Savremeni “Drang nach Osten” – NATO intervencionizam od Srbije do Ukrajine

Dragi prijatelji,

Živimo u vremenu dubokih i brzih promena u Evropi i u globalnim odnosima koje utiču na budućnost naše planete, na sudbinu civilizacije, a time i na uslove opstanka i života svakog čoveka. Promene počinju sa završetkom hladnog rata i padom berlinskog zida. Njihov početak probudio je velike nade i očekivanja da će čovečanstvo ući u period prosperiteta, ekonomsko-socijalnog, kulturnog i civilizacijskog preporoda. Nažalost, te nade su izneverene. U Evropi smo bili svedoci razbijanja suverenih država, nezabeleženog grubog mešanja u unutrašnje poslove nezavisnih zemalja, podsticanja destabilizacije, separatizma i terorizma, građanskih ratova, promena međunarodnih granica i revizije istorije čitavog 20. veka.

Oružana agresija NATO pakta protiv Srbije i Crne Gore (SRJ) 1999. predstavlja tačku globalnog preokreta ka zaoštravanju odnosa u svetu i globalizaciji oružanog intervencionizma. Najmoćnije zemlje Zapada, na čelu sa SAD, napuštaju međunarodni pravni poredak uspostavljen na rezultatima Drugog svetskog rata, potiskuju sistem i Povelju Ujedinjenih nacija i počinju da oružanom silom, grubim mešanjem u unutrašnje poslove nezavisnih zemalja, ekonomskim i finansijskim ucenama nameću pravila ponašanja koja odgovaraju isključivo njihovim imperijalističkim interesima i ciljevima. Za njih ne važe nikakvi dogovori, principi ili obećanja.

Za njih je legalno, demokratsko, humano i prihvatljivo samo ono što je u službi njihovih imperijalističkih interesa. I kada razaraju druge zemlje, kada okupiraju i otimaju tuđe teritorije, kada koriste oružja za masovna ubistva i finansiraju državne prevrate, i kada osnivaju tajne zatvore i prisluškuju milione ljudi, i kada obmanjuju i ucenjuju, i kada stvaraju savezništva sa teroristima, kao u slučaju terorističke OVK, i sa neofašistima i neonacistima kao u slučaju Ukrajine, sve takve anticivilizacijske metode, proglašavaju za pravo, demokratiju, ljudska prava ili za borbu protiv terorizma. Sve ono što ne odgovara njihovim sebičnim interesima proglašavaju da je nezakonito, autoritarno, suprotno evropskim i svetskim standardima. Nikada u istoriji demokratija i ljudska prava nisu tako bezočno zloupotrebljavani za prikrivanje osvajačkih pohoda kao na razmeđu drugog i trećeg milenijuma.

Agresija SAD/NATO/EU protiv SR Jugoslavije poslužila je kao eksperiment i presedan za druge agresije – u Avganistanu, Iraku, Libiji, Maliju, Siriji, za destabilizacije nezavisnih zemalja kao što je Venecuela, na primer. U suštini, tom agresijom počinje globalizacija intervencionizma čiji je krajnji cilj uspostavljanje apsolutne dominacije u svetu i globalnog totalitarizma, ovog puta, u oblandama „demokratizacije“, „odbrane ljudskih prava“ i „prava na zaštitu“ (R2P). U centru neoliberalnog recepta nisu ljudi, njihova ravnopravnost i civilizacijske vrednosti, već profit, dominacija nad ljudima i interesi najužeg sloja korporativne elite.

Agresijom 1999. NATO je, kao zastupnik interesa vojno-industrijskog i finansijskog kapitala, silom razorio jednu suverenu, nezavisnu zemlju i oteo joj deo državne teritorije da bi SAD na njoj uspostavile vojnu osnovu i baze za ekspanziju i osvajanje Istoka, za kontrolu Kaspijskog basena, Bliskog istoka, severa Afrike i glavnih energetskih tokova. Otimanjem Kosova i Metohije od Srbije ubrzava se ekspanzija SAD/NATO/EU na istok, militarizacija Evrope i nova trka u naoružanju. Danas u Evropi ima više američkih vojnih baza nego u vreme kada je hladni rat bio na vrhuncu. Strategija ekspanzije na istok, novo izdanje doktrine “Drang nach Osten” predstavlja suštinski uzrok krize u Gruziji 2008, kao i sadašnje krize oko Ukrajine. Uzroci su u totalitarizmu sistema vodećih sila zapada, čije elite, osim svojih, ne priznaju interese drugih zemalja.

NATO nigde nije rešio, niti je želeo, niti je mogao da reši, bilo koji problem. Posle svake agresije NATO je za sobom je ostavljao devastirana društva, razorene kulture, privrede, verske i etničke sukobe, separatizam, ekonomsku i socijalnu bedu, stotine hiljada ljudskih žrtava, milione izbeglica i raseljenih lica.

Ključne pretpostavke za popuštanje zategnutosti oko Ukrajine po našem mišljenju su: odustajanje SAD/NATO/EU od strategije ekspanzije na Istok, poštovanje dogovora postignutih uoči ujedinjenja Nemačke, proglašavanje trajne neutralnosti Ukrajine i stvaranje zone bez oružja za masovno uništavanje u širokom pojasu od obala Baltičkog mora do Anadolije i Bliskog istoka.

Dragi prijatelji,

Polazeći od iskustava i saznanja stečenih u proteklih 15 godina od agresije NATO protiv Srbije i Crne Gore (SRJ), postavlja se pitanje, šta su naši zadaci?

Osuda intervencionizma, strategije ekspanzije na istok i militarizacije i zahtev za raspuštanje NATO pakta kao osvajačke, agresorske organizacije, predstavljaju suštinu borbe za mir i bezbednost. NATO je relikt hladnog rata, njegovo održanje predstavlja izvor ugrožavanja međunarodnog prava, masovnog kršenja ljudskih prava i opasnosti po mir i bezbednost. NATO nije mesto za miroljubive zemlje kao što je Srbija. Prava opcija za Srbiju je politika aktivne neutralnosti i njeno pretvaranje u ustavni princip.

OEBS se pokazao trom, nedosledan i neefikasan. Evropi je potreban novi sistem bezbednosti koji će svim zemljama garantovati ravnopravnost i jednaku bezbednost.

Borba za istinu, suprotstavljanje lažima i obmanama, ostaje u samom vrhu liste prioriteta mirovnog pokreta. Mnoge laži kojima su pravdane kako agresija protiv Jugoslavije, tako i agresije protiv niza drugih zemalja danas su razobličene.

Bivši kancelar Nemačke Gerhard Šreder prvi je od bivših lidera članica NATO javno priznao da je agresijom 1999. Alijansa prekršila međunarodne zakone. Ko krši zakone i drugome nanosi štetu, dužan je da štetu nadoknadi. To je civilizacijska tekovina. Srbija ima pravo i obavezu da preko nadležnih međunarodnih institucija zatraži naknadu materijalne ratne štete koja iznosi preko 100 milijardi dolara, kao i utvrđivanje odgovornosti za agresiju kao zločin protiv mira i čovečnosti, za izazivanje ljudskih žrtava, upotrebu osiromašenog uranijuma i drugih oružja za masovno uništavanje.

Proces multipolarizacije međunarodnih odnosa i ukidanja monopola predstavlja istorijsku neminovnost. Podržavamo taj proces zato što on otvara mogućnost za demokratizaciju međunarodnih odnosa, snažniju ulogu Ujedinjenih nacija i poštovanje suverene ravnopravnosti naroda.

Potrebno je da ojačamo jedinstvo u borbi protiv nove trke u naoružavanju. Proizvodnja sredstava za masovno uništavanje mora se zameniti proizvodnjom hrane i lekova.

Dragi prijatelji,

Problem statusa pokrajine Kosovo i Metohija i dalje je otvoren. Taj problem se ne može rešiti primoravanjem Srbije na trgovinu po receptu – odricanje od teritorije za članstvo u EU. Jedinstvena spoljna i bezbednosna politika EU ne postoji i Srbija ne sme da plaća cenu uspostavljanja takve politike. Status Kosova i Metohije može se rešiti mirnim sredstvima samo uz celovitu primenu rezolucije SB 1244 kojom se garantuje suverenitet i teritorijalni integritet Srbije.

Srbija ima prava da zahteva slobodan i bezbedan povratak na Kosovo i Metohiju oko 250.000 proteranih Srba i drugih nealbanaca kojima se ostvarivanje tog prava sprečava raznim mahinacijama. Slobodan i bezbedan povratak je evropski standard i ne može biti nikakvog opravdanja za odlaganje njegove primene.

Potrebno je takođe energično zahtevati da se izvrši restitucija uzurpirane privatne, crkvene, društvene i državne imovine na Kosovu i Metohiji, što je takođe evropski i civilizacijski standard.

Kosovo i Metohija nije samo pitanje Srbije, ili Balkana, pa ni Evrope. Odnos prema tom pitanju je civilizacijsko pitanje jer uključuje odnos prema osnovnim principima međunarodnog prava, prema pravima srpskog naroda, prema najvećim ostvarenjima srpske kulture i duhovnosti kao integralnih delova civilizacijske baštine.

Okupljeni iz celog sveta, u ime svih žrtava agresivnih ratova NATO, danas povodom 15-godišnjice agresije NATO protiv Srbije i Crne Gore, iz slobodarskog Beograda poručujemo da ćemo se uporno boriti protiv intervencionizma, za raspuštanje NATO kao agresivne militarističke organizacije, da ćemo se boriti za poštovanje principa međunarodnog prava, za demokratizaciju međunarodnih odnosa, za ravnopravnost svih zemalja i naroda, za globalni mir umesto globalnog intervencionizma i imperijalizma.

Svim prijateljima i borcima za istinu i pravdu u Evropi i svetu zahvaljujemo na solidarnosti i podršci u ostvarivanju ovih pravednih ciljeva.

(Govor na otvaranju međunarodne konferencije „Globalnim mirom protiv globalnog intervencinoizma i imperijalizma“, 22. marta 2014. u Beogradu)