|
(Govor na Nacionalnoj akademiji posvećenoj 10. godišnjici NATO agresije na SRJ) 
Čovek koji nije vladao sobom - vladao je svetom i kraj XX veka i svoje vladavine krunisao najbestidnijim nedelom, bombardovanjem Srbije, pretvarajući Evropsku uniju i NATO savez u novu Moniku Levinski.
Da bi skrenuo pažnju sa svoje sramote na stub srama je zakucavao Srbiju, ali su te bombe istovremeno pogađale i onu Ameriku u koju su se više od pola veka kleli i uzdali svi narodi željni slobode i pravde od Beograda do Vladivostoka.
„Od svega što čovek podiže i gradi ništa nije bolje i vrednije od mostova“ pisao je Ivo Andrić i za taj najplemenitiji simbol koji je s ovog podneblja prinesen pisanoj civilizaciji on i njegov jezik ovenčani su Nobelovom nagradom za književnost.
Ali NATO neman, gazeći sve obzire od Povelje UN do moralnih kanona univerzuma, prvo je zinula na mostove. A kad se nažderala mostova zasladila se hramovima, bolnicama i staračkim domovima, putnicima po vozovima i autobusima, TV-studijima i TV-tornjevima i decom na nošama.
Tako se završila jedna era, a na početku druge pružen nam je čist list hartije da na njemu ispočetka pišemo istoriju Srbije.
Nije taj projekat namenjen samo nama, ali je Srbija po tradiciji izabrana da se preko nje poruči malim narodima da im kičma više nije potrebna i da će bez kičme živeti mnogo bolje.
Naša budućnost su deca bez kičme, a da bismo rađali decu bez kičme najbolje je da je nemamo ni sami. Preko najmoćnijih ekrana NATO telali su nam poručivali da u bombardovanju nije bilo ničeg ličnog, nego samo otrežnjujućeg i poučnog. Bombardovani smo za naše dobro i ono će imati smisla jedino ako smo naučili nešto novo i bitno. Kao društvo u tranziciji, to prvo bombardovanje smo dočekali nespremni i preplavljeni emocijama. U međuvremenu je dosta rađeno na nama i ulagano u nas, tako da smo već danas mekovratiji i beskičmeniji nego ikad ranije. Svako novo bombardovanje pretvorili bismo u praznik, iskoristili kao priliku za otrežnjenje i dočekali bez predrasuda i otvorenog srca. Sada smo sto puta pametniji nego pre deset godina i da nam je bila ova pamet bombardovali bismo se sami.
NATO savez je spreman da nam oprosti što nas je bombardovao, poučavajući nas da se što pre okrenemo budućnosti, jer u Evropu nećemo ući ako se budemo ičega sećali. Njihova vrata su nam širom otvorena i dobrodošli smo čim ispunimo neke sitnije preduslove kao što je priznanje NATO države na Kosovu čiji glavni grad nije Bondstil nego BomBstil. Došlo se dotle da NATO nas hoće a mi NATO nećemo. Čak je posle svega među Srbima nadmoćna većina onih koji misle da bi ulazak Srbije u NATO bila veća bruka nego da se Žaklina Kenedi udala za Li Osvalda.
Na kraju smo, uoči desetogodišnjice, i mi čuli nešto nečuveno i to od Karle Del Ponte, što su oni izgleda znali od početka. Naime, izašlo je na videlo da se za nezavisno Kosovo u mraku borilo trgujući ljudskim organima. A šta je otimanje Kosova, žile kucavice srpske zemlje, ako nije krađa i otimanje organa?
Da bi se oteo bubreg kidnapovani su Srbi, da bi se otela duša srpskog naroda masakrirana je Srbija. Jedno je vađeno iz tela pojedinaca a drugo iz tela Srbije. Na istom delu su uhvaćeni zločinci bez granica i nevidljivi junaci iz nevidljivih aviona. Jedni su amputirali teritoriju a drugi jetru i bubrege.
Ovaj najveći zločin među zločinima začudo nisu učinili Srbi nego je učinjen nad Srbima mada su oglašeni za najveće zločince. Pored Bele kuće svet je dobio i Žutu kuću, ali ona nije u Srbiji nego u Albaniji. Bombama i trgovinom organima nije se mogao rešiti ni jedan problem ali je zato svaki postao veći. Juče su u Ujedinjenim nacijama saopštili da je situacija na Kosovu stabilna. To je istina kao da su rekli da su uspeli da postave praznu vreću da stoji. Samo još da uvedu struju i slobodu kretanja pa će sve biti savršeno.
Kad je počelo bombardovanje Srbije zatvoren je Muzej Nikole Tesle u Kolorado Springsu. Spomen ploča na hotelu u Londonu u kojem je živeo Slobodan Jovanović odmah je prekriverna.
Ovih dana je Fond Slobodan Jovanović predložio Svetom Sinodu i Sveti Sinod prihvatio da se formira spomen-groblje žrtava NATO bombardovanja i da taj zadatak preuzme na sebe Srpska pravoslavna crkva. To čine svi narodi posle svih ratova pa ni Srbi ne bi smeli postati izuzetak. Samo tako će neki budući Vili Brant imati gde da klekne.
Bilo bi rečito i plemenito da i NATO pakt podigne groblje svojim žrtvama postradalim od ruke srpskih zločinaca. Bilo bi to jedinstveno groblje u istoriji ratova u kojem ne bi bio sahranjen ni jedan poginuli vojnik, ali bi tu mogli da sahrane pokojni obraz i umrlu savest tzv. međunarodne zajednice i NATO saveza. |
.jpg)
