Princip aktivne neutralnosti u 12 tačaka

Princip aktivne neutralnosti podrazumeva nadogradnju na proklamovanu vojnu neutralnost Republike Srbije, kao i uvažavanje osnova neutralnosti koje proizilaze iz zaključaka Haške konferencije iz 1907. godine (nepriključivanje jednoj od strana u sukobu, nepružanje oružane niti materijalne pomoći jednoj od strana u sukobu, nedozvoljavanje korišćenja vlastite teritorije za pripremanje ili izvođenje oružanih akcija od strane neke druge zemlje), kao i kasnijih tumačenja da vojna neutralnost ne znači i neaktivnost, i da vojno neutralne zemlje moraju preuzeti svoj deo odgovornosti i posla u izgradnji sistema kolektivne bezbednosti. U globalizovanom svetu u kojem se prepliću unutrašnja i spoljna politika, država mora biti aktivan činilac, samostalno ili posredstvom udruživanja sa drugim državama. Princip aktivne neutralnosti značio bi novo postavljanje Srbije na međunarodnom planu i korišćenje komparativnih prednosti koje imamo kako bismo povećali ugled zemlje u svetu, osnažili već uspostavljene i uspostavili nove bilateralne veze i igrali značajno aktivniju ulogu u međunarodnim organizacijama nego danas.

Aktivna neutralnost u širem smislu podrazumevala bi:

1.     Shvatanje neutralnosti kao aktivne komponente našeg spoljnopolitičkog nastupa, a ne kao pasivnog stajanja po strani. Neutralnost mora imati idejno-političku sadržinu koju predsednik države, vlade ili ministri odbrane, spoljnih i unutrašnjih poslova mogu uvek ponuditi svojim sagovornicima. To mora biti sredstvo jačanja naše pozicije u svetu. Za početak, bitno je ne kvariti do sada izgrađene odnose i uspostavljene veze kako na bilateralnom, tako i na multilateralnom planu. Ovo se posebno odnosi na učešće u aktivnostima UN i OEBS-a.

2.     Ne mešanje u sukobe vodećih sila u svetu. To bi podrazumevalo ne učestvovanje u „spornim misijama“ bilo koje vrste – tamo gde se bar dve velike svetske sile spore oko legitimiteta misije i njene opravdanosti, ili gde postoji značajno protivljenje većeg broja zemalja.

3.     Učešće samo u međunarodnim vojnim misijama oko kojih nema spora, koje su pod liderstvom UN ili drugih međunarodnih organizacija pod uslovom da o tome ne postoji značajnije protivljenje bilo koje velike svetske sile ili druge međunarodne organizacije.

4.     Ne liferovati oružje stranama u sukobu bilo gde u svetu ukoliko bi to izazvalo reakciju bilo koje od vodećih svetskih sila ili značajnije protivljenje većeg broja zemalja.

5.     Odbacivanje principa spoljne politike koja nema alternativu i proširivanje bilateralne i multilateralne saradnje sa što je mogućem većim brojem zemalja u svetu. U političkom, ekonomskom i vojnom interesu Srbije je da bilateralne kontakte ostvaruje sa vodećim zemljama BRIK-a, ASEANA, UNASUR-a, Afričke unije (dakle sa svim onim zemljama sa kojima ne možemo sarađivati kroz Partnerstvo za mir).

6.     Nastaviti sa učešćem u aktivnostima u okviru programa Partnerstvo za mir, koje ne vode učlanjenju u NATO ili učestvovanju u spornim misijama ovog vojnog saveza. Aktivno učestvovati u radu Parlamentarne skupštine NATO.

7.     Zatražiti status posmatrača u Šangajskoj organizaciji za saradnju i tako jačati sve oblike bilateralne saradnje sa članicama ove organizacije, kao što se kroz učešće u programu Partnerstvo za mir i PS NATO jačaju bilateralne veze sa državama članicama NATO (ovde treba podsetiti da su i SAD zatražile prijem u status posmatrača pri Šangajskoj organizaciji za saradnju 2005. godine, ali su odbijene).

8.     Formiranje profesionalnih i dobro obučenih jedinica za civilnu zaštitu i reagovanje u kriznim situacijama, pružanje prve pomoći, borbu protiv elementarnih nepogoda. Stvaranje integrisanog sistema upravljanja u kriznim situacijama (podrazumeva saradnju sektora odbrane, unutrašnjih poslova, zdravstva, ostalih javnih službi...). Ovako obučene snage imale bi značajnu međunarodnu ulogu, Srbija bi ih mogla ponuditi svakom ko je trenutno ugrožen ili bi se svako ko je trenutno ugrožen mogao obratiti Srbiji (u tom smislu, naša uloga u sistemu međunarodne bezbednosti bi bila npr. da imamo nekoliko hiljada obučenih pripadnika snaga za pomoć u kriznim situacijama koje bi bilo lako mobilisati i poslati u najkraćem mogućem roku u bilo koji deo sveta).

9.     U vojnom sektoru dalje unapređenje i modernizacija svih inženjerijskih, logističkih, tehničkih i medicinskih službi. Naša uloga u međunarodnim misijama treba pre svega da bude povećanje našeg ugleda u zemljama u kojima ćemo biti prisutni, kao i kod partnera sa kojima ćemo učestvovati u misijama. Treba koristiti ogromno iskustvo koje poseduju naše jedinice koje su reagovale u kriznim situacijama i to iskustvo primenjivati za postkonfliktnu rekonstrukciju i pomoć u drugim državama.

10. Otvaranje centara za školovanje domaćih i stranih stručnjaka u oblasti reagovanja u kriznim situacijama. Fokusirati se na sistem civilne zaštite, postkonfliktnu rekonstrukciju, funkcionisanje sistema medicinske zaštite i javnih službi u svim vrstama kriznih situacija.

11. Aktivno učešće u borbi protiv terorizma, uključujući razmenu informacija, stavljanje na raspolaganje postojeće logistike, organizaciju zajedničkih vežbi, organizaciju godišnjih međunarodnih skupova na ovu temu i slično.

12. Princip aktivne neutralnosti u perspektivi može biti proširen na kompletnu spoljnu politiku Srbije, koja bi nastojala da promoviše našu državu kao faktor neutralnosti na Balkanu koji dugoročno ostaje van spornih međunarodnih političkih, vojnih i drugih integracija, dok sa druge strane u potpunosti otvara svoje bilateralne perspektive ka svim stranama sveta. Takođe, u spoljnopolitičkom smislu, aktivna vojna neutralnost značila bi i ostvarivanje aktivne bilateralne saradnje sa ostalim državama koje su se proglasile neutralnim i učešće u programima koje one organizuju.

Cilj ovako definisanog koncepta neutralnosti je težnja za preuzimanjem jedne od vodećih pozicija u oblasti civilne zaštite, pomoći drugim zemljama u kriznim situacijama i postkonfliktnoj rekonstrukciji u svetu. Pitanje sredstava koja su potrebna za izgradnju jednog ovakvog sistema i pogotovo za finansiranje humanitarnih nevojnih intervencija u svetu ostaje pitanje koje se mora posebno razraditi, ali treba podsetiti i da svako učešće u bilo kojoj drugoj vrsti misija takođe podrazumeva da sami snosimo troškove slanja i finansiranja svojih jedinica. Takođe, za dugoročno planiranje i obavljanje nevojnih humanitarnih intervencija, pogotovo za poslove brzog reagovanja u kriznim situacijama (npr. u slučaju elementarnih nepogoda) može se konkurisati za sredstva u okviru raznih međunarodnih fondova. U svakom slučaju, ukoliko Srbija, kao evropska zemlja, treba da preuzme deo odgovornosti u sistemu međunarodne podele rada i odgovornosti u oblasti međunarodne bezbednosti i ako to podrazumeva i izdvajanje određenih budžetskih sredstava za tu namenu, ostajemo na stanovištu da je mnogo bolje i prihvatljivije da profesionalno obučeni pripadnici naših jedinica pomažu žrtvama zemljotresa na Haitiju ili da naša država izdvoji sredstva za izgradnju infrastrukture u Iraku, nego da naša pešadija učestvuje u oružanim sukobima u Avganistanu.