Ne bavimo se pitanjem članstva u NATO

(NIN, 15.10.2009)

Ovih  dana u našoj javnosti ponovo je aktuelno pitanje odnosa Srbije sa NATO. Vođenje javne debate o pitanjima koja su od vitalnog značaja za budućnost jedne države svakodnevna je praksa u razvijenim, demokratskim društvima  i u tom smislu je više nego dobrodošla. Problem je u tome što se ova tema u našoj zemlji otvara periodično, radi zadovoljenja demagoških, partijskih interesa, vođena na bazi pretpostavki, spekulacija i predrasuda, a ne znanja i činjenica. Tako se, potpuno pogrešno, u prvi plan stavlja pitanje članstva Srbije u ovoj organizaciji.

Imajući u vidu loše iskustvo iz 1999. godine, kao kulminaciju pogrešne politike, ovakva debata ne ide u prilog definisanju forme koja najbolje odgovara geografskoj poziciji i spoljnopolitičkim interesima naše zemlje. Potrebno je, stoga, da već sada otvorimo konstruktivnu debatu i u saradnji sa stručnom javnošću izradimo racionalnu analizu o najkorisnijem stepenu saradnje Srbije sa NATO-om. Danas građani Srbije žele da imaju mogućnost za kvalitetno školovanje, lečenje, da svojim primanjima mogu da obezbede miran i stabilan život za sebe i svoju porodicu, da im se poštuju ljudska prava... kolika je cena da zarad prošlosti dovodimo u pitanje budućnost? Navešću samo neke od tema u prilog ovoj raspravi.

Prvo, pitanje članstva nije tema kojom se u ovom trenutku bavimo u saradnji sa Severnoatlantskom alijansom. NATO svoju politiku proširenja sprovodi kroz definisanu politiku „otvorenih vrata“. To znači da je NATO otvoren za prijem u članstvo preostalih evropskih država koje su spremne i voljne da preuzmu obaveze i dužnosti koje proističu iz članstva i čije bi članstvo doprinelo bezbednosti evroatlantske oblasti, kako je definisano osnivačkim Vašingtonskim ugovorom iz 1949. godine. U praksi, to znači dug i složen proces postizanja definisanih kriterijuma za članstvo. U ovom trenutku, niti je Srbija zainteresovana za podnošenje takvog zahteva, niti je NATO ikada to postavio kao uslov za dalje unapređenje saradnje. Naprotiv, Srbija je usvojila skupštinsku rezoluciju o vojnoj neutralnosti u odnosu na postojeće vojne saveze, i ta odluka je validna dokle god je na snazi ova skupštinska rezolucija. Taj koncept je potrebno dodatno razraditi u vidu konkretnih ciljeva i strategijskih opredeljenja, transparentnih za sve građane Srbije. Upravo ovih dana Narodna skupština, pored seta zakona iz oblasti odbrane, razmatra i usvajanje Strategije nacionalne bezbednosti i Strategije odbrane. To su dva veoma važna dokumenta za zaštitu vitalnih nacionalnih interesa države i bezbednosti njenih građana, koje Srbija, kao nezavisna država, usvaja prvi put.

Drugo, NATO nije više onaj isti vojni savez 12 država osnivača, koji je stvoren kao odgovor na početak ideološkog sukoba na relaciji Zapad-Istok. Danas je to političko-vojni savez 28 država, koji je široko prihvaćen kao suštinski element evropskog i međunarodnog bezbednosnog poretka. Mnogi su znaci da će NATO, i pored upravo proslavljenih 60 godina postojanja, još dugo biti prisutan kao naša politička, bezbednosna i svakako, ekonomska realnost. Da pomenemo neke od njih: povratak Francuske u integrisanu vojnu komandnu strukturu i imenovanje francuskog generala Stefana Abriala kao prvog neameričkog komandanta savezničke komande za transformaciju NATO-a; prijem Hrvatske i Albanije uz potencijalne nove članice; proširena bezbednosna agenda Alijanse koja, pored tradicionalnih bezbednosnih pitanja uključuje i aktuelne trendove kao što su sajber-kriminal, klimatske promene i energetska bezbednost, koji su takođe izazovi i za našu državu; izrada novog strateškog koncepta NATO, čije se usvajanje očekuje 2010. godine u Portugalu; izbor novog generalnog sekretara Andersa Foga Rasmusena, prvi put ličnosti sa iskustvom premijera. Za precizniju sliku odnosa Srbije sa NATO-om, kao aspiranta na članstvo u Evropskoj uniji, treba reći i da je 21 država članica NATO-a istovremeno u Evropskoj uniji. U svetlu regionalnih odnosa, važno je naglasiti da je Srbija okružena NATO-om. Od naših suseda, Mađarska, Rumunija, Bugarska, Albanija i Hrvatska su punopravne članice, Makedonija je pred vratima, a Crna Gora i Bosna i Hercegovina su članstvo u Alijansi definisale kao spoljnopolitički cilj. Takođe, NATO je fizički prisutan na teritoriji Kosova i Metohije pri čemu je saradnja KFOR-a i Vojske Srbije ključ stabilnosti za ceo region.

NATO  kao ekonomski savez okuplja bezmalo  sve najrazvijenije zemlje sveta. Svedoci smo činjenice da je kod svih novoprimljenih zemalja naglo porasla vrednost akcija i nivo investicija. S druge strane, značajno su proširene mogućnosti plasiranja proizvoda domaće odbrambene industrije.

Treće, Srbija je učesnica NATO programa Partnerstvo za mir, što je u skladu sa većinskom podrškom njenih građana i što je definisano, kao prava i dovoljna mera trenutnog angažovanja naše zemlje u odnosu sa NATO-om. U ovaj NATO program primljena je zajedno sa Crnom Gorom i Bosnom i Hercegovinom 2006. godine, zahvaljujući odlučujućoj podršci Sjedinjenih Američkih Država. Kako je došlo do toga da Srbija, koja je u okviru bivše SFRJ još 1954. godine (potpisivanjem Balkanskog saveza) faktički razmatrala mogućnost priključenja NATO, bude jedna od poslednjih država koja se pridružila Partnerstvu za mir predmet je ozbiljne naučne analize i to treba ostaviti istoričarima. Za nas je sada prioritet da iskoristimo sve mehanizme koji su nam na raspolaganju, da bi postali aktivna članica ovog programa i da, saglasno pomenutim strategijskim dokumentima, dostignemo status „napredne“ učesnice programa Partnerstvo za mir, poput Austrije, Švajcarske, Finske, Švedske i Irske. Jedan od najvažnijih zadataka koji nam predstoji je otvaranje misije u Briselu, što je planirano do kraja ove godine. Svrha misije je omogućavanje bolje komunikacije kroz učešće u radu onih stručnih komiteta NATO-a (vojnih i nevojnih) koji su otvoreni za države učesnice Partnerstva za mir (oko 100 komiteta od postojećih 300). Pored toga, misije omogućavaju i unapređenje bilateralne saradnje među 50 država zastupljenih pri Alijansi. Nažalost, i tu kasnimo, jer smo jedina država Partnerstva za mir koja još uvek nije zastupljena u Briselu. Ilustracije radi, Crna Gora otvorila je svoju misiju 2007. godine, Bosna i Hercegovina u aprilu ove godine, a Rusija ima preko 50 stalno angažovanih diplomata i vojnih lica u Briselu.

Četvrto, izazovi, rizici i pretnje bezbednosti su sve više postali identični za sve zemlje i regione, tako da je bezbednost postala nedeljiva. Kako to svet u kome živimo shvata, menjajući se zapanjujućom brzinom, svedoci smo da dojučerašnji neprijatelji vođeni zajedničkim interesom postaju bliski saveznici. Najbolji primer za to su Nemačka i Francuska. U skladu sa tim, i Rusija i NATO ulaze u novu fazu odnosa u kojima obe strane pokušavaju da prevaziđu postojeće nesporazume i uspostave novi način razmišljanja. Za početak, odustajanje SAD od izgradnje antiraketnog štita na teritoriji Češke i Poljske, kao i odustajanje od agresivne retorike vezane za potencijalno članstvo Ukrajine i Gruzije u NATO, čemu se Rusija oštro protivila, daju nadu za umereni optimizam po ovom pitanju. Sa svoje strane, Rusija pomaže NATO misiji u Avganistanu omogućavajući nesmetanu kopnenu komunikaciju za snabdevanje trupa, a nezamenjiv je faktor u rešavanju problema sa Iranom. Srbija i NATO su imale tešku istoriju i uspomene na to su sveže i teške. Ali, deset godina kasnije, potrebno je bar da pronađemo način da otvorimo konstruktivan dijalog u društvu u vezi sa NATO-om, a ne da svaki pokušaj istog svodimo na priče oko kvazipatriotizma i jeftine demagogije. Možda je vreme da razmotrimo mogućnost emocionalnog „resetovanja“ odnosa sa NATO-om kroz korišćenje punog potencijala programa Partnerstvo za mir.

Peto i poslednje, ali ne i najmanje bitno je da je NATO organizacija sa najvišim bezbednosnim standardima u svetu. Srbija se opredelila da razvije najbolji mogući sistem odbrane, primenjujući najbolje standarde kao takve, a koji su usklađeni i sa državama u okruženju, imajući u vidu da savremeni bezbednosni izazov i pretnje imaju karakter transnacionalnog i nijedna država, nezavisno od njene veličine i ekonomske moći, nije u stanju da se sama sa njima suočava. Puno učešće u Partnerstvu za mir značajno će doprineti ubrzanju reforme razmenom iskustava sa državama koje su taj put već prošle.

Konačno, prijateljske države poput Grčke, Španije, Rumunije, Slovačke, koje podržavaju našu zemlju u vezi sa statusom Kosova i Metohije, članice su NATO-a. Da li to dovodi u pitanje našu saradnju sa njima ili stvari ponovo gledamo parcijalno, iracionalno i izvučeno iz šireg konteksta?