturnu saradnju. Dunav i desetine hiljada Srba koji žive i rade u Austriji čine da su Srbija i Austrija bliske, susedne zemlje. U prošlosti dve zemlje su usko sarađivale u okviru evropske grupe nesvrstanih i neutralnih zemalja, dajući važan doprinos miru i stabilnosti na našem kontinentu. Nisu nam potrebni posrednici u investiranju ili trgovini. Austrija sa svojom visokom tehnologijom i znanjem, kako u industriji tako i u poljoprivredi, može igrati još jaču ulogu u razvojnoj politici Srbije. Dve zemlje mogu da promovišu zajedničko angažovanje u trećim zemljama, naročito u Africi. One takođe treba da razmenjuju iskustva u očuvanju neutralnosti za koju mislim da će biti još važnija u periodu dubokih promena u Evro-Aziji i u svetu. (Razgovarao Dejvid Stokinger, urednik Verkštat Blata, Austrija) |