NATO kampanja na godišnjicu bombardovanja

NATO linija podele

NATO lobisti su bez imalo osećaja za vreme i mesto propagirali svoju „firmu“ u momentu kad smo se svi prisećali užasa i poniženja koji nam je NATO priredio 1999. (ali i ranije, bombama na Republiku Srpsku i logistikom proterivanja Srba iz Hrvatske). Njihovi argumenti su bili u stilu: svi idu u NATO, pa moramo i mi, a ubrzo ćemo biti okruženi zemljama koje pripadaju ovom vojnom paktu. Sličan argument se mogao čuti i 1941, oko ulaska u Trojni pakt: „svi oko nas su u paktu“, „velika je to sila zapadna“, „ne treba ih ljutiti“ i tome slično. To što su druge zemlje u okruženju ušle u NATO ne znači da i mi moramo, naročito stoga što se to od nas i ne traži zvanično, niti je to uslov za status „večitog kandidata za ulazak u EU“, čemu naša vlast toliko revnosno teži. Postoje zemlje koje su u EU, a nisu u NATO-u, kao i one koje su, poput Švajcarske, neutralne i okružene NATO zemljama, pa im to nimalo ne smeta da budu bogate i napredne. Danas, voditi neutralnu politiku je znak mudrosti.

Drugi argument je još slabiji: ulaskom u NATO, bićemo bezbedniji i manje ćemo morati da ulažemo u vojsku. Bezbednost unutar ovog vojnog saveza je prilično diskutabilna u turbulentnom svetu u kome NATO redefiniše svoju ulogu, to jest od defanzivnog saveza ide u pravcu intervencionizma. Ući sada u NATO znači ući baš u fazu kad ovaj vojni savez može ući u različite konflikte na Istoku, a to znači i obaveza učestvovanja u njima. Da li iko pametan danas na samom pragu velike ekonomske krize (koje po pravilu rađaju konflikte) može da garantuje da naši momci neće učestvovati u vojnim operacijama po imperijalnim ratištima zapadne vojne alijanse. O nekom ovakvom „aranžmanu“ bi se eventualno moglo razmišljati ako bi se došlo u poziciju da se „trguje“ oko statusa Kosova i Republike Srpske. No, kako o tome nema ni reči, mi i nemamo nikakav politički ili strateški interes da razmišljamo o ulasku u NATO.

Naprotiv, imamo mnogo razloga da budemo protiv ulaska u vojni savez koji nas je žestoko bombardovao. Pre svega, reč je o očuvanju minimuma nacionalnog dostojanstva koje bi pred sobom, precima i potomcima, izgubili takvim servilnim ponašanjem. Da mi molimo njih koji su nas zasipali bombama da nas prime i da i time potvrdimo prihvatanje svoje krivice za bombardovanje i gubitak Kosova je dno dna i moralno i ljudsko. Takav akt vlasti bi u većem delu javnosti bio, s pravom, dočekan kao akt kolaboracije sa okupatorima Kosova i doveo bi do velike podele. Tako bi se produbili stari i generisali novi srpski raskoli, što nam sigurno nije potrebno. Čak i da su zagovornici Nato-integracija u pravu: da bi ulazak u ovaj vojni savez popravio naše šanse za ulazak u EU i da bi nam nešto značio u smislu bezbednosti, u šta ne verujemo, on bi doneo veliki osećaj stida i ogorčenje javnosti. Rane nisu još zaceljene. A svaka politika koja potiskuje istinu i generiše raskole, naročito one nepotrebne, jeste loša i neproduktivna. Ona Srbiju blokira i ne može nikako voditi napretku i dobru.

Povodi i uzroci rata

Da bismo bili svesni svoje pozicije u odnosu prema NATO-u i prema Americi koja ga kontroliše, moramo razumeti uzroke rata 1999. Uzroke treba odvojiti od povoda, uči nas prva lekcija istorijskog znanja. Kao povod, više ne figurira onaj inscenirani Račak. Ostalo je u zapadnim medijima prilično široko postavljena teza o represiji srpskih organa vlasti nad „nedužnim Albancima“. Da bi se ta teza ojačala i Haški sud presuđuje drakonski srpskim oficirima i vojnicima, a amnestira albanske teroriste. U tu kampanju dokazivanja srpske krivice, preko denunciranja srpskih policajaca, ovih meseci se uključilo i nekoliko pronatovski orijentisanih NVO organizacija i medija.

No, bez obzira na sve, to nikako ne predstavlja uzrok rata. Onaj ko misli da je „ugroženost Albanaca“ pokrenula imperijalnu mašineriju, nema šta da traži u politici i u promišljanju fenomena modernog rata. Uzroci ovog rata, kao i drugih ratova koje pokreće zapad predvođen Amerikom su ozbiljni: pre svega ekonomski, strateški i geopolitički. Amerika je ovim ratom disciplinovala NATO (tj. članice EU), napravila novi prodor na istok (posle Dejtona i Bosne), zaposela stratešku „kosovsku tvrđavu“ u centru Balkana i posredno podvrgla sebi Srbiju. Sekretar za energetiku SAD je u vreme bombardovanja rekao da je Srbija napadnuta, jer se ne može dopustiti da na strateškim putevima i energetskim komunikacijama bude neposlušna zemlja. Nigde nije spomenuo Kosovo i ugrožene Albance i nije lio „krokodilske suze“ za njima kao britanski premijer. Za ovaj rat su lobirali i vojnoindustrijski kompleks, zainteresovani finansijski krugovi i švercersko-mafijaški karteli, koji imaju jake veze sa korporativnim i bezbedonosnim strukturama. Kao i svaki rat koji vodi SAD, on je konvergenta interesa dominantnih insajderskih lobističkih grupa koje pripuštaju i ponekog autsajdera (recimo albanski narko-kartel) koji je pod njihovom kontrolom.

Zbog čega je danas bitno biti svestan pravih uzroka rata (o kojima se malo priča u domaćim medijima, jer to nije politički korektno)? Zbog toga što pravi uzroci i motivi i dalje postoje i oni su trasirali politiku SAD i posle 1999. Agresija na Srbiju se nastavila i posle 1999, ali neoružanim sredstvima. Pritisci, ucene, medijski rat i finalizacija procesa oduzimanja Kosova kroz simulaciju pregovora je nastavak agresije prema Srbiji koja i danas traje. Pritisci oko prihvatanja Euleksa, oko formiranja „podobne vlade“ i oko „vojvođanske autonomije“, kao i oko „dovršavanja saradnje sa Hagom“ jesu deo istog procesa slamanja otpora Srbije i legalizacije agresije iz devedesetih. Kada Srbija konačno prihvati krivicu za bombardovanje kroz medijsko ispiranje mozga, kad „haška istina“ postane neporeciva, kad vlast prihvati institucije „nezavisnog Kosova“ (i bez formalnog priznanja), kad počnemo moliti za ulazak u NATO, onda i nećemo imati prava kažemo da je to bio nepravedni rat i da je na snazi okupacija dela teritorije Srbije.

Svaki sukob, vojni i nevojni, jeste sukob dve volje u kome jedna pobeđuje kada druga bude slomljena, i kada s druge strane nema više značajnijeg otpora. Sukobi i ratovi, vidljivi i nevidljivi, jesu sukobi duhova, i započinju i završavaju u duhovnoj sferi. Stoga NATO pobednicima nije bilo dovoljno što su Srbiju naterali da se povuče sa Kosova i da toleriše okupaciju, već su želeli da se kroz pregovore, haško sudilište i medijske kampanje slomi otpor Srbije prema okupaciji Kosova i nametnutoj globalističkoj „istini o devedesetim“. Situaciju oko rata 1999. je najbolje opisao jedan tadašnji komentar u Vašington postu gde se, otprilike, reklo da Amerika nije pobedila Srbe i srpsku vojsku koja je bila spremna i dalje da se bori, ali je pobedila srpsku, pre svega beogradsku elitu, koja nije bila spremna ni da u skloništima boravi, niti da se odrekne lagodnosti putovanja i letovanja. Poslednjih desetak godina se pokušava i to „ispraviti“ kroz „reformu vojske“ i medijsko delovanje na svest građana Srbije s ciljem prihvatanja „stanja na terenu“ kao jedino mogućeg i nepromenjivog ili kroz nametanja osećaja „srpske krivice“ da bi se legalizovala otmica identitetski ključnog prostora – Kosova.

DŽejmi Šej je rekao da NATO može spokojno bombardovati Srbe, jer će ovi to brzo zaboraviti. Nažalost, slušajući našu političku i intelektualnu elitu i gledajući neke medije ili naslovne stranice novina 24. marta (recimo Blic to nije imao na naslovnoj strani ni kao manju vest) vidimo da je DŽejmi bio skoro u pravu. Mi smo u velikoj meri potisnuli sećanje na ovo bombardovanje ili pak pokušavamo da amnestiramo agresora nemuštim izjavama vodećih političara o „vazdušnim kampanjama“, valjda da bi nam „Đura oprostio što nas je tukao“.

Sećanje na bombardovanje i otmicu Kosova od strane NATO-a se pokazuje kao izuzetno važno, ne samo da bismo sačuvali ono malo nacionalnog dostojanstva, nego i da bismo, možda, nekada u budućnosti bili u prilici da osporimo „nezavisnost Kosova“. Ono je od vitalne važnosti, jer 1999. i Kosovo mogu biti identitetski kamen temeljac nacionalnog okupljanja i jedinstva u veku globalizacije koja ukida posebnosti (individualne, kulturne i nacionalne). Ulaskom u NATO bi se obavezali na pogubni zaborav i na prihvatanje secesije Kosova. Nasuprot tome, sećanje na 1999. i na Kosovo jeste ona nit koja povezuje naše ljude u zemlji i rasejanju i može imati ulogu dvomilenijumskog sećanja na „izgubljeni Jerusalim“ koje je integrisalo Jevreje širom sveta, te na kraju dovelo do obnove države Izrael. Narodi koji se ne sećaju svojih ključnih datuma i svojih svetinja prestaju da budu zajednice, te time sebe dobrovoljno isključuju iz istorije. Pamćenje onoga što nas određuje, a tu je ključno istorijsko iskustvo, jeste uslov opstanka, pa i napretka jedne zajednice.