Srbija mora u NATO

 (Večernje novosti, 26.04.2009)

NATO je na granicama Srbije. Sa svih strana opasani tom silom, najsnažnijom u istoriji sveta, držimo se mantre naše neutralnosti, a za uzor ističemo nikog drugog do Švajcarsku.

Suočimo se sa sobom i stvarnošću, bez srdžbe, bez emocija, bez mržnje ili ljubavi prema bilo kome i, ako je ikako moguće, bez gluposti kao mere srpskog patriotizma.

Srbija nikada nije bila Švajcarska, a to nije ni danas. Srbija je evropski izuzetak po nečemu drugom, a ne po svojoj švajcarskoj istoriji i tradiciji. Jedina smo država u Evropi posle Drugog svetskog rata koja je bombardovana, a bombe je bacao baš NATO. Jedina smo država u Evropi koja je morala da povuče svu svoju oružanu silu sa dela sopstvene teritorije i da kontrolu nad tom teritorijom prepusti stranoj sili čija je udarna pesnica NATO. Srbi su većinski narod na polovini državnog prostora BiH, a i tamo je NATO. Šta će, kud će i s kim Srbija, ako se opet naoblači na Kosovu, u Bosni ili bilo gde u ovom regionu nadarenom za sukobe i nesreće? Sve i da nigde nikakvih potresa ne bude, može li Srbija biti neutralna prema stanju na svojim granicama, prema sebi i stvarnosti oko sebe?

Ne može, naravno, i mora da izabere jedno od ovo dvoje: da NATO bude saveznik Srbiji ili da joj bude neprijatelj. Treće, takozvana neutralnost, onaj je Buridanov magarac, ni tamo, ni ovamo, pa je tako skapao od gladi.

- NATO je zločinačka organizacija, oni su Srbožderi, otimači Kosova, izvršioci prljavih poslova SAD! - horski galame promoteri naše vojne „neutralnosti“.

Opasan presedan

Uglavnom su to oni isti, uz njihov odrasli podmladak, koji su cvećem kitili tenkove kad su kretali ka Vukovaru, slavili masakr u Srebrenici, borili se i izborili 1999. za rat protiv NATO. To su, generalno, glavni promoteri svih naših nesreća, poraza, ludila i sramote u poslednjoj deceniji minulog stoleća.

Evo ih, opet, u starom sjaju i evo, opet, obespamećene i oslepele Srbije, u kojoj se sve masovnije preziru činjenice i zdrav razum, jer one moraju da gore i izgore svuda tamo gde strasti mržnje i gneva zapale ljude. Na tom i takvom plamenu „patriotizma“ gore i principi naše političke i duhovne elite, koja je, sve doskora, bila posvećena evroatlantskim integracijama Srbije.

U strahu od gubitka „patriotskih glasača“, demokratske snage učinile su opasni ustupak „rodoljupcima“, odrekle se atlantskih integracija (pristupanja države NATO savezu) i pristale na „vojnu neutralnost“.

Kao neizbežna, nameću se neka pitanja. Ako je NATO, zaista, zločinačka organizacija čiji je strateški cilj antisrpski, zašto da budemo „neutralni“ prema tom svom neprijatelju? Zar to nije izdaja? Kako i zašto da Srbija uđe u Evropsku uniju, čija je ogromna većina država u NATO savezu, ako je taj savez zločinački? Sve bivše komunističke zemlje Evrope, koje su ušle u EU, prethodno su ušle u NATO. One su u Brisel stigle preko Vašingtona, kao stvarne NATO prestonice. Koji su to razlozi da Srbija bude izuzetak od ovog pravila?

Ulaskom u NATO, kao političku i vojnu alijansu, određena država pristupa zapadnom sistemu demokratskih vrednosti, ali i pojedinačne i kolektivne bezbednosti. Ova propusnica za EU, dodatno je nezaobilazna za države bivše Jugoslavije, jer se pristupanjem NATO savezu one obavezuju ne samo na raskid sa komunističkim nasleđem, nego i na odricanje od rata kao načina rešavanja međusobnih sporova.

Šta, onda, znači naša neutralnost prema ovim načelima? Da li nećemo korenitu demontažu komunističkog poretka u Srbiji ili da li nećemo da se odreknemo rata kao svog državnog cilja, čim nam se ukaže zgodna prilika? Ili je u pitanju i jedno i drugo?

Sunđer zločina

Šta znače povici da bismo, ulaskom u NATO i EU, izdali „istorijska osećanja Srba prema Rusima“? U tim „istorijskim osećanjima“ ništa se neće i ne može menjati, a Srbiji su, valjda, najpreči njeni državni interesi. U zemljama EU i NATO alijanse danas živi i radi oko četiri miliona Srba. Sme li Srbija da precrta  tu celu jednu Srbiju ili da četiri miliona ljudi tera da budu neprijatelji država u kojima žive?

Na početku prošlog veka, posle dva balkanska i Prvog svetskog rata, tri su puta dramatično menjane državne granice na Balkanu i sva tri puta u korist Srba i Kraljevine Srbije. Uz čiju podršku? Uz odlučujuću podršku carske Rusije i „zapadnih srpskih neprijatelja“, kako današnji naši „rodoljubi“ nazivaju Francusku, SAD, Italiju i Englesku. A ko je, na Berlinskom kongresu 1878. godine, pomogao tada nejakoj Srbiji da bude poništen, po nju fatalni, Sanstefanski mirovni sporazum između Rusije i Turske? Austrija i Bizmarkova Nemačka. Ko je na kraju Drugog svetskog rata nastojao da spreči vojnički i politički slom generala Mihailovića, o kojem su se dogovorili Čerčil, Staljin i Tito? Amerika je bila ta koja se (bezuspešno, nažalost) protivila posleratnom komunističkom uređenju Jugoslavije. Da li je kralj Aleksandar izdao Srbe i Srbiju kada je uspostavio najbolje odnose sa Turskom, petovekovnim okupatorom, i skoro bratske veze sa Kemalom Ataturkom?

Nema večnih ni prijatelja ni neprijatelja Srbije. Njih određuju spoljne okolnosti i domaće prilike, koje trasiraju odnos prema moćnima. Tragedija Srbije, pa i NATO bombardovanje, uzrokovani su politikom Slobodana Miloševića i orkestra ovdašnjih „rodoljubaca“ koji su nacionalnoj strategiji sukoba sa čitavim zapadnim svetom bili i krila i pogonsko gorivo.

Ta politika, a ne „antisrpski Zapad“, autor je svetske optužnice da su Srbi formirali prve konclogore u posleratnoj Evropi, da su opsadirali i rušili gradove, za bandere vezali vojnike UN, zločine iz bosanskog rata preselili na Kosovo. Ta politika, a ne „antisrpski Zapad“, za nacionalne vitezove i uzore proglasila je ubice i lopove, „Crvene beretke“ i tajnu policiju kao trupu državnog terorizma. Jedan sunđer zločina i krvi nije hteo da se osuši, nego je hteo, i u tome uspeo, da malu i nesrećnu Srbiju, posle svega, gurne i u rat sa NATO alijansom. Ne sa ciljem da taj rat dobije, jer je to bilo nemoguće, nego sa ciljem da NATO bombe raspale histeričnu mržnju nacije prema Americi, Evropskoj uniji i zapadnoj civilizaciji. Cilj je bio da NATO bombe razore i samo sećanje naroda na istorijske saveze, opredeljenja i putokaze pretkomunističke Srbije.

Narikače i policija

Devet je godina od političkog poraza te piramide Zla i četiri godine od smrti Mefista Srbije. Gde smo? Lelečemo, kao na pogrebu, protiv „zapadnih dušmana“, i to pomamnije nego pre deset godina kad smo bombardovani. Oni koji su, od 1990. pa naovamo, dosledni u svom stavu da je po srpski narod najbolje sve što je za njega najgore, upregli su se u svoju odlučujuću bitku blokade evroatlantske trase države. U istom stroju su stari i mladi komunisti, samozvani antikomunisti koji su protiv Evrope i Zapada još i žešće nego komunisti, narikače za Kosovom i Karlobagom, tajne policije i njihovi zločinci željni osvete „domaćim izdajnicima“, arhijereji kojima je antisrpsko sve što nije pravoslavno. Teško je uočiti suštinsku razliku između onoga što govore stostruki ubica Legija ili mnogi pisci i akademici.

A narod očajan, sluđen, povodljiv i ne pamti. Ne znaju ljudi da su, ne tako davno, Srbi imali državu koja je bila pobednička i od sveta poštovana. Ne znaju da je ta prekomunistička naša država bila upravo proevropska. Niti znaju da su je vodili - desničari. I da je današnja antievropska desnica u Srbiji izdaja nacionalne istorije i najveća prevara i podvala našem narodu.

Bežeći od NATO i Evrope, zagovaraju put ka Rusiji i Kini, a sve se češće spominje i članstvo u pokretu nesvrstanih. Kriju, pri tom, od naroda da Rusija i NATO sede u zajedničkom savetu i da je najvažniji strateški partner Rusije upravo Evropska unija. Ćute i o tome da je naš izvoz u Kinu mnogo manji od izvoza u Crnu Goru. Govore da ćemo, ulaskom u EU, izgubiti sporazum o slobodnoj trgovini sa Rusijom. Hoćemo. Izgubićemo slobodnu trgovinu na tržištu od 150 miliona ljudi, a dobiti slobodnu trgovinu na tržištu od 500 miliona ljudi, na koje, i danas, Srbija izvozi sedamnaest puta više nego u Rusiju.

Kada u svemu bivaju ogoljeni, onda se vrate NATO bombama kao jedinom razlogu. Pri tome, ćute o srpskim bombama. Recimo po Sarajevu. Znači li to da, dok je sveta i veka, svaki Sarajlija mora da u Srbima gleda zločince i svoje neprijatelje? Šta ćemo sa onim savezničkim bombardovanjem Beograda i Srbije u jesen 1944? Da li su Nemci izdali sebe, kada su, posle svih američkih i britanskih bombi, pristupili NATO alijansi? Zašto se Japan, posle Hirošime, pomirio sa Amerikom? Zašto je Nemačka danas glavni partner Rusije?

Nijedno neprijateljstvo ne gasi se neprijateljstvom. I nijedna nesreća se ne otklanja negovanjem njenih korena.

Izvoru srpske nesreće ne smeju se praviti nikakvi ustupci. I u NATO i u EU, što pre, bezuslovno!

Kuda to ide Srbija, kad je u njoj, i danas, posle svega, najomraženije baš ono što samo koristi Srbiji?!