Srpska godišnjica je blagovremeni podsetnik

(Gardijan, 24.03.2009)

Intervencija NATO-a na Kosovu 1999. godine bila je važna preteča invazije na Irak koja je usledila četiri godine kasnije.

Deset godina nakon NATO bombardovanja Srbije, u kojoj su fizički, emocionalni i psihički ožiljci i dalje prisutni u mnogim aspektima svakodnevnog života, važne lekcije koje je trebalo izvući iz njega ostaju zasenjene upornim insistiranjem da je to bila „jedina ispravna stvar“. Ovakva doslednost osudila je dotične aktere da istu grešku ponove samo nekoliko godina kasnije. Deset godina kasnije, međutim, doktrina „pravednog rata“– i sama podložna dvosmislenosti i manipulaciji – nastavlja da ometa razmatranje ključnih pitanja u vezi sa sprovođenjem takvih intervencija i njihovim alternativama, nauštrb diplomatije, posredovanja, multilateralizma i, na kraju, odgovornosti da se obezbedi zaštita.

Intervencija NATO-a na Kosovu 1999. godine predstavljala je kolektivni neuspeh diplomatske volje i zamisli. Uslovi iz sporazuma u Rambujeu pokazali su opiranje postizanju dogovora mirnim pregovorima, a koji je prihvatljiv za obe strane. Bivši državni sekretar, Henri Kisindžer, insistira: “Tekst iz Rambujea, u kome se Srbija poziva da dozvoli razmeštanje NATO trupa u celoj Jugoslaviji, bio je provokacija, izgovor da se započne bombardovanje“. Kao i u pregovorima o konačnom statusu Kosova, izgledi za postizanje kompromisa i konstruktivnog rešenja bili su osujećeni sve slabijim razlikovanjem između međunarodnog zakona i politike, zasnovani na diskursu o jedinstvenosti i pribegavanju unilateralizmu u međunarodnim poslovima.

Iako opravdavano naoko humanitarnim obzirima, NATO bombardovanje Srbije samo je doprinelo tome da eskalacija krize na Kosovu dobije razmere humanitarne katastrofe. Sada je opšte potvrđeno da se mnoštvo etničkih čišćenja i ratnih zločina dogodilo nakon početka NATO kampanje, tako da jedno OEBS-ovo istraživanje naglašava “postojanje obrazaca proterivanja kao i porast broja pljački, ubistava, silovanja, kidnapovanja i haranja nakon početka vazdušnih napada NATO-a 24. marta.“ Uprkos neprestanom deklarisanju navodno multietničkog karaktera Kosova i povlačenju odredaba o pravima manjina, propuštanje da se na prvom mestu spreči prouzrokovanje raseljavanja, a zatim i da se obezbedi bezbedan i održiv povratak, za preko 200 000 interno raseljenih lica (IRL), svedoči kako o trapavosti prvobitnih opravdanja za intervenciju, tako i o neuspehu međunarodne zajednice da u okviru misije koja traje sada već skoro deset godina, obnovi Kosovo.

Zaista, iako su visoko uzdizani humanitarni ciljevi upotrebljeni za dobijanje široke podrške javnosti za intervenciju NATO, Strob Talbot, bivši zamenik državnog sekretara SAD, piše kako „protivljenje Jugoslavije širim trendovima političke i ekonomske reforme – a ne težak položaj kosovskih Albanaca – predstavlja najbolje objašnjenje rata NATO-a“. Stavljanje naoko humanitarnih ili bezbednosnih motiva u službu političkih ili ekonomskih ciljeva, doprinelo je potkopavanju ideje o „odgovornosti za odbranu“ širenjem sumnje u konačni cilj takve intervencije.

Načini portretisanja sukoba koji su na Kosovu postojali pre intervencije, međutim, nisu predstavljali omašku obaveštajnih podataka, već čin svesne obmane; osmišljeni da umanje konflikt do granice koja ne prikazuje jasno kompleksnost situacije u kojoj su se nalazile, sa jedne strane, unapred pripremljena teroristička organizacija Oslobodilačka vojska Kosova (OVK), a sa druge, trapava infrastruktura državne bezbednosti, koja se decenijama unazad borila sa etnički motivisanim zločinima na Kosovu. Detaljni izveštaji Amnesty International-a koji su navodili na stotine mrtvih nisu zaustavili priče o genocidu. U međuvremenu, ni mediji i NVO se nisu pretrgli od suprotstavljanja Blerovom opisivanju sukoba kao „borbe između dobra i zla; između civilizacije i varvarstva; između demokratije i diktature“. Sklonost da se konflikti opisuju dihotomijama služi ne samo za ometanje rasuđivanja već i za ometanje izražavanja alternativnih rešenja za inherentno kompleksna pitanja, čiji su koreni dublje u istoriji nego što se to često shvata.

Po svom zaobilaženju Ujedinjenih nacija, sudelovanju u podmuklim pregovorima koji su isključili diplomatska rešenja, kao i manipulisanjem ratom, intervencija NATO na Kosovu 1999. godine predstavljala je vrlo važnu preteču invaziji na Irak 2003. godine. Dok se region sa mukom bori sa ekološkim i zdravstvenim nasleđem kasetnih bombi i upotrebljenim osiromašenim uranijumom, desetogodišnjica NATO bombardovanja Srbije ne sme proći neprimećeno, već treba da posluži kao blagovremeni podsetnik na potrebu za nepristrasnom i neutralnom analizom konflikata i njihovih potencijalnih rešenja; analizom koja nastoji da istraži često tragičnu složenost građanskih ratova i slojevito razumevanje koje je potrebno za njihovu transformaciju.