Na slavu i čast - i nama i njima!

„Ne mogu da staloženo i bez suza pišem ili govorim o srpskoj državi i srpkom narodu, o srpskoj zemlji i srpskoj geopolitici. Skoro o svemu mogu da govorim staloženo, i bez suza, samo o tome ne.“

“Srbija – to je jedan od najlepših i najhrabrijih stranica istroije čovečanstva. Srbija, to je potpuno junaštvo.“

Aleksandar Vasiljevič Kolčak, ruski admiral

Svi imamo prijatelje. Svi mi znamo kakvi su prijatelji. Prijatelj je onaj ko nas uvek razume, i uvek je sa nama. Prijatelj je tu kad nam je najteže, kad imamo problem, kad nam je potrebna pomoć. Čim čuje da nam je teško, prijatelj dođe, ne moraš ga zvati. Prijatelju ne moraš da tražiš, on sve sam nudi i nesebično daje. Prijatelj je uvek spreman da ti se nađe u nevolji. Prijatelj je za tebe, kada zatreba, spreman da da i život!

Pred nama je jedna mučna i teška godišnjica: 15. godina od kada je naša otadžbina bila napadnuta i besomučno bombardovana od najmoćnijeg vojnog saveza sveta, NATO pakta. Naši sadašnji veliki prijatelji (a svi redom članovi NATO pakta) proslaviće ovaj jubilej zajedno sa nama! Dostojno će ga obeležiti, kako i doliči, i oni, i mi sa njima! Mogli smo tako, da smo bili pametni, i sa Turcima da obeležavamo svaku godišnjicu Kosovske bitke, od onda do danas! Ali nismo bili pametni, jer nismo znali da prihvatimo danas tako hvaljenu stvarnost!

Slavili smo vekovima, potpuno naopako i nakaradno, naš poraz, rekle bi naše današnje perjanice vlasti! Perjanice ne moraju uvek biti sokolovi i orlovi, mogu biti i ćurani i gusani! A perje je perje, ko bi ga znao, odakle je... Ne znaju te naše perjanice mudrosti da bismo za tih šest vekova proslavljanja sa Turcima prestali da budemo to što jesmo, Srbi, i postali poturice, i nikada pravi Turci, jer nam to ne bi sami Turci dali, jer oni za razliku od naših današnjih vlasti drže do sebe i svog nasleđa! Danas su zla vremena, ali na svu sreću, siguran sam, kratkotrajna i privremena! Znam sigurno, hteli mi to da priznamo ili ne, sa ili bez saglasnosti bilo koje naše vlasti, i taj sramni napad najmoćnijeg na našu malenu, siromašnu, ali časnu domovinu, prethodno izgladnjavanu, oslabelu i izmučenu dugogodišnjim sankcijama, postaće trajan i važan deo našeg identiteta i svesti, i imaće svoje svete mučenike i heroje, koje će naši potomci dostojno opevati i postaviti na mesto koje zaslužuju, na pijedastal slobode, samo dok dođe generacija vlasti i naroda koja će biti dostojna tog uzvišenog čina! A do tih vremena, koja sigurno dolaze, i koja će mnogi i od nas dočekati, moraće sećanja na te događaje da budu sačuvana na dostojnom i najsigurnijem mestu na svetu, duboko u narodnom srcu i duši, u koje ne može nikakva izdanička vlast da uđe i da njihovu večnu slavu uništi!

Danas, na narodnu žalost i radost odnarođene vlasti, mi smo skoro pa ponosni na to naše prijateljstvo sa onima koji su nas uništavali samo pre 15 godina! Nama je taj napad naših prijatelja mnogo značio - kako tada, tako i sada! Nama je to bio putokaz u evropsku svetlu budućnost! Mi smo i dan-danas za taj napad, bombardovanje i uništavanje naše zemlje veoma zahvalni našim prijateljima. Mi im nikada nećemo ubijanje našeg naroda i uništavanje naše zemlje uzimati za zlo! Oni su nas bombardovali da bi nama bilo bolje, a ne njima! Njima je to bio "teret i obaveza"! Mi smo tim njihovim napadom samo dodatno učvrstili naše prijateljstvo!

Neki od naših najvećih prijatelja danas napadali su ovu zemlju čak tri puta u poslednjih stotinu godina. To su prave i duboke prijateljske veze, na koje treba uvek računati! Lepo je kad imaš takve prijatelje! Nas su naši prijatelji napadali zbog nas samih a ne zbog sebe! Naši prijatelji su nam prvo uveli sankcije, zabranili nam da se bavimo običnim životnim stvarima: privredom, trgovinom, zdravstvom i naukom, čak i kulturom i sportom!

Zna se koliko su pozorište, film, književnost, muzika i slikarstvo opasne discipline, i koliko mogu naneti zla ljudima. Zato je Čerčil za vreme Drugog svetskog rata, na predlog vlade da se zatvore pozorišta i ostale institucije kulture kako bi se što više novca uštedelo za ratne materijalne potrebe, rekao i zapitao se: „Ako zatvorimo pozorišta, šta onda branimo i za šta se borimo?“ Izbacili su nas naši prijatelji sa svih međunarodnih sportskih takmičenja: oduzeli pravo našim sportistima da se takmiče! A zna se da su čak i tvorci demokratije, stari Grci (na koju naši prijatelji tako vole da se pozivaju-iako realno rečeno: nemaju oni veze žive sa tom demorkatijom), za vreme olimpijskih sportskih takmičenja, prekidali sva neprijateljstva, dajući prednost miru, prijateljstvu i sportu nad ratom i neprijateljstvom!

Divno je kad imaš takve prijatelje, koji mogu nakon prijateljskog napada na tebe i rušenja tvoje zemlje i ubijanja tvog stanovništva, da uvek da računaju na tvoje mudro razumevanje i oprost svega toga! Divno je kad tvoj prijatelj nakon ubijanja tvojih civila, svojim kasetnim bombama, koje su zabranjene po svim međunarodnim ratnim pravilima, može i dalje da računa da ćeš u njemu, i posle svega toga videti samo svog velikog prijatelja i evropskog partnera! Pa naši prijatelji ni sami ne mogu da veruju, koliko smo mi puni razumevanja za takve njihove poteze u prošlosti! Naši prijatelji imaju više javnih protivnika i kritičara takvog svog ponašanja prema nama, među svojim političarima i intelektualcima, nego što ih imamo mi, među našim političarima i intelektualcima. Naši prijatelji su više nego oduševljeni našim razumevanjem i opravdavanjem njihovog agresivnog i ratnog ponašanja!

Niko od naših prijatelja nije mogao očekivati ovakvo naše prijateljsko ponašanje posle svega što su nam učinili. Naši prijatelji, uprkos svemu, imaju teške traume zbog ovakvog našeg ponašanja, jer nam ne veruju, i ubeđeni su da im mi u stvari nešto podmuklo spremamo kao osvetu! Naši prijatelji će nas, samo zbog svoje sumnje, preventivno kazniti, onako kako oni budu smatrali za shodno, a mi ćemo ih i za to razumeti i nećemo se ni u tom slučaju na njih naljutiti i pokvariti naše prijateljstvo! Mi nikada nismo imali veće prijatelje od onih koji su nas pokušali vratiti u kameno doba, i to na prelazu 20. u 21. vek! Zato ćemo mi taj jubilej proslaviti zajedno sa našim prijateljima, ne dozvoljavajući im da se zbog svega toga još i loše osećaju. Pa zar zbog nekoliko hiljada ubijenih ljudi i desetine hiljada ranjenih, treba ugrožavati tako lepo prijateljstvo! Zar zbog uništene infrastrukture i imovine zemlje, što privatne, što državne, ukupne vrednosti od samo stotinak milijardi, treba da dovodimo u pitanje naše prijateljstvo i partnerstvo? Zar zbog takvih sitnica mi treba da pokvarimo tako dobru saradnju, koja se odvija na obostrano zadovoljstvo? Pa zar bi nam neko drugi mogao biti veći prijatelj i učiniti više za nas?

Naši prijatelji su sve to činili za naše dobro, nikada ne obraćajući pažnju, niti brinući koliko će sve to da košta. Naši prijatelji su za samo dva i po meseca bombardovanja, navrat-nanos, uložili u našu zemlju više nego što je iko ikada uložio u ovu zemlju u celokupnoj istoriji njenog postojanja. To nas trajno čini, kao ljude, obaveznim da čuvamo ovo prijateljstvo! Naši prijatelji su bacili toliko bombi na našu zemlju i njen narod da se njihova ukupna vrednost procenjuje na nekoliko desetina milijardi dolara! Pa zar je to malo, nezahvalni i nepismeni, narode srpski! Samo oni zli, pakosni i zluradi, nesposobni za vizionarstvo kao naše perjanice u vlasti, mogu da pokušaju da naruše sjaj i blistavost ove najveće investicije koju je naša zemlja ikada videla, i potpuno neistinitom primedbom kako su korišćene bombe bile zastarele i sa isteklim rokom upotrebe! Eto, ne možeš nikada Srbima ugoditi! Nisu im bile sveže bombe! Svašta!

Neskriveni i pakosni protivnici ovog prijateljstva uvek nešto izmišljaju i opterećuju naš odnos! Oni, i sa njima ogromni deo naroda, idu toliko daleko da se žale i na kvalitet korišćenih ubojnih sredstava, optužujući naše prijatelje zašto je ostao toliki broj neekslodiranih bombi u Srbiji! Ne razume, ili neće da shvati, ni naš narod, ni ljubomorni pojedinci da je sasvim normalno da se prilikom tako velikih investicionih projekata u našu zemlju može i mora očekivati i izvestan broj grešaka. Pa zar zbog toga treba ugroziti tako obećavajuće prijateljstvo! A zašta služe pravi prijatelji ako ne da razumeju jedan drugog i opraštaju greške! Pa zar im možemo uopšte osporiti dobre namere?! Na kraju krajeva, zar ćemo se žaliti, zlurado komentarisati, tražiti dlaku u jajetu i ljutiti se i za najmanju grešku naših prijatelja!? A mi kakvi smo, još bismo tražili i da naši prijatelji sada još izlažu nepotrebno opasnosti svoje živote, i da nam još oni lično uklanjaju te neeksplodirane bombe!? Pa zašta nam služe naši, kroz toliko vekova dokazani, najveći neprijatelji Rusi? Pa zar da nam tokom razminiranja neeksplodiranih bombi ginu naši dobrotvori i naši prijatelji, pored takvih bezvrednih ljudi, i dokazanih neprijatelja, kakvi su nam uvek bili i ostali Rusi! Neka se zna ko nam je prijatelj, a ko nam je neprijatelj jednom zanavjek!

Naša vlast i naši prijatelji imaju još samo jednog zajediničkog velikog neprijatelja u Srbiji, koga treba jednom i za svagda pobediti! Samo je još on ostao da tvrdoglavo pruža otpor i ne prihvata realnost tog njihovog velikog prijateljstva! Taj jedan jedini neprijatelj svemoćnog prijateljstva između naše vlasti i naših dokazanih partnera i prijatelja u Evropi i NATO paktu je još ostao samo narod ove zemlje! Samo se još naš narod ponaša glupo i zaostalo i primitivno, i nikako neće da bezrezervno poveruje, kao naša vlast, da nam to prijateljstvo toliko velika dobra donosi! Samo naš narod misli kako nam naši evropski i prekookeanski prijatelji, u proteklih 15 godina, od kada intenzivno prijateljuju sa nama, nisu nadoknadili ni trećinu štete koju su nam u zadnjih dve decenije napravili. Samo naš narod misli da su nam sankcije i bombardovanje napravili veću štetu nego korist! Samo naš narod zaostali ne razume da je sve to u stvari bila pomoć naših prijatelja! Ne može i neće da razume naš narod da su nam prijatelji sve vreme samo pomagali da se rešimo sebe samih!

Sve su učinili naši prijatelji da se jednom zauvek rešimo naših primitivnih i zaostalih običaja, da volimo svoju zemlju najviše na svetu, da volimo svoju slobodu više od života, da negujemo kult pravde i rodoljublja, kao da one zaista u stvarnosti mogu da imaju vrednosti veću od bilo čijeg života! Kako je to zaostalo i primitivno! Takav narod, ne sme nipošto da ostane takav, jer u suprotnom neće nikada imati razumevanja i poštovanja za naše prijatelje! A naše prijatelje to tako boli, i ne mogu da žive sa tim! Zato i treba promeniti svest ovog naroda! Treba mu promeniti kulturni kod! Treba mu promeniti istorijsko sećanje! Treba mu promeniti sve ono što mu smeta da uživa u tom pravom prijateljstvu!

Zato nam vrhovi naše vlasti, stalno poručuju kako moramo da se menjamo, kako moramo jednom zanavek da zaboravimo sve ono što nam ugrožava lep život, pun zelene trave i čiste vode, ko da smo ne daj Bože ovce! A to prijateljstvo, nam je važnije i od života samog! Naši prijatelji su spremni da daju i život za to naše međusobno prijateljstvo! Naravno, spremni su da daju samo naš život, a ne svoj! To je pravo shvatanje prijateljstva danas, koje mi, kakvi smo, zaostali i primitivni, još ne možemo da razumemo! Mi moramo jednom zauvek da raščistimo sa sobom, i da naučimo da su naši prijatelji spremni da nas sve do poslednjeg pobiju, ne bismo li se opametili za naše dobro!

Naša vlast se žalila našim prijateljima kako teško ide ta promena svesti kod nas, i kako je narod užasno primitivan i težak po svojoj naravi, i kako i dalje sa podozrenjem gleda na to njihovo prijateljstvo! Zato je naša vlast, uz pomoć naših prijatelja, a sve za naše dobro, i samo za nas, dovela u Srbiju, da promoviše neke za nas, potpuno nove prijatelje! Oni su otelotvorenje prijateljstva novog doba: bogati i naivni, spremni da ih mi koristimo do besvesti, i to sve za našu kratkoročnu korist! Oni će nam izgraditi kanale za navodnjavanje i učiniti naše njive plodnijim nego ikad! Oni će nam organizovati proizvodnju hrane u našoj sopstvenoj zemlji, bolje od nas samih! Oni će nam napraviti fabrike čipova, u kojima će ispadati celi računari kao hlebovi u nekoj velikoj gradskoj pekari! Oni će nam napraviti kule i gradove, o kojima smo do sada samo slušali i maštali u našim primitivnim narodnim pesmama! Te kule i gradovi će nam najzad zameniti „zidanje Skadra na Bojani“ i „sudbinu Gojkovice mlade“! To će biti savremena bajka, koja će nas odvojiti od prošlosti, i konačno uvesti u svet nadrealne stvarnosti i za nas sasvim novih ideala! Kule nebeske i gradovi na vodi! Takvo čudo još Srbija nije videla! E nije tačno!

Žao mi je, potpredsedniče, ali gradili su Srbi, kule i gradove na vodi, i to odavno! Čuli ste valjda za Golubački grad i stari grad (tvrđavu) Smederevo! Ima tome skoro šest vekova! To su naši gradovi na vodi! A za Beograd me pitate! Pa pitajte ko je obnovio Beograd i napravio za to vreme velepne građevine u Beogradu i spustio ceo grad prema reci Savi! Nije PPV, već despot Stefan Lazarević ! I danas stoje veličanstveni ostaci tih građevina, koje mi nismo sposobni ni da očuvamo, ni da istražimo kako treba! Za to nema para! U to vreme, nije bilo kao sada! Srbi su i investirali i gradili, a Turci su samo te iste gradove kasnije silom preuzimali! Ne znam da li je u turskoj vojsci tada bilo i Arapa, ali u narodnim pesmama ih je bilo! Verovatno ih je bilo i u ondašnjoj turskoj vojsci! Sad su druga vremena, tvrdi vlast! Sad će Arapi da nam grade, a mi da samo to koristimo i uživamo! To mu dođe ko naknada štete, zbog borbe crnog Arapina, Kraljevića Marka i Bolanog Dojčina! Naša vlast, bolje reći neki u njoj, kleče i klanjaju se svakom novom prijateljstvu, i to čak i sa ljudima koje prvi put u životu vide!

Ima li išta besmislenije i tragičnije nego sresti nekog prvi put u životu i nazvati ga svojim velikim prijateljem, i još ga voditi kući, kod roditelja na ručak! Jedina stvar koju takvim svojim ponašanjem uvek izazoveš je da sigurno izgubiš sve svoje prave prijatelje! Jer pravi prijatelj, kada vidi koga zoveš prijateljem, samo se prekrsti i kaže: Budi bog s nama, okrene leđa i ode! A možda je to i cilj naših vlasti i svih ovih njihovih naprasnih prijateljstava! Da ostanemo bez onih koji nas zaista cene i vole! Takav stepen infantilnosti kod vodećih ljudi ove zemlje davno nismo videli! Čime li smo to, kao narod, zaslužili? A tu smo! E pa, ako hoćete da znate, zaslužili smo i te kako zaslužili! Zaslužili smo to pre svega našim upornim i tvrdim stavom da se kao narod nećemo da promenimo i da zaboravimo ko smo! Zaslužili smo našim upornim nepriznavanjem stvarnosti! Zaslužili smo to našim upornim i nepokornim stavom da znamo da je sve ovo samo pretvaranje i gluma, i da tu nema ni P od bilo kakvog prijateljstva!

Zaslužili smo ovakvo poniženje i podsmeh i zbog našeg prkosa i naše spremnosti da kao narod, bukvalno preko noći, povratimo sve naše stare, gotovo kumovske veze i vekovna prijateljstva, o kojima danas ne smemo ni da progovorimo! Ne mi, već naše perjanice! Zaslužili smo to, zbog našeg vekovnog, i gotovo karakternog stava da naša utemeljena i čvrsta vera, u nebesku pravdu, kao nesalomivu i jedinu istinu, uvek mora da na kraju pobedi! Narod ovaj ne priznaje nikada poraz, ni onda kada ga sva vlast naša prizna! Naš narod je kao dete - ne može i neće nikoga na silu da voli samo zarad toga što mu neko šarene bombone deli! Još uvek primitivan, hoću reći živ, divljačan i nesalomiv narod, kao i dete, kao i svaka životinja, čak i ona divlja, svojim nepoznatim i dubokim životnim instinktima, nepogrešivo oseća i prepoznaje i razlikuje, nečiju iskrenu i dobru nameru, od pretvaranja, lažne ljubavi i lažnog osmeha, koristoljublja, i pokušaja „pripitomljavanja“ raznim „šarenim đinđuvama i ogledalima“! Sa nama se ponašaju kao sa nekadašnjim indijancima!

Mi smo ti kojima oni kao„nesebično i na svoju štetu, pomažu da nam bude dobro ko i njima samima“! Narod naš u to ne veruje, jer to nikada nigde nije ni bilo, niti će biti! Narod zna da samo blizak rod, komšija prvi, pravi prijatelj, ili bar krvni i duhovni srodnik, bezvremen i večan, kao prošlost, može takve iracionalne stvari sebi da dozvoli, to jest da ti pomaže bez ikakvih uslova i bez ikakve lične koristi! Ponajmanje su takvi naši prijatelji, koji danas upravljaju svojim zemljama, koje prosto pucaju od prijateljstva prema nama (kad mogu oni i uvek i bukvalno pucaju prema nama), jer njih su na vlast tamo doveli njihovi nacionalni bogataši, koji samo žele da se zahvaljujući njima i dalje bogate, najbolje na nečiji tuđ račun, račun nekih van njihove zemlje, na primer naš! Zato narod naš ne veruje i ne treba da veruje tim iznenadnim i napadnim prijateljima našeg roda, koji su nas pre samo 15 godina bombardovali, pre dvadesetak godina - cedili nas nezapamćenim sankcijama, pre 70 godina nas napadali i streljali 100 za jednoga, rušili i palili, a i pre 100 godina su to isto činili! I zašto bi se sada, odjednom, bez ikakvog razloga promenili!?

Pouka za kraj

Jednom mi je osorni i nadobudni Amerikanac, kao radnik USAID-a, u jednoj od prvih poseta Institutu, gde i danas radim, a do koje je došlo neposredno nakon pada Miloševića, na kraju svoje posete i obilaska zgrade, samohvalisavo rekao: „Vi se nalazite tačno preko puta velike vojne kasarne, koja je sigurno bila meta NATO bombardovanja, a vaša naučna ustanova je, koliko vidim, prošla bez ikakvih oštećenja!“ Ne časeći ni trenutka, odgovorio sam mu: "U pravu ste, dragi kolega, samo ima jedan mali problem: Kako devojčici od tri godine, koja se vozila u gradskom autobusu sa majkom, kojoj je geler otkinuo celo stopalo, objasniti da joj njena noga neće nikada porasti pošto je to detinjasto prvo upitala kada se nakon operacije probudila i videla da joj nema njenog majušnog stopala!" Nikada nisam u svom životu video čoveka koji je bio toliko uplašen i koji se toliko izvinjavao. Ne, nije mi ga bilo žao, jer ipak je on naš prijatelj, a to svakako nije lako biti! I to iskustvo mi je donelo ideju!

Pošto naš, a naročito našeg premijera i potpredsednika vlade u ostavci, dokazano veliki prijatelj i bogataš iz SAD Donald Tramp, želi da izgradi luksuzan hotel u Beogradu, i to baš na mestu gde se sada nalaze ruševine Generalštaba naše vojske pala mi je na pamet jedna ideja. Mnogi žestoko negoduju zbog tog ponižavajućeg čina, smatrajući da je cinično, ironično i krajnje neumesno da baš Amerikanac kupi ruševine Generalštaba, ukloni taj svojevrsni simbol otpora i gnusnog zločina i još na njemu zarađuje. Ja ne mislim tako. Naprotiv! Evo ideje!

Neka ga napravi, ali da hotel u svom nazivu ima tri brojke: prva brojka da predstavlja ukupan broj ubijenih, druga brojka - broj osakaćenih i treća brojka - broj ranjenih! Da to bude jedini hotel na svetu koji u nazivu ima samo tri cifre, i to toliko vredne da bi sigurno ceo svet znao za njih! Naravno, sve bi to bilo objašnjeno jednom velikom prigodnom mermernom tablom na samom ulazu, dok bi se u auli hotela non-stop vrteli dokumentarni snimci "prijateljskog" bombradovanja! Za razliku od ovako originalnog imena hotela, sobe, pak, ne bi trebalo da budu označene samo brojevima, već i imenima i prezimenima žrtava bombardovanja, a broj pored imena bi trebalo da predstavlja starost žrtve! Naravno, u svakoj sobi bi po zidovima goste čekale okačene slike nevinih žrtava, sa kratkom biografijom i opisom kako su i gde poginuli! Na stolu bi se nalazio album sa njihovom biografijom! Luksuzni apartmani bi pak predstavljali svojevrsne spomen-centre, posvećene nevino nastradalima! Svečane sale, kongresni centri i restorani u ovom hotelu dobili bi nazive po pojedinačnim mestima velikih zločina odigranih tokom NATO bombardovanja. Tako bi, recimo, postojala sala ili restoran po imenu "Varvarinski most", "Grdelički voz", "Košare", "Aleksinac", "Žeželjev most" itd.

I na kraju, Tramp bi kao naš veliki prijatelj morao da vodi računa i o korporativnoj odgovornosti svoje kompanije, pa bi u hotelu morao da pri zapošljavanju da prednost pre svega invalidima i žrtvama bombardovanja, a zatim i potomcima poginulih. Tako bi ceo svet polako, ali sigurno shvatao šta nam se desilo! Ako je pravi prijatelj, pristaće!