Povodom eskalacije NATO planova na Kosmetu

O novoj fazi završnih radova na bezbednosnoj arhitekturi Jugoistoka Evrope

Nacija i nacionalna bezbednost

Veliki geograf i geopolitolog Iv Lakost definiše nacije kao„geografske i geopolitičke skupove. Svaka nacija ima svoju teritoriju, ili barem ona smatra da je ta teritorija njena, uprkos pretenzijama susednih nacija. Nema nacije bez teritorije.„ Nema, dakle, ni Srba na Kosmetu bez teritorija. I evo odmah esencije sukoba kome smo svedoci ovih dana na Jugu Srbije.

Strategijska inferornost srpske države u nacionalnoj bezbednosti je očita u dužem periodu, već decenijama. A ovako se o tom pojmu razmišlja u svetu koji sada ponovo intenzifikuje pomoć Albancima-Šiptarim u dovršavanju punog kapaciteta suverenosti drugoj albanskoj državi na Balkanu. Pojam govori o strategijskoj situaciji u kojoj se „oruđa i resursi koji se koriste u službi nacionalnih strategijskih ciljeva jedne strane čine manje relevantnim od protivničkih. Logična posledica je da inferorna strana omane u postizanju ciljeva iz programa nacionalnog interesa.“ 1 U našem slučaju govorimo o nacionalnom interesu Srbije.

Koncepti „strategijske inferiornosti“ i „strategijske superiornosti“ dolaze nam iz vojnog vokabulara i koriste se najpre za merenje snage jedne armije u odnosu prema snazi neprijateljeve armije. U tom području, strategijska superiornost je određena u odnosu na vojne resurse i sposobnosti, na organizacionu strukturu i operacionalnu doktrinu snaga bezbednosti, terena, klime, itd.

Na političkom terenu, snaga države određena je brojnim elementima, prvenstveno vojnom moći, ekonomskom moći, strategijskim savezništvima i međunarodnim odnosima. Uz to treba dodati i: veličinu stanovništva, teritorije, geografski položaj, pristup prirodnim resursima, tehnološke sposobnosti, političku kulturu, efikasnost procesa donošenja odluka, čak i solidarnost unutar društva. 2

Koncept nacionalne bezbednosti države je čvrsto jezgro njene snage. Koncept artikuliše prirodu sveukupnog mobilisanja elemenata njene snage. Strategijska inferiornost ili superiornost u nacionalnoj bezbednosti razvija se kada je jedan deo Koncepta relevantniji od drugog. Takva relevantnost je postignuta, smatraju izraelski stratezi, na primer, „kao rezultat definicije dostižnih ciljeva, bogatijeg razumevanja strategijske okoline i trendova koji je dizajniraju, obaveštenosti prednosti i ne-prednosti svih strana, i kreativnosti u dizajniranju političkih, vojnih i ekonomskih alatki.“ „Rupe“ u relevantnosti nastaju kao rezultat tri glavna razloga koji stvaraju poteškoće u suočavanju sa menjajućom realnošću: „kognitivni problemi“, „organizaciona rigidnost“ i „politička suzdržavanja.“ 3Strategijski inferiorna strana može da očekuje brojna razočarenja spram superiornog neprijatelja, a školski primer ovakve inferiorne pozicije je situacija sa carinskih prelaza na našem Jugu ovih dana. Naime, sam način kriznog pregovaranja (uz simboličan vojni nemački jezik generala Bilera), te sastav pregovarača(jedan trećerazredni politički um, strategijski potpuno nepismen, i jedan diplomata od karijere doduše, ali nikako iskustveno kadar da pregovara sa NATO alama) obezbeđuju položaj strategijski inferiorne srpske strane.

Kažu mudri zapadni stručnjaci i ovo: uprkos takvoj situaciji, inferiornost ne znači da je pobeda na vojištu nemoguća. Da, ali srpski Vrh nikako i nikada nije pokazao (još od vremena Miloševića) da iskreno ulaže sve raspoložive intelektualne, diplomatske, vojne resurse za tu stvar. Albanci-Šiptari, pogledajmo, iako i dalje osetno slabiji u svojoj sveukupnoj „intelektualnoj gustini“, prilježno, strpljivo, uz kombinaciju demonstracija spremnosti na otvoreni konflikt, provokacijama, pritom sa žarom, fanatizmom čak, pristupaju svakoj borbi za superiornost na strategijskom planu. Srpski protivnik pritom uvek manifestuje jedino strategijsku mlohavost, servilnost apstraktnoj međunarodnoj zajednici( ministar vojni tvrdi da „Srbija nikada neće ratovati“. Čak ni kada je napadnu, uveren je verovatno ministar.) No, ne želimo nikako da se prepuštamop hudoj sudbini, to nije odlika srpskog naroda. Znajmo zato da će u dužem periodu, uz mnoga sučeljavanja, sukobe, strategijski superiorna strana postići svoje ciljeve na uštrb strategijski inferiorne strane. No, za takvu strategiju nužno je Srbiji vođstvo izraelskog tipa, ona linija koju su Jevreji pronašli tek kada su Hitlerovi Nemci počeli da ih bacaju u peći. 4

Francuski politolozi i geopolitolozi, opet, razmatraju poslednjih godina optimalno artikulisanje koje će dovesti do krajnje definicije pojma. 5Istražuju sinergije raznih aktera bezbednosti i odbrane, valorizuju svoju diplomatsku alatku, identifikuju aktuelne i buduće pretnje, koje su se nadvile nad Francusku, bave se strategijama odgovora na sve nabrojano. Ne zaboravljaju esencijalno pitanje: kakva sredstva treba za to uložiti. Revidiraju povremeno svoju „Belu knjigu odbrane“. 6 Koja institucija, koji think tank, grupa za promišljanje, koji segment srpske države i društva se uopšte time bavi. I naravno da će takav istorijski zaprepašćujući diletantizam srpske političke klase, NATO kroz formu KFOR-a da sruči Srbiji u lice.

Zanimljiv je primer konceptualnog promišljanja pojma bezbednosti u onome što se danas naziva „funkcionalna bezbednost.“ Antonio Misiroli iz Instituta za studije bezbednosti EU, u jednom izdanju publikacije „Kaje d Šajo“, predlaže novu orijentaciju evropske bezbednosti pod sloganom D-Drive (Disasters, Diseases, Disruptions).7

Zapadni teoretičari kažu i da je istinski posao artikulisanje misija i aktera. Politička moć najčešće oseća iskušenje da angažuje svoje snage, pre svega vojne, čim dođe do prvog teškog udara. Danas se, izgleda, preporučuje da se nauči ono što je vojskovođa Foš nazivao „ekonomijom sila“ .

Mala istorija radova na novoj bezbednosnoj arhitekturi i geometriji Balkana

Referentni stručnjak za strategiju, francuski general Bofr, govorio je da je „strategija neprestana invencija zasnovana na hipotezama kojima bi trebalo eksperimentisati u punoj akciji, i gde će se greške u proceni teško plaćati porazom...da upravo u tome leži najveća teškoća strategije, naročito u epohama brze evolucije, kakav je danas slučaj.“ 8

Amerikanci svakako deluju u ovoj epohi ubrzane civilizacije(Virilio). Na terenu Kosmeta, u strategijskim studijama na kojima rade, nastoje da izbegnu strategijske greške koje su u prošlosti činile evropske sile ovde, pre svega uvek najviše zainteresovani- Englezi. Danas u tu kategoriju spadaju i Nemci, Italijani, Austrijanci, kao i Francuzi – moderator Evrope. Reč je o sasvim razumljivim manevrima velikih sila u domenu strategije, koja nije direktna, već indirektna. Ona podrazumeva da su veliki ratovi za dogledno vreme nemogući, ali da oni mali, lokalni, pravi, ili politički ratovi, moraju da traju, da se pothranjuju. Amerikancima su potrebne tinjajuće vatrice i na Balkanu, a srpski prostor i anarhični mentalitet našeg naroda olakšavaju stratezima kreiranje mogućih varijanti za budućnost.

Kod nove krize, kakva je izbila na Kosmetu, uz otvorenu, istorijski tako tragično pogrešnu, podršku i NATO i najvećeg dela EU Albancima-Šiptarima, neprijatno zjapi strategijsko, vojno, geopolitičko, diplomatsko, nesposobno rukovodstvo srpske države. Je li moguće da je ono tako niske intelektualne gustine ličnosti, kako bi rekli Francuzi. No, prisetimo se da je poraz Srba gromko najavljen na Kosmetu i pre bombardovanja, 1998, u vreme Miloševićevog režima. Još tada su Globalni pajkan (Global Cop) i njegovi saveznici gotovo otvoreno pomagali Albancima-Šiptarima.

Još Devedesetih je započeo veći deo posla prekrajanja ovog dela Evrope i nezadrživog survavanja Srba u pretkumanovske granice. Tako su Srbi bili jedini narod u regionu bez i jednog saveznika, ili kandidata za saveznika. Vojno su srozani na nevažan regionalni faktor, u dobroj meri im je uništen oficirski kadar, totalno im je osakaćena nekada značajna vojna industrija, tako da su oružane snage postale danas smešno-tužne demotivisane formacije koje je lako dokusuriti. Od početka Devedesetih, američki timovi za planiranje scenarija ostvarivali su brojne varijacije strategijskih udara na Srbe. Suština je u višegodišnjem pravljenju vojnog i diplomatskog višestrukog prstena oko tzv. patrljka od Srbije

Događaji čiji smo svedoci samo su tužno finale jedne dvodecenijske diletantske politike staro - nove, dobro zamaskirane, komunističke nomenklature u Srbiji. Kao da je srpski Vrh bio angažovan od istih timova za planiranje scenarija, kao dodatne specijalne snage za demoralisanje srpskog naroda. Tako je i u ovom času. Kao da Vrh države, ali i dominantni deo srpske političke klase, čini sve da narod svikne na fatalističko osećanje kako je istorija definitivno porazila Srbe. Prosto je začuđujuće koliko je ovdašnja strategijska misao apstrahovala američke i NATO planove za ovaj prostor, ili u najboljem slučaju nedopustivo mnogo kasnila u predviđanju ovakvog toka događaja. Ili ja grešim – možda su samo vešto zabašurivali i skrivali od naroda ono što su i sami znali?

Šiptari se, u tesnoj koordinaciji sa NATO, lagano, bez nervoze, približavaju 2011. godine, svom vekovnom cilju-trijumfalnom ostvarenju sna o nezavisnoj državi i skorom prisajedinjenju sa Albanijom i Zapadnom Makedonijom. Ovo je cementirani višedecenijski cilj šiptarskog naroda i izgleda da nema te sile koja će ih sprečiti da ga ostvare. Svakako ne neinteligentni, strategijski neobrazovani i autodestruktivni i kukavički aktuelni lideršip Srbije, kao i poslovično perfidni “svetski faktori”. Uprkos tome, istorijski posmatrano, šiptarsko-albanska strategija agresivnog zauztimanja tuđih teritorija (pritom mislim i na makedonsku, grčku, crnogorsku takođe) albanskom narodu doneće u narednim decenijama jedan vleiki rat, u kome se neće tući smao protiv Srba, već i protiv naroda regiona čije su teritorije takođe ugrozili.

Danas je, međutim, nezadrživo ostvarenja aktuelnog strategijskog američkog koncepta nove evropske bezbednosne arhitekture. 9 U Vodiču za planiranje odbrane (Defense Planning Guidance) stoje putokazi neprikosnovenog američkog liderstva u svetu. Pored ostalog, u planu stoji: „Trebalo bi da očekujemo da buduće koalicije budu ad hoc skupštine, koje često neće trajati posle kriza sa kojima se suočimo, a u mnogim slučajevima donosiće jedino generalni sporazum o ciljevima koje treba postići. Najvažnije je osećanje da je svetski poredak u krajnjem slučaju podržavan od SAD...Amerika bi trebalo da bude u mogućnosti da deluje nezavisno kada se ne može orkestrirati kolektivna akcija.” 10

Entoni Lejk, Klintonov savetnik za bezbednost daće, na elitnom Univerzitetu „DŽons Hopkins”, septembra 1993, dodatna objašnjenja nove doktrine SAD, i to: „Amerika raspolaže najsnažnijom vojnom silom, najvećom ekonomijom, i najdinamičnijim plurietničkim društvom. Naš lideršip je tražen i poštovan na sve četiri strane sveta...Nije više reč o tome da se zauzda, već da se proširi, konsoliduje, dovrši pobeda. Naši interesi i ideali ne obavezuju nas samo da se angažujemo, već da rukovodimo...Mi moramo da promovišemo demokratiju i ekonomiju tržišta u svetu, jer to štiti naše interese i našu bezbednost, i zato jer je reč o odsjaju vrednosti koje su istovremeno američke i univerzalne...Mi bismo morali da delujemo na multilateralnom planu kada to služi našim interesima, i unilateralno kada to služi našem cilju.”11

„Bondstil“: kontrola resursa i dizgina Srbima

Zapadna alijansa upadom u Kosmet i totalnom okupacijom Trbuha Srbije (kako Kosmet naziva veliki srpski geograf Milovan Radovanović) na putu da i fizički okonča ovladavanje strategijskom žilom kucavicom na nezadrživom putu za Beograd-linijom Bujanovac-bugarska granica (50 km vazdušne linije). Kako mi je još početkom Devedesetih govorio francuski geograf Ruks (inače veliki prijatelj šiptarskog naroda): „U slučaju napada, ovaj prostor ne može da se brani”. Ne treba puno govoriti kolika se nova strategijska opasnost tom činjenicom ponovo nadnela nad Srbijom.

Srbi su od devedesetih lagano teritorijalno sakaćeni, a njihova nacionalna esencija nagrizana neprestano još od Osamdesetih. Tako zakovani za potpalublje, popljuvani od sveta, Srbi danas nemoćno posmatraju završnicu strategijskih radova na prekrajanju evropskog kontinenta. Deo njihove legitimne teritorije ponovo se poklanja muslimanskoj populaciji. Još jedan poklon islamu usred Evrope, i još jednom na račun nacionalnih interesa srpskog naroda, najozbiljnijeg kandidata za titulu jedinog evropskog naroda apatrida. Šiptarima se poklanjaju teritorije, jer Amerika tako istovremeno dodeljuje poklon narodu koji državu već ima, ali koga neskriveno želi za saveznika, za tolerantnog posmatrača njenih rekompozicionih radova u Evropi .

Priznajmo sebi: kraj stoleća stigao nam je sa nemilosrdnim rekomponovanjem srpskih granica, sa otimanjem srpskih vitalnih resursa. Dugoročne bolne istorijske posledice, srpska politička klasa, na žalost, kolektivno još ni ne nazire. Teritorijalno i strategijsko disciplinovanje Srba je neskriveni cilj Zapada još od početka decenije i dobro je poznat geostratezima planete. Francuski geopolitolog Rago video je svojevremeno sve međuetničke sukobe u bivšoj Jugoslaviji kao spolja provocirane, sa ciljem da se neprestano, svakim novim od tih sukoba, od Slovenije do Kosmeta, suštinski oslabi srpska nacionalna esencija. Takvom strategijom na koju srpski Vrh nije imao odgovor, najefikasnije je ispunjavan plan o rekomponovanju našeg prostora.

Onesposobljavanje potencijala Srbije da sakupi milion vojnika, sakaćenje njene vojske još od početka ratnih sukoba na ovom prostoru, desetkovanje mladih i sposobnih vojnih kadrova i njihovo teranje iz vojske, insistiranje na pretorijanskoj policiji u službi uzurpatorske porodice, zapaćivanje teške mafije i plutokratije u Srbiji, obeshrabrivanje svakog poštenog i istrajnog rada njenih građana, teranje mladih iz zemlje, i još mnogo zala, nisu samo posao ovih iznutra. Svakako su tome pripomogli i brojni i vrlo vešto raspoređeni (i po svetu, ali i u zemlji preko raznih sumnjivih nevladinih organizacija) timovi za planiranje scenarija.

Naravno da američka geopolitika ide na uštrb srpskog naroda. Bez ikakvog obzira, uz očitu silu kojoj nema premca, niti na vidiku ikakve bilo čije spremnosti da joj se suprotstavi, Amerikanci su već, preko Hrvatske, stavili pod kontrolu Dunav i 577 km njegovog toka u rukama Srba. Još 1999 su upali i na Cvijićevu liniju, pravac: Valona-Skoplje-Kosmet-Srbija-Dunav, doživljava pravu snagu posle gotovo čitavog veka teoretske uspavanosti. Sudbina je htela, tj. nova strategijska situacija u Evropi sa ponovo Ujedinjenom Nemačkom je nametnula novu evropsku bezbednosnu arhitekturu, u kojoj su Srbi izvukli najdeblji kraj. Za nas bolno konkretan vojno-strategijski potez odigran je u srcu Kosmeta, naše južne Pokrajine. U blizini glavne saobraćajne komunikacije Kosmeta, na putu između Kačanika i Uroševca, SAD je posadio moćnu bazu „Bondstil“. I laici sada mogu da pojme neveselu budućnost Srba, bace li pogled na geografsku kartu.

Najdirektnije moguće, recimo i ovo: američka strategija ima za cilj da totalno otuđi čak 60% sveukupnih srpskih resursa, a oni se nalaze na našem Jugu. OUN odavno stoji na stanovištu da nijedna nacija ne može da ostvari održivi razvoj bez kontrolisanja svojih resursa. SAD postavljanjem „Bondstila“ otvoreno ignorišu ovo neprikosnoveno pravo, dajući Šiptarima državu sa tuđom teritorijom, i sakateći resursno srpski narod.

Kada govorimo o završnici radova na rekomponovanju „Nove Evrope“, onda to znači i da sa Kosmetom posao nije završen. Disciplinovanje Srba do kraja podrazumeva radove do kraja. Prčkanje po našoj geografiji podrazumeva promene sve do Novog Pazara, i sve do Subotice. Poznajući istoriju mog naroda, Amerikanci će kad-tad platiti za brojne istrijske brljotine, zločine i nepravde koje čine svojim planovima na našem tlu. Ovo svakako nije kraj evropske istorije, već tek jedna njena epizoda.

Dositejevsko uporište srpske budućnosti

Zapanjujuće je i u leto 2011. da ova geljava država, njen Vrh, nisu nikada ni pomenuli, a kamoli ozbiljno analizirali, ili predložili, da relevantne institucije u zemlji, kao i javno mnjenje, ozbiljno razmatraju planove razgrađivanja nacionalnog identiteta Srba. Nikome nije padalo na pamet da više ne glumi na grbači naroda nekakvog Pašića i slične stratege, čija će cena opet biti plaćena srpskim glavama. Nikoga na vidiku da se odluči barem jednom u istoriji da se Srbi onako hrvatski lukavo izmaknu u stranu i sačuvaju neokrnjenu nacionalnu esenciju. Nikoga da pojmi kako čak i Vatikan ima razrađene strategijske planove za srpski prostor, i kako je Srbija za Katoličku crkvu terra missionis, a da mi sami nemamo nikakve razrađene planove.

Nikoga da izbegne potpisivanje sramnog vojno-tehničkog sporazuma u nigde drugde nego Kumanovu.12 Pošto te pameti i hrabrosti u ovako presudnoj epohi nije bilo među Srbima - poslovično nedisciplinovanoj evropskoj populaciji, narodu sklonom olakoj pogibelji, bez dobranog promišljanja mogućnosti izlaza iz bezizlaza - uronili smo u katastrofu, strategijsko slepilo vođa i jednu posebno odurnu i za duži period neprijatnu „strategijsku kašu”. To civilizacijsko potpalublje Evrope13 ima odavno i ćošak koji je najsmrdljiviji, najprljaviji i najriskantniji, i baš njega su dodelili Srbima. A naš Vrh i dalje mazohistički neće da bude srpski, čak i uz realnu opasnost po biološki opstanak nacije. Neokomunistički kleptokrati na vlasti u Srbiji narkotizuju sopstveni narod kako samo što ga nisu primili u EU.

Generalno stanje srpske nacije i u leto 2011. je još znatno ozbiljnije. Srbi su razočarani svojim vođstvom i opozicijom, celokupnom političkom klasom. Osećaju se bespomoćno, ne vide nikakvu nacionalnu perspektivu u doglednoj budućnosti. Sveukupno, zar ima lakše, zgodnije i primamljivije lovine od Srba danas u svetu? U takvoj kolektivnoj psihološkoj atmosferi ulazimo u fazu dodirivanja civilizacijskog i geostrategijskog dna. Zato mene već godinama znatno više zanimaju, posle definitivne i oficijalizovane srpske propasti, temeljne, dositejevske, dugoročne pripreme za gradnju buduće zdrave države, i, još važnije, za odgajanje istinske, obrazovane, nacionalno jasno profilisane i strategijski mudre i dalekovide nove političke klase Srbije U ovom beznađu, bespomoćnosti našeg naroda ovih dana na veštački nametnutim NATO carinskim prelazima na Jugu, znajmo, ponovna gradnja čvrstih institucija, sigurno će značiti vidni preokret i toliko godina očekivanu srpsku Movidu, srpski preporod.

Autor je naučni saradnik, rukovodilac Centra za geopolitičke studije „Jugoistok“