NATO u 60-toj - Izlišna alijansa (II)

Traljava misija NATO u Avganistanu

Suštinske političke podele među članicama saveza i sumnjiva strategija priključivanja ranjivih, vojno beznačajnih članica, nisu jedini pokazatelji da je NATO izgubio svoj nekadašnji značaj i da postaje beznačajan kao ozbiljan bezbedonosni igrač. Još jedan pokazatelj je iscrpljujuća misija saveza u Avganistanu. Zapadni lideri su često izjavljivali da Avganistan predstavlja ključni test uloge i delotvornosti NATO-a u 21. veku. Ako je to tačno, savez je pao na tom testu.[1]

Neposredno nakon terorističkih napada 9. septembra, vlade zemalja NATO-a su se, po prvi put u istoriji saveza, pozvale na član 5. Čelnici SAD su se zahvalili za evropsku podršku i vojna kampanja u Avganistanu, predvođena SAD, ubrzo je dobila ključnu NATO komponentu.

Simbolična razmeštanja vojnih snaga

Ali ubrzo su se pojavile sumnje o tome kolko su evropski saveznici bili ozbiljni u vezi svojih vojnih obaveza. Uistinu, većina vlada zemalja NATO-a su izgleda na razmeštanje svojih trupa gledale kao na akciju osoblja za humanitarnu pomoć i izgradnju zemlje a ne za vojne operacije. Izvršenje teških vojnih operacija je, u najvećoj meri, prepušteno snagama SAD, kao i Kanade, Britanije i još nekolicini drugih članica saveza. NATO je u avgustu 2003. formalno preuzeo komandu nad Međunarodnim bezbedonosnim snagama (International Security Assistance Force - ISAF), kojima je Savet bezbednosti UN poverio mirovni mandat. Kao što je primetio istraživač sa Kejto instituta (Cato Institute), Stenli Kober, “ISAF nikada sebe nisu smatrale ratnim borbenim snagama”. Njihov cilj je prvenstveno bio da “pomognu pri rekonstrukciji Avganistana”.[2]

U stvari, sa izuzetkom britanskih, kanadskih i holandskih jedinica, vojni doprinos većine trupa NATO-a u velikoj meri je bio puko simboličan. Vlade zemalja NATO-a mogu da tvrde da daju svoj doprinos misiji koju predvode SAD, ali u stvarnosti je većina njihovih razmeštenih snaga vojno beskorisna. To je istina, uprkos tome što je ukupan broj trupa u Avganistanu postepeno rastao.

Većina članica NATO-a su dale prigovore na upotrebu svog vojnog osoblja. Neke su zabranile njihovu upotrebu u noćnim operacijama (koje su inače opasnije). Druge su zabranile njihovu upotrebu u određenim oblastima zemlje – naročito u onim oblastima u kojima se odvijaju značajne borbe i u kojima dodatne trupe mogu zaista biti korisne.

Nemačka je u tom pogledu jedna od najvećih kočničara. Berlin je svoje trupe zadržao u severnom Avganistanu, gde uopšte nema nikakvih borbi. Uprkos ponovljenim zahtevima Vašingtona, Nemačka vlada je odbila da ukine svoju zabranu. Izveštaj nemačkog parlamenta iz novembra 2008. je zaključio da njene trupe u Avganistanu većinu vremena provodi u gluvarenju i ispijanju piva, te da su mnogi od njih sada predebeli i bez kondicije da bi bili od koristi u borbi protiv Talibana i Al Kaide.[3]

Budući da su se američki NATO saveznici u Avganistanu stacionirali u stanju iščekivanja, misija se u ovoj zemlji opasno zakuvala. Tokom tri protekle godine Talibani i Al Kaida su povratili snagu i izvršili još žešće napade protiv snaga SAD i avganistanske vlade. Bušovu i Obaminu vladu je duboko zabrinuo ovakav nepovoljan razvoj situacije i oni su izvršili pritisak na evropske saveznike da daju više vojnika.

Odjek toga je bio izuzetno poražavajući. Iako je francuski parlament u septembru 2008. glasao za ostanak njenih 3 500 vojnika u Avganistanu, Pariz nema planova da poveća njihov broj. U februaru 2009. godine, francuski ministar odbrane Erv Moren je otvoreno izjavio da je Francuska “već učinila značajne napore” u pravcu stabilizacije Avganistana i da “slanje dodatnih trupa u ovom trenutku ne dolazi u obzir”.[4] Holandija, koja je, uprkos svojoj veličini, među onim zemljama koje su dale najveći doprinos, ne samo da odbija da poveća svoje vojne obaveze, već je takođe objavila da će od 2010. godine početi da smanjuje broj svojih vojnika, kojih je sada 1 770. Nemačka trvdi da je njena vojska jednostavno premala da bi dala više od 4 500 vojnika koji su već u tamo. Tipično je da Berlin insistira na tome da bi razmeštanje borbenih trupa u većem broju bilo suvišno, budući da bi misija u Avganistanu trebalo da bude fokusirana pre svega na civilnu obnovu.[5]

Evropski “slepi putnici”

Nedostatak ozbiljnosti dela najznačajnijih članica NATO-a u pogledu Avganistana razljutilo je čak i neke evropske zvaničnike. Britanski ministar odbrane DŽon Haton je u svom obraćanju u januaru 2009. žustro optužio vlade evropskih zemalja što ne žele da podnesu pravedan deo tereta. “Švercovanje na leđima bezbednosti SAD nije opcija ako želimo da budemo jednaki partneri u transatlantskom savezu”, upozorio je on. “Svako ko želi da ima koristi od kolektivne bezbednosti, mora biti spreman da plati pravu cenu”. Haton je takođe implicitno uputio prekor na račun Nemačke i drugih saveznika, koji izgleda veruju da zadaci humanitarne prirode i obnove zemlje mogu biti odgovarajuća zamena za borbene zadatke. “Nije pošteno uvek gledati u SAD da bi se dobilo političko, finansijsko i vojno pokriće. A ova neravnoteža neće biti ispravljena raspodelom obaveza u NATO-u – tako što će se “teški” vojni zadaci dodeliti SAD i nekolicini drugih, a “laki” diplomatski većini Evropljana”.[6]

Ovo povlačenje noge je takođe razbesnelo sekretara NATO-a Japa de Hop Šefera. “Veoma sam zabrinut kada čujem da Sjedinjene Države planiraju da povećaju svoje obaveze u Avganistanu dok ostali saveznici odbijaju da učine više.” Najvažniji razlog za ovo nezadovoljstvo odjekuje iz Hatonove zabrinutosti: “To nije dobro za političku ravnotežu ove misije. To nije dobro za ravnotežu unutar Severno-atlantskog saveza”. On je upozorio da propuštanje ključnih evropskih saveznika da učine više u Avganistanu, “čine zahteve da se čuje evropski glas u Vašingtonu ispraznijim nego što bi trebalo da budu”.[7] Drugim rečima, generalni sekretar se plaši da bi čelnici SAD mogli da ubuduće svoje evropske partnere, a možda i sam savez, ne uzimaju ozbiljno.

Međutim, odbijanje drugih članica NATO-a da povećaju svoje vojne obaveze u Avganistanu, teško da je neočekivano, budući da se evropska javnost snažno protivi slanju dodatnih trupa. Ispitivanje javnog mnenja koje je u januaru 2009. sproveo Financial Times, pokazala su da postoji stabilna većina onih koji se protive slanju dodatnih trupa. Šezdeset procenata ispitanih Nemaca je zauzelo taj stav, kao i 53 procenta u Francuskoj i Italiji. Čak i u Britaniji, najbližem savezniku Vašingtona i zemlji čije je vojno prsustvo u Avganistanu drugo po veličini, 57 procenata ispitanika bilo je protiv slanja dodatnih snaga.[8]

Takvi stavovi su u značajnoj suprotnosti sa stavovima javnog mnenja u Sjedinjenim Državama, gde još uvek postoji snažna podrška pojačavanju kampanje protiv Talibana i Al Kaide. Politika prema Avganistanu kao i ceo Vašingtonov “rat protiv terorizma”, jeste druga tačka u kojoj se vide glavni aktuelni rascepi unutar saveza.

Smanjene vojne sposobnosti glavnih evropskih saveznika

Kilavo vojno dejstvo NATO-a u Avganistanu osvetljava jedan veći problem. Ne samo što su većina novih članica saveza, u najboljem slučaju, sporedni vojni igrači, nego su čak i tradicionalni glavni evropski saveznici dozvolili sebi da im opadne odbrambena moć. Jaz između vojnih sposobnosti Amerike i njenih evropskih partnera postao je prava provaliija. Čelnici vojske SAD upozorili su da su značajne zajedničke vojne akcije sa drugim članicama NATO-a postale izuzetno teške, a da uskoro mogu postati i nemoguće. Drugim rečima, snage drugih članica saveza opadaju i postaju nedelotvorne.

Vojna potrošnja i nivo borbene gotovosti naglo opadaju

To nije ništa novo. Uz časne izuzetke Britanije i Francuske, vojni budžeti – da ne pominjemo ključna ulaganja u modernizaciju vojske – najvažnijih zapadnoevropskih sila, od kraja hladnog rata su bukvalno u stanju slobodnog pada. Potrošnja i nivo borbene gotovosti tri ključne članice NATO-a – Nemačke, Italije i Španije – ilustruju taj problem. Španija je 1989. godine na odbranu trošila 1,85 bruto domaće proizvodnje i imala više od 274 000 vojnika i 244 borbena aviona. Do 2008. godine te brojke su pale na 0,73 procenta BDP, manje od 150 000 vojnika i 197 aviona. Pad potrošnje i vojne sposobnosti Italije bio je jednako dramatičan. Procenat potrošnje BDP na vojne potrebe 1989. godine je bio 1,94, a zemlja je imala skoro 390 000 vojnika i 425 borbenih aviona. Te brojke su 2008. godine iznosile 0,96 procenata BDP, 185 000 vojnika i 266 aviona.[9]

Strmoglav pad vojne potrošnje i nivoa borbene gotovosti Berlina je slučaj koji možda najviše obeshrabruje. Tokom Hladnog rata zapadna Nemačka je bila država na prvoj liniji fronta i suštinski važan partner u obuzdavanju SSSR-a. Vojna potrošnja Berlina je 1989. godine iznosila 2,27 procenata BDP a Bundesver je imao 469 000 aktivnih vojnika i 621 borbenih aviona. Do 2008. godine potrošnja je pala na 1,19 procenta BDP a broj aktivnih vojnika je pao na manje od 245 000 i na 310 borbenih aviona. Nemačka mornarica je takođe smanjena za oko 50 procenata, sa 208 brodova je pala na 111.[10]

Ovo klizanje nadole je takođe zabrinjavajuće i u Britaniji i Francuskoj, mada je nivo potrošnje na početku bio mnogo viši i ostao je na respektabilnijem nivou nego što je slučaj sa ove tri države. Ipak, Pariz, koji je 1989. godine trošio približno 2,98 procenata BDP na vojsku i držao 461 000 vojnika i 697 borbenih aviona, sada troši samo 1,54 procenta BDP, dok nivo vojnih snaga jedva dostiže 249 000 vojnika i 351 avion.[11] Za britaniju, brojke su 1989. godine bile 3,98 procenta BDP, 306 000 vojnika i 583 aviona. U 2008. godini, brojke su bile 2,33 procenta, manje od 161 000 vojnika i samo 356 aviona. Čak je i slavna britanska mornarica pala sa 206 brodova na 109.[12]

Samo četiri evropske članice su ostvarile skromni cilj, koji su čelnici saveza postavili pre nekoliko godina, da zemlje NATO-a moraju na godišnjem nivou da izdvajaju najmanje dva procenta BDP na odbranu. Nasuprot tome, potrošnja SAD (uključujući izdvajanja za misije u Avganistanu i Iraku) dostiže skoro pet procenata BDP. S obzirom da je američka ekonomija daleko jača od ekonomije bilo koje evropske zemlje, pet procenata BDP znači da je vojna potrošnja Vašingtona džinovskih razmera u odnosu na potrošnju njegovih saveznika.

Gole brojke, međutim, ne mogu da u potpunosti pokažu dubinu problema. Ne samo da evropske zemlje manje troše i da smanjuju broj tako važnog naoružanja kao što su brodovi i avioni, nego su i njihovi napori da osavremene svoju opremu, u najboljem slučaju slabašni. Tako da, u mnogim slučajevima, važni oružani sistemi ne samo da se kvantitativno smanjuju, nego i zastarevaju. Evropsko vojno krilo NATO-a je u opasnosti da postane ne samo premalo, nego i zastarelo.

Ukratko, glavne evropske članice NATO-a su od nivoa zemalja koje su tokom Hladnog rata, u izvesnom smislu, nedovoljno ulagale u odbranu, došle na nivo na kojem ne mogu čak da izdrže ni ispit realnosti. Nije čudo da vojni čelnici SAD većinu saveznika više ne smatraju kredibilnim partnerima za učešće u ratnim borbenim situacijama. U svom govoru u januaru, DŽon Haton je priznao da je nedelotvornost NATO-a u Avganistanu, u najmanju ruku, delom rezultat “nasleđa nedovoljnog ulaganja u vojne snage od strane nekih evropskih članica”[13]

Jedno vreme su politički lideri SAD bili zabrinuti zbog ove degradacije evropske vojne sposobnosti. Mnoge evropske zemlje su imale problema da obezbede prebacivanje dovoljnog broja aviona i helikoptera još tokom rata u Persijskom zalivu 1991. godine.[14] Problemi su postali još očigledniji tokom 78 dana bombardovanja Srbije 1999. godine povodom kosovske krize. Jaz u opremljenosti je bio toliko velik da su Sjedinjene države na kraju morale ne samo da pokrivaju veliku većinu borbenih misija, nego i osmatračkih i misija snabdevanja gorivom. Vašington je takođe morao da obavlja i gotovo sve obaveštajne funkcije, kao i da obezbedi većinu logistike za operacije. Pominjuću tu nezadovoljavajuću situaciju na sastanku ministara odbrane NATO-a sledeće godine, ministar odbrane Vilijam Koen je izvršio pritisak na evropske saveznike da što pre smanje taj jaz u potrošnji i opremljenosti.[15]

Umesto da se jaz smanji, on je tokom naredne dve godine postao još veći. Državni sekretar Kolin Pauel je u maju 2002. godine ukorio partnere iz NATO-a zbog stvaranja saveza sa “dve brzine”, u kojem Sjedinjene Države preuzimaju brigu za neposredne krize sa korišćenjem nadmoćne vojne sile visoke tehnologije, dok su ostale članice uglavnom svedene na posmatrače.[16] Mesec dana ranije je ambassador SAD pri Ujedinjenim nacijama, Nikolas Berns, istakao sličnu tezu. “Bez dramatičnih mera da se smanji jaz u opremljenosti, bićemo suočeni sa izvesnošću stvaranja saveza sa dva nivoa”, upozorio je Berns. Savez bi mogao da postane “toliko neusklađen da u budućnosti više ne bismo mogli da se borimo zajedno”.[17]

Stvari su postale znatno gore od 2002. godine, kada su Berns i Pauel ovo izgovorili. Pa čak i tad su znakovi evropskog bezbedonosnog švercovanja (free riding) bili očigledni. Devet evropskih članica saveza je već na odbranu trošilo manje od 2 procenta BDP, sa posebno zabrinjavajućih nemačkih anemičnih 1,4 procenta.[18] A rezanja državne potrošnje za vojne strukture i oružane sisteme su već postala žestoka. Njihov nivo iz 2002. godine se, upoređen sa današnjom situacijom, može stoga smatrati visokim.

Iluzije o podeli tereta odgovornosti

Neki američki politički analitičari insistiraju na tome da bi Vašington samo još većim povećanjima ionako ogromne sume koju izdvaja za vojnu potrošnju, mogao da izvrši uticaj na evropske zemlje da povećaju svoje minorne izdatke. Robert Kejgen, viši saradnik na Karnegijevoj zadužbini za međunarodni mir (Carnegie Endowment for International Peace), upozorio je na mogućnost da bi Obamina administracija mogla polako da smanjuje vojnu potrošnju SAD, koja je usvojena posle 11. septembra. Takav potez bi, tvrdi on, „mogao da oteža pritisak na saveznike da učine više. Obamina administracija s pravom planira da ohrabri evropske saveznike da povećaju svoje odbrambene sposobnosti kako bi mogli jednako da podnesu teret globalne odgovornosti. U to će ih teško ubediti Ako Sjedinjene Države smanje sopstveni vojni budžet“.[19]

Naivno je shvatanje da su evropske članice NATO-a zainteresovane za povećanje svojih anemičnih vojnih budžeta – naročito zato da bi pomogle Sjedinjenim Državama da podnesu globalni teret, od kojih je većina izvan Evrope.[20] Štaviše, Kejgenov argument predstavlja klasični slučaj trijumfa nade u odnosu na iskustvo. Vašington je, još od osnivanja NATO-a 1949. godine, ohrabrivao (u stvari, dosađivao pa čak i molio) evropske saveznike da se više angažuju na podeli tereta – bez mnogo uspeha.[21] To je važilo i tokom samog Hladnog rata, kada su Sjedinjene Države i evropske sile bile suočene sa opasnim zajedničkim neprijateljem, Sovjetskim Savezom. Alen Tonelson, viši saradnik sa Fondacije saveta SAD za obrazovanje u biznisu i industriji (U.S. Bussines and Industry Council Education Foundation) i dugogodišnji analitičar problema NATO-a, dao je deprimirajući rezime frustracija Vašingtona:

Američka nastojanja tokom Hladnog rata da se podeli teret, propala su iz više razloga. Ali osnovno objašnjenje je bilo da čelnici SAD nikad nisu Evropljanima dali dovoljno podstreka da preuzmu veće vojne odgovornosti. Takav podstrek je omanuo, obratno, zbog toga što Vašington nikad nije verovao da bi mogao da izađe iz NATO-a ili bar da smanji svoju ulogu u njemu, ako saveznici nastave po svome. Još gore, čelnici SAD su tu poruku stalno ponavljali Evropljanima – čak i usred samih rasprava o podeli tereta.[22]

Istorijsko iskustvo nam govori da Kejgenova teza priču od podstreku okreće naglavce. Mnogo izgledniji scenario je da bi Evropljani, ako bi Sjedinjene Države nastavile da povećavaju svoju vojnu potrošnju, i na taj način subvencionišu bezbednost evropskih saveznika, bili savršeno zadovoljni da nastave po starom. To je ono što su zaista i radili poslednjih šest decenija. Tekuće ekonomske okolnosti mogu, u stvari, da povećaju njihovu sklonost ka švercovanju. Uprkos datoj slici evropske bezbedonosne mreže, tamošnje biračko telo je sklonije da vrši pritisak na vlade da izdvajaju još više budžetskih sredstava za socijalne programe. Sigurno je da niko od birača neće zahtevati povećanje vojne potrošnje – pogotovo u situaciji kad Sjedinjene Države predusretljivo preuzimaju odgovornost za bezbedonosne potrebe kontineta, koje plaćaju američki poreski obveznici.

Ako Vašington želi da maksimizuje izglede da članice NATO-a povećaju svoju vojnu potrošnju, zvaničnici SAD treba da usvoje suprotan pravac delovanja: značajno smanjiti potrošnju i započeti sa postepenim povlačenjem američkih trupa iz Evrope. To će biti podsticajan korak. Pogotovo kad Rusija bude počela da vežba svoje mišiće, razboritost će nalagati da evropske sile svoja bezbedonosna pitanja shvate mnogo ozbiljnije i stvore, u najmanju ruku, respektabilne vojne snage radi svoje osnovne sigurnosti. Ako ne bi tako uradile, rizikovale bi da postanu ranjive na povećanje pritiska iz Moskve po raznim pitanjima.

Sam Kejgen je 2003. godine implicitno priznao važnost motivacije, kada je primetio da bi Evropljani “ako bi to smatrali neophodnim, mogli lako da na odbranu troše duplo više nego sada”[23] On gleda sa skepticizmom na argumente Evropljana da postoje izvesne “strukturne činjenice” u njihovim državnim budžetima, “koje sprečavaju bilo kakvo povećanje potrošnje za odbranu”. Ako bi Evropa bila u opasnosti da bude napadnuta, pita Kejgen, “da li bi njeni političari i tada insistirali na tome da vojni budžeti ne mogu da budu povećani, jer bi to narušilo pakt EU o stabilnosti i rastu? Ako bi Nemci osetili da su stvarno pod pretnjom, da li bi svejedno insistirali na tome da njihovi programi blagostanja ostanu netaknuti?”[24]

Percepcija pretnje, međutim, predstavlja samo jednu komponentu u motivacionoj slici. Jednako je važno pitanje da li te zemlje imaju mogućnost da se švercuju na račun nekog stranog zaštitnika ili će, umesto toga, morati da se oslone na sopstvene vojne resurse da bi se zaštitile. To je ta računica koju postojeća odbrambena politika SAD, da ne pominjemo visokoparnu politiku koju zastupaju Kejgen i ostali zagovornici hegemonije SAD, iskrivljuje u jednom poslebno rđavom pravcu. Preglomazna uloga Vašingtona u NATO-u pravi kratak spoj onemogućavajući stvaranje ključne motivacije kod evropskih sila da učine nešto više za svoju bezbednost.

NATO na izdisaju

Svi ovi pokazatelji – rastuće političke razlike (posebno u pogledu Rusije), priključenje malih, slabih i ranjivih članica, savezničko traljavo delovanje u Avganistanu i urušavanje vojnih sposobnosti tradicionalnih evropskih partnera Vašingtona – potvrđuju da NATO brzo postaje parodija sopstvene prošlosti. On je postao jedva nešto više od političkog bratstva umesto kredibilnog bezbedonosnog saveza. To je tužno, jer je NATO jednom bio ozbiljan i sposoban vojni savez sa značajnim ciljem.

To više nije slučaj i male su šanse da proces njegovog urušavanja može da bude opozvan. Danas je NATO prazna ljuštura. Spolja gledano, on je jedna impresivna organizacija – sa obiljem ukrasa za vojni orkestar članica i jedan generator konferencija, članaka i studija za ogromnu mrežu kreatora politike i spoljnih eksperata koji imaju koristi od opstanka cenjene birokratije. Ali, problem je što, kao što je Gertruda Štajn jednom rekla za Okland, „tamo nema tog tamo“(i). NATO nije više delotvorna, a u većini slučajeva, ni kredibilna organizacija. U svom sadašnjem obliku, NATO zasigurno ne služi unapređenju sigurnosti i blagostanja američke republike. Vreme je da okončamo sa ovim sve nefunkcionalnijim savezom – ili bar da izvučemo Sjedinjene Države iz njega.

(Prevod: Aleksandar Novaković)