Srbija prošlosti i budućnosti

Beograd: NATO-ov napad u maju-junu 1999.g. ostavio je je još nezarasle ožiljke, kao što je ona ruševina Ministrastva unutrašnjih poslova ( Izraelci žele da investiraju u hotel na tom mestu). Ali, kao i pre, to je grad živahne, vibrantne kulture, sa kafe-restoranima i intelektualnim idejama svih vrsta. To je otpornost dostojna divljenja. Pravoslavni optimizam?

Savladavanje prošlosti nije lako. Po meni, sažetak srpske istorije odražava se u tri reči: poraz, povlačenje, povratak. Tu postoji praotačka ideja o “izabranom narodu“, sa sve Obećanom Zemljom iz Biblije, što se danas ogleda u Kosovu. Evo hipoteze: ma šta se drugo dogodilo, doći će do neke vrste povratka. Da otvorim svoje karte: ja vidim samo jednu relativno stabilnu ravnotežu za čije održavanje ne bi bilo potrebno nasilje ili pretnja nasiljem [2]

- nezavisno Kosovo, kao posledica samoopredeljenja

- Sa Ustavom po modelu Švajcarske i sa rastegljivim (sporazumnim) brojem kantona

- Moguće sa tri srpska kantona na severu i blizu Prištine

- Rukovođenje svakim kantonom shodno nacionalnim odlikama i u obliku federacije

- Sa otvorenim granicama prema najvažnijim matičnim zemljama: Srbiji i Albaniji

- A te tri zemlje da budu spojene u jednu konfederaciju

Sadašnja “nezavisnost“ do koje je došlo upotrebom jednog Finca kao oruđa za ostvarenje želja  SAD i Zapada je neodrživa – zato što je to zasnovano na tri postulata:

- Srbe treba bombardovati,

- Rugovu treba na svaki način blokirati, jer bi on mogao dovesti do mirnog rešenja,

- Srbiju treba suočiti sa ultimatumom: nezavisno Kosovo sa velikom vojnom bazom SAD i mogućim naftovodom, ili - bombardovanje Beograda.

To povređuje osnovnu srpsku potrebu u vezi sa teritorijom. Jedan „mirovni ugovor“ koji vređa vitalne potrebe nije nikakav mirovni ugovor, nego recept za buduće bune. To je politika pohlepe, a ne mira.

Ali, to je pitanje srednjeročne budućnosti, a pitanje direktne budućnosti je članstvo Srbije u EU i u NATO, “Severnoatlantskog pakta“ koji operiše u skladu sa mantrom “čisti se, ili te neće biti“. Ti saveznici su bombradovali Srbiju, Irak, i Avganistan-Pakistan, bez ikakvih dokaza o postojanju “Operacije Potkovica“[3], niti dokaza da je “napad 9. Septembra“ potekao iz Avganistana, kao ni dokaza o “iračkom oružju masovnog uništavanja“.

“Međunarodna zajednica“ danas govori o Jugoslaviji kao o Zapadnom Balkanu. To je loše odabran termin, jer: a) Balkan je “nemiran ugao“ koji su osvajali Habzburzi i Otomani, a iza njih je ostala masa tektonskih naprslina; b) Balkan je “jungijanska senka“ u koju Zapad može da ubacuje i oslikava sopstvene podsvesne sklonosti, i v) a, kada se onaj “nemir“ ispolji, tu su onda “veliki momci“ koji će uskočiti i pokupiti plen – ili obrnuto.

Usto, time što se nije pokoravala planovima, Srbija se bila isprečila širenju na Balkan vilhelmovske buržoazije[4], u Istanbul  - i dalje do Bagdada. A i Tito je učinio nešto neoprostivo: pomoću nesvrstavanja je učinio Jugoslaviju relativno nezavisnom, dao joj je nekakvo jedinstvo i veliku dozu veličine. Kada su jugoslovenski političari – kao Leo Mates, govorili – svet je slušao. Kada su jugoslovenski filosofi – kao oni iz Praksisa govorili, akademski svet je slušao – kao što je slušao i mog pokojnog prijatelja Mihajla Markovića, koji je nedavno umro u svojoj 87. godini. Tito je umro 1980.g., Hladni Rat je umro deset godina kasnije – a sa njim i ona niša između Zapada, Istoka, Severa i Juga, u kojoj se sa toliko talenta bila ugnezdila Jugoslavija.

Tito je imao nedostataka, a jedan od njih je bila nesposobnost severozapadnih jugoslovena da razumeju jugoistočne, kao što je Kosovo. Post-titovski ishod je bila zbunjenost, nesposobnost da se prihvati Rugovina meka politika kako bi se sprečila UČK, koju su upotrebljavale Sjedinjene Američke Države. Rezultat je bio rat 1999.g. On je pokazao kako se lako za postizanje onog što su SAD ili angloamerikanci hteli može mobilisati NATO: ukroćena, privatizovana, smanjena Srbija; isto toliko slepo u odnosu na istoriju, koliko su i Austrijanci bili slepi po pitanju svoje aneksije BiH 1908 g., kao uzroku za Sarajevo 1914-e.

Američka mapa je bila mapa Hladnog Rata: Srbija kao Sovjetski Savez, Beograd kao Moskva – naravno sve komunista do komuniste; Hrvatska – kao Poljska, kao i uzbunjeni muslimani – tamo dole na jugu, koje treba pomoći. Ali, jake centrifugalne snage su jedno – a sasvim druga je stvar kako se odupreti tome.

Svakako da pridruživanje Srbije Evropskoj Uniji ima smisla, kao što ima smisla i za Norvešku i Island, jer Američka Imperija koju su koristile kao obezbeđenje jenjava i moć joj opada. Unutar EU, mogla bi nastati neka labava jugoslovenska zajednica – vize i pogranične kontrole bi već bile ukinute – a to isto bi moglo važiti i za neku vaskrslu nordijsku zajednicu. One bi obe mogle imati afintete da izgrađuju veze i izvan EU.

Ali – ulaz u NATO bi bila ogromna greška, i to iz pet razloga:

1. NATO nije na svojoj pozornici a osim toga i ne funkcioniše. Nisu oni rešili ni pitanje BiH, ni Kosovo, a mogu i svoj grob naći u Avganistanu, baš kao što se to dogodilo i nekolicini drugih imperija – a i događa se.

2. Član 5. sadrži uobičajenu definiciju saveza, napad na jednog člana je napad i na druge i izaziva zajedničku akciju protiv napadača. Najverovatniji cilj napada je SAD. Sa 244 vojnih intervencija u drugim zemljama, a 74 posle II Svetskog rata, vrlo je verovatno da ima mnogo njih koji pripremaju nove “11. Septembre“. Biti član NATO, znači pristajanje na ubijanje Avganistanaca, Iračana i “terorista“ posvudu – kao u Pakistanu, Somaliji, Jemenu. Posle 1830.g., Zapad i Rusija su oružano intervenisali u 26 muslimanskih zemalja. Preostaje ih još 21 – a svuda je ostajalo veliko ogorčenje. Da li Srbija zaista želi da se za račun Zapada ili Rusije bori na svim tim mestima?

3. Srbiju će mamiti u NATO nudeći joj naoružanje i ekspertizu, što je ipak verovatno manje no što će Amerika nuditi Hrvatskoj. Argumenti “za“ će biti da će se tako štedeti na budžetu, kao i da će poteći reka investicija. Da, njihovih investicija i u njihove svrhe; ali da li i u svrhu održive politike Srbije?

4. Biti “rupa“ usred NATO-a je manje apsurdno nego učiniti istu grešku koju su učinili susedi pridruživši se organizaciji koja je osnovana 1949.g. da bi se obuzdala Rusija i time dobiti “saveznike“ za saveznike. Američki trik je u tome da jednu izbombardovanu zemlju pretvori u saveznika, tako da, kada sledećeg puta neki deo ranije Jugoslavije postane nemiran – Srbija zna šta će: bombarduj ga! Je li to dobra ideja?

5. Članstvo u NATO-u, SAD koriste kako bi kontrolisale EU. Dobra ideja?

Šta je alternativa? Evo jednog starog odgovora: To je jedna rupa koju okružuju četiri člana EU i tri člana NATO. To je Švajcarska. A, evo i jednog novog odgovora: Turska, koja se sada ispetljava čineći upadljive korake – kao mirotvorac u odnosu na Kurde, i prema susedima kao što su Sirija i Jermeni, prema Bugarima i Grcima – a olabavljuje veze sa udaljenijim zemljama, kao što su Izrael i SAD. Kao nesvrstana – a ne neutralna (što je u današnjem svetu besmisleno), Srbija bi mogla da bude mirotvorac – sa svojim susedima, a ima ih nekoliko. Uzvisi se u odnosu na tu priliku, draga Srbijo!

http://www.transcend.org/tms/article_detail.php?article_id=2683

(Prevod sa engleskog Vasilije Kleftakis)