Rat globalnih ciljeva

Konferenciji povodom 10 godina od početka agresije NATO održanoj 23. i 24. marta 2009. u Centru Sava u Beogradu, prisustvovalo je, pored ostalih, i oko 230 gostiju iz preko 45 zemalja sa svih kontinenata. Kao i u najtežim danima 1998. i 1999. godine, oni su i sada izrazili solidarnost sa Srbijom i podsetili da je agresija NATO bila i ostala zločin protiv mira i čovečnosti. Došli su da podsete da se ne zaboravi, da se ne ponovi, da iz Beograda upute poruku mira. U dvodnevnoj raspravi učestvovalo je preko 60 naučnika i analitičara čiji će referati biti objavljeni u zbornicima na srpskom i engleskom jeziku u oktobru 2009.

Neposredni ciljevi agresije NATO bili su obaranje legitimne vlasti u Srbiji (SRJ) i oduzimanje Kosova i Metohije od Srbije – okupacija, prenos državnih funkcija na privremene organe, tobožnji pregovori o statusu (u Beču), jednostrano proglašenje nezavisnosti, priznavanje. Pokrajina Kosovo i Metohija je februara 2008. nasilno, jednostrano odcepljena od Srbije bez protivno odredbama rezolucije Saveta bezbednosti UN, baš kao što je i oružana agresija 1999. izvršena bez saglasnosti tog organa.

Taj rat najveće vojne mašinerije koju svet poznaje vođen je na malom geografskom prostoru, ali sa globalnim ciljevima. Po našem mišljenju, to su: 

-Uspostavljanje američkog vojnog prisustva na Balkanu kao deo strategije vojne ekspanzije na Istok,

-pretvaranje NATO iz defanzivnog u ofanzivni, iz regionalnog u globalni savez,

-Stvaranje presedana za upotrebu vojne sile bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN,

-Revizija sistema međunarodnog prava uspostavljenog posle Drugog svetskog rata, nametanje NATO iznad UN i OEBS,

-Očuvanje američke dominacije u Evropi, sprečavanje ekonomskog povezivanja Evrope i Rusije i vojno zaokruživanje Rusije,

-Legalizacija izvoza, a po potrebi, i oružanog nametanja jedinstvenog modela unutrašnjeg uređenja, u skladu sa interesima i po receptu SAD. 

Oružana agresija je nastavljena drugim sredstvima. Pred Haški tribunal je izveden čitav državni i vojni vrh Jugoslavije i Srbije kome je, pored ostalog, pripisana i politika stvaranja „velike Srbije“. Usaglašenom politikom SAD/NATO/EU SR Jugoslavija, žrtva agresije, je izbrisana sa političke mape Balkana otcepljenjem Crne Gore, takođe, u fazama – državna zajednica SCG (2003), tobožnji pregovori, referendum (2006.). Državne institucije kao što su vojska, diplomatija, službe bezbednosti, finansijski i bankarski sistem su „reformisani“ po meri agresora, nacionalna ekonomija je uništena pljačkaškom privatizacijom, direktno ili by proxy, uspostavljena je dominacija korporacija iz agresorskih zemalja. Kakav takav prihod od rasprodaje državne i društvene imovine potrošen je kroz budžet. Savez srpske elite od koje je ključni deo doveden ili formiran na Zapadu i kapitala iz agresorskih zemalja, doveo je do toga da je Srbija taj mizerni prihod od privatizacije pojela a sebe lišila osnovnih ekonomskih resursa i poluga. Razorenoj i opljačkanoj zemlji nametnut je divlji, neoliberalni kapitalizam kakav ne postoji niti je postojao u zemljama kolevkama kapitalizma. „Tranzicija“ i „restruktuiranje“ postali su univerzalni alibi za bedu, siromaštvo, za armiju nezaposlenih. Interesi i prioriteti SAD i Zapada proglašeni su za prioritete Srbije. 

Otcepljenje Kosova i Metohije je dugo pripremano. Nakon razbijanja SFR Jugoslavije, logika nosilaca strategije unipolarnog svetskog poretka, širenja NATO-a na Istok i suzbijanja rastućeg nezadovoljstva islamskih država politikom SAD na BI, vodila je politici planiranog slabljenja i razbijanja Srbije. 

Vimer: Agresija NATO pokriće za baziranje Amerikanaca na Balkanu

To što srpsko-jugoslovenska delegacija nije prihvatila niti je mogla da prihvati u Rambujeu, pojaviće se osam godina kasnije u kozmetički prilagođenoj, ali suštinski istoj verziji oktroisanog ustavnog akta u formi tzv. Ahtisarijevog plana na pregovorima u Beču. Ni taj akt, ovoga puta serviran „demokratskom“ državnom vrhu Srbije (Tadić-Koštunica), srpska strana takođe nije prihvatila. Niti je mogla da ga prihvati.

Pismo-memorandum nemačkog političara Vilija Vimera upućeno kancelaru Šrederu 2. maja 2000. godine o politici SAD koju su američki visoki predstavnici izložili na konferenciji saveznika u Bratislavi krajem aprila 2000. počinje upravo time da su Amerikanci „tražili da se u krugu saveznika što je moguće brže izvrši međunarodno priznavanje nezavisne države Kosovo“.[1]

U istom dokumentu Vili Vimer svedoči, kako su američki predstavnici nepunu godinu dana nakon agresije, objasnili pravi cilj. «Rat protiv Jugoslavije vođen da bi se ispravila jedna pogrešna odluka generala Ajzenhauera doneta tokom Drugog svetskog rata. Otuda je iz strateških razloga bilo potrebno da se tamo (na Balkanu, prim. Ž.J.) naknadno stacioniraju američke snage» - prenosi Vimer kancelaru Šrederu. Dakle, u pitanju su strateški američki interesi koji zahtevaju raspoređivanje američkih vojnika. Pritom, agresija NATO je bila potrebna samo kao pokriće za takvo raspoređivanje. Ni reči o misiji «sprečavanja humanitarne katastrofe» ili «zaštiti ljudskih prva» pripadnika albanske nacionalne manjine.

U stvari, Amerikanci su u Bratislavi obelodanili ono što je jugoslovenska strana tvrdila u vreme Rambujea, tokom i posle agresije: Ciljevi SAD su vojna okupacija, premeštanje snaga na Istok i Jugo-Istok i stvaranje presedana. «Jasno je da se radi o presedanu na koji se svako može pozvati u svako doba i da će se pozivati» - saopštili su sasvim otvoreno saveznicima i tadašnjim budućim saveznicima u Bratislavi.Kuda će korišćenje agresije na Srbiju kao presedana odvesti same SAD, a za njima i Evropljane, kakve će to posledice ostaviti, pokazuju Avganistan od 2001. i Irak od 2003.

 Na toj konferenciji, kojoj su prisustvovali šefovi država i vlada, ministri inostranih poslova i odbrane zemalja kandidata za članstvo u NATO-u (Češka, Slovačka, Mađarska, Rumunija, Bugarska, Estonija, Letonija, Latvija i dr.) predstavnici SAD su upoznali učesnike sa svojim strateškim ciljem - da se širenjem NATO-a na Istok «uspostavi takva prostorna situacija između Baltika i Anadolije (Turska) kakva je postojala u vreme kada je Rimska imperija bila na vrhuncu svoje moći». Američki zvanični predstavnici su bliže obrazložili uloge koje u ostvarivanju tog plana treba da imaju Poljska, Rumunija, Bugarska i Turska. Što se tiče Srbije američki predstavnici su saopštili da «Srbiju treba trajno držati izvan evropskog razvoja». Kako u svetlosti takvog američkog stava treba razumeti politiku uslovljavanja koju EU sprovodi prema Srbiji, odnosno, koliko je politika EU prema Srbiji (pro)evropska. Drugim rečima, ako Evropa 10 godina posle agresije nastavlja da sledi američku politiku prema Srbiji, gde je i da li uopšte postoji kraj uslovljavanja?

Sve napred navedeno, kao strategija SAD prema Balkanu i Evropi, zapisano je u pismu-memorandumu poznatog nemačkog političara Vilija Vimera[2], upućenog kancelaru Gerhardu Šrederu 2. maja 2000. godine.[3]

U Evropi više baza nego u doba hladnog rata

Vojna baza «Bondstil» kod Uroševca, najveća američka vojna baza na svetu izvan SAD, govori o načinu na koji SAD ispravljaju «grešku» generala Ajzenhauera od pre šest i po decenija. Kao što je agresija NATO 1999. godine bila korak ka raspoređivanju američkih vojnika na Kosovu i Metohiji, tako je i «Bondstil» bio prvi korak ka širenju mreže američkih vojnih baza prema Istoku. Tokom 2007. perfektuirani su sporazumi sa Rumunijom i Bugarskom o otvaranju po 4 američke vojne baze u svakoj od tih zemalja. Napori za prijem Ukrajine i Gruzije u članstvo i druge aktivnosti SAD i Alijanse – usmerene su ka kompletiranju plana o «prostornoj situaciji» iz vremena Rimske imperije. Šta su krajnji ciljevi i gde je kraj vojne ekspanzije SAD i NATO? Kako objasniti zašto je danas u Evropi više američkih vojnih baza nego što ih je bilo u periodu kada je hladni rat bio na vrhuncu. Ko ugrožava kapitalizam i demokratiju, od čega se Evropa brani militarizacijom? Teško se može prihvatiti da su to terorizam, ili «snage prošlosti».

Krosland: «OVK oruđe za promenu režima u Srbiji»

U svom pisanom svedočenju Haškom tribunalu, juna 2006., britanski pukovnik, DŽon Krosland, vojni ataše Velike Britanije u Beogradu u periodu od 1996. do 1999, pored ostalog, tvrdi:

«Međunarodna zajednica je podržavala KLA/OVK i oni su to znali. Bil Klinton, Ričard Holbruk, Madlen Olbrajt su odlučili da dođe do promena režima u Srbiji i da KLA/OVK treba da bude jedno od oruđa da se to sprovede. Imajući to u vidu, sve rezerve koje sam ja, ili bilo ko drugi, imao protiv KLA/UČK bile su bez značaja. Stav koji je međunarodna zajednica zauzela u Rambujeu 1999. bio je usklađen sa takvom politikom».

Svedočenje DŽona Kroslanda ima veliku vrednost i zaslužuje posebnu pažnju. Pukovnik Krosland je bio dobro informisan i upućen u tematiku o kojoj svedoči. Kritičnih godina i do samog početka agresije bio je na najvišoj vojno-diplomatskoj poziciji, predstavljao je vrlo uticajnu članicu NATO, koja je ujedno i jedna od 5 stalnih članica SB UN. Krosland se posebno bavio problemom Kosova i Metohije gde je mnogo puta službeno boravio. Uz sve to, treba imati u vidu tradiciju vojnog, diplomatskog i obaveštajnog prisustva Velike Britanije u Srbiji i na Balkanu, s jedne strane, kao i nerazdvojnu povezanost sa odgovarajućim strukturama SAD što je svakako od značaja i za procenu vrednosti citiranog svedočenja.

Navedeni citat, kao i drugi izvori, daju osnova za sledeće ocene i zaključke: 1. Da je cilj politike SAD posle Dejtona bio «promena režima u Srbiji», odnosno, svrgavanje sa vlasti predsednika Slobodana Miloševića; 2. Da su SAD, VB, Nemačka i neke druge zemlje Zapada podržavale i pomagale terorističku OVK/KLA; 4. Da su tzv. pregovori u Rambujeu bili inicirani sa istim ciljem - radi «promene režima», a ne radi iznalaženja kompromisnog političkog rešenja za status Kosova i Metohije što je bio proklamovani cilj, i 5. Da su SAD i druge uticajne zemlje Zapada u svoje hegemonističke planove posredno uvukle i Ujedinjene nacije i OEBS (KVM) ruinirajući njihov ugled i ulogu međunarodnog prava, sa svim posledicama po budućnost odnosa u svetu.

«Kada je nešto slično doživelo Društvo naroda, Drugi svetski rat više nije bio tako daleko» - upozorava, gotovo dramatično, Vili Vimer u svom već citiranom pismu kancelaru Šrederu.

Analizirajući pažljivo svedočenje DŽona Kroslanda, može se još zaključiti, da status nezavisnosti Kosova i Metohije, utvrđen u tzv. Ahtisarijevom planu i ostvaren jednostranom deklaracijom o otcepljenju 17. februara 2008. predstavlja nagradu vođstvu terorističke OVK za ulogu oruđa u sprovođenju odluke o promeni režima u Srbiji, odnosno, rezultat promene režima. Ta faza američke politike nastavljena je novom: uspostavljanje trajnog vojnog prisustva SAD na Kosmetu (Bondstil), ekspanzija američkih vojnih baza prema Istoku, odnosno, Rusiji, Kaspiju i Bliskom Istoku i centralnoj Aziji. Samo u Bugarskoj i Rumuniji, «Bondstil» je dobio «društvo» od 8 novih američkih vojnih baza – po 4 u svakoj.

SAD: Srbiju trajno isključiti iz evropskog razvoja

Kada je reč o samoj promeni «režima Slobodana Miloševića», to, razume se, nije bio krajnji cilj, već samo pretpostavka uspostavljanja pune kontrole SAD nad prostorom Srbije i Crne Gore. To potvrđuje i već citirano pismo-memorandum Vilija Vimera o ratu protiv Jugoslavije kao pokriću da se ispravi greška Dvajta Ajzenhauera, naknadnim raspoređivanjem američkih vojnika na Kosmetu i na Balkanu «iz strateških razloga». «Srbija treba trajno da bude isključena iz evropskog razvoja» - je nedvosmislen stav američkih stratega saopšten saveznicima aprila 2000. u Bratislavi koji Vili Vimer svojim pismom prenosi kancelaru Šrederu.

Zaključak da je američki cilj bio uspostavljanje pune kontrole nad prostorom Srbije jasno potvrđuju ultimativne odredbe tzv. sporazuma iz Rambujea. Tim odredbama je zahtevano da se NATO-u, odnosno, američkoj vojsci, prizna pravo na kretanje, baziranje, izvođenje vojnih vežbi i drugih aktivnosti, kao i pravo korišćenja celokupne infrastrukture na celoj teritoriji Srbije, odnosno SRJ. Sve to bez vremenskih ili bilo kojih drugih ograničenja i bez naknade. Da je taj cilj nepromenjen sve do ovih dana, svedoče sadržine Sporazuma o tranzitu trupa NATO koji je Ministar za inostrane poslove SRJ Vuk Drašković potpisao sa Generalnim sekretarom NATO Jap de Hop Sheferom 2005. godine, a posebno SOFA[4] sporazuma koji je Predsednik Srbije Boris Tadić potpisao sa državnim sekretarom Kondolizom Rajs, septembra 2006. godine u Vašingtonu.

Kontinuitet američke politike iz Rambujea je očigledan, kao što je očigledno da se ta politika u dužem vremenskom periodu, dakle, i pre i posle Rambujea, pre i posle «demokratskih promena», sprovodi na štetu vitalnih nacionalnih i državnih interesa Srbije. Gotovo sve ono što SAD i NATO nisu uspeli da postignu ni pritiscima u Rambujeu, ni oružanom agresijom 1999. godine, posle 2000. godine, korak po korak, postižu «saradnjom» sa «demokratskom vlašću». Što se tiče američkog stava o trajnom isključivanju Srbije iz evropskog razvoja, taj stav iako obelodanjen sa zakašnjenjem od šest godina[5], baca novo svetlo na politiku beskonačnog uslovljavanja za integraciju Srbije koju formalno sprovodi EU, ali kojom, uglavnom, upravljaju SAD. Tehnologija funkcionisanja spoja SAD – Haški tribunal – EU prema Srbiji veoma jasno je demonstrirana u slučaju SSP (Stabilization and Association Agreement) koji, iako je potpisan pre više od godinu dana, EU još uvek ne primenjuje.

Cilj SAD pre 10 godina nije bio samo da slome Srbiju kao prepreku vojnoj ekspanziji ka Istoku, već da u Srbiji dobiju režim koji će taj cilj prihvatiti kao svoj i davati doprinos njegovom ostvarivanju. Dakle, koji će u krajnjoj liniji, biti uključen u ostvarivanje imperijalističke politike SAD i NATO uopšte, uključujući i sprovođenje dela te politike čija je suština usmerena protiv interesa Rusije. Takva američka strategija ni danas, 10 godina posle agresije i 9 godina posle tzv. demokratskih promena u Srbiji, nije izmenjena, ona se i dalje sprovodi.

Hartvig: kako je pripreman rat 

Za razumevanje politike Zapada prema Srbiji, uključujući i ulogu Evropske unije, značajno je zadržati se na još jednom pisanom dokumentu koji je novijeg datuma, ali jednako kao i pismo-memorandum Vilija Vimera, ne nailazi na odgovarajuću pažnju.

Radi se o pismu visokog nemačkog diplomate Ditmara Hartviga upućenog aktuelnom nemačkom kancelaru Angeli Merkel, 26. oktobra 2007. godine[6]. Hartvig je, kako ističe u tom pismu, proveo više godina u raznim misijama na Balkanu, a 1998. i 1999. do početka agresije NATO, bio je na dužnosti šefa Posmatračke misije Evropske zajednici (unije) na Kosmetu, poznate kao ECMM (European Community Monitoring Mission). Posmatračka misija Evropske unije kojom je Hartvig rukovodio imala je svoje timove u Prištini, Kosovskoj Mitrovici, Prizrenu, Orahovcu i Peći. Od uspostavljanja Misije za verifikaciju OEBS-a (KVM) oktobra 1998. do početka agresije NATO, misija Evropske unije (ECMM) i misija OEBS-a (KVM) radile su paralelno. Svoje izveštaje ECMM je slala centrali Evropske unije, a preko ambasada u Beogradu, i vladama zemalja članica EU. U svom pismu kancelarki Merkel, Ditmar Hartvig, pored ostalog, navodi:

 «Ni u jednom izveštaju između kraja novembra 1998. i evakuacije neposredno pred izbijanje rata ne pominje se da su Srbi vršili veće ili sistematske zločine nad Albancima, niti se makar u jednom jedinom slučaju govori o genocidu, ili incidentima/zločinima koji su slični genocidu... Nasuprot tome, stalno se ponavljalo da, s obzirom na sve učestalije napade UČK/OVK na srpske izvršne vlasti, njihove bezbednosne i snage reda pokazuju izvanrednu uzdržanost i disciplinu. Jasan i stalno ponavljan cilj srpske administracije bio je – da se što preciznije pridržava odredaba sporazuma Milošević – Holbruk i tako međunarodnoj zajednici ne pruži razlog za intervenciju». I dalje u istom pismu Hartvig navodi:

«Postojale su velike 'razlike u percepciji' između onoga što su diplomatske misije javljale svojim vladama/glavnim gradovima i onoga što su ove prosleđivale medijima, odnosno, javnosti. Ta neusklađenost može se razumeti jedino kao deo priprema rata protiv Jugoslavije. Jer, nije postojalo ono što su neumorno tvrdili, osobito mediji, ali sa ništa manjim intenzitetom i politika. Shodno tome, do 20. marta 1999. nije bilo povoda za vojnu intervenciju, te su tako sve mere međunarodne zajednice koje su tamo usledile bile nelegitimne.

«Kolektivno ponašanje zemalja članica EU pre i nakon izbijanja rata (agresije NATO, prim. aut.) svakako daje povoda za ozbiljnu zabrinutost, zato što je istina izostala, a verodostojnosti međunarodne zajednice naneta šteta».

«Naknada muslimanskom svetu» preko srpskih leđa

«Amerikanci su isplanirali sukob na Balkanu sa ciljem da odvrate Evropljane od pomisli da NATO više nije potreban» - rekao je Vili Vimer još 2001. u svom intervjuu nemačkim medijima. On, takođe, smatra da su SAD svojom politikom na Balkanu, pre svega, podrškom Muslimanima u Bosni, a potom i Albancima na Kosovu i Metohiji, nastojali da ponude muslimanskom svetu vrstu naknade zbog proizraelske politike na Bliskom Istoku. »Oni koriste Balkan da nadoknade neuspehe u arapsko-izraelskom sukobu» - kaže Vili Vimer.

Vojni rezoni se uvlače u srž političkog odlučivanja SAD, NATO i EU sa svim posledicama po sistem parlamentarne demokratije, privredu i društvene odnose. 

Američko priznanje da je napad na Jugoslaviju predstavljao presedan koji će se koristiti «kad god bude potrebno» potvrđuje ocenu da je agresija 1999., bez odobrenja Saveta bezbednosti i kršenjem osnovnih principa međunarodnog prava predstavljala uvod u globalni intervencionizam. To je bio suštinski značajan korak ka pretvaranju NATO u silu iznad prava koja može da nastupa bez odobrenja, pa čak i suprotno odlukama i principima Ujedinjenih nacija. Agresija NATO 1999. godine i samit u Vašingtonu aprila iste godine, označili su krajnji domet stratega unipolarnog sveta. Od tada će postati sve teže zastupanje koncepta unipolarnosti međunarodnih odnosa i američkog imperijalizma kao boljeg od drugih u istoriji.

Period priprema i izvođenja oružane agresije na Srbiju (SRJ), kao i vreme neposredno posle toga, na širem evropskom i globalnom planu bio je karakterističan po dezorijentaciji i nemoći Rusije Borisa Jeljcina, preokupiranosti Kine, Indije i drugih uticajnih zemalja «trećeg sveta» unutrašnjim razvojnim planovima, ili specifičnim nacionalnim i državnim prioritetima. U međuvremenu, tokom protekle decenije, došlo je do značajnih promena. NATO je, istina, nastavio i nastavlja ekspanziju ka Istoku, ali je istovremeno u ozbiljnim teškoćama, naročito u Avganistanu i Iraku, javljaju se kako tihi unutrašnji, tako i spoljni otpori konceptu NATO kao globalnog žandarma. Politiku agresivnog širenja na Istok neke članice NATO-a vide kao izvor nestabilnosti i nepoverenja u odnosima sa Rusijom. Protivljenje Nemačke i Francuske prijemu Ukrajine i Gruzije u članstvo, neslaganje sa tajmingom vojnih vežbi u Gruziji – to potvrđuju. Na globalnom planu uticaj i uloga Rusije su ojačali, konstituisan je Šengenski savez, ojačan CIS, pojavile su se nove ekonomsko-političke grupacije kao što su RIK, BRIK, ALBA. Svim tim činiocima je zajednički interes uspostavljanje multipolarnih odnosa, jačanje uloge Ujedinjenih nacija i principa međunarodnog pravnog poretka zasnovanog na Povelji UN i suprotstavljanje politici sile, hegemonizma i imperijalizma. Uz sve to, čini se da je globalna kriza teže pogodila SAD i Zapad, nego druge velike zemlje kao što su Rusija, Kina, Indija. Sve to ukazuje da je došlo do značajnih pomeranja u rasporedu političke, ekonomske, pa i vojne moći što je u velikoj meri ograničilo dominaciju i unilateralizam SAD. Sve analize ukazuju da se trend multipolarizma nezadrživo nastavlja. 

Zato se za američke i NATO stratege danas postavlja pitanje da li koncept širenja NATO-a i njegovog pretvaranja u svetskog žandarma kako je zamišljen pre gotovo dve decenije i dalje ima smisla, odnosno, da li je to pravi odgovor trendu multipolarizacije svetskih odnosa? Za Srbiju i za Balkan je od posebne važnosti da dođu do odgovora na pitanje kako Vašington i Brisel planiraju da završe «nezavršene poslove na Balkanu» započete pre dve decenije – metodama iz istog ili nekog novog arsenala? A tu se, pre svega, imaju u vidu situacije u BiH i na Kosovu i Metohiji. U oba slučaja rešenja se srpskom narodu nameću silom i ucenama. Za rešenja i u BiH, pogotovu, na Kosmetu, njima je neophodan pristanak Srbije. To je uslov naknadne legalizacije silom nametnutih rešenja. Zato je više nego izvesno da će rukovodstvo Srbije biti izloženo novim pritiscima i ucenama, ponudama i komplimentima samo da bi prihvatilo suštinu nasilnih rešenja. Pritom, strani faktori će svakako obilato koristiti tešku ekonomsku i socijalnu situaciju u Srbiji ne bi li privoleli rukovodstvo na nagodbu («teritorije za razvoj», ili «kooperativnost za bolji život»). Da bi se spasilo socijalnih nemira, rukovodstvo će tražiti nove «povoljne» kredite. SAD će za uzvrat tražiti ustupke oko Kosmeta (za početak, reintegraciju Severnog dela Pokrajine), pritisak na Republiku Srpsku da prihvati dalju unitarizaciju BiH, odnosno, suštinsku reviziju Dejtona, brže uključivanje u NATO. Kakva je uloga nedavno odobrenih velikih kredita MMF koji su koincidirali sa posetom američkog potpredsednika Jozefa Bajdena Srbiji kada i zvaničnici u Beogradu izjavljuju da tih kredita ne bi bilo bez dobre volje američke administracije.

Henri Kisindžer: Rambuje je izgovor za bombardovanje

Bivši američki državni sekretar Henri Kisindžer ovako je prokomentarisao tzv. pregovore u Rambujeu:

«Tekst iz Rambujea kojim se zahteva stacioniranje trupa NATO na celokupnoj teritoriji Jugoslavije, bio je provokacija. To je bio izgovor za otpočinjanje bombardovanja. Dokumenat iz Rambujea je bio takav da ga ni jedan Srbin ne bi prihvatio. Ovaj užasni dokumenat nikada nije trebalo da bude prezentiran»...

O tzv. Sporazumu iz Rambujea često se govori, iznose se različita mišljenja, potežu mnoga pitanja, ali je činjenica da je sama sadržina široj javnosti nedovoljno poznata. To nije slučajno jer, s jedne strane, tako se čuva imidž autora i ultimativna priroda tog «užasnog dokumenta», a s druge strane, ostavlja mogućnost za svakojake komentare, bez obaveze komentatora da svoje ocene potkrepe konkretnim citatima. Jedinu celovitu i argumentovanu analizu Rambujea do sada dao je profesor Ratko Marković.[7]

Od mnoštva odredbi teksta iz Rambujea koje ilustruju njegovu ultimativnu prirodu, koncept kapitulacije i okupacije, ovde ćemo citirati samo dve. U tački 21. „Priloga B” tzv. Sporazuma iz Rambujea, pored ostalog je predviđeno:

„U izvršavanju svoje vlasti na osnovu ovog poglavlja NATO je ovlašćen da zatvori pojedince i da ih što pre preda odgovarajućim zvaničnicima“[8].

Ovo je svedočanstvo da je u Rambujeu tražen potpis državnih predstavnika na dokumentu kojim se predviđa da NATO vojnici na teritoriji Srbije (SRJ) imaju prava da u svako doba, na svakom mestu, arbitrarno, bez ikakvog obrazloženja, ili procedure, mogu lišavati slobode bilo kojeg građanina Srbije (SRJ) i držati ga bez vremenskog ograničenja. Navodna „obaveza“ da će „pojedince“ nakon što ih liše slobode „što pre predati odgovarajućim zvaničnicima“ slaba je uteha, pogotovu što NATO vojnici u Srbiji uživaju diplomatski imunitet, eksteritorijalnost, i nikome ne odgovaraju ni krivično, administrativno, ili u građanskom postupku.

Druga odredba koja pokazuje prirodu i logiku okupacionog koncepta tzv. sporazuma iz Rambujea sadržana je u tački 15. istog „Priloga B“, a glasi:

„Strane će na prost zahtev staviti na raspolaganje sve telekomunikacione službe, uključujući radio emisione, potrebne za operacije koje odredi NATO. To uključuje pravo na korišćenje sredstava i službi prema potrebi za osiguranje komunikacija, uključujući pravo na upotrebu celog elektromagnetnog spektra, besplatno“.

Američki autori dokumenta su ovim zahtevali da Srbija prihvati pravo NATO da u svako doba zauzme i koristi sve talasne dužine svih radio i TV stanica, od onih koje koriste domaća vojska, policija, zdravstvene i meteorološke službe, do radio i TV kanala privatnih i javnih radio i TV stanica. Ceo elektro-magnetski spektar koji u svakoj zemlji predstavlja prvorazredni nacionalni resurs. Na „prost zahtev“, ne kaže se ni kome se zahtev upućuje, ni da li je pisani, ili usmeni, što bi moglo da znači da patrola NATO vojnika jednostavno ušeta u TV studio javnog servisa, suspenduje tekući program i počne da emituje svoje snimljene, ili programe u živo. Bez prethodne najave, vremenskog ograničenja i bez naknade.

Ovo su samo, dve od više stotina odredaba u tekstu tzv. sporazuma iz Rambujea koje ilustruju poznatu, ali povremeno osporavanu ocenu, da je u Rambujeu zahtevano da Srbija, odnosno, SR Jugoslavija, potpišu kapitulaciju i da prihvate vojnu okupaciju čitave teritorije, ne samo Kosmeta. Jednostavno, SAD u Rambujeu nisu želele nikakav sporazum već isključivo povod i opravdanje za agresiju sa globalnim ciljevima. SAD su tražile „povod za bombardovanje“ – ocenio je Kisindžer.

Srbija je tako bila prva žrtva politike širenja NATO na Istok i pretvaranja NATO-a u instrument globalne dominacije SAD.

Imajući sve to u vidu, a oslanjajući se, još snažnije danas nego u prošlosti, na univerzalne principe međunarodnih odnosa, sudbinski je značajno da Srbija insistira na: a) poštovanju i celovitoj primeni usvojenih međunarodnih dokumenata – Dejtonskog sporazuma i rezolucije Saveta bezbednosti UN 1244; b) da ni jednim činom, izričito ili prećutno, ne prizna  promene zasnovane na nasilju i kršenjem međunarodnog prava; v) da odbije svaku ponudu trgovine državnom teritorijom, uključujući asimetrične, prikrivene nagodbe; g) da insistira na tome da se rešenja za sva otvorena pitanja traže dijalogom, u okviru važećih dokumenata i pod mandatom UN.

 «Čini se da je američka strana svesna i spremna da u globalnom kontekstu radi ostvarivanja svojih ciljeva potkopa međunarodni pravni poredak koji je nastao kao rezultat Drugog svetskog rata. Sila treba da bude iznad prava. Tamo gde međunarodno pravo stoji na putu, treba ga ukloniti».

Tako je Vili Vimer u svom pismu od 2. maja 2000. kancelaru Gerhardu Šrederu ocenio koncept koji su američki predstavnici izložili saveznicima na konferenciji u Bratislavi održanoj aprila 2000.

«Način razmišljanja koji apsolutno vodi računa samo o svojim interesima, može se samo nazvati totalitarnim» - zaključio je Vimer.

Drobljenje Srbije se nastavlja

Drobljenje Srbije nije završeno. Novim statutom Vojvodine ova pokrajina se promoviše u državu u državi. Privremeno su primireni separatisti u južnim srpskim opštinama, Raškoj. Najavljuju se ustavne promene radi navodne regionalizacije. U suštini, feudalizacija resora u Vladi prenosi se i na feudalizaciju državne teritorije. Srbija je na putu da bude pretvorena u konfederaciju pokrajina. Time plaća danak izbornim nagodbama i «evropeizaciji» kao «jedinom putu».

NATO koji čini glavninu KFOR-a nije sprečio pogrom Srba 17. do 19. marta 2004. godine, nije osigurao bezbedno okruženje i uslove za povratak oko 220.000 proteranih Srba i drugih nealbanaca, niti je dozvolio vraćanje kontigenata Vojske i policije Srbije iako je to ugovoreno Kumanovskim sporazumom i potvrđeno rezolucijom SB UN 1244. Očigledno je da u rukovodstvu NATO-a i vladama zemalja članica nije postojala, niti danas postoji politička volja da se sprovede rezolucija SB UN 1244. Ta politička volja ne postoji ni od tzv. Demokratskih promena u Srbiji oktobra 2000. Ona je i dalje na strani separatističko-terorističke vrhuške u Prištini, a ne na strani Srbije i srpskog naroda.

Nezavisno od pitanja statusa Kosova i Metohije Srbija mora (!) unapređivati dosadašnje odnose i saradnju sa SAD i NATO – poručuje državni vrh. Jedan od vojnih rukovodilaca po povratku iz posete Pentagonu, izjavi da se vojna saradnja Srbije i SAD normalno nastavlja! Drugi predstavnik Vlade ovih dana ponosito saopštava da su SAD kao dokaz svog prijateljstva dodelile Srbiji jedan milion dolara vojne pomoći! Ostade nejasno da li je tim ocenama obuhvaćena i daleko veća pomoć za formiranje vojske nezavisnog Kosova! Uoči posete američkog potpredsednika DŽozefa Bajdena, srpski državni vrh je najavio «okretanje nove stranice u odnosima sa SAD», poručuje da ne možemo biti taoci razlika u odnosima sa SAD. O kakvim razlikama je reč – u pogledima na korišćenje kosmosa, na problem globalnog zagrevanja, ili o Kosmetu i sudbini Srbije!

SAD: Politika slabljenja Srbije

Iz iskustava i saznanja stečenih tokom protekle dve decenije, iz stanja i problema sa kojima se Srbija suočava danas nameće se ocena da je politika SAD tokom protekle dve decenije bila usmerena na razbijanje srpskog naroda i na slabljenje Srbije. Evo nekih podsećanja: SAD su optužile Srbiju za navodno velikodržavlje; podržale su secesiju Hrvatske i ofanzivu «Oluja» čiji je osnovni cilj bio proterivanje Srba; SAD su izvršile pritisak na Izetbegovića da odustane od potpisanog Kutiljerovog plana 1992. čime je sprečena primena mirnog rešenja posle čega je usledio građanski rat; u tom ratu SAD su aktivno pomagale naoružavanje Izetbegovića kršenjem embarga UN i prebacivanje mudžahedina i terorista sa Istoka u BiH; SAD su prihvatile terorističku OVK za partnera i pružale joj podršku i pomoć; Vašington je inicijator lažnih pregovora u Rambujeu 1999. i Beču 2007. čiji su ciljevi bili žigosanje Srbije kao strane koja se suprotstavlja navodnim kompromisima, priprema oružane agresije na Srbiju, odnosno, jednostrane secesije Kosova i Metohije; SAD su ključni činilac politike uslovljavanja koju formalno sprovodi EU; Vašington je sponzor međunarodnog priznavanja jednostrane secesije Kosova i Metohije, na jednoj, i revizije Dejtonskog sporazuma, odnosno, ukidanja Republike Srpske. SAD su kolevka antisrpske propagande i satanizacije srpskog naroda. «Baciti Srbe na kolena», «ne dopustiti da Srbi ponovo postanu politički faktor na Balkanu», «isterati đavola iz srpskih očiju» - samo su neke od javno izricanih teza visokih predstavnika SAD.

Voljno ili nevoljno, politiku slabljenja Srbije su sledile, ili se, zarad sopstvenih interesa, u tome aktivno angažovale, ključne evropske zemlje, a pre svih, Velika Britanija, Nemačka, Francuska, kao i Vatikan. Koliko u politici slabljenja Srbije ima aspekata revanšizma, a koliko racionalno odmerenih interesa odnosnih zemalja, koliko Srbiju koriste kao monetu u međuzapadnim nagodbama, kao i u odnosima Zapada i islamskog sveta, svakako jesu pitanja za analizu, ali teško da bi se moglo zaključiti da su najvažnija. Za Srbiju je ključno – prvo, da politika SAD i Zapada nije stihijna niti posledica «pogrešne politike prethodnog režima», na koji god se režim ciljalo; drugo, da je takva politika dovela do ozbiljnog društvenog i ekonomskog zaostajanja Srbije; i treće, da Srbija treba da nađe način kako da ubrza svoj razvoj, smanji zaostajanje i ponovo pređe u vođstvo. Ostajanje na istom ili malo drugačijem držanju, ponavljanje zakletve «da sa tvog puta ne skrenemo» vodilo bi daljem fatalnom gubljenju vremena, zaostajanju, a možda i agoniji.

Već niz godina oseća se potreba za preispitivanjem politike, posebno spoljne, kako bi se uskladila sa nacionalnim i državnim interesima i promenama u toku poslednjih 10 godina. Osnovno pitanje jeste – šta Srbija treba i može da preduzima da bi podigla moral naroda i pokrenula ekonomski, tehnološki, kulturni i politički razvoj. U tom smislu, mišljenja smo, da bi bilo bi potrebno da Srbija presabere svoje unutrašnje resorse – ekonomske, prirodne, ljudske, naučne, geo-političke – i da ih aktivira. Uz to, neophodno je da se oslobodi psihologije nemoći, kompleksa krivice ili zavisnika. U spoljnoj politici bilo bi potrebno:

1. Graditi uravnotežene ekonomske, političke i vojne odnose sa svim važnim međunarodnim činiocima; unaprediti saradnju sa svim zemljama koje to žele na osnovama suverene ravnopravnosti, nezavisnosti i uzajamnosti interesa. Sa posebnom pažnjom razvijati svestrane odnose sa onim zemljama i organizacijama koje podržavaju suverenitet i teritorijalni integritet Srbije. Odnosi sa Rusijom, Kinom Indijom i drugim tradicionalno prijateljskim zemljama, bez obzira na retoriku pa i određeni realni napredak, i dalje su dozirani i selektivni, u suštini, drugorazredni. Te zemlje, ne samo što ne postavljaju političke uslove za saradnju, već daju značajne olakšice i  podržavaju suverenitet i teritorijalni integritet Srbije. U srpskom je interesu da se prema tim zemljama postavi otvorenije i daleko aktivnije, i da na taj način obezbeđuje daleko brži ekonomski razvoj zemlje.

2. Politiku aktivne neutralnosti koju je utvrdila Narodna skupština podići na nivo jednog od osnovnih principa Ustava. Imajući u vidu ekonomske, energetske i tržišne potencijale članica Pokreta nesvrstanih zemalja, njihovo učešće u Grupi 20 za rešavanje svetske krize, a posebno principijelnu podršku ogromne većine Pokreta suverenitetu i teritorijalnom integritetu Srbije, razmotriti inicijative da se Srbija vrati u punopravno članstvo Pokreta.

3. Odnosima sa EU treba prići sa više dostojanstva, a to znači kao obostranom, a ne jednostranom interesu Srbije, pogotovu ne kao privilegiji ili nagradi za lepo ponašanje. Članstvo u EU je legitimni cilj, ali ne jedini, niti po svaku cenu. Za Srbiju je pravi cilj dostizanje evropskih standarda u produktivnosti, tehnologiju, zaštiti prirodne okoline i drugim oblastima. To je suština. Da li će i kada postati punopravna članica EU ne sme biti opsesija. Idealizovanje EU, vezivanje sudbine zemlje i nacije za EU je kratkovida politika. Javna licitiranja godinama i datumima za pojedine etape približavanja EU su neozbiljna i štetna za Srbiju jer ne vode računa o dostojanstvu, već idu na ruku ucenjivanju i ponižavanju nacije i države.

4. U odnosima sa susedima odbaciti tezu «asimetrične odgovornosti» za građanske ratove, osloboditi se defanzive i kompleksa a praksu jednostranih koncesija zameniti striktnom primenom principa reciprociteta. Utvrditi jasnu strategiju angažovanja države u zaštiti ljudskih prava Srba u svim bivšim jugoslovenskim republikama u skladu sa evropskim standardima.

5. (Do)sadašnji odnosi Srbije sa SAD i sa NATO nisu zasnovani na principima ravnopravnosti i uvažavanja vitalnih interesa Srbije, već na ponižavanju, nametanju i grubom mešanju u unutrašnje poslove Srbije. (Do)sadašnji srpsko-američki odnosi, posebno vojni, su preforsirani i neprirodni. Odnose sa SAD i NATO nužno je postaviti na osnove poštovanja suverene ravnopravnosti, nezavisnosti i uzajamnosti interesa vodeći računa da ni jedan vid saradnje ne bude u sukobu sa vitalnim nacionalnim i državnim interesima Srbije i konceptom uravnotežene spoljne politike.

6.  Shodno izloženom, vojnu saradnju sa NATO-om i SAD treba zamrznuti do daljega. Vojna saradnja treba da dođe kao kruna prijateljstva i međusobnog poverenja što u odnosima sa SAD i NATO nije slučaj zbog njihove podrške ilegalnoj nezavisnosti Prištine, odnosno, zbog jasnog pritiska da se izvrši revizija Dejtonskog sporazuma i ukine Republika Srpska.

7. Podržati pojedinačne inicijative za naknadu štete (kao što je, na primer, inicijativa Opštine Varvarin). Na vladinom nivou pokrenuti pregovore o naknadi ratne štete izazvane agresijom 1999, posebno upotrebom zabranjenih oružja kao što su projektili sa osiromašenim uranijumom, kasetne i grafitne bombe.

8. S obzirom da rezolucija SB UN 1244 (1999) ima trajni značaj i da njenu važnost niko ne dovodi u pitanje, potrebno je Savetu bezbednosti UN podneti Memorandum o obavezama UNMIK-a i KFOR-a koje još uvek nisu izvršene i zatražiti njihovo izvršavanje. Evo važnijih neizvršenih obaveza:

- bezbedno okruženje i sloboda kretanja za sve na Kosmetu

- demilitarizacija i razoružanje

- slobodan i bezbedan povratak oko 220.000 proteranih Srba

- rasvetljavanje sudbine ubijenih, otetih i nestalih

- vraćanje dogovorenih kontigenata vojske i policije Srbije

 9. Jedan od važnih zadataka spoljne politike treba da bude negovanje odgovornog odnosa prema prijateljima – državama, narodima i pojedincima koji su svoje prijateljstvo i solidarnost iskazivali u najtežim vremenima i koji to i danas čine. Važan doprinos tome treba da daju političari, institucije, mediji, kultura, obrazovanje. 

10. Da Vlada pripremi i podnese Izveštaj naciji o posledicama upotrebe oružja sa osiromašenim uranijumom tokom agresije NATO-a 1999. i Plan za sprečavanje  daljih posledica po zdravlje nacije u budućnosti. Potrebno je da se prekine «uranijumska tišina» koja je štetna po Srbiju a odgovara interesima NATO i SAD.

(Autor je predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih)