NATO u 60-toj: Izlišna alijansa (I)

Sažetak (i)

Uporedo sa proslavljanjem 60-og rođendana Severnoatlatskog saveza, gomilaju se znakovi problema unutar te organizacije i razlozi za sumnju u njen značaj za suočavanje sa izazovima međunarodne politike u 21. veku. Nekoliko činilaca potkrepljuju te sumnje.

Iako su se u protekloj dekadi NATO-u priključile brojne nove članice, vojne sposobnosti većine njih su zanemarljive. Takođe, neke od tih članica imaju sumnjive političke sisteme i napete odnose sa susednim državama, uključujući (što najviše zabrinjava) nuklearno naoružanu Rusiju. Stoga su nove članice NATO-a ujedno slabe, ranjive i problematične – što čini posebno opasnu kombinaciju za Sjedinjene Države kao predvodnika NATO-a.

Unutar saveza, takođe, postoji narastajuća pukotina u pogledu odnosa prema Rusiji. Starije, zapadnoevropske sile, sklonije su davanju prednosti opreznoj, miroljubivoj politici, dok se zemlje centralne i istočne Evrope zalažu za konfrontistički, tvrdolinijski pristup. Sjedinjene Države se nalaze u procepu ove savezničke rasprave.

Stvar koja najviše zabrinjava jeste pad odbrambenog nivoa i vojnih sposobnosti glavnih evropskih članica NATO-a u zadnjih nekoliko godina. Opadanje nivoa sposobnosti tih vojnih snaga je došlo dotle da sada američke lidere brine to da su zajedničke operacije sa vojnim snagama SAD-a postale teško izvodljive ako ne i nemoguće. Nedelotvornost evropskih vojnih snaga je došla do izražaja u traljavom delovanju NATO-a u Avganistanu.

NATO je dosad opstao bez obzira na svoju izlišnost. Spolja gledano, on je jedna impresivna institucija, ali je postao prazna ljuštura – mnogo više političko počasno udruženje nego značajna bezbedonosna organizacija. Ipak, dok god savez postoji, on će biti sredstvo za evropske zemlje da se švercuju nauštrb vojnog budžeta SAD, umesto da troše svoj novac na sopstvenu odbranu i da preuzmu odgovornost za bezbednost u sopstvenom regionu. Američki pozivi na veće učešće u raspodeli tereta danas su uzaludniji nego što su bili tokom proteklih 60 godina. Sve dok SAD ne promene inicijativu, povlačeći svoje trupe iz Evrope i smanjujući svoje izdatke za NATO, Evropljani će zadovoljno nastaviti da izbegavaju svoje obaveze.

Danas NATO predstavlja loš biznis za Sjedinjene Države. Mi preuzimamo bezbedonosne obaveze prema državama koje malo doprinose našoj vojnoj moći. I gore od toga, neke od ovih zemalja bi lako mogle da Ameriku uvuku u opasne lokalne sukobe. Vreme je da se ovaj, sve više nefunkcionalan savez, okonča.

Uvod

NATO će 4. aprila proslaviti svoj 60. rođendan. Proslavljaće se ne samo dugovečnost ovog saveza i njegovi uspesi u prošlosti, nego i ciljevi u decenijama koje dolaze. Gledište da je savez vitalan politički i bezbedonosni igrač od suštinskog značaja, ohrabreno je jasnim pristupom nove vlade Sjedinjenih Država kao vodeće snage NATO-a. Administracija DŽordža V. Buša često je izgledala kao da preferira unilateralan pristup spoljnoj politici, a lideri SAD-a su povremeno sa prezirom gledali na neke od evropskih saveznika Vašingtona – setimo se podrugljivog naziva ‘stara Evropa’ kojim je ministar odbrane Donald Ramsfeld opisao Nemačku, Francusku i druge evropske države, kritički nastrojene prema politici SAD u Iraku.[1]

Nasuprot tome, spoljnopolitički tim predsednika Baraka Obame je u nekoliko navrata naglašavao svoju privrženost multilateralnom pristupu uopšte, kao i unutar NATO-a. U svom izlaganju pred spoljnopolitičkim komitetom senata, prilikom preuzimanja dužnosti, državni sekretar Hilari Klinton je naglasila da politika Vašingtona treba da bude politika ‘pametne sile’. Pored drugih značenja, objasnila je Klinton, pametna sila ”znači ohrabrivanje saveznika da shvate izazove vremena, posebno naših partnera u NATO-u i naših saveznika u istočnoj Aziji”.[2]

Otvoreni optimizam sa obe strane Atlantika, ipak, ne može da prikrije narastajuće sumnje o značaju NATO-a za političke izazove 21. veka, naročito o celishodnosti opstanka te organizacije na dugi rok. Dok NATO na prvi pogled deluje kao impresivna organizacija, njegova sposobnost kao delotvornog bezbedonosnog mehanizma naglo opada. U Teksasu postoji popularna izreka o ljudima koji imaju izuzetnu reputaciju ali poseduju jako male stvarne sposobnosti: “all hat and no cattle”(ii), koja se može primeniti na NATO. Nepogrešivi znakovi ovog problema postoje u nekoliko oblasti: slabost i ranjivost novih članica i kandidata za članstvo; nespretna saveznička politika koja je stvorila ozbiljne tenzije sa Rusijom; narastajuće podele unutar saveza oko politike prema Rusiji; anemično delovanje NATO-a u Avganistanu; i uznemirujuće opadanje vojne sposobnosti kod ključnih evropskih članica alijanse.

Širenje NATO-a: Priključenje vojno beskorisnih – i ranjivih – članica

Na samitu NATO-a u Bukureštu, aprila 2008, lideri saveza su dali zeleno svetlo za eventualno članstvo još dve države: Hrvatske i Albanije. Deklaracija ovog samita počinje ovako: “Danas smo odlučili da pozovemo Albaniju i Hrvatsku da započnu pristupne pregovore za priključenje našem savezu. Čestitamo ovim zemljama na ovom istorijskom postignuću, koje su zaslužile dugogodišnjim zalaganjem i osvedočenom privrženošću našoj zajedničkoj bezbednosti i vrednostima NATO-a. Pristupanje ovih novih članica će ojačati bezbednost svih u evroatlantskoj oblasti.”[3] Treća balkanska zemlja, Makedonija, već bi bila primila poziv da nema ezoterični spor sa članicom NATO-a, Grčkom, u vezi korišćenja imena “Makedonija” – za koje Atina tvrdi da ekskluzivno pripada jednoj oblasti u Grčkoj.

Predloženo priključenje Hrvatske i Albanije predstavlja treću rundu proširenja saveza. Ta odluka takođe baca svetlo na opadanje bezbedonosnog značaja NATO-a i na njegov sve sumnjiviji status u posthladnoratovskoj eri. Priključenje malih zemalja sumnjivih političkih karakteristika, beznačajnih vojnih sposobnosti i sa rizičnim odnosima sa susednim državama, predstavlja razvoj koji naročito pogađa američke bezbedonosne interese, s obzirom na obaveze ove države kao predvodnika saveza. Priključenje takvih članica ničim ne uvećava ogromnu vojnu moć Sjedinjenih Država, niti povećava bezbednost američkog naroda. Sve što ovo proširenje čini jeste da stvara dodatne glavobolje Vašingtonu.[4]

NATO je nekad bio ozbiljan savez sa ozbiljnom svrhom. Tokom Hladnog rata on je sprečavao Sovjetski Savez da zastrašuje i (što je bilo manje izvesno) napadne demokratsku zapadnu Evropu – oblast od priličnog strateškog i ekonomskog značaja. Tačno je da su Sjedinjene Države uvek bile dominantan igrač u savezu, ali je Vašington mogao računati na pouzdane sekundarne vojne sile, od kojih su najznačajnije bile Britanija, Francuska, Nemačka, Italija i Turska. To više nije slučaj.

Mikro-saveznici

Nove članice koje je savez prihvatio od kraja Hladnog rata su slabe, štićeničke države (client states), koje očekuju da ih brane Sjedinjene Države. To je u celini istina, čak i za prvu rundu proširenja, u kojoj su se priključile zemlje srednje veličine, Poljska, Češka i Mađarska. To je postalo mnogo očiglednije u drugoj rundi, kada su priključene tako male države poput Slovačke, Slovenije, Latvije, Litvanije i Estonije. Takvi mikro-saveznici su uživaoci bezbednosti a ne stvaraci bezbednosti. Sa stanovišta američkih interesa, oni ne predstavljaju dobit nego obavezu – potencijalno veoma opasnu obavezu.

Preuzimanje obaveze da se brane baltičke države bilo je naročito nepromišljeno, jer NATO sada predstavlja direktan geopolitički izazov Rusiji, neposredno pred vratima Moskve. Odnosi između Rusije i njenih malih baltičkih suseda su, blago rečeno, nepredvidljivi. Trenutno je Rusija možda preslaba da bi predstavljala izazov bezbedonosnim obavezama koje SAD/NATO imaju prema tim zemljama, ali ne možemo biti sigurni da će to uvek biti tako.

Odobrenje Hrvatskoj i Albaniji da postanu članice NATO-a predstavlja potvrdu da je savez zašao u sferu farse. Vojne sposobnosti ove dve zemlje su zanemarljive. Prema izveštaju časopisa The military balance za 2009 godinu, koji izdaje Međunarodni institut za strateške studije (Intetnrnational Institute for Strategic Studies), vojni budžet Hrvatske je samo 962 miliona dolara, a njene vojne snage se sastoje od 18 600 aktivnih vojnika. Budžet Albanije je 233 miliona dolara, a njene snage imaju 14 295 vojnika. Oni će predstavljati ojačanje za 425 miliona dolara i 5 300 vojnika Estonije, 513 miliona dolara i 5 187 vojnika Latvije, 500 miliona dolara i 8 850 vojnika Litvanije i 756 miliona dolara i 7 200 vojnika Slovenije. Zbog toga što Makedoniji nije ponudio članstvo, NATO će morati da deluje bez 163 miliona dolara i 10 890 vojnika iz Skoplja.[5] Te zemlje, uzete zajedno, na svoje vojne snage godišnje potroše manje nego što Sjedinjene Države potroše za dve nedelje u Iraku.

Nove članice su opasne i beskorisne

Takve nove članice nisu samo beskorisne; one su potencijalna neprilika za savez a moguće i ozbiljna opasnost. Kada je podpredsednik Dik Čejni, tokom svoje posete Balkanu 2006, izjavio da će predloženo članstvo pomoći NATO-u da se “podmladi” i da će podsetiti savez na posvećenost “osnovnim i suštinskim vrednostima slobode i demokratije”, pokazao je koliko je politika SAD i NATO-a izgubila dodir sa stvarnošću.[6]

Hrvatska se tek pre nekoliko godina oslobodila fašističkog režima Franje Tuđmana i još uvek ima hladne odnose sa susednom Srbijom. Albanija je blizak saveznik nove, većinski albanske države Kosovo, entiteta čiju nezavisnost ne priznaju i kojoj se odlučno protive Srbija i Rusija (kao i mnoge druge zemlje). Albanija je takođe čuvena po uticaju organizovanog kriminala. Albanska mafija je zaista legendarna u čitavoj Evropi, gde kontroliše većinu kockarnica, prostitucije i šverca drogom.[7]

Nastojanja da se savezu priključe Ukrajina i Gruzija, politika koju je pokrenula Bušova administracija a koju odobrava Obamina administracija, daće još gore rezultate nego prethodne runde proširenja. Odnosi Ukrajine sa Rusijom su prilično napeti. Gruzija, naravno, ima još gore odnose, kao što to potvrđuje ratna kampanja u leto prošle godine. Razboriti Amerikanci treba da budu srećni da Gruzija nije bila članica NATO-a u vreme kada je izbio taj sukob.

Zagovornici širenja NATO-a na istok ponekad se ponašaju kao da savez sada predstavlja puko političko počasno udruženje. Njihova pozadinska logika je ta da, pošto su države istočne Evrope postale kapitalističke demokratije, one zaslužuju da postanu članice najuglednijeg kluba na Zapadu. Ali, skoro sve nove članice NATO-a, koje su najviše zabrinute zbog mogućeg nepovoljnog bezbedonosnog razvoja koji bi došao iz Rusije, savez smatraju nečim mnogo višim od političkog tela. One računaju na stvarnu zaštitu od mogućeg razaranja od strane njihovog velikog suseda na istoku. Jednako važno, ni Moskva ne gleda na NATO kao na puko političku organizaciju.

Gruzijski sukob bi trebalo da nas podseti na to da je NATO zvanično još uvek nešto mnogo više od političkog kluba. On ostaje vojna organizacija sa širokim obavezama – naročito za Sjedinjene Države. Član 5 Severnoatlantskog ugovora kaže da napad na jednu članicu predstavlja napad na sve. To znači da Sjedinjene Države imaju obavezu da pruže pomoć u odbrani svake države članice – bez obzira na to kako mala, vojno ili ekonomski beznačajna i koliko strateški izložena ta članica bila.[8]

Da li su bezbedonosne obaveze NATO-a strateški blef?

To je opasno blizu da postane riskantan strateški blef. Rat između Rusije i Gruzije ilustruje ispraznu prirodu sposobnosti NATO-a da zaštiti male, ranjive članice. Istina je da Gruzija nije bila članica saveza, te stoga član 5 nije primenjen. Ali ta zemlja je bila štićenik – mada neformalni – Sjedinjenih Država. Lideri SAD su ponavljano pozdravljali Gruzijskog predsednika Mihaela Šakašvilija kao američkog prijatelja i kao simbol demokratskih reformi u tom delu sveta. Konvencionalna mudrost smatra da Rusija nikad ne bi napala takvog štićenika. I Gruzijci su sasvim izvesno očekivali pomoć kada je došlo do nevolje. Kao što su, tokom prvih dana sukoba, izveštavali dopisnici New York Times-a iz Gruzije, Endrju I. Kramer i Elen Beri, kada su gruzijske trupe koje su se povlačile srele zapadne novinare, “svi su postavljali isto pitanje: Gde su Sjedinjene Države? Kada dolazi NATO?”[9] Ipak, Sjedinjene Države i NATO nisu učinile mnogo više od dizanja galame i prašine oko ruske vojne ofanzive i nuđenja pomoći Tbilisiju u posleratnoj rekonstrukciji. Anemični odgovor NATO-a i Evropske Unije, razbesneo je zastupnike tvrde linije na Zapadu. Wall street Journal je svom u uredničkom komentaru tu politiku zajedljivo opisao kao politiku “Stani! Ili ćemo ti opet reći “stani”!”[10]

Neki analitičari su izrazili uverenje da bi Rusija bila odvraćena ako bi Gruzija postala članica NATO-a. Kolumnista DŽordž Vil je, na primer, postavio pitanje: “Da je Gruzija u NATO-u, da li bi sad NATO bio u ratu sa Rusijom? Mnogo je izvesnije da”, kaže on, “Rusija sada ne bi bila u Gruziji”.[11]

Moguće. Postoji, međutim, razlog da budemo skeptični prema takvom zaključku. Realnost je takva da, ako bi Vašington i njegovi partneri iz NATO-a nastojali da se drže svojih obaveza prema Članu 5 usled izbijanja sukoba između Rusije i neke male članice saveza, rizikovali bi rat sa neprijateljem koji je opremljen nuklearnim naoružanjem. Takva pretnja je mogla imati razuman kredibilitet tokom Hladnog rata, kada je taj interes uključivao očuvanje demokratske Evrope – glavnog ekonomskog i strateškog postignuća – izvan orbite jedne agresivne, totalitarne sile. Proklamovana volja da se rizikuje rat sa nuklearnim implikacijama poseduje mnogo manji kredibilitet kada je casus belli puka svađa između autoritarne Rusije i njenog malog suseda – što je u slučaju gruzijskog rata bila svađa oko političkog statusa dve secesionističke oblasti u susedstvu.

Ne samo da bi ta vrsta odvraćanja izgubila kredibilitet u toj situaciji, već bi osnovna razboritost nalagala da takav stepen rizika ne sme da se preuzima, osim u odbrani vitalnih interesa. Nevolje Gruzije sa Rusijom – i u tom smislu, brojne svađe koje druge male države sa ruskih granica imaju sa Moskvom – nisu ni blizu tih interesa, čak ni za evropske glavne sile, a još manje za Sjedinjene Države. Čini se mnogo izvesnijim da bi Vašingron, suočen sa mogućim užasnim posledicama vojnog sukoba sa Rusijom oko tako slabog interesa, zažmurio na to. A ako Sjedinjene Države ne bi reagovale, sigurno ne bi ni sekundarne sile u NATO-u. Nereagovanje saveza na rusku ofanzivu u Gruziji, sugeriše nam da bi bezbedonosna očekivanja novih članica i kandidata za NATO mogla da budu samo puste nade.

NATO i Rusija: Čačkanje mečke

Drugi glavni problem koji pogađa NATO jeste taj da su različite političke agende koje su vođene od kraja Hladnog rata – naročito akcije saveza na Balkanu i proširenje NATO-a kako bi priključio nove članice na zapadnoj granici Rusije – zatrovale odnose sa Moskvom i obnovile bezbedonosne napetosti u Evropi.

Gaženje ruskih interesa na Balkanu

Snage NATO-a su 1995. intervenisale u bosanskom građanskom ratu da bi oslabile Srbe, ruskog dugoročnog verskog i političkog saveznika. Potom su Sjedinjene Države i njeni saveznici 1999. godine povele vazdušnu vojnu akciju protiv Srbije, neopozivo joj otimajući pokrajinu Kosovo. Pri tome su zaobišli Savet bezbednosti, da bi izbegli ruski veto. Iako je takav postupak razbesneo ruske političke lidere, oni nisu mogli da urade mnogo više od izdavanja impotentnih saopštenja. Srbija je bila previše slaba da uradi nešto više, budući da su njena ekonomija i vojska bile u haotičnom stanju.[12]

Zapadnjačka politika prema osetljivim i vitalnim interesima Rusije na Balkanu u narednim godinama nije bila mnogo veštija. Ponovo se oglušujući na primedbe Moskve, Sjedinjene Države i njeni glavni evropski saveznici su u februaru 1998. godine zaobišli Savet bezbednosti UN da bi Kosovu dale nezavisnost. Ruski ministar spoljnih poslova, Sergej Lavrov, upozorio je da se takvim korakom uspostavlja međunarodni presedan koji će širom sveta ohrabriti secesionističke pokrete. Amerika i NATO su, kazao je on, „otvorile Pandorinu kutiju“. Posebno je zloslutno pomenuo da bi kosovski presedan izgleda mogao da bude primenjen na gruzijske secesionističke oblasti, Južnu Osetiju i Abhaziju.[13]

Kada je, šest meseci kasnije, gruzijska vlada pokušala da uspostavi kontrolu nad Južnom Osetijom, ruske snage su iskoristile taj glupi potez i pokrenule razornu kontraofanzivu protiv južnog suseda. Kada su vojne akcije prestale, Kremlj je otvoreno priznao nezavisnost i Južne Osetije i Abhazije. Ruska akcija u Gruziji je, bar jednim delom, izgledala kao naplata računa za akcije Zapada povodom Kosova.[14]

Proširenje NATO-a i neiskrena uveravanja

Zvaničnici SAD i Zapadne Evrope nisu samo gazili po dugoročnim interesima Moskve na Balkanu, već su iskoristili rusko vojno i ekonomsko rasulo tokom 1990-tih, da bi uspostavili svoju dominantnu poziciju u centralnoj i istočnoj Evropi.[15] Čelnici NATO-a nisu samo sačuvali vojnu instituciju čija je glavna svrha bilo da u Evropi vodi Hladni rat protiv Sovjetskog Saveza, nego su proširili savez na istok, prema tradicionalno ruskoj sferi uticaja. Taj potez je prekršio otvoreno obećanje koje je administracija DŽordža Buša starijeg dala Moskvi u zamenu za to da Kremlj prihvati ujedinjenje Nemačke i nemačko članstvo u NATO-u.[16]

Proširenje saveza na istok bilo je praćeno dobronamernim uveravanjima prema Moskvi – uveravanjima koja su u velikoj meri izneverena. Ronald Asmus (koji će kasnije, u Klintonovoj administraciji, postati zamenik pomoćnika državnog sekretara) i drugi stručnjaci NATO-a su 1993. ovako govorili: „Na proširenje saveza na istok treba gledati kao na korak prema Rusiji a ne protiv nje“.[17] Zato što je NATO sada u najmanju ruku politička organizacija koliko i vojna, išao je dalje ovaj argument, Rusija nema razloga da se plaši ili protivi tom proširenju – čak iako bi ono išlo sve do granica Rusije.

Neki zastupnici proširenja su čak dokazivali da će Rusija imati koristi od uvećanja saveza priključivanjem zemalja istočne i centralne Evrope, koje su nekad bile deo propalog Varšavskog pakta pod sovjetskom dominacijom. Stiven S. Rozenfild iz Washington Posta-a je objašnjavao: „Proširenje će, čvrsto držeći zapaljivi deo Evrope uz osetljivu rusku granicu, ohrabriti i dati prostora ruskim liberalnim prozapadnim partijama i izbiti adut iz rukava konzervativnim i nacionalističkim partijama sklonim stvaranju napetosti i avanturizmu.“[18] Zapadni zvaničnici još uvek uveravaju Ruse da prošireni NATO, čak i ako bi on uključivao Ukrajinu i Gruziju, ne predstavlja nikakvu opasnost za njihovu zemlju. Tokom posete Estoniji u novembru 2008., ministar odbrane Robert Gejts je izjavio da „Rusija nema razloga da sprečava jednu suverenu zemlju koja želi da se jače poveže sa Zapadom“. Takvo povezivanje, naglasio je on, „ne predstavlja pretnju ruskoj bezbednosti“[19]

Međutim, akcije NATO-a (posebno one koje su preduzimale Sjedinjene Države) pokazala su ta uveravanja kao lažna. Suprotno obećanjima, NATO s vremena na vreme aktivira vojni personal i borbenu avijaciju u baltičkim zemljama. Sjedinjene Države su, takođe, naglasile da se NATO mora bolje pripremiti za odbranu tih zemalja od eventualnog ruskog napada.[20] Vašington je, isto tako, napravio ugovor sa Poljskom i Češkom o instaliranju balističkih odbrambenih sistema u tim zemljama. Iako su ovi sistemi navodno namenjeni protiv povećanih raketnih sposobnosti Irana, Moskva taj aranžman smatra pretnjom integritetu i kredibilitetu njenom nuklearnom odbrambenom sistemu. Kako god bilo, raketni odbrambeni sistem sigurno predstavlja vojnu meru, što je potez koji ne bismo očekivali od neke puko političke organizacije.

Prva runda proširenja 1998., uprkos prigovorima Jeljcinove vlade, potvrdila je članstvo Poljskoj, Mađarkoj i Republici Češkoj. To proširenje, doduše, nije bilo provokativno, ako ga uporedimo sa drugom rundom iz 2004. godine, koje je (među ostalima) uključivalo Latviju, Estoniju i Litvaniju – oblasti koje su bile deo Sovjetskog Saveza.

Takvo ponašanje je razbesnelo rusku političku elitu, a delovanje NATO-a je znatno oslabilo demokratske, prozapadne političke snage i ojačalo autoritarne nacionalističke elemente. Uprkos sveopštem osećanju besa i izdaje, Moskva je u to vreme malo toga mogla da učini, sem upućivanja impotentnih prigovora. Zemlja je jednostavno bila ekonomski i vojno previše slaba da bi preduzela ozbiljnije protivmere. Ali, takvo stanje se sada promenilo, i Moskva je počela da uzvraća. Kremlj je izričito naglasio da bi nastojanja da se Ukrajini i Gruziji da članstvo u NATO-u predstavljalo prelaženje tanke crvene linije, što ona neće tolerisati.

Politika prema Rusiji otkriva nove rascepe u savezu

Politika prema Rusiji je stvorila veliki rascep unutar NATO-a. Na sastanku NATO-a u Bukureštu 2008., protivljenje Nemačke, Francuske i drugih važnih dugogodišnjih članica pomrsilo je račune nameri Vašingtona da Ukrajini i Gruziji ponudi Akcioni plan za priključenje (prvi stepen pripremanja zemlje za članstvo u NATO-u). Zvaničnici iz Francuske i Nemačke su izneli stav da bi dodavanje tih zemalja savezu bilo samo bespotrebna provokacija prema Rusiji i još više narušilo ionako osetljive odnose Zapada sa Moskvom. Deklaracija sa tog sastanka je davala samo nejasno obećanje da će „vrata NATO-a ostati otvorena za evropske demokratske zemlje koje su voljne i sposobne da prihvate obaveze i dužnosti članstva“. Kao implicitna pljuska ruskim primedbama na dalje proširenje, takođe je naglašeno da „odluke o proširenju donosi isključivo NATO“.[21]

Premda takav jezik može da predstavlja utešnu nagradu Sjedinjenim Državama i istočnoevropskim zagovornicima proširenja, jezik kojim se govori o kandidaturi Gruzije i Ukrajine sugeriše pobedu zapadnoevropskih skeptika. Deklaracija jeste potvrdila da „NATO pozdravlja evroatlantske težnje Ukrajine i Gruzije“ ka učlanjenju i izrazila slaganje da „te zemlje postanu članice NATO-a“. Međutim, umesto ponude Akcionog plana za priključenje (Membership Action Plan – MAP; op. prev.), sastanak je naprosto dao jemstvo da će „u narednom periodu intenzivno raditi“ na „rešavanju još nerešenih pitanja u vezi njihovih MAP-kandidatura“ i naložio svojim ministrima inostranih poslova da daju procenu napretka koji su te zemlje ostvarile u pogledu zahteva za članstvo.[22] Znakovito je da nije određen vremenski rok za prijem u članstvo saveza. Uzimajući u obzir te suštinske operativne detalje, možemo reći da su u Bukureštu zapadnoevropski kritičari priključenja Gruzije i Ukrajine odneli pobedu.

Podele unutar saveza su postale još očiglednije u reakcijama na rusko-gruzijski rat u avgustu 2008.[23] Članice NATO-a iz centralne i istočne Evrope su upozoravale na rešenost Rusije da koristi silu protiv male susedne zemlje i vršile su pritisak na saveznike da zauzmu čvrst stav prema Moskvi.[24] Kao što je jedan viši zvaničnik saveza rekao Times-u, bliski susedi Rusije koji su već u NATO-u „predvode kampanju da se pitanje ruske pretnje“ ponovo uvrsti u agendu. Zbog rata u Gruziji „članice NATO-a, kao što su Poljska, Republika Češka i baltičke zemlje“, traže da se savez ponovo usredsredi na „vojne strukture za odvraćanje Rusije“.[25]

Većina zapadnoevropskih zemalja je, međutim, bila sklonija miroljubivijem pristupu, podsećajući svoje kolege da je ruska saradnja potrebna Zapadu u više pogleda, uključujući napore da se suprotstavi nuklearnim ambicijama Irana. Nemačka, Francuska i druge zemlje su takođe bile svesne mogućnosti da Moskva iskoristi evropsku zavisnost od snabdevanja prirodnim gasom iz Rusije za ostvarenje diplomatskog i političkog pritiska. (Sve sumnje u takvu mogućnost su otklonjene u februaru 2009., kada je ruski sukob sa Ukrajinom oko isplate prirodnog gasa zaista doveo do isključenja gasovoda koji su snabdevali centralnu i zapadnu Evropu.)

Zemlje zapadne Evrope izgleda gaje još veću odbojnost prema primanju Gruzije i Ukrajine u NATO zbog oružanih čarki između Moskve i Tbilisija.[26] Poljski ministar inostranih poslova, Radek Sikorski, glavni kandidat da postane sledeći generalni sekretar NATO-a, izjavio je da je članstvo tih dveju zemalja, u najboljem slučaju, „prilično daleka mogućnost“. U ovom trenutku, kaže on, unutar saveza jedostavno „ne postoji volja“ za takvo proširenje.[27] Visoki zvaničnik SAD je došao do sličnog zaključka, izjavivši da misli da je „pošteno reći da u narednim godinama neće biti novih ponuda za prijem u članstvo NATO-a“.[28]

Odgovor na rusko-gruzijski rat sugeriše da je politika Vašingtona opredeljena bliže ka tvrdoj poziciji koju zagovaraju novije (istočnoevropske) članice NATO-a, nego stavovima američkih tradicionalnih partnera u savezu.[29] Zapadnoevropske vlade, međutim, čvrsto stoje na svojim pozicijama i odbijaju da prihvate konfrontirajuće predloge.[30] (To odupiranje da se prihvate snažne protivmere je, takođe, stvorilo razdor na istok i zapad unutar Evropske Unije, kao i mrzovoljan odgovor SAD na očiglednu pobedu zagovornika pomirljivog stava prema Rusiji.)[31]

U konačnom ishodu, odgovor NATO-a na rusko pokoravanje Gruzije bio je tek nešto više od slabašnog diplomatskog protesta i privremenog odlaganja sastanka između zvaničnika NATO i Kremlja.[32] Ruski lideri su se otvoreno podsmevali „praznim rečima“ NATO-a.[33] Zapadnoevropski lideri su napravili jedan značajan ustupak Sjedinjenim Državama – odobrili su razmeštanje odbrambenih raketnih sistema u Poljskoj i Češkoj, uprkos ruskom snažnom protivljenju takvom sistemu.[34] Saveznici su to uradili iako su neki zapadnoevropski lideri bili otvoreno skeptični u vezi toga da je to razmeštanje mudar potez.[35]

Mogu se predvideti dalja i sve veća razilaženja među članicama saveza u pogledu politike prema Rusiji. Ne postoji jedinstven stav unutar NATO-a o tome kako se ponašati prema tako važnom i ponekad nezgodnom istočnom susedu. Iako su tokom Hladnog rata postojale neke razlike unutar saveza, te razlike su bile minorne u odnosu na sadašnja razilaženja.

(Prevod: Aleksandar Novaković)